Društvo bez države

Poslednji katastrofalni događaj koji je zadesio Srbiju bio je ekološke prirode, zapadni deo države pogodile su poplave čije ćemo posledice tek osetiti. Katastrofa koja se desila oblastima uz reke Drinu i Savu je katastrofa koja je pogodila „energetsko srce Srbije“ i da smo o kolubarskim TENTovima brinuli kao što smo „birnuli“ o Kosovu – srcu – Srbije, sasvim je izvesno da bi razmere štete izazvane poplavom bile daleko manje. I upravo u različitim shvatanjima funkcije organa jedne države, u ovom slučaju države Srbije, leži problem i objašnjenje svega onoga što nam se dešava u poslednjih dvadesetak godina.

Jedna od teorija kaže da kada želimo da vidimo stanje i nivo razvijenosti jedne države, treba da pogledamo njenu železničku mrežu. Fokusirati se na železnižku mrežu Srbije znači pogledati u postapokaliptične tragove sveta koji više ne postoji, tako da bi mogli da se usredsredimo na infrastrukturu države generalno. Infrastruktura u najvećoj meri zavisi od prirodnih datosti, odnosno od ekološkog okruženja, što smo mogli da vidimo u danima poplava kada je najveći deo Posavine imao isti problem. Ako se za poplave kao prirodnu nepogodu ne može reći da su bile jugosferičnog karaktera (Tim Džuda), onda za prevenciju istih to apsolutno stoji na mestu. Godinama se postjugoslovenske države ponašaju kao da žive kontinentima odvojene jedne od drugih podgrevajući nacionalizam kroz socijalističke granice, a da pri tom na ignorantski način tretiraju upravo infrastrukturu koja je u jedinom velikom modernizacijskom talasu izgrađena upravo za vreme socijalističke Jugoslavije. Onog trenutka kada se socijalistička Jugoslavija raspala bilo je jasno i da se raspada industrijska infrastruktura koja je ionako bila zastarela. Republike nikle na ex-YU prostoru postale su globalno nekonkuretne, još je samo Milošević devedesetih nasankao sopstveni narod na antiimeprijalizam severnokorejskog tipa pod cenu da preživljavamo hraneći se korenjem. I dobrim delom je uspeo u tome. Infrastrukturno gledano nijedna od postjugoslovenskih republika nije samostalna jer su pre toga bile sistemski i industrijski umrežene, a ono što nam je ostalo kao zajedničko jesu postindustrijske posledice: tranzicijski javašluk.

U neke od ključnih razloga za opstanak ili slom određenog društva pojedini antropolozi (Džared Dajmond) navode iracionalno upravljanje infrastrukturnim segmentima društva kao štu su, za naše skorašnje prilike, problemi sa regulisanjem vodenih tokova, a što dalje direktno ugrožava i energetski sistem države. Obezbeđivanje dovoljne  količine energije za normalno funkcionisanje bilo kog organizma je osnova za opstanak tog istog organizma, bilo da se radi o biološkom ili društvenom organizmu. To naročito treba imati u vidu jer je reč o Obrenovcu, strateškom mestu za funkcionisanje svakodnevnog života države jer se odatle dobija najveći deo električne energije neophodne i za privredu i za domaćinstva. Već sada se spekuliše da bi oporavak ionako posustale privrede mogao da potraje narednih sedam godina, ali pod uslovom godišnjeg BDP rasta od 1%. Ako se ovo ima u vidu apsolutno je neverovatno da se država nonšalantno i nemarno odnosi prema vitalnim segmentima infrastrukture od kojih svi zavisimo. Može premijer, i svi oni pre njega, da se pravda da su ovo bile „hiljadugodišnje i biblijske vode“, ali je nemoguće opravdati traljavost i nesposobnost sistema da koordinisano deluje.

Drugo ključno mesto jeste sposobnost institucionalne organizacije i primene znanja. Demokratske reforme vojske su se pokazale katastrofalnijim od poplave koja se dogodila, zaostavština JNA je najverovatnije pretopljena u Smederevu uz ostalu omraženu socijalističku industrijsku mehanizaciju, pa je U.S. Steel verovatno radio dok je imao šta da reciklira. Ali pored upućivanja molbi građanima za ustupanje čamaca, pumpi, baterijskih lampi i lopata, poražavajuća je činjenica distribucije (ne)znanja nadležnih institucija kojih zapravo nije bilo u čitavoj priči. Od logistike smo imali lopate, džakove, pesak i mobilizaciju na ulici, što je sve zdravorazumsko delanje a nikako stručno i sistemsko. Pokazalo se da od devedesetih na ovamo država prvo nije htela, a potom nije umela (naročito posle 5. oktobra) da se na adekvatan način nosi sa problemima koji je ljuljaju iz temelja. Konstantno se dešava narod, a za svaki veliki državotvorni problem izlazi se na ulicu. U čitavom institucionalnom vakuumu, jer ne postoji zaokružena država, koji traje poslednjih dvadesetak godina izgubila su se znanja i veštine koje se institucionalno reprodukuju sa generacije na generaciju i čine društvo svesnim i realnim u cilju opstanka. Osnovna politička doktrina, istina u primitivnom obliku, jeste pragmatizam ili u domaćem kontekstu improvizacija. To nužno nije loše, ali samo pod uslovom da pre toga postoje zadati okviri s obzirom na činjenicu da je ovo društvo bez države.

Sa ovakvim odnosnom prema infrastrukturnom nasleđu, sa nefunkcionalnim institucijama sasvim je realno očekivati da društvo nestane. To ne znači bukvalno istrebljenje, ali podrazumeva neku vrstu nove konfiguracije i drugačijeg prihvatanja kolektivnog identiteta. Dominantna politička matrica decenijama je bila orijentisana na teritorijalnu ekspanziju pri čemu smo dolazili u skob sa svetom i vremenom ignorišući činjenicu da nacionalna država polako ali sigurno odumire. Nesposobnost komunikacije sa drugima vodi u (samo)izolaciju, a za malu državu kao što je Srbija to je jednako nestanak. Pitanje je da li društvo poseduje kapacitete da posle godina promašaja postavi novu paradigmu kao vrednosnu matricu s obzirom na stanje: neprosvećenost, socijalna devastacija, korumpiranost, demoralizacija i identitetska ispraznost. Pa čak i onda kada se nađe donekle artikulisan predlog za razvoj i rast, to je obično  iz domena grandioznosti i megalomanije.

To je treća bitna tačka, pored odnosa prema infrastrukturi/okruženju i reprudkciji znanja, koja može da utiče na opstanak nekog društva. Grandiozni projekti, poput izgradnje kanala Morava – Vardar – Solun ili projekta Beograd na vodi, suštinski i da ne naruše ekoravnotežu infrastrukturnim naprezanjem i ne prouzrokuju dugoročni haos, mogu da budu samo izolovani uspesi koji suštinski neće dovesti do poboljšanja funkcionisanja svakodnevnog života. Videli smo šta znači prenapregnuti sopstvene kapacitete „izgradnjom“ Velike Srbije, a pošto je „gradilište“ bilo u tuđem dvorištu rešili smo da se oprobamo u sopstvenom. I tu dolazimo do suštine problema, a koji se odnosi na voluntarizam ili političku volju pojedinca od kojeg zavisi smer i tempo kretanja društva. Grandioznost i megalomanija ne dolaze od potreba tržišta, već od despotije onoga ko je na vlasti. Poražavajuća je činjenica da gotovo svaka država u novijoj istoriji Srbije zavisi od životnog/biološkog veka vladara, što ne znači ništa drugo nego da je društvo i dalje podaničko i plemensko.