Sto godina distopije

 

Ljudska potreba traganja za najboljim mogućim svetovima stara je koliko i ljudska civilizacija, odnosno onoliko koliko su stara složena društva koja su napustila svoj skitački i nomadski karakter lovaca-skupljača koji je u svojoj osnovi, u jednom parapolitičkom smislu, bio egalitaran društveni model. Prelazak na sedelački način života omogućio je ljudima gomilanje različitih dobara koje su lovci-skupljači ranije pronalazili u prirodi i uzimali onoliko koliko im je neophodno, a potom  nastavljali svoj besciljni put skitajući dalje. Gomilanje dobara, hrane, oruđa, oružja, pa na kraju i kapitala, omogućilo je i porast ljudskih zajednica, mirniji i sigurniji život o kojem su brigu preuzele bezlične institucije birokratije. I dok su se ovi društveni izumi gomilali i usložnjavali, usložnjavalo se i društveno raslojavanje koje je od prvobitnog društva jednakih skitnica stvorilo složeno društvo raslojenih koje je tragalo za „izgubljenim rajem“.

Pojava utopijske misli u doba industrijske revolucije, i kasnije u doba Prosvetiteljstva, anticipirala je radikalne i revolucionarne mesijanske ideje (pre svega socijalizma i komunizma) koje će radikalno uzdrmati svet krajem 19. i početkom 20. veka, a posledično inspirisati jedan sasvim novi, mračniji, pogled na svet kao svet budućih distopija. Utopijske ideje su po pravilu ideje nemogućeg, radikalno drugačijeg i predvidivog sveta u kojem vlada harmonija, apsolutni sklad, sračunatost potreba i jedna hipersvesnost novog (nat)čoveka.

 Ideja o utopiji stara je koliko i ideja o državi kao društvenom sistemu, pa se shodno tome za praoca utopijske misli može uzeti Platon koji u svojoj Državi stvara jedan statičan sistem u kojem se ukida privatnost, dok na mesto samoinicijativnosti dolazi autoritet zvanične misli koju predstavlja vlast filozofa. Platonova Država inspirisaće kasnije mnoge utopiste, ali i kritičare zatvorenog društva optužujući Platona kao preteču totalitarne misli (ovde se misli na delo Karl Popera Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji u kojem se kritikuju ideje pomenutog Platona, Hegela i Marksa. Zanimljivo je da je Džordž Soroš ime svojoj Fondaciji dao upravo po ovoj knjizi). Platonova filozofija zaživela je u korigovanoj formi i tokom srednjeg veka i dominacije hrišćanskog učenja, koje je samo po sebi jedna utopijsko-mesijanska filozofija spasenja i iščekivanja Carstva nebeskog. Prelazni model iz antičke u srednjovekovnu hriščansku utopijsku misao načeo je mistik Plotin koji je kroz koncept emanacije (isparavanje, isijavanje, oticanje) objašanjavao nesavršenost ovozemaljskog života kao samo čestice udaljene od savršenog utopijskog koncpeta Prvog ili Jednog koji se ne može dosegnuti. Hrišćansko utopijsko učenje razvijaće se kroz manihejsku borbu dobra i zla, odnosno kod Svetog Avgustina kroz podelu na državu zemaljsku (oličenu u metakonceptu paganskog Vavilona) i državu nebesku (oličenu u metakoncpetu svetosti Jerusalima). Žrtva za utopijsko Carstvo nebesko prisutna je u srpskom kulturno-istorijskom nasleđu kroz Vidovdanski mit (Miloš Đurić, Vidovdanska etika) koji je moralno žrtvovanje za nadmaterijalne i opšte interese, a koju prati duhovna vertikala i učenje o istrajnosti i traganju za istinom i pravdom.

Utopijska misao je nešto što je univerzalno i što je sastavni deo svake mitologije, od panteona bogova i njihovih palih potomaka, do ranjivih junaka, njihovih greha, pa do prognanosti čoveka koji je osuđen na smrtnost. Utopijske ideje pristune su i u politeističkim i u monoteističkim društvima, ali ključni momenat koji je zaoštrio utopijsku misao bila je društvena nejednkaost koja se pojavljuje sa novom podelom rada i sa nastankom kapitalističkog društva. Neretko se srednjovekovni period do pojave kapitalizma romantizuje kao doba realnih utopija malih i samodovoljnih seoskih zajednicа koje su zbrisane novom epohom industrijske revolucije.

Sam naziv utopija (ne-mesto, nepostojeće mesto) prvi put upotrebljava engleski humanista Tomas Mor koji u istoimenom delu opisuje (ne)moguće društvo socijalne pravde, budući da se u Engleskoj njegovog vremena govorilo kako su ovce pojele i proterale ljude sa zemlje, aludirajući na razvoj vunovlačarske industrije, zatiranje zemljoradnje i pojavu urbanu bede, siromaštva novonastale radničke klase i prosjačenja. Morova utopijska shvatanja ostaće u domenu fantazmagorije sve do pojave tzv. naučnog socijalizma, kada će neke od ideje socijalne jednakosti zaživeti u praksi. Pored Tomasa Mora socijalnu utopijsku misao razvijali su Šarl Furije i Tomazo Kampanela koji je u svom Gradu sunca stvorio pravi vojnički grad-logor inspirisan ustrojstvom života u katoličkim samostanima. Međutim, najpraktičniji i najrealniji u svojim utopijskim smatranjima bio je Robert Oven. I sam kapitalista težio je razvoju, danas bi se reklo, društveno odgovornog poslovanja. Svojim zaposlenima omogućavao je pristojne uslove života, ukinuo je dečji rad, uveo osmosčasovno radno vreme i nastojao da svojim humanim i filantropskim idejama proširi oblast delovanja kroz utemeljenje neke vrste sindikalnog pokreta. Ipak, ni njegove ideje nisu uspele da se omasove, borba za bolje uslove rada i života tek je predstojala i svoje ozbiljno razrađene sisteme dobiće tek u 19. i 20. veku u vidu ideologija anarhizma, socijalizma i komunizma kao realno uspostavljenih utopija.

Kao reakcija na novouspostavljeni raj na zemlji počinje da se javlja i jedan novi književno-filozofski žanr koji prvi put nagoveštava mračne i onespokojavajuće strane projektovanih društava. Taj novi žanr dobiće naziv distopija ili kakotopija (loše mesto). Distopije su u početku posebno obrađivane u književnosti i obuhvatiće različite vrste problema distopijskih budućih društava, od problema političkog totalitarizma i progona (Mi, 1984), preko fenomena marketinške manipulacije (Pol i Kornblut, Reklamokratija), cenzure i društvene devijacije (Bredberi, Farenhajt 451), pa sve do destrukcije i nasilja rulje (Bardžis, Paklena pomorandža) i društveno prihvatljive devijantnosti kao nove normalnosti (Haksli, Vrli novi svet).

Za rodonačelnika distopijskog književnog žanra često se uzima engleski pisac Herbert Džordž Vels koji je i sam imao simpatije za socijalističke ideje, ali sa dobrim rezervama prema SSSR. Vels je pre svega pisac naučnofantastičnih romana kroz koje provejava nagoveštaj daleke sumorne budućnosti (roman Vremeplov) i zle naravi ljudske prirode (Ostrvo doktora Moroa, Nevidljivi čovek). Distopijski žanr je samo naznačen kod Velsa, a pun zamah dobija u široko poznatim Orvelovim i Hakslijevim delima 1984 i Vrli novi svet. Ipak, ova dva kultna imena distopijskog romana duguju svoje poreklo delu ruskog pisca Jevgenija Zamjatina koji je 1920. g. napisao roman Mi što se smatra kao počena tačka književne antiutopije.

Jevgenij Zamjatin je roman Mi napisao u ondašnjem Petrogradu u jeku revolucionarnih previranja i građanskog rata, u periodu koji je obeležen umetničkim, ali i socijalnim eksperimentima koji su imali zadatak da stvore novog čoveka, tzv. homo sovieticusa. Sovjetsko rukovodstvo, avangardna revolucionarna elita, bilo je inspirisano idejama progresa, ubrzanog razvoja, industrijalizacije, urbanizacije, moglo bi se reći svega onoga što je u umetnosti oličavao futuristički umetnički pokret koji će u SSSR biti maltene zvanična umetnost sve do dolaska Staljina na vlast i uspostavljanja socrealizma kao kanonskog pravca. Futurizam u umetnosti i komunizam u praksi, oba pravca imala su svoj eshatološki put, svoju mesijansku i utopijsku viziju budućeg društva mašina i jednakih novih ljudi novog društva. Zamjatin, i sam inženjer, u početku imajući simpatije za crvenu revoluciju vremenom postaje svestan svih opasnosti utopijske misli koja u praksi sprovodi teror partije i uvodi društvo u jedan zatvoreni sistem. Zamjatin u svom romanu kroz dnevničku ispovest glavnog junaka opisuje bezlično društvo budućnosti gde ljudi nemaju lična imena, već se nazivaju po kombinaciji brojeva i slova. Život se odvija u Staklenom gradu, nadzirućem panoptikonu, što znači da je sve pod prismotrom vlade Jedinstvene države koja polaže apsolutno pravo na živote podanika čime se svaka privatnost i samoinicijativa ukida. Orvelova 1984 neodoljivo podseća na roman Mi, a obe opisuju tvrdu moć autoritarnih i totalitarnih sistema, kao i želju vlasti za kontrolom kroz sistem nadzora, kazni, špijuna, propagande, represije i jednoumlja. Svi pripadnici društva koji se ne slažu sa zvaničnom istinom bivaju kažnjeni i resocijalizovani, kao što se dešava i glavnom junaku romana Mi koji je počeo da sumnja u sistem ostvarujući kontakte sa tajnom revolucionarnom organizacijom. I dok su Zamjatinova i Orvelova distopija tvrdog karaktera, Hakslijev sumorni svet budućnosti je mnogo realniji i nama bliži. Hakslijeva distopija pokazuje meku moć sistema i njegovu sposobnost da od ljudi pravi poslušnike kroz manipulaciju slobodom, zvaničnih zabrana nema, a ljudi su načelno slobodni. Međutim, slobode su ovde predstavljene kao vladavina medikoriteta, prevrtljivosti, promiskuitetnosti, sa izbrisanim porodicama kao zastarelim modelom življenja naspram koje stoje seksualne orgije potpomognute legalnom upotrebom narkotika. U Hakslijevoj Svetskoj državi živi se sada, za trenutak, bez obzira na prošlost, a konzumerizam i lično zadovoljstvo su osnovni principi kojima se pojedinac upravlja.

Savremena postmoderna kultura i popularni stil života preslikani su primer Vrlog novog sveta, društva kasnog kapitalizma u kojem vlada večna mladost (plastična hirurgija, presađivanja tkiva i sl.), konstantna zabava, šljašteće zadovoljstvo koje mami na svakom koraku stvarajući na taj način iluziju srećnog društva i ispunjenog pojedinca. Ako su romani Mi i 1984 bili tipični za industrijska totalitarna društva 20. veka, onda su Vrli novi svet i Reklamokratija (kao manipulacija potrebama i marketinško šminkanje stvarnosti koje održavaju copywriteri i SEO stručnjaci) odraz savremenosti 21. veka kao sveta napumpane i steroidne stvarnosti. Jevgenij Zamjatin je distopijski svet Jedinstvene države zamislio kao Stakleni grad gde se sve vidi i svi se međusobno kontrolišu. Arhitektura i dizajn mogu mnogo da kažu u kakvom svetu živimo, a naš je prepun bezličnog stakla i betona, hladnih i sumornih površina biznis centara kao dirigenata naše stvarnosti.  

 

 

Sto godina Hodoljuba

Ova godina nije naklonjena putovanjima, skitnjama i lutanjima, pa je utoliko i apsurdno simpatično to što se baš ove, strogo zatvorene i kontrolisane, godine obeležava sto godina od rođenja, verovatno najboljeg putopisca sa jugoslovenskih prostora, Zulfikara Zuka Džumhura. 

Kako je ovo godina kontrole i nadzora nemoguće je u uvodu zaobići jednu Zukovu karikaturu objavljenu početkom pedesetih, inforbiroovskih, godina na kojoj Staljin nadgleda Marksa dok ovaj piše Kapital, aludirajući time na patronizaciju ondašnjeg hladnoratovskog i blokovskog socijalističkog mišljenja. Imajući u vidu današnji svet u kojem dominira narativ dežurnih senzitivnih cenzora, nije zogreg ovo delo opet promisliti. 

Staljin u Marksovom kabinetu (Yugopapir)

Kako kao dete nisam mnogo putovao susret sa prvim putopisom sam doživeo kao živi geografski atlas iz čijih legendi na marginama strana iskaču ljudi različitih kultura, a boje koje označavaju nadmorske visine, planine i vodene površine skoro pa da imaju omamljujuće mirise. Prvi, najupečatljiviji i meni najdraži putopis tog tipa bio je Zukov feljtonski zapis sa putovanja po azijskim polupustinjima propalih carevina i civilizacija, od Turske do Afganistana. Slikovit i topao rečnik koji je ispraćen Zukovim crtežima predstavlja svojevrsnu mapu putovanja, živu pustolovnu sliku predela kojima se kretao ovaj hodoljub za kojeg je Andrić rekao da „ume da ore u dve brazde“, podrazumevajući pod tim Zukove prirodne darove pisanja i crtanja koji su podjednako jezgroviti i karakterni. 

Zbirka putopisa Pisma iz Azije nije udaranje recki pomahnitalog turiste koji žuri da ubeleži svoje prisustvo po geografskim širinama i dužinama, već jedna emotivna i pristrasna priča o duhovnom „putovanju po besmislu“, ispunjavajućem lutalaštvu kojim se preispituje unutrašnje ja i putovanju kojim se dostiže optimum saobraznosti sa svetom. Ipričane priče su poput onih u Hiljadu i jednoj noći, na granici realnog, omađijane, levitirajuće poput čardaka ni na nebu ni na zemlji, ali i posvećene običnim ljudima, malim stvarima svakodnevnice jednog sveta koji diše po sopstvenim uzusima ignorišući diktat društvene mašine. Moglo bi se reći da je ova knjiga sevdah pun života. 

Dojam neposrednosti i prisnosti dodatno ulepšava to što se u pisanju ponajmanje pojavljuju uštogljeni i bezlični službenici, još manje je tu odlazaka u zvanične institucije kulture poput muzeja, pozorišta i tome slično, a kada govori o hotelima u kojima je odseo to više liči na sobicu za poslugu, dok o turističkim atrakcijama nema ni govora. Sve je svedeno na odnose licem u lice, na ulicu, trg, pijacu, bezistan, na trgovce i zanatlije, na sitne dućane i duvanom i hašišom zadimljene kafane. Svet opisan u Zukovim hodoljubljima je svet razbarušenosti, neobaveznosti, svet dokolice i, pomalo, svet otpadnika. Ipak, ono što provejava kao zlatna nit Zukovog opisivanja doživljaja sa Istoka jeste čovekomernost, izostanak standarda i kalupa tipičnog za društvo i civilizaciju potrošača i konzumenata. Zukov svet je svet ljudi izvan okvira, onih koji su poželeli da ne budu zauzdani i uprosečeni i čini se da je tim beleškama zabeležen poslednji trzaj tog sveta koji je danas razoren ratovima. Ne treba smetnuti s uma da se ovo putešestvije odvija sredinom druge polovine 20. veka, u doba nesvrstanosti i snažnog antikolonijalnog pokreta. 

Sa kakvom lepotom i lakoćom doživljaja antisistema tipičnog za Orijent piše Zuko svedoči njegova poseta jednom vrtu, a potom i grobu pesniku Hafizu, u iranskom gradu Širazu koji poredi sa parkom u Versaju. I na tom primeru se možda najbolje vidi gde leži srce ovog čoveka koji u geometrijskoj simetričnosti i pod konac dovedenoj utegnosti versajskog parka vidi tehničku preciznost, urednost, ali i bezdušnost, sterilnost i potrebu da se ovlada i onim najživotnijim segmentom – prirodnim okruženjem. Na Zukovom Orijentu vrt je asimetričan, bujan, nesputan, pun slatkoće zrelih i prezrelih plodova, pun rojeva insekata i ptica. Iako je to svet oronulosti, istovremeno je to i svet skriveno životnih detalja.

Tramp kao vesnik sumraka civilizacije

 

Pojava Donalda Trampa kao političke figure koja upravlja najmoćnijom imperijom u istoriji ljudskog društva desila se kao kataklizmička nepogoda koja je zaoštrila ionako već zaoštrene polove američkog društva, a samim tim i svetskog, ili barem onog zapadnog dela tog sveta. Donald Tramp je paradigmatski politički autsajder, ako se uzme u obzir to da je u politiku ušao kao neškolovani kadar, kao neko ko nije iz tokova institucija sistema moći ili, kako se poslednjih godina popularno kaže, tzv. deep state institucija. I upravo je deep state najviše isprovociran činjenicom da je uopšte moguće da se pojavi takva politička antiestablišment opcija koja je uzela jedan mandat vlasti, a po svemu sudeći opasno pripretila u drugom pokušaju i pod sumnjivim okolnostima izgubila predsedničke izbore. Američki predsednički izbori su sami po sebi stvar koja privlači svetsku pažnju, ali ove godine su dobili posebno tragikomičnu sliku jer se na njima pokazala sva beda svetske demokratske elite, ne samo političke, već naročito one intelektualne i medijske.

Čitava politička zbrka i medijska histerija koja se odvija ovih nedelja po karakteru neodoljivo podseća na jedan film iz 1972. g. koji je, dakle, snimljen u ništa manje turbulentnim i konfliktnim godinama masovnih studentskih i građanskih antiratnih pokreta, a koji su pre svega izneli jednu kulturnu revoluciju koja je radikalno raskinula sa nasleđem posleratne pastorale. Reč je o filmu Diskretni šarm buržoazije španskog reditelja Luisa Bunjuela koji se na simboličan i satiričan način poigrao sa ustaljenim praksama manje grupe buržuja koja se sastaje kako bi održala zajednički svečani ručak. Situacija je prilično jasna, postoji privilegovana društvena klasa (deep state) koja pokušava da potvrdi svoju moć (Bajden, budući predsednik SAD) kroz simboliku ritualnog ručavanja (predsednički izbori), ali im se na tom putu ritualne samopotvrde dešavaju neverovatno apsurdni događaji – iz čista mira upadi i manevri vojske u blizini kuće u kojoj se sastaju (alegorijski Tramp) koji remete protokol i uopšte ustaljeni poredak stvari, u konkretnom slučaju idile zajedničkog ručka odabranih ljudi (reprodukcija etabliranog sistema). Film svakako pripada nadrealističkom žanru ali se iz njega mogu čitati i stvarni društveni problemi rigidnosti jednog sloja ljudi koji pošto-poto nastavljaju svoje ritualne prakse ne mareći da li okolo padaju bombe. Potvrditi status iznad svega. Građanski antiratni i antirasni nemiri u Americi 60tih pokazali su rigidnost ondašnjeg sistema, a današnja pojava trampističke politike (iako kvalitativno suprotne onoj iz šezdesetih) pokazuje isti model grčevite nesposobnosti zvaničnih institucija duboke države da se prilagodi jer joj izazov dolazi radikalno van njenih sposobnosti apsorpcije kritika, nezadovoljstava i pobune. Reč je o upornom ignorisanju jedne nove realnosti, kao što buržuji u Bunjuelovom filmu uporno pokušavaju da ignorišu apsurdne pojave koje ih remete u obedu i onemogućavaju im transparentnu proceduralnu samopotvrdu statusne moći, tako smo ovih dana imali priliku da vidimo na šta liči transparentnost demokratskih procedura prilikom izbora prvog čoveka najmoćnije države u istoriji ljudskog roda. Sada se istorija desila kao farsa, videćemo da li će i koliko naredni predsednički izbori i posledice istog  biti tragični.

Kao što je Bunjuel pokazao da se kroz nadrealne i simbolične pojave apsurdnosti može demontirati klasna podela društva i privilegovanost određenog sloja, tako je i pojava Trampa primer kako simbolične i identitetske podele dolaze kao dugogodišnja nagomilana socijalna nezadovoljstva.

Polarizacija američkog društva dostigla je nivo novog identitetskog izazova koji se Americi vratio u formi vlastitog bumeranga, izuma intenzivne globalizacije koji je razorio društveno tkivo. Pored toga što je omogućila da svet postane globalno selo, globalizacija je omogućila i dislokaciju kapitala i proizvodnje iz nacionalnih država kao političkog i institucionalnog okvira života tipičnog za najveći deo dvadesetog veka. Ta dislokacija podrazumevala je selidbu industrijske proizvodnje iz visoko razvijenih zemalja u one manje razvijene zemlje u kojima su troškovi proizvodnje mali, a ograničenja rasta kapitala, blago rečeno, neregulisana. Sa druge strane to je ostavilo poražavajuće rezultate u matičnim zemljama, naročito onim regionima koji su tradicionalno bili industrijski, dakle radnički. Ovaj scenario se desio većini razvijenih zapadnih zemalja u kojima je poslednjih godina talas populizma u naglom porastu upravo kao posledica politike fokusirane na dobit i brigu za kapital, umesto na zajednicu. Uspeh populističke politike kakvu predstavlja Tramp bio je šokantan za globalističku elitu koja se svojevoljno odrekla nekadašnje sopstvene baze, pa je tako uspeh Trampa na izborima 2016. g. bio ne toliko iznenađujući jer je osvojio glasove u nekada tradicionalno demokratskim državama koje su postale tzv. rust belt područje (države severoistoka koje su činile jezgro američke industrije i visokog urbanog razvoja, a usled procesa globalizacije doživele su deindustrijalizaciju, depopulaciju, opadanje životnog standarda i rast kriminala, jednostavno zapušteno i zanemareno područje koje poprima odlike žargonske provincije). I na ovim izborima rust belt države, ali SAD uopšte, pokazale su visoku polarizaciju društva pri čemu se oprečnost stavova i nemogućnost pronalaženja zajedničkog diskursa komunikacije očitavala brojnim incidentima na biračkim mestima, na ulicama i u medijima. U medijima se ova podeljenost često olako definiše kao udaranje etiketa zaostalim i isključivim republikancima koji su sami po sebi redneci, dok nasuprot njima stoji inkluzivna, liberalno-levičarska demokratska populacija. To neodoljivo podseća na domaće izvrgavanje podsmehu “krezuboj Srbiji” koja je nazadnjačka, bez želje da se razume ko su ti ljudi i zbog čega svoj glas daju populistima. Kao što je u Srbiji reč o gubitnicima tranzicije, tako je u SAD reč o gubitnicima globalizacije – devastirana radnička klasa i (niža) srednja klasa u nestajanju.

Kako je socijalno raslojavanje raslo na površinu su izlazile vrednosne, odnosno identitetske, podele kao socijalni markeri za kojim zajednice grčevito posežu u odsustvu funkcionalnih ekonomskih i institucionalnih kanala pokretljivosti. Na ovaj način se stvara tribalizacija društva i polako iščezava vezivno tkivo nadzajednice čiji članovi sve teže razumeju jedni druge i sve teže komuniciraju kao pripadnici iste grupe. Dolazi do izraženih grupnih identitetskih razlika i u slučaju SAD do otvorenog kulturnog rata koji je godinama tinjao. Ovaj kulturni rat se vodi ne samo na horizontalnom nivou, nego i na vertikalnoj razini zauzimanja uglednih funkcija u javnoj sferi. Tako npr. dolazi do situacija da se na univerzitetima opstruiše, i dovodi u pitanje, rad profesora koji privatno ne stoje na istoj ideološkoj ili vrednosnoj liniji opšte klime kampusa koja je neretko neomarksistička i netolerantna prema bilo kakvom drugačijem mišljenju. Potpisuju se peticije, prave skandali, sve u cilju diskreditacije javnih ličnosti po makartističkom modelu lova na veštice polovinom dvadesetog veka kada je američko društvo takođe bilo oštro polarizovano. Ove skandale prati i haranga mejnstrim medija koja je svoj vrhunac dosegla u danu nakon izbora kada je prekinut prenos Trampove konferencije i kada je tviter nalog aktuelnog predsednika bio cenzurisan. Ova i ovolika vrsta netolerancije i neslaganja samo pokazaje koliko je duboka podela u američkom društvu i na nivou elite koja se deli na metroplitensku i priobalnu, odnosno kontinentalnu. Sa jedne strane se nalaze obalski gradovi-države poput Njujorka, Bostona, Filadelfije, Los Anđelesa, San Franciska koji su sedišta međunarodnih regulatornih tela i institucija moći deep statea (istočna obala), ali i propagandno-zabavne industrije i tehnološkog razvoja (zapadna obala, Holivud, Silikonska dolina). Zajednički imenitelj ova dva sveta je globalizacija i interes za saradnju na svetskom nivou umreženih globalnih regija ili sličnih gradova država. S obzirom na to da je američko društvo ugovorno, a ne nacionalno, dakle biznis, a ne vrednosti kulturnog nasleđa koje zajednicu ujedinjuju, sva je verovatnoća da će se podele po ovom principu još više zaoštravati. Kontinentalna Amerika je tradicionalnija i prevashodno oslonjena na vrednosti konzervativizma, a samim tim teško uklopiva u savremene globalističke tendencije koje svoju vrednosnu nadgradnju pronalaze u ekonomskoj baštini neoliberalizma i levičarskim identitetskim i ljudskopravaškim senzibilitetima.

I upravo te faktore nestabilnosti, sve veće socijalno i ekonomsko raslojavanje, kao i otvoren i nepremostiv jaz unutar elite, današnji društveni teoretičari smatraju ključnim u eskalaciji unutardruštvenog sukoba, opadanja moći država i njihovog potencijalnog nestanka. Jedan od njih je Piter Turčin koji je promovisao novu društvenu disciplinu, kliodinamiku, na osnovu koje proučava tzv. sekularne cikluse ili procese dugog i srednjeg trajanja koji se ponavljaju u rasponima od 50-60 godina. Ovo cikličko poimanje istorije i dinamike društvenog razvoja poznato je iz antičkog i postantičkog doba (vrhunac dostiže sa filozofima istorije početka 20. veka, Arnoldom Tojnbijem i Osvaldom Špenglerom), a kao jedan od otaca ciklizma u istoriji smatra se arapski mislilac Ibn Haldun koji je afirmisao koncept asabije koji upravo pomenuti Turčin vraća u život nekoliko vekova kasnije. Najjednostavnije, asabija predstavlja društvenu koheziju, odnosno povezanost članova društva koja se bazira na poverenju, osećaju zajedništva i pripadnosti svetu u kojem se socijalizujemo i stvaramo društveni kapital. Ibn Haldun je smatrao da život asabije plemena, odnosno zajednice, nastaje sa prvom generacijom očeva osnivača koji postavljaju temelje društva, asabija se zatim fundira sa sinovima osnivača koji razrađuju strukturu zajednice, da bi asabija na kraju počinjala da slabi sa unucima osnivača koji gube opipljivi kontakt sa svojim precima i stvaraju bezlično nasleđe za njihove sinove, odnosno praunuke očeva osnivača. Snaga očeva osnivača je bila u izrazito jakoj hijerarhiji i snažnom odgovoru njihovog jezgra da stvore zajednicu sposobnu za opstanak, da bi kroz nekoliko generacija praunuci totalno izgubili osećaj pripadnosti fundamentalnim vrednostima zajednice živeći lagodnim životom. Time se krug zatvara, asabija, odnosno snaga kohezije nestaje, zajednica se kruni u unutrašnjim sukobima, gubljenju vrednosnog orijentira ili jednostavno nesposbnosti da prevaziđe konflikt, a samim tim prestaje i da postoji kao grupa. Haldun je asabiju analizirao na primerima arapskih i beduinskih plemena, ali ovaj ciklički pogled na svet je bio prisutan i u srednjevekovnoj Evropi kroz koncept Kola sreće. Kolo sreće je bila srednjevekovna alegorija unutardruštvenog kretanja koja je prikazivala boginju Sreće sa povezom preko očiju kako stoji pored drvenog točka na čijem vrhu se nalazi ljudska figura sa krunom na glavi, ali kad Sreća zavrti točak kralj gubi vrhovni položaj i odjednom se nalazi na dnu kao prosjak u ritama. Srednjevekovna društva su na ovaj slikovit način prikazivala zapravo nesposobnost da održe kontinuitet političke stabilnosti koji je mogao biti izazvan nama danas skoro nepojmljivim uzrocima – glad, bolest, prenaseljenost, suša, hladnoća (da li?).

Savremeno američko, odnosno zapadno društvo uopšte (gde i mi spadamo) pati od slabe asabije. Nesposobno je da izbalansira socijalne razlike, elite ne brinu za zajednicu već za profit, osnovna vrednosna matrica na kojoj počiva Zapad – radna etika kao izbavljenje i iskupljenje zamenjena je razuzdanim hedonizmom i slavljenjem kontrakulturnih vrednosti, a integracija kulturno i civilizacijskih drugih (uslovno rečeno varvara) pokazuje bolne nedostatke u sve učestalijim terorističkim napadima. Na geopolitičkoj mapi sveta deluju centrifugalne sile, jačaju regionalni uticaji nekadašnjih imperija (Kina, Rusija, Turska) u odsustvu svetske super sile oličene u SAD, a značaj međunarodnih regulatornih tela gotovo da ima samo protokolarni značaj (UN, UNESCO, SZO i sl.). Čak i na primeru bolesti virusa Covid-19 zapadna društva iskazuju svu poroznost institucija, poplavu alternativnih kvazi lekara, inflaciju teorija zavere kao zamene za metanaraciju koja hronično izostaje kao paradigma na kojoj počiva civilizacija i, najgore od svega, zapadna društva pokazuju da zvanične institucije više nemaju legitimitet.

Ljudska istorija je prepuna propalih civilizacija i svaka od tih civilizacija je imala svoj životni vek. Neke su uništene prirodnim katastrofama jer nisu uspele da se otrgnu prejakom izazovu prirodnih uticaja i katastrofa (kako piše Tojnbi), neke civilizacije su propale u sudaru sa drugim civilizacijama (kako objašnjava Džared Dajmond), a neke žive svoj životni vek dok se same ne uruše. Naša savremena civilizacija je uplovila u svoj pretposlednji stadijum i sigurno je da neće propasti preko noći, ali glavni simptomi dekadencije sistema su uveliko globalno prisutni. SAD su epicentar savremene civilizacije i zato su primeri predsedničkih kandidata Trampa i Bajdena simptomatično kritični kao reprezenti političkih institucija dijametralno suprotnih državničkih orijentacija. Američki pisac distopijskih romana Majkl Hof sumirao je kretanje ljudske istorije kao proces u kojem “teška vremena stvaraju jake ljude, jaki ljudi stvaraju dobra vremena, zatim dobra vremena stvaraju slabe ljude, da bi na kraju slabi ljudi izazvali teška vremena”. Na taj način se ono Kolo sreće okreće, asabija iščezava i zajednica se osipa, ili kako Ivan Gundučić u svom epu Osman kaže:

Kolo sreće uokoli

vrteći se ne pristaje:

tko bi gori, eto je doli,

a tko doli gori ustaje

 

Sad vrh sablje kruna visi,

sad vrh krune sablja pada,

sad na carstvo rob se uzvisi,

a tko car bi, rob je sada.

 

Kolo sreće, srednjevekovni prikaz (Pinterest)

Ideja o prolaznosti i konačnosti društava toliko je okupirala umove kroz istoriju, a jedna od najlepših alegorija ovih cikličkih kretanja svakako je prikaz stvaranja, razvoja, dostizanja vrhunca i opadanja moći carstva u likovnom stvaralaštvu Tomasa Kola pod nazivom Protok carstva.

Primitivno stanje

Pastoralno doba, začeci pripitomljavanja divljine

Uspon i vrhunac razvoja

Sukobi i sunovrat

Opustošenost
(Wikipedia)

 

 

Čas anatomije

Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu. Njegova biološka organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života u njegovom najčistijem smislu. Virus je vrhunac prirodne stvaralačke evolucije. Vrhunac veštačke je – inteligentan virus. Tvorevina koja ima formu čoveka, a prirodu virusa, vitalnost virusa i inteligenciju čoveka. Simbioza virusa lišenog besciljnosti i čoveka oslobođenog ograničenja vladala bi prirodom, kojoj oboje služe samo kao đubrivo.

Profesor dr Frederik Liberman

Besnilo, Borislav Pekić

Uvod u Pekićevo „Besnilo“ može da posluži kao skica za potencijalni svet nakon pandemije korona virusa koja je počela kao lokalna epidemija nacionalnih razmera, a nastavila svoju progresiju kao svetska pandemija globalno regionalnih karakteristika. Jer ovo je, za sada i na sreću, virus bogatog i razvijenog Severa, dok globalni Jug nenamerno koristi koncept „prednosti zaostalosti“ kao odbrambenu strategiju. Da se ovakav virus pojavio pre dvesta ili trista godina čitava stvar bi najverovatnije ostala lokalnog karaktera, daleko na Dalekom Istoku u izolovanoj Kini, a pipci koji bi eventualno uspeli da prebace zid putovali bi sporo i izmrcvareno da nanesu ozbiljniju štetu svetskom sistemu. Svet se u međuvremenu bitno promenio, pa danas zahvaljući fenomenu globalizacije imamo priliku da razmenjujemo najrazličitije informacije sad-za-sad. Globalni svetski sistem, uslovno rečeno globalni Sever (Severna Amerika, Evropa, Daleki Istok) postao je super povezana mreža svetskih gradova i razvijenih regiona koja ima visokointenzivnu razmenu informacija, usluga, roba i ljudi na dnevnom nivou. I upravo je prednost i takoreći svetost karaktera slobode i frekventnosti kretanja i trgovine visokorazvijenog sveta postala osnovna pretnja tom istom svetu. Razdaljine koje su udaljene hiljadama kilometara prekraćivane su mrežom koja je odjednom postala inficirana, nesigurna i porozna. Invazijom na svet oko sebe ljudski rod se slavodobitno proširio do krajnjih prirodnih granica planete, samouvereni vladar je ujedno postao i najslabija karika sopstvenog sistema. Virus ga je prepoznao kao svog srodnika, takođe virusa, koji se uspešno i ofanzivno širi na okolinu, nakačio se na kolosek globalizacije i za par meseci uspeo da zavlada najbogatijim svetskim sistemom u istoriji ljudskog roda.

Siromašne zemlje, globalni Jug (Južna Azija, Afrika, Južna Amerika) u ovoj situaciji prolaze dobro jer su nerazvijene. Paradoks je da ih od ove bolesti za sada spasava to što nisu toliko umreženi u globalnu finansijsko-ekonomsku mrežu kao što je slučaj sa Severom. I pitanje je kako će se ove zemlje uopšte nositi sa virusom kad i ako  dođe do njih. U ovim ekstremnim situacijama kratkoročno dobro prolaze oni koji su izolovani i nerazvijeni jer nemaju infrastrukturu za život dostojan virusa ljudskog roda. Kao kada u distopijskom romanu „Svetski rat Z“ samoizolovana Severna Koreja sprovodi arhaični društveni inženjering masovnog vađenja zuba svom stanovništvu kako bi sprečila širenje zaraze koja se prenosi ugrizom zombija. Nema zuba – nema zaraze. Nema puteva i avionskih linija – nema „korone“. Barem ne još uvek.

Ono što je zapravo simptomatično jeste potencijalni karakter budućih upravno-političkih sistema koji će jahati na talasu ovog  (iz)vanrednog stanja. Kako se epidemija širila globalnim Severom tako su dolazile do izražaja sve slabosti savremenih država koje su bezbednosnu politiku temeljile na principu fiktivnog koncepta vrednosti i ideja liberalizma. Virus je vrlo lako i brzo vratio sistem na fabrička podešavanja – svi moraju u svoj tor, do daljnjeg. U kontekstu savremenog svetskog političkog sistema, gde poslednjih godina prevlast odnose nacional-populisti, posezanje za diktatorskim i totalitarnim merama lako može da postane stvarnost (naročito ako se sledi hvaljeni  primer Kine koja je tokom epidemije uspešno izolovala pokrajinu od preko 50 miliona stanovnika). Idealna prilika za povratak partijske Istine, Pravde i Mira, a suspenzije demokratije, trajno (Mađarska je uvela set mera kojim se predsedniku omogućava upravljanje dekretom, a vanredno stanje se proširuje na bez vremenskog ograničenja; slično se dešava i u Izraelu, mada je tamo vanredno stanje konstanta). Za to vreme uvode se posebne mere bezbednosti i nadzora koje postaju realna slika distopijskih romana Filipa K. Dika. U ovom trenutku nije više samo reč o kontroli kretanja, već i o kontroli osećanja. Na terminalima aerodroma putnicima se meri temperatura, proverava se disanje, rad pulsa, dobija se medicinska slika koja omogućava uvid u biohemijske procese pojedinca. Dakle, ubuduće ne bi bilo začuđujuće da se nadzor ne vrši samo nad tzv. slobodnom voljom pojedinca, jer je sada jasno da je slobodna volja kao koncept krajnje upitna, već da je neophodno prikupiti što više informacija koje se tiču hemijskih procesa unutar organizma kako bi se odredila socijalna/zdravstvena podobnost pojedinca. Na opasnosti ove vrste nadzora i kontrole, do sada neviđene u ljudskoj istoriji, upozoravaju nekadašnji agent CIA i uzbunjivač Edvard Snouden i izraelski istoričar Juval Harari. Obojica ističu potencijalnu kritičnost koje ovakve mere mogu da izazovu kada je u pitanju autonomija pojedinaca. Ovde nije reč samo u suženoj slobodi kretanja, nego i o potencijalnoj i dugoročnoj kontroli ljudskih instinkata i želja. Biotehnologija omogućava prikupljanje i analizu procesa koji se odvijaju unutar organizma na nivou neuronskih impulsa, daleko od svesnosti društvene jedinke, a krizne situacije omogućavaju upravo uvođene novih zakona i pooštravanje represivnih mera kako bi se osigurali mir i stabilnost (kao što se desilo u SAD nakon 9/11, dok Kina uveliko eksperimentiše sa sistemom „socijalnog kreditiranja“ građana koje se sprovodi kroz javni nadzor skeniranja lica).

Trenutna situacija je idealna za pokaznu vežbu biotehnologije i aparata moći. Čini se da se institucija Države vraća na mala vrata „korona puča“.  

Početkom trećeg milenijuma liberalizam ugrožava ne samo filozofska ideja da ne postoje slobodna individualna Ja nego, još više, konkretne tehnologije. Na pragu smo suočenja s poplavom izuzetno korisnih uređaja, alatki i struktura koje ne ostavljaju nimalo mesta slobodnoj volji pojedinačnih ljudskih bića. Hoće li demokratija, slobodno tržište i ljudska prava preživeti taj potop?

Homo Deus, Juval Noa Harari

 

Čas anatomije, Rembrant (Wikipedia)