29.04.2017.

Antimodernizam kao urbana politika


Arhitektonsko-spomenička kultura simboličkog markiranja urbanog prostora zauizima značajno mesto svakog društvenog sistema koji kroz kreiranje prostorne svakodnevnice šalje određene političko-ideološke poruke korisnicima tog prostora. Stoga u skladu sa prostornim nasleđem političkih i ideoloških struktura možemo prepoznati i razumeti njihove karaktere. Konkretno, u slučaju Srbije i bivše Jugoslavije radi se o nasleđu moderne arhitekture koja je na ove prostore došla kroz ideološki okvir socijalističke ideje o masovnoj industrijalizaciji i pratećoj urbanizaciji, a sve u skladu sa revolucionarnom, avangardnom, pozadinom utopijske ideje o besklasnom društvu. 

Povodi za ovaj tekst su buduća sudbina zgrade Generalštaba u Beogradu i projekat Beograd  na vodi kao dva reprezentativna primera postmodernog pristupa urbanoj politici koji imaju za cilj, u prvom slučaju Generalštaba, izbrisati jedan simbol modernističke arhitekture kao sećanje na period jedne internacionalizacije koja se u ovdašnjem mnenju posmatra kao vreme protraćeno na pogrešne ideologije (jugoslovenstvo, komunizam), a u drugom slučaju, Savamala-Beograd na vodi, kao primer na koji način se u postmodernom ključu ignoriše pitanje prava na grad kao inkluzivno javne površine i pretvara u koncept ekskluzivne zone komfora finansijski podobnih. I jedan i drugi slučaj imaju zajednički imenitelj u vidu revizije prošlosti koja u prvom slučaju, rušenja/deformacije zgrade Generalštaba kao spomenika kulture, predstavlja nacionalističku frustraciju, a završava se nekoliko stotina metara niže u finansijsko-spekulantskoj ekstazi Beograda na vodi. U oba slučaja je, i na konkretnom i na simboličkom nivou, primetan snažan antimodernizam kao odlika nacionalističkog i postmodernog javnog diskursa koji se prema modernizmu odnosi kao prema prokazanoj urbanoj politici koja se često izjednačava sa komunističkom ideologijom zemalja nekadašnjeg realnog socijalizma, a koja je u neoliberalnoj epohi izjednačena sa totalitarizmom. 



Ovde je, međutim, bitno naglasiti da je modernizam kao pristup urbanom i arhitektonskom planiranju postojao pre nego što su osnovane prve socijalističke države, a da će u njima dobiti svoju široku rasprostranjenost. Modernizam arhitektonske umetnosti, ali i umetnosti uopšte, javlja se kao potreba usklađivanja funkcionalnih i estetskih normi sa karakterom društva koje se nazire početkom 20. veka, a odnosi se pre svega na ubrzani upliv masa u javni prostor. Umetnosti Moderne su revolucionarne u tom smislu što radikalno raskidaju sa nasleđem, a svoju perspektivu grade na osnovu utopijskih ideja društva za novog čoveka. U tom su smislu avangardne umetnosti, pa tako i arhitektura i dizajn, anticipirale nadolazeći period „jednoobraznih sistema“ posle Drugog svetskog rata svojim delovanjem tokom dvadesetih i tridesetih godina u Evropi eksperimentišući na pojedinačnim slučajevima rezidencijalne gradnje. Ovde se pre svega misli na Korbizjea, ali ne treba smetnuti s uma umetničko-filozofsku školu Bauhaus u vajmarskoj Nemačkoj koja je bila jedno od najistaknutijih žarišta moderne umetnosti sve do dolaska nacista na vlast. Takođe, pored Bauhausa, u Holandiji se afirmisala De Stijl škola koja je eksperimentisala u pravcu industrijskog dizajna, dok u Rusiji posle Oktobarske revolucije deluje čitava plejada umetnika direktno angažovanih na permanentnom, propagandnom i emancipatornom revolucionisanju u svakodnevnom životu naroda. 

Zajedničko svim ovim školama bila je borba za uspostavljanje forme u službi funkcije, lišene svake suvišnosti, detalja ili ornamenta, kako i glasi manifest austrijskog arhitekte Adolfa Losa “Ornament i zločin”, kao i geslo njegovog američkog kolege Lusia Salivena “forma prati funkciju”. Ove ideje su bile marginalizovane, naročito kada je u pitanju Beč koji u vreme kada Los piše svoj manifest živi svoj secesionistički san prepun kitnjastih detalja. Jedino mesta gde se modernistička i funkcionalistička arhitektura, koliko-toliko, masovno primenjuju jesu industrijski gradovi SAD, tako da sve do druge polovine 20. veka avangardne ideje moderne arhitekture ostaju više na nivou incidenta nego prakse. 

