26.05.2014.

Javni prostori

Javni prostori (objavljeno u publikaciji Građanskih incijativa PDF zbornik radova)



Ukoliko pođemo od ideje francuskog sociologa Anrija Lefevra da je „grad otisak društva u prostoru“ i da se kroz urbani, arhitektonski pejsaž najbolje čitaju uticaji i unutardruštvena kretanja, onda odatle možemo sagledati i značaj javnih prostora, kao i položaj u kome se oni danas nalaze u Srbiji. U tom kontekstu nemoguće je čitavu situaciju javnih prostora posmatrati ukoliko se ne ukaže na istorijsko nasleđe i omasovljavanje javnih prostora, a što sve u današnjem društvu Srbije ima veoma kratku tradiciju


            Prvi ozbiljniji pokušaji u istoriji samostalnih jugoslovenskih naroda (to je bitno naglasiti jer je pre stvaranja Jugoslavije na ovim prostorima jedino Austro-Ugarska ostavila ozbiljnije tragove u prostornom planiranju) da se javni prostori afirmišu kao suštinski neprofitni aspekt društvenog života počinje sa socijalističkom republikom koja je u ove krajeve sistemski donosila ideje Moderne, odnosno Prosvetiteljstva, a to su pre svega emancipacija, vera u razum, progres, objektivnost. Sa ovim načelima se nastupilo u oblasti izrade prostornog planiranja gde je na scenu izašla ona arhitektonska orijentacija prepoznatljiva u radovima Le Korbizijea, Gropijusa, Van de Roea, Rajta, a prepoznatljiva pod imenom „modernistička“ arhitektura, odnosno „progresizam“. To je prvi put da se prostor tretira kao širi krug, kao sfera kretanja indvidue koja nije svedena samo na samodovljno bitisanje; industrijski grad je zahtevao i strukturalno preuređenje životnih navika čoveka, te je iz tog razloga sam grad morao biti prilagođen novonastalim potrebama čoveka. To su problemi koji više nisu mogli biti rešavani sitnim prepravkama, bilo je neophodno oštro povlačiti linije i obezbediti jednu koherentnu urbanu formu adekvatnu suštinskim unutrašnjim princpima datog društva, baš onako kako je u devetnaestovekovnom parizu to uradio baron Osman. U tom smislu, Novi Beograd je oličenje tih revolucionarnih zbivanja u društvu sa svim svojim širokim bulevarima koji se seku pod pravim uglovima, sa svim svojim stambenim blokovima građenim po principima „vrtnih gradova“ i sa svojim arhitektonskim simbolima: zgradom SIV-a, zgradom CK-a (čije se sedište prvobitno nalazilo u današnjoj zgradi Doma Omladine), kao i sa zgradom Muzeja savremene umetnosti.[1]

            Tadašnja državna ideologija je prepoznala, odnosno njeno suštinsko obeležje je u sebi već podrazumevalo, želju za stvaranjem novog čoveka, emancipovanog kosmopolite sa osećajem pripadnosti jednoj uraboj sredini. To je značilo ubrzanu industrijalizaciju i masovni egzodus iz ruralnih u (novonastale) urbane sredine, pri čemu se bilo kakvo romantičarenje doživljavalo kao reakcionarnost (odatle i veoma loš status seljaka u komunizmu koji su se doživljavali kao kočničari revolucije, a takav stav je imao pogubne posledice za samo selo). Ipak, može se reći da je tadašnja državna politika orijentisana na urbano planiranja u sebi sadržala klicu onoga što se danas čita kao civilni sektor, nešto što podrazumeva građansku participaciju, odnosno stvar od javnog značaja – u ovom slučaju to su javni prostori. Ideologija komunizma je imala svoje „obožavanje boga“, koje je doduše bilo sekularno i oličeno u harizmi vođe, međutim sama ideja u praksi nije bila u tolikoj meri rigidna, jer u protivnom ne bi postizala rezultate na međunarodnoj sceni iz oblasti sporta i umetnosti. Dakle, jedno institucionalno regulisano omladinsko organizovanje imalo je svoj cilj, a to je da prosvećuje i pomaže mladim ljudima u cilju samoostvarenja i participacije u širem javnom životu. Poenta je bila ljudima ponuditi nezvaničnu i neformalnu specijalizaciju i rekreaciju. Sa raspadom tog sistema nestaju i institucije koje su bile nadležne za ove probleme, a sa uplivom neoliberalne ideologije nešto što ne donosi profit sasvim sigurno ne može biti jedan od prioriteta državnih institucija. Iz tog razloga važno je aktuelizovati probleme koji se tiču omladinskog aktivizma, i uopšte, građanskog aktivizma, jer je to jedina mogućnost za obuzdavanje državnog i korporativnog kapitalizma.

            Koliko god fraza o „potrošačkom društvu“ zvučala otrcano, ona se može uzeti kao fenomen u širem društvenu okviru koji može poslužiti za lociranje suštinskog problema u kome se jedno tranziciono društvo nalazi. Nedostatak onih institucija koje bi imale funkciju da podrže stvaralaštvo i inovativnost bitno je uticao na promene u najvećem delu civilnog sektora, tek se poslednjih godina počinju javljati samostalni kulturni centri i kancelarije za mlade kao nepofitne organizacije. Činjenica da je nacionalizam bio (a i danas igra značajnu ulogu na polju ideologija savremenog društva) promovisan i potpomognut od zvaničnih institucija koje menjaju svoju suštinu sa svakom novom smenom vlasti, dolazilo je i do erozije i sve veće devastacije potencijalnog korektivnog elementa oličenog u cilivnom društvu. Sigurno da ni socijalistički model nije bez grešaka, daleko od toga. Očigledno je da su ondašnje državne institucije radile na omladinskom aktivizmu sa voluntarističkim pobudama, pri tom se ne obazirući na mogućnosti neideološkog aktivizma i uopšte uređenja društva, jer da je tako zaista i rađeno, sasvim sigurno ne bi bilo današnje ruiniranosti i zaostalosti. U tome i jeste poenta civilnog društva i građanske participacije, kroz aktivno učešće u brobi za javna dobra stvara se slojevito kulturno-istorijsko nasleđe koje kasnije ne može biti tek tako uzurpirano samovoljom političke ili ekonomske elite. Zato je evoluciono-materijalistički pritsup društvenog razvoja i proučavanja tog razvoja daleko plodniji od onog koji se bazira na sistemskoj i ekstra-ideološkoj tendenciji da se menja svest ljudi. Treba sagledati realnu situaciju i realne potrebe, a zatim iz toga izvoditi korake za zadvoljavanje tih potreba.

            Kada je reč o samim javnim prostorima treba imati na umu da je vreme državnog nadzora i „brige“ za omladinski razvoj prošlo i da savremena država pre svega predstavlja neoliberalnu ideologiju, a koja sadrži jednu, u osnovi, konzeravtivnu socijalnu politiku sa minimumom izdataka za one društvene sektore koji ne donose direktan profit. To se, između ostalog, primećuje i na primeru javnih prostora koji su u periodu posle demokratskih promena uzurpirani bez javnih rasprava i davani u zakup, ili prodavani, bez ikakvog obzira na eventualna oštećenja koja bi se mogla pričiniti. Ta situacija se desila sa brojnim javnim površinama, platoima, zelenim površinama, prostorima namenjenim za izgradnju trgova, a takođe i brojnim zgradama koje mogu biti spomenici od umetničke vrednosti. Verovatno je najprepoznatljiviji primer uzurpacije javnog prostora u Beogradu izgradnja tržnog centra „Ušće“ koji je uništio jedan deo šireg urbanog modernističkog kompleksa i planiranja uopšte. Komercijalizacija je sveprisutna i ona, svakako, treba da postoji, ali je problem što se to radi neplanski, bez tendera i javne rasprave; površine i objekti od nesumnjive arhitektonske i javne vrednosti bivaju zloupotrebljeni od strane gradske i republičke vlasti, a u cilju linije slabijeg otpora krupnim kapitalistima, odnosno, tajkunima. Dovoljno je uzeti primer gradskog parking servisa koji raspolaže monopolom na preuređenje gradskih površina, pa tako površine namenjene za izgradnju trgova, kojih u Srbiji ionako ima malo, sem u onim vojvođanskim gradovima gde je austro-ugarsko prostorno planiranje ostavilo traga, postaju površine za parkiranje motornih vozila. To je još jedan primer koji ukazuje na nepostojanje građanskosti i, uopšte, osećajem za prostorno uređenje, a samim tim i društveno ustrojstvo. Dozvole koje se dodeljuju trgovcima kako bi mogli da vozilima snabdevaju svoje trgovine u strogim pešačkim zonama bivaju zloupotrebljene, što znači da parking servisi imaju pravo da slobodno naplaćuju dozvole za kretanje kroz pešačke zone i onim građanima koji nemaju ulogu dobavljača robe u ove zone. To sve više podseća da se grad i prostor više ne posmatraju kao prilagođeni meri čoveka, već meri automobila, s tim što se to radi na prilično skandalozan način tamo gde je trenutna struktura grada koji živi u 21. veku prerasla njegovu formu iz 19. veka, ili u najboljem slučaju početka 20. veka.

            Situacija je u Beogradu posebno zanimljiva, s obzirom da taj grad nema aktivno prostorno planiranje (sem pomenutog Novog Beograda koji je, sasvim sigurno, jedina beogradska opština, a verovatno i u čitavoj državi, koja sa sigurnošću može da bude metropola u malom). Najnoviji problem koji se odnosi na prestonicu jeste ukopavanje Narodnog muzeja koji se nalazi u zgradi koja, uzgred, uopšte nije namenjena muzejskim postavkama. To je problem Beograda generalno koji nema ni adekvatan trg, jer se centralni Trg Republike pre može doživeti kao saobraćajnica; druga stvar je problem koji se tiče hrama sv. Save koji nema apsolutno nikakvu umetničku vrednost, a plato oko njega je sasvim neodgovarajući ako se posmatra u odnosu na monumentalnost hrama. Pre nekoliko godina postojao je problem i sa zelenim površinama, medijski je najbolje ispraćen slučaj Petog parka gde su građani iz kvarta protestima, institucionalnim i uličnim, uspeli da spreče uzurpaciju javnog prostora. Sudbina Gradića Pejton je i dalje neizvesna, mesto je prilično oronulo, a moglo bi se iskoristiti kao tačka okupljanja mladih jer se sitno preduzetništvo pokazalo kao slabo u odnosu na velike kompanije. Svojevrsna „briselizacija“ urbanog prostora (termin je nastao šezdesetih godina 20. veka kada je u Briselu došlo do masovne modernističke restrukturacije centra grada koja je delovala nezgrapno) ovde kao da je oduvek prisutna, a njen pandan u politici mogao bi se povezati sa onim što savrmeni teoretičari, u makro sociologiji, nazivaju „balkanizacijom“, a to je da svaka nova garnitura koja se pojavi na političko-ekonomskoj sceni vodi jednu ekskluzivističku politiku i zahteva korenite promene koje podrazumevaju totalni raskid sa svim idejama i tvorevinama njenih prethodnika. Nedostatak osećaja za kontinuitet i neprepoznavanje onih kulturnih tvorevina koje društvo povezuju sa modernim svetskim društvima, sveprisutna je činjenica koja prožima, u svojoj generičkoj suštini, provincijske države. To nije samo kritika na račun današnje državne nomenklature, već uopštena kritika onih koji su zahtevali skokovite mentalne promene. Pa ipak, dostignuća pojedinih sistema ne mogu se relativizovati tako da su svi podjednako značajni za progres, odnosno regres, jer u tom slučaju nemamo pravo ni da se žalimo na postojeće stanje. Iz tog razloga, definisati ciljeve znači i, donekle, odrediti metode kojima će se postizati ti ciljevi, a ako su ciljevi emancipacija, participacija i stvari od javnog značaja, onda je preovlađujuća reperna tačka država koja je nastala kao rezultat (narodne i) socijalne revolucije. To ne znači dogmatizam i romantizovanje socijalizma, već tendenciju da se neke ideje tog vremena pokušaju integrisati u savremeno društvo. To je svakako briga za čoveka i njegovo samoostvarenje, promovisati aktivnog člana društva koji više neće biti samo konzument masovne kulture, već i akter u njenom oblikovanju. Današnja slika koja predstavlja slobodno vreme svodi se na konzumerizam, a najveći deo najbolje organizovanih omladinskih aktivnosti su ispolitizovane sfere javnog delovanja, tj. to su stranački omladinci koji predstavljaju interese svojih centrala.

            I zato su veoma potrebne organizacije koje će se kretati linijom većeg otpora u cilju približavanja ideje o važnosti javnih prostora koji stoje na raspolaganju civilnom sektoru, jer se jedino na taj način borbom na lokalnom nivou mogu postići ciljevi koji će služiti konkretnim potrebama određene populacije. Možda najbolji primer jeste beogradski umetnički festival „Mixer“ koji se poslednjih godina svakog maja meseca održava u silosima „Žitomlina“ na obali Dunava, a takođe je svoje mesto u undergruond kulturi našao i klturni centar „Grad“. Novi Sad ima slične i zanimljive koncepte omladinskih centara, pre svega to je Crna kuća i, skoro otvoreni, kulturni centar „Fabrika“. Ono što je zajedničko ovim centrima jeste da su to bili napušteni i ruinirani objekti (kao što je npr. zgrada „BIGZ-a“)  koje bi sasvim sigurno zadesila sudbina rušenja, iako neki od njih predstavljaju, iz arhitektonske tačke gledišta, vredna umetnička dela. Briga za industrijsku baštinu ili industrijsku arheologiju može izvanredno da posluži nekim organizacijama, pogotovo što ovi objekti raspolažu velikom površinom koja je građena (u određenom smislu u stilu beton brutalizma) u jednostavnom stilu, to su prostori koji su bili rukovođeni idejom „manje je više“ i „forma sledi funkciju“. Ne treba zaboraviti da su pobornici i osnivači ideja koje su reprezentovane preko pomenutih načela, bili prvi koji su počeli da se bave industrijskim dizajnom i da su u najvećoj meri doprineli približavanju racionalizma i avangarde u svakodnevni život. Danas u ovim centrima delaju najviše umetnici koji pokušavaju da uhvate korak sa savremenim svetskim tendencijama u oblasti muzike, slikarstva, književnosti, filma, pozorišta. Tribine koje se organizuju na ovakvim mestima izgleda da predstavljaju oazu kritičkog mišljenja i iznošenja zahteva za onim za čime subkulturna scena najviše vapi. Zvanične institucije su toliko trome i toliko zavorene da na izložbe, tribine i promocije knjiga koje se u njima organizuju dolaze još samo ljudi koji su ostali u jednom ideološkom vakuumu. Verovatno najbolji primer značaja alternativnih kulturnih centara predstavlja kulturni centar „Rex“ koji organizuje omladinska takmičenja u poeziji i prozi – „Pesničenje“ (ideja o organizovanju govorenja nezvanične poezije potiče iz Čikaga gde ju je promovisao građevinski radnik Mark Smit). Mogučnost da se čuje i vidi nešto što neće biti opterećeno kanonima svakako deluje subverzivno, u najekstremnijem slučaju anarhično. To ne znači da se te ideje pošto-poto moraju primeniti u zvaničnim institucijama ili da svi moraju živeti po principima „buntovne omladine“, to je pre korektiv na koji bi društvo trebalo da bude ponosno, a država da ga uzima kao nezvaničnog kulturnog i socijalnog savetnika. Dati mogućnost iskazivanja nekome kome nije na prvom mestu profit, dati mogućnost izvođenja performansa i hepeninga, poenta je institucija javnog dobra, odnosno javnih prostora. Tzv. „urbani istraživači“ (među kojima su prvi bili Dadaisti koji su ukazivali na napuštene objekte gde su mogli da ispoljavaju svoju anti-umetnost), organizovanje flash mob aktivnosti (koje simbolizuju potrebu za masovnom bezazlenom subverzijom okupljanjem i performansima na trgovima i ulicama), skvotiranje (koje se radi iz nužde ili iz ubeđenja), street art, najreprezentativnije su pojave koje ukazuju na značaj javnog prostora. Nekomercijalizovani kafei koji rade kao profilisani klubovi idealna su mesta za iznošenje svežih ideja u cilju aktivnog učešća i donošenja odluka u institucionalnoj sferi.
            Napraviti kulturni front koji će samostalno izlaziti pred državne institucije sa jednostavnim zahtevom na koji svi imamo pravo, a to je da se slobodno udružujemo i da slobodno govorimo i pišemo. Krupni kapital sam po sebi ne može biti glavni krivac za zloupotrebe javnog prostora, krupna politika koja odlučuje ide ruku pod ruku sa njim i zato pritisak treba da bude usmeren pre svega na nju.      

           



[1] Veoma je zanimljivo viđenje čitave političke ili, još dublje, ideološke priče rasta (Novog) Beograda i njegovog značaja u delima Borislava Pekića, koji je ukazivao na animozitet jednog sloja prema vojvođanskoj, odnosno „austrougarskoj“ strani jugoslovenske prestonice. Ovo se naročito aktuelizovalo posle ’90-tih godina, kada je Stari Beograd bio stožer srpskog nacionalnog bića.

Нема коментара:

Постави коментар