Problem Dana državnosti
Obeležava se 15. februar, Dan opštenarodnog veselja, praznične atmosfere,
entuzijazma i narodnog jedinstva, a iznad svega Dan patriotizma kao trenutka u
kojem kolektivna uzavrelost predstavlja stapanje društva sa institucijama državnog
sistema.
Deluje kao istinsko praznovanje, ali nažalost daleko je od stvarnosti.
Razloga zašto je tako ima nekoliko. Dok su starije generacije slavile 29.
novembar socijalističke Jugoslavije, danas se „slavi“ 15. februar, odnosno
Sretenje, kao reperna tačka državotvornosti Srbije. Međutim, u pozadini
praznovanja stoji sve samo ne državotvornost jer Srbija teško da ima
kontinuitet državnih institucija. Na dan 15. februara 1804. godine u Orašcu,
Marićevića jaruga, Karađorđe je podigao Prvi srpski ustanak, a tridesetjednu
godinu kasnije u Kragujevcu je donesen prvi moderni Ustav (kneževine) Srbije
koji je napisao Dimitrije Davidović, sekretar kneza Miloša Obrenovića. Dok
razlog za slavljenje Prvog srpskog ustanka realno postoji, apsurd je slaviti
donošenje Ustava koji nikada nije zaživeo i koji je ukinut na zadovoljstvo
Miloša Obrenovića, ali i na zadovoljstvo inostranog faktora. Ni tada, a ni sada
Srbija nema konkretan moderan Ustav u praksi. Jedina razlika je u tome što se u
Miloševoj Srbiji našao neko ko je napisao progresivan Ustav, danas čak ni to
nemamo. Stoga, praznovanje Sretenjskog Ustava ima „muzejski“ značaj i ništa
više od toga.
Kapacitet da se neki događaj obeležava kao praznik državnosti zavisi od
spremnost najvećeg broja ljudi da prihvati određeni datum kao svoj i da se
poistoveti sa posledicama konkretnog događaja. To znači da se populacija
društva poistovećuje sa svim onim što su donele promene u političkom,
ekonomskom i kulturnom smislu, to je simbolički čin stapanja sa tekovinama
institucija i zahvalnost „očevima osnivačima“. Sretenski Ustav iz 1835. godine
jeste bio moderan, ne samo za Srbiju već i za evropske pojmove, ali posledice
te modernosti nisu nikada zaživele u praksi i svakodnevnom životu. Prema tome, težina
tog datuma je istoriografskog karaktera. Zbog toga je 29. novembar u sećanjima
i dalje snažan jer su posledice političkih dogovora iz Jajca 1943. godine bile
više nego očigledne. Legitimitet za donošenje odluka je postojao u narodu jer
su ideje revolucije bile emancipatorskog karaktera.
Druga stvar koja se odnosi na obeležavanje Dana državnosti tiče se
uklapanja u već postojeći i dugovečniji sistem praznika, najčešće religijskog
karaktera. To preplitanje svetog i svetovnog može biti od koristi, ali ne u
smislu instrumentalizacije religije i narušavanja sekularnih principa države.
Ovaj princip preklapanja važi samo u slučaju uklapanja u kolotečinu praznične
atmosfere i tu je 29. novembar veoma dobro „upakovan“ kao uvertira za sve ono
što sledi pred kraj godine i početak sledeće. Rusija, koja se često uzima kao
pandan Srbiji po pitanju konfuzije državnih praznika, uspešno tempira
ceremonije slaveći 4. novembar kao dan nacionalnog jedinstva u borbi protiv
Poljaka 1612. godine da bi tri dana kasnije slavila dan Oktobarske revolucije.
Međutim, Rusija je ipak mnogo ozbiljnija država od Srbije i ne pokušava da
omalovažava crvenu pobedu jer zna koju je cenu platio narod, za koje vrednosti
se borio i koje tekovine ostvario. Kako se u Srbiji ne slavi ni Dan pobede i
kako se nazivi ulica oslobodioca menjaju na sraman način, jasno je da je svako
poređenje sa Rusijom neumesno.
U direktnoj vezi sa prethodnom stavkom stoji širi kontekst, a tiče se
godišnjih doba. Februar nije baš najsrećniji mesec kada su u pitanju masovne
proslave iz proste činjenice što dolazi posle prazničnih euforija decembra i
januara u kojima se stanovništvo prilično „potroši“. Na ruku ne ide ni
činjenica da je to pozna zima, za razliku od leta ili jeseni kada sve zri i
kada se proslavlja, koliko – toliko, uspešno završena godina.
Na kraju, sve proizilazi iz zaokružene nacionalne politike koja ovde
upadljivo nedostaje. Nepostojanje državnih granica, a samim tim i institucija
sistema stvara haos i nesigurnost, što sve vodi ka improvizaciji
funkcionalnosti, odnosno dovijanju. Tamo gde se svako dovija na svoj način
jasno je da ne postoji kolektivni identitet. Prema tome, Srbija će čekati još
neko vreme zaokruživanje svoje džavnosti i čini se da će tada državni praznik
broj jedan biti mnogi mlađi nego što je sada.
Jedna Nemačka ove godine slavi „tek“ svoju dvadesetdrugu godinu.
Нема коментара:
Постави коментар