Dakle, tek po okončanju Drugog svetskog rata i zasnivanjem politika pune zaposlenosti, države blagostanja, realnog socijalizma, masovnih javnih radova i obnove razorenih društvenih sistema, kao i antikolonijalnog pokreta Trećeg sveta, moderna arhitektura dostiže svoj vrhunac u koncepciji internacionalnog stila koji će neretko biti u dodiru sa beton brutalizmom kao vrhuncem modernističkog stvaralaštva. 

U kontekstu jugoslovenskog socijalizma ističu se memorijalni kompleksi posvećeni Narodnooslobodilačkoj borbi i revoluciji koji su rađeni u maniru brutalističke apstrakcije, kao i stambeno-poslovni kompleksi u internacionalnom stilu moderne arhitekture. Jedan od tih spomenika je i Generalštab arhitekte Nikole Dobrovića koji je bitno oštećen tokom NATO bombardovanja SR Jugoslavije 1999. god. Državni sekretarijat za narodnu odbranu, kako je zvan kompleks u narodu poznatijeg Generalštaba, građen je u periodu 1955-1965. god., čine ga dve zgrade u ulici Kneza Miloša koje se stepenasto spuštaju ka Nemanjinoj ulici dajući čitavom prostoru simbolički značaj prolaska kroz gradsku kapiju i ulaska u grad na uzvisini. Pojedini su ovaj kompleks tumačili kao urbanu imitaciju kanjona Sutjeske i s tim stavom nastupali u javnosti i za i protiv ovog spomenika kulture na čijem mestu (levo krilo) će najverovatnije biti podignut spomenik i muzej Stefanu Nemanji kao osnivaču “srpske države”. I tako, samo na prvi pogled, imamo smenu paradigmi gde umesto komunističko-revolucionarne imitacije kanjona Sutjeske dobijamo nacionalno osvešćen prostor u slavu vladara koji je osnovao prvu srpsku državu (mada je ovo samo po sebi diskutabilno ako uzmemo u obzir da koncept nacije kao zajednice građana ne postoji do kraja 18. i početka 19. veka). Zgrada Generalštaba uživa status spomenika kulture i kao takvu bi je trebalo sačuvati, odnosno konzervirati u ovom stanju koje je nastalo bombardovanjem 1999. god.. Evropska spomenička kultura poznaje takve slučajeve i nema razloga ne slediti ih.

Memorijalna crkva Kajzer Vilhelm, Berlin
Pored toga što možemo samo da zamišljamo na šta će ličiti spomenik srednjovekovnom vladaru Raške (u komisiji za odabir konkursnih rešenja su pravnik, vizantolog i vajar) bitno je primetiti da je opšti trend arhitektonsko-spomeničke kulture, pre svega sakralne, vidno vankotekstualizovan datom (urbanom) okruženju. Reč je o ignorisanju jednog kontinuiteta gradnje koji daje koherentnu sliku prostora, a najdrastičniji primeri su crkve Srpske pravoslavne crkve koje niču po vojvođanskim selima i gradovima uporno ignorišući tradiciju baroka kao sakralnu zaostavštinu srpskog naroda u severnim krajevima. Još bizarnija situacija je sa ignorisanjem brutalističke arhitekture Novog Beograda (nešto slično se dešava u Novom Sadu sa crkvama na Novom Naselju) gde se grade bogomolje u moravskom stilu stvarajući jednu anahronu sliku prostora, ali iznad svega anahronu sliku politike kao ignorisanja lokalnih odlika prostora zajednice. Međutim, spisak se tu ne završava, pa urbana politička perverznost ide tako daleko da se na mestima Narodnooslobodilačke borbe Drugog svetskog rata, na kojim su podignuti spomenici žrtvama, grade opet crkve i opet u moravskom stilu kao, očigledno, jedino vrednom stilu za SPC i državu koja ovu organizaciju subvencioniše. Ovo je slučaj sa spomenikom Ostra, kod Čačka, naspram kojeg je podignuta crkva koja očigledno nema drugu funkciju sem da simbolički kontrira spomeniku jer se oba objekta nalaze u prirodi. 

