26.05.2014.

Problem Dana državnosti

Problem Dana državnosti

Obeležava se 15. februar, Dan opštenarodnog veselja, praznične atmosfere, entuzijazma i narodnog jedinstva, a iznad svega Dan patriotizma kao trenutka u kojem kolektivna uzavrelost predstavlja stapanje društva sa institucijama državnog sistema.

Deluje kao istinsko praznovanje, ali nažalost daleko je od stvarnosti. Razloga zašto je tako ima nekoliko. Dok su starije generacije slavile 29. novembar socijalističke Jugoslavije, danas se „slavi“ 15. februar, odnosno Sretenje, kao reperna tačka državotvornosti Srbije. Međutim, u pozadini praznovanja stoji sve samo ne državotvornost jer Srbija teško da ima kontinuitet državnih institucija. Na dan 15. februara 1804. godine u Orašcu, Marićevića jaruga, Karađorđe je podigao Prvi srpski ustanak, a tridesetjednu godinu kasnije u Kragujevcu je donesen prvi moderni Ustav (kneževine) Srbije koji je napisao Dimitrije Davidović, sekretar kneza Miloša Obrenovića. Dok razlog za slavljenje Prvog srpskog ustanka realno postoji, apsurd je slaviti donošenje Ustava koji nikada nije zaživeo i koji je ukinut na zadovoljstvo Miloša Obrenovića, ali i na zadovoljstvo inostranog faktora. Ni tada, a ni sada Srbija nema konkretan moderan Ustav u praksi. Jedina razlika je u tome što se u Miloševoj Srbiji našao neko ko je napisao progresivan Ustav, danas čak ni to nemamo. Stoga, praznovanje Sretenjskog Ustava ima „muzejski“ značaj i ništa više od toga.

Kapacitet da se neki događaj obeležava kao praznik državnosti zavisi od spremnost najvećeg broja ljudi da prihvati određeni datum kao svoj i da se poistoveti sa posledicama konkretnog događaja. To znači da se populacija društva poistovećuje sa svim onim što su donele promene u političkom, ekonomskom i kulturnom smislu, to je simbolički čin stapanja sa tekovinama institucija i zahvalnost „očevima osnivačima“. Sretenski Ustav iz 1835. godine jeste bio moderan, ne samo za Srbiju već i za evropske pojmove, ali posledice te modernosti nisu nikada zaživele u praksi i svakodnevnom životu. Prema tome, težina tog datuma je istoriografskog karaktera. Zbog toga je 29. novembar u sećanjima i dalje snažan jer su posledice političkih dogovora iz Jajca 1943. godine bile više nego očigledne. Legitimitet za donošenje odluka je postojao u narodu jer su ideje revolucije bile emancipatorskog karaktera.

Druga stvar koja se odnosi na obeležavanje Dana državnosti tiče se uklapanja u već postojeći i dugovečniji sistem praznika, najčešće religijskog karaktera. To preplitanje svetog i svetovnog može biti od koristi, ali ne u smislu instrumentalizacije religije i narušavanja sekularnih principa države. Ovaj princip preklapanja važi samo u slučaju uklapanja u kolotečinu praznične atmosfere i tu je 29. novembar veoma dobro „upakovan“ kao uvertira za sve ono što sledi pred kraj godine i početak sledeće. Rusija, koja se često uzima kao pandan Srbiji po pitanju konfuzije državnih praznika, uspešno tempira ceremonije slaveći 4. novembar kao dan nacionalnog jedinstva u borbi protiv Poljaka 1612. godine da bi tri dana kasnije slavila dan Oktobarske revolucije. Međutim, Rusija je ipak mnogo ozbiljnija država od Srbije i ne pokušava da omalovažava crvenu pobedu jer zna koju je cenu platio narod, za koje vrednosti se borio i koje tekovine ostvario. Kako se u Srbiji ne slavi ni Dan pobede i kako se nazivi ulica oslobodioca menjaju na sraman način, jasno je da je svako poređenje sa Rusijom neumesno.

U direktnoj vezi sa prethodnom stavkom stoji širi kontekst, a tiče se godišnjih doba. Februar nije baš najsrećniji mesec kada su u pitanju masovne proslave iz proste činjenice što dolazi posle prazničnih euforija decembra i januara u kojima se stanovništvo prilično „potroši“. Na ruku ne ide ni činjenica da je to pozna zima, za razliku od leta ili jeseni kada sve zri i kada se proslavlja, koliko – toliko, uspešno završena godina.

Na kraju, sve proizilazi iz zaokružene nacionalne politike koja ovde upadljivo nedostaje. Nepostojanje državnih granica, a samim tim i institucija sistema stvara haos i nesigurnost, što sve vodi ka improvizaciji funkcionalnosti, odnosno dovijanju. Tamo gde se svako dovija na svoj način jasno je da ne postoji kolektivni identitet. Prema tome, Srbija će čekati još neko vreme zaokruživanje svoje džavnosti i čini se da će tada državni praznik broj jedan biti mnogi mlađi nego što je sada.

Jedna Nemačka ove godine slavi „tek“ svoju dvadesetdrugu godinu.




Нема коментара:

Постави коментар