Ostra, Čačak
Zanimljivo je da medijska javna vidljivost ovih spomenika poslednjih godina dolazi od stranih entuzijasta koji sa, hipsterskim, oduševljenjem otkrivaju apstraktne spomenike i brutalističku arhitekturu. Najzaslužniji za novo otkrićeovih spomenika je belgijski fotograf Jan Kempeners koji ih je doživeo kao vanzemaljske kreature. Danas se može naići na tekstove koji vas kroz Beograd vode kao kroz živi prostor iz Star Wars serijala. Zanimljiv je i kratkometražni dokumentarni film koji se na direktan način poigrava ovom tematikom spomenika kao vanzemaljskog nasleđa i jedne lokalne paranoje https://www.youtube.com/watch?v=KV7sTzbzL5s&t=29s 

Zanimljiv je stepen posvećenosti narušavanja kako urbanog tako i memorijalnog prostora posvećenog NOBu, naročitu ako se ima u vidu da su spomenici NOB građeni u apstraktnom, modernističkom i brutalističkom stilu. Na ovim spomenicima se ne vidi ideološka ili bilo koja druga politička ostrašćenost i patetika, nema simbola “totalitarizma” i sl. ornamenata toliko prisutnih u nacionalističkoj ikonografskoj patetici. Gotovo svi ovi spomenici podignuti su u prirodi, na prostorima van naseljenih mesta, na lokacijama gde su se odigrale borbe protiv okupatora ili na mestima gde su se nalazili konc-logori i gde su izvršavane egzekucije nepodobnih. Isto tako, svi ovi spomenici su podignuti kao mesta spomen-parkovi, kao mesta života i budućnosti, kao kompleksi na kojima je i dečija igra bila sastavni deo ideje o spomeniku. Taj apstraktni i metafizički karakter ovih spomenika koji je bio pošteđen socrealizma kao socijalističkog kanona (koji je dominirao u SSSR) danas je gurnut u stranu u skladu sa istorijskim revizionizmom i protokapitalističkom restauracijom.

Novi Beograd
Trijumf Postmoderne sa svojim postistinama doprineo je da se i na poluperiferiji svetskog kapitalističkog sistema stvore uslovi za revizionizam kao osnovu na kojoj se gradi globalizovano neoliberalno društvo, a koje za svoje nove simboličke markere uzima filozofiju etno-egzotike kao jednu, u suštini, antimodernu politiku servilnosti i autokolonijalizma. Spomenička kultura je u tom procesu bitan pokazatelj kretanja društva i kao što su uništeni zapadni industrijski gradovi džentrifikovani i pretvoreni u postmoderne muzeje spektakla, tako se i na poluperiferiji tog sistema, u Srbiji, tradicija i egzotika partikularnog predstavljaju kao reprezentativni primeri kojima je zaostavština Moderne, kao ideje o jednoj istini i univerzalizmu kao principu, prepreka.


02.03.2017.

O narodu u pesmi "Spomen Principu" Miloša Crnjanskog

Iskrene rodoljubive pesme ne pevaju o sjaju zlata i veličini vladara i država, rodoljubive pesme pevaju lepo o bedi i jadu kao jedinoj konstanti ovog naroda. I ako se ovo uzme kao kriterijum rodoljubivih pesama, dakle društvenog realizma, onda mogu da kažem da u sećanju imam samo dve pesme ovog karaktera koje ne pate od lažne mitomanije. Mitomanija je svakako potrebna svakom društvu kao manihejska borba (plemenske) zajednice koja se, u početku, nalazi pred spoljnim izazovima, a onda, tokom konsolidacije unutrašnjeg bića i pred unutrašnjim dilemama koje se rešavaju pozivanjem mita kao svojevrsnog tabu rešenja. Međutim, mit i mitsko nisu nešto što se priziva u pomoć na dnevnoj razini rešavanja svakodnevnih problema jer, u tom slučaju, mit prestaje da bude mit, odnosno zajednica prestaje da bude zajednica tog mita. Na taj način bi moglo da se posmatra lažno rodoljubivo pevanje i uopšte jedno umišljeno, i za potrebe vlasti, uigrano nacionalističko orgijanje koje je javno narodno, a zakulisno uvek i jedino za vladara.

Tako u situaciji posle Prvog svetskog rata imamo jednog Jovana Dučića koji piše pesmu „Ave Serbia“ u slavu umišljenog carstva i pre svega jednu pesmu izuzetno hladnu, cezarističku, atipičnu za domaću balkansku narodnu tradiciju, ali u skladu sa ličnim državničkim aspiracijama i karakterom kralja Ujedinitelja, aristokrate evropskog kova, otuđenog i odnarođenog. Nasuprot Dučićevoj stoji pesma Miloša Crnjanskog, „Spomen Principu“, kao primer ljubavi prema rulji, mržnji, kamenu i krvi onih prezrenih na svetu, onih kojih se oni iz Dučićeve pesme stide ili bi najradije da ih nema. 

Teško se ta vrsta posleratnog narodnog prkosa i inata mogla videti u poratnim proznim i poetskim pisanjima, barem ne toliko koliko nas u zvaničnim institucijama uče. Pada mi na pamet još kritički osvrt Arčibalda Rajsa čiji stavovi i danas stoje kao i pre sto godina, ali i pesma Dušana Vasiljeva „Čovek peva posle rata“ kao jedna užasno depresivna i samoubilačka pesma u kojoj čovek odustaje od svega vrednog što mu je rat oduzeo i razorio, a utehu pronalazi u malim tišinama zraka, rose i mleka. 

Pesma Miloša Crnjanskog je iz tog razloga dosta neobična i nedovoljno poznata, valjda zato što ne govori stihovima svile i kadife, već rečnikom besa, osvete i prkosa. Iako je naslovljena kao da je posvećena Principu pesma nosi univerzalni karakter narodnog neposluha pobuna, ustanaka i revolucija, uskoka i hajduka, uopšte jednog antidržavnog sentimenta. 


O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik
Vlastela, vojvode, despoti, behu sram.
Hajdučkoj krvi nek se ori cik,
Ubici dište Vidovdanski hram!

Slavi, i oklopnicima, nek umukne poj.
Despotica svetih nek nestane draž.
Gladan i krvav je narod moj,
A sjajna prošlost je laž.

A ko nas voli nek poljubi kamen goli,
Nek poljubi mržnju i mrtve.
Iskopane oči, vino što se toči,
U slavu ubistva i žrtve.

O pravdi i pobedi svetoj nek umukne krik.
Ocevi i braća i sestre behu sram.
Osveti, majci našoj, nek se ori cik,
Raji, riti, dište kosovski hram.

A suncu i manastirima ugušite poj.
Kadife i svile nek nestane draž,
Jauk i groblje je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.

Moj narod nije steg carski što se vije,
nego majka obeščašćena.
Znoj i sirotinja i mržnja što tinja
u stidu zgarišta i stena.

"Hercegovački begunci" Uroš Predić
Izvor: sr.wikipedia


23.12.2016.

Sarajevo, Mostar, Visoko

*** SARAJEVO ***

Postoje gradovi koje treba posetiti bez obzira na njihovu marketinšku tj. turistićku privlačnost ili ma koliko lepi ili ružni bili, neke gradove jednostavno treba posetiti jer su teški kao sveta mesta. Jedan od takvih gradova je Sarajevo o kojem sam slično mislio i pre nego što sam ga pohodio, a posle ove posete sam još više uveren u to. Namerno kažem pohodio jer mi se čini da bi taj grad valjalo posmatrati iz perspektive svojevrsnog svetog mesta i predmeta hodočašća, ne samo lokalnog bosansko-hercegovačkog tipa, već šire bivše jugoslovenske, pa i evropske perspektive. U toj nekadašnjoj jugoslovenskoj državi, bilo da je reč o monarhistićkoj ili socijalističkoj, Sarajevo je pripadalo prvoj klasi gradova, uz Beograd i Zagreb, ubeđen sam rame uz rame sa Beogradom, a daleko ispred provincijalnog Zagreba. 

Miljenko Jergović u knjizi „Sarajevo: plan grada“ ističe da za razumevanje šire kulturne, pa i političke, slike Sarajeva i uticaja na okolinu treba imati u vidu najmanje tri orijentacione tačke. Prva je Sarajevski atentat revolucionarnog Mladobosanca Gavrila Principa na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Druga tačka su Zimske olimpijske igre iz 1984. god. koje su bile prve ZOI ikada održane u jednoj komunističkoj zemlji, a druge olimpijske igre u komunističkoj zemlji posle onih iz 1980. god. u Moskvi (koje su Ameri bojkotovali). I treća tačka, najsvežija, je opsada Sarajeva u trajanju od četiri godine (1992-1996) od strane vojske Republike Srpske. Opsada Sarajeva spada među najduže u istoriji modernog ratovanja i definitivno je najduža opsada jednog glavnog grada ikada. Tokom trajanje opsade na grad je dnevno padalo više od 300 projektila, život je izgubilo 14.011 ljudi, a grad je drastično promenio svoju demografsku strukturu.

Ove tri tačke ujedno označavaju početak i kraj jugoslovenskog 20. veka ili onoga što je britanski istoričar Erik Hobsbaum nazvao „kratkim dvadesetim vekom“, periodom društvene istorije koji karakterišu komunistička i fašistička revolucija, dva svetska rata, konc logori u Evropi, država blagostanja, avangardni pokreti u umetnosti, antikolonijalni pokreti, emancipacija bede i sirotinje, ujedno provala masa u javni prostor i život. Hobsbaum je taj period locirao između početka Prvog svetskog rata 1914. i raspada komunističkog bloka 1991. god., dakle omeđio je istoriju na jedan kvalitativan način, a ne kao puko kalendarsko, „metričko“, brojanje.

Principov most

Ova istorija se savršeno dobro uklapa baš na primeru Sarajeva koje je i najavilo taj isti „kratki dvadeseti vek“. Sve je počelo tu u leto 1914. god. i tu se i završilo početkom 21. veka na najgori mogući način. U Sarajevu je sahranjena Austrougarska carevina, ili kako su je zvali “tamnica naroda”, sa ciljem oslobođenja ne samo jugoslovenskih nego i srednjeevropskih naroda. I u tome je veličina i lepota i mladobosanskog pokreta koji nije bio srpsko-nacionalistički, kako ga danas savremena istoriografija želi predstaviti, već jugoslovenski nacionalan i dobrano socijalno naglašen. Ali pored toga što je ovde pokopana Austrougarska treba istaći da je ovde takođe sahranjena i Jugoslavija sa činom opsade Sarajeva, ali i sa vidom medijske manipulacije i huškačkog podmetanja slučaja “Markale”. Retki su gradovi koji su ujedno i otvorili i zatvorili vrata jedne epohe. Nijedan grad bivše Jugoslavije, sem Beograda, nema ovako ogroman teret nasleđa koji ga čini istovremeno i blistavim i strašnim. 

Obilazeći grad nisam mogao da ne primetime izostanak megalomanije tradicionalnog tipa, barem kada je reč o širem centru grada.

Vijećnica




Na čudan način jedan evropski deo grada se nastavlja na onaj stariji, orijentalni, i dalje se odmotava u međusobno preuzimanje. Evropski, odnosno austrougarski, uticaj je primetan u shvatanju pojma reda i uniformnosti, ali za divno čudo i elegantnosti i jednostavnosti građevina. I možda je upravo tu bečka kičasta secescija izgubila bitku sa orijentalnom ornamentikom i detaljima koji krase ne samo turske objekte već i ove evropske. Na jedan zanimljiv način isprepletena su dva pogleda na svet i prosto je pomalo sulud osećaj kada iz starog jezgra Baščaršije, koja izgleda kao koloplet sokaka i sitnih zgrada, direktno ulazite u ortoganalne austrougarske ulice sa visokim zgradama.

"Sarajevo susret kultura"

Ni ovde, kao ni u drugim gradovima koji su nastajali i formirali se kao karavan-saraji ne postoji jednoobraznost celovitosti koja predstavlja vertikalnu moć društvenog inženjeringa da se nešto oblikuje po autoritarnoj liniji istog obrasca, kao što je slučaj sa modernim gradovima ili čuvenom “osmanizacijom” Pariza. Ovde je, naprotiv, primetna oplemenjujuća stilizacija mesta, detalj nije pojeo sliku, nego ju je načinio simbolom. I to je moj najjači utisak iz Sarajeva, da je gotovo čitav grad jedan simbol različitih prošlih političkih i društvenih vremena čak i kad su ona odavno umrla ali na simbolički način i dalje živa. Upravo onako kako Andrić kaže “Orijent je divno čudo i najveći užas, jer u njemu granica između smrti i života nije jasno određena, nego krivuda i treperi”.

Osećaj prisnosti i toplote koji se oseća dok šetate gradom dolazi iz tog orijentalnog čovekomernog momenta česmi i malih fontana, uskih ulica koje podsećaju na mediteransku prisnost galame i unošenja u lice, sitnih nenametljivih džamija kojih ima u svakom kvartu. Sa druge strane, određena vrsta grandioznosti je prisutna u evropskom duhu, katolička katedrala je tu ubedljivo predominantna i tipično hladna, dok srpska pravoslavna crkva podseća na one barokne kakve imamo po Vojvodini, pa je zaista endemska retkost videti takvu pravoslavnu bogomolju južno od Save (ili je to samo retkost u Srbiji).



Saborna crkva
katedrala Srca Isusova
Treba posetiti i koševsko pravoslavno groblje na kojem se nalazi spomenik Vidovdanskim herojima, koji jeste biser sakralne arhitekture u Sarajevu jer je urađen u stilu raško-vizantijskom. Ovde su sahranjenji Mladobosanci (ukupno njih jedanaest) koji su neposredno i posredno učestvovali u organizaciji Sarajevskog atentata i zbog toga bili osuđeni na zatvorske ili smrtne kazne. Arhitekta ovog spomenika je Aleksandar Deroko, a kapela je izgrađena 1939. god.

kapela Vidovdanskih heroja



Skoro svaka fasada ima ožiljke rata. Rupe od gelera su negde jasno vidljive, a ponegde samo zamaskirane tako da zgrada izgleda kao da je dobila boginje, sva istačkana. Žičara koja je nekada vozila turiste i rekreativce sa platoa ispred Vjećnice do Trebevića više ne postoji (u planu je podizanje nove), tako do gore jedino peške ili taksijem do napuštene bob staze koja je postala turističko stecište za hipstere, ljubitelje adrenalina i nas turiste koji bi da se ogrebu o olimpijski brut beton. Taj deo grada je bio pod kontrolom vojske Republike Srpske i relativno od skora je dostupan civililma s obzirom na to da je dobar deo prostora bio miniran, a entitetska granica prolazi baš tuda. Tako da čitavo područje deluje zapušteno i razoreno, baš kao i oni brutalistički spomenici jugoslovenske borbe. Dok se hoda po betonskoj stazi zatrpanoj borovim granjem i iglicama i spušta sve dublje u šumu stiče se osećaj napuštene i postapokaliptične tišine. Betonska konstrukcija koja izranja i zaranja, pravi okuke, pa ide pravo. Trag jednog ozbiljnog vremena koji već sad prelazi u mit i priču o zlatnom dobu slavne prošlosti, a kao i svaki mit nosi u sebi neobjašnjene strahove i neraščišćene tabue. Ostaje tako ta infrastruktura u raspadanju da narednim generacijama prenese misteriju i ne objasni ništa.





*** MOSTAR ***

Sve drugačije nego u Bosni tj. Sarajevu. Od same geografije i tople mediteranske klime koja ulazi u brda i planine dolinom Neretve, pa sve do izgleda grada i odnosa ka simbolički dominantnoj orijentalnoj i jugoslovenskoj zaostavštini. Neretva deli grad na istočni, muslimanski, i zapadni, hrvatski, deo. Svojevremeno je VICE imao emisiju o podeljenim gradovima i reportažu iz Mostara u kojoj je na tragikomičan način istaknuto kako Berlinskog zida u gradu nema, ali se on ipak oseća. I na prvi pogled zaista jeste tako. Autobusom iz Sarajeva se stiže na glavnu autobusku stanicu u istočni deo grada i dok se šeta ka staroj čaršiji i jezgru oko mosta nailazi se na sve same ruine rata koji ovde kao da nikada nije završen. Ako su se u Sarajevu samo nazirale rupe od gelera na fasadama, ovde su kuće doslovno spaljene i razrušene bez mogućnosti (a možda i bez želje) za sanacijom. Međutim, razlike ipak postoje. U istočnom, uslovno muslimanskom, delu grada primetna je relaksiranija javna atmosfera što se čita iz a-nacionalnih i antifašističkih grafita, dok u zapadnom, uslovno hrvatskom, delu grada dominira javno-simboličko markiranje grada u nacionalističkom ključu u slavu opskurnog nogometnog kluba „Zrinjski“. Na hrvatskoj strani dominira predimenzionirani toranj franjevačke crkve koji nadvisuje sve okolne zgrade, a jedno od brda iznad grada, Planinica, je ošišano i ofarbano u formi šahovnice upravo od navijača pomenutog Zrinjskog (inače kluba koji je bio zabranjivan za života obe Jugoslavije, a postojao tokom NDH). Da ni muslimanska strana ne bi ostala dužna urađeno je urezivanje reči u brdo Fortica „BiH VOLIMO TE“

leva obala
desna obala
I dok u Sarajevu u trgovinama plaćate isključivo u konvertibilnim markama, u Mostaru je u lokalnim radnjama moguće plaćati i konvertibilnim markama i kunama i evrima. Ovde je hrvatska želja za trećim entitetom prilično jaka i na jednom latentnom nivou i institucionalno prisutna kroz plaćanje kunama. 

Treba obići staru četvrt na obali Neretve, elegantni most koji je prvobitno izgrađen u 16. veku po zapovedi Sulejmana Veličanstvenog, da bi 1993. god. bio srušen od strane HVO, a 2004. obnovljen donacijama Turske i Italije. Sa obe strane mosta nalaze se kule stražarnice u kojima su se u tursko doba nalazili „mostari“ iliti čuvari po kojima je grad i dobio ime – Mostar. I ovde je opet prisutan taj suludi osećaj iz onog gornjeg Andrićevog opisa Orijenta koji se susreće u Brdima sa Mediteranom. Čudan spoj gorštačke jarosti lokalnog naroda, orijentalnog kulturnog nasleđa i mediteranske klime. Za sve ovo nadrealno društveno „ludilo“ pobrinula se i dovoljno luda priroda, pa tako tirkizno plava Neretva deluje kao da se ne obazire na okruženje i na okolna siva i krševita brda koja joj još više ističu lepotu.





Ipak, glavni razlog mog dolaska u Mostar nije bio most koji, po meni, više nije to Ono što je bio do rušenja, pa ga samim tim ovakav kakav je danas, kao replika, ne mogu uzeti kao fascinaciju graditeljskog umeća i lepote. U Mostar sam hteo da dođem zbog grada mrtvih partizanskih boraca koje se nalazi na zapadnoj obali i koje je prepušteno ubrzanom zaboravu i vandalizmu. Groblje se prostire na nekoliko nivoa, terasasto je baš kao i primorsko-brdska, hercegovačka, zemlja koju ljudi otimaju od kamena, okruženo visokim čempresima i ukrašeno apstraktnim ornamentima prirode – krugovima, spiralama, pupoljcima – a oblik nadgrobnih ploča palih boraca podseća na posečeno stablo kao simbol ubijene mladosti. Groblje je zamišljeno kao park spomen-obeležje i ima nekoliko celina do kojih nije moguće u potpunosti dopreti jer su zarasle u korov ili zatrpane smećem. Ali bez obzira na to, ovaj nekropolis i ovako oskrnavljen ima osobenu težinu i čak podseća na veliko dečije lavirint igralište. Spomen groblje je svečano otvoreno 1965. god., a još jedan kuriozitet je da je arhitekta Bogdan Bogdanović za podizanje ovog parka koristio stare kamene ploče devastiranih mostarskih kuća. Iako je izgradnja finansirana od komunističkog vođstva tadašnje države, fascinantno je odsustvo uobičajenog socrealističkog kanona tipičnog za ovakve memorijalne komplekse u komunističkim zemljama. Ovde nema ni traga personalizaciji i patetici stradanja, sve je podređeno jednom apstraktnom i metafizičkom arhitektonskom redu i smislu. To je, uostalom, i bila odlika arhitekte Bogdana Bogdanovića koji je poznatiji po svom „Kamenom cvetu“ i spomen kompleksu Jasenovac. I ovde, kao i na Trebeviću, jugoslovensko nasleđe stoji u prirodi napušteno, kao usud vraćanja u šume odakle je pokret i krenuo.












***VISOKO***

U Visoko smo otišli na Ivanin predlog sa idejom da obiđemo „bosanske piramide“, s tim da sam ja taj jednodnevni izlet iskoristio više za uživanje po pentranju brdima i planinama tj. piramidama. Iako ne verujem u priču o „bosanskim piramidama“, obišao sam turističku ponudu iz priče o piramidama a koja se svodi na posetu tunelima na jednom kraju grada i uspinjanje na „piramidu Sunca“. Doduše, uleteli smo van sezone tako da nismo zatekli mnogo zaluđenika, ali čak i ko ne veruje i ne podržava priču može da iskoristi priliku za kvalitetno pešačenje i brdarenje. Uvodni deo obilaska se sastoji od posete tunelima koji, po rečima vodiča laika, služe kako bi prikupljali „energiju“ iz energetskoi bogatog visočkog područja i dalje je slali drugim sistemom tunela do „piramida“ (a ima ih čak tri, piramida Sunca, Meseca i Ljubavi), a koje služe kao antene koje odašilju signale (kome i zbog čega nisam skontao). Uglavnom, vođenje kroz tunele traje sat vremena, a posle toga kreće deo pešačenja od dobrih dva sata vremena do najvećeg brda tj. piramide Sunca. Na vrhu je zaista sjajan vidikovac, tu se nalaze i ostaci nekog (srednjovekovnog) utvrđenja, a uspon nije ni malo lak. Dalje, spuštajući se okolo brda/piramide dolazi se do „arheološkog nalazišta“ gde su urađena prilično skromna iskopavanja koja bi trebala da vas ubede da se zaista radi o piramidama, a reč je o ostacima neke vrste kamenih ploča i nečega što liči na betonske ploče. Ko želi da veruje naći će ovde dovoljno materijala da potvrdi svoja uverenja, a utisak je ipak da je marketinški deo priče najbolje urađen. Ko ne veruje u piramide može da uživa u prirodi i laganom planinarenju, kao što sam uradio ja. Ivani sam prepustio teoriju.


sreća sreća radost

pogled s "piramide Sunca"

"piramidica"

navodno ploče piramide

šta narod misli

29.10.2016.

Čovek, društvo, prostor

Ovih dana mi je sociološku maštu razgalila jedna fotografija sa fejsbuk stranice „Stare slike Novog Beograda“ na kojoj je prikazana nekadašnja Vojvođanska ulica na Bežanijskoj kosi. Na fotografiji se vidi leva strana tipične vojvođanske ulice i jednog naselja „ušorenog“ tipa, dok se u pozadini mitomanski i megalomanski ukazuje betonska brutalistička kula Genexa, poznata i kao Zapadna kapija Beograda. Scena pomalo podseća na slike (anti)utopijskih, dakle zamišljenih, društava ili čak na izranjanje mermernog obeliska iz Klarkove “2001 Odiseje u svemiru” u režiji Stenlija Kjubrika. Prvi plan: kuće od naboja ili polunaboja, sve u jednom nizu, sve podignute po istom modelu, sve sa istim kapijama i prilazima zgradi, a u pozadini izranja simbol jedne nove urbane futurističke i apstraktne politike koja je, u suštini, druga strana iste medalje (ako urbanizam shvatimo kao politiku).

Vojvođanska naselja su „zbijenog“ tipa, ulice su ortogonalnog karaktera, a konfuzija koju stvaraju ljudima s one strane Save, Dunava i Drine ostavlja gotovo isti utisak kao i konfuzija ljudima koji dolaze u „bezlični“ i jednoobrazni Novi Beograd. Nije ni malo čudno što u Pekićevom delu „Hodočašće Arsenije Njegovana“ glavni lik Asrenije Njegovan, kućevlasnik i urbanista starog predrevolucionarnog društva, sa mučninom gleda sa Kosančićevog venca na novobeogradsku obalu i vojvođansku ravnicu ispravno tumačeći ono što tamo niče kao austrougarski kontrolni punkt.

I vojvođanska naselja upravo i jesu to, logori, pa tako i Novi Beograd. Ovo ne mora nužno da nosi negativan predznak jer ta naselja u datom ravničarskom okruženju drugačije ne bi mogla ni da postoje. Za početak, ravnicu je trebalo zauzdati i na toj ravnoj ploči osmisliti prostor, koncentrisati ljude i orijentisati ih u svojevrsnom antiprostoru jer u niziji ne postoje prirodne reperne tačke (brda, čuke, okuke, kotline) kao u „razbijenim“ selima brdskog tipa. I dok su sela razbijenog tipa građena spontano, neplanski i društveno zdravorazumski, vijući se obično oko nekog brda iznad reke ili mora, dotle su sela ravničarskog tipa živi primer državne kolonizacije određene teritorije i socijalnog inženjeringa direktne državne akcije. Jer koji bi normalan živi stvor naselio močvaru sem odmetnika od zakona (kao što je bio slučaj sa gusarenjem u zapadnobačkom delom Vojvodine pre sistemske kolonizacije i izgradnje Velikog bačkog kanala)? Za ovakav poduhvat snage, znanja i iskustva imala je samo država koja je pokrenula masovnu kolonizaciju Nemaca i masovnu tipsku izgradnju vojvođanskih sela koja su se, bolje reći, ulogorila, nego nastanila. Jer kako drugačije objasniti i sudbinu tih naselja i kuća koja su ostala ista, ali su rekolonizovana gorštačkom, ratničkom, populacijom iz Crne Gore, Dalmacije i Krajine, a koja je imala upravo za cilj da bude čuvar severnih granica jedne druge države, ali i da se pri tom ta ista populacija prosveti i emancipuje.

Jednoobraznost i uniformnost prostorne suštine naselja osnova je za razumevanje dominantnog javnog diskursa odnosno karaktera odnosno „mentaliteta“ podneblja. I možda je to najbolje opisano u mitskoj rečenici francuskog sociologa Anri Lefevra da je „grad otisak društva u prostoru“, tj. da se kroz politike prostornog planiranja može dobro pročitati šta i kako misli državni aparat i njegova politička elita.

I dok se posmatraju ortogonalna naselja, bila ona seoskog „ušorenog“ tipa ili urbanog modernističkog, vidi se repeticija kao konstanta, uniformnost kao ideal i ne dopuštanje bilo kakve improvizacije. Sve je u ovim naseljima već unapred smišljeno i nacrtano, sve je već predviđeno i nema šta da se misli, baš kao u instituciji vojske Fenomen vojske se tretira kao “totalna institucija” (uz bolnice, zatvore, škole) i predstavlja ogoljivanje i svođenje čoveka na binarni funkcionalizam obavljanja striktno usmerene društvene funkcije. Osnovna poenta koncepta “totalne institucije” je da čoveka stavi u funkciju aparata, a ne obrnuto. Devijacije koje se dešavaju u totalnim institucijama tretiraju se kao vidovi potisnute i represirane društvenosti. 

U knjizi „Tužni tropi“ francuski antropolog Klod Levi-Stros posmatra prekookeanske gradove Novog sveta, bilo da se oni nalaze u Severnoj ili Južnoj Americi, i u jednom momentu oslikava ih kao gradove koji su istovremeno večno mladi, ali i hronično grozničavi. Objašnjenje za takvo zapažanje stanja stvari nalazi u činjenici da su svi ti gradovi s one strane „bare“ u samom startu izgrađeni i rođeni spremni. Oni nemaju predistorijski kontinuitet, oni su nastali kao kolonijalni projekti i prvobitna vojna utvrđenja, pa tek potom kao trgovački centri i na kraju kao gradovi društveno-kulturnog života. I to je ono, navodi Levi-Stros, što razlikuje gradove Evrope od gradova Amerika, ta unapred zadata spremnost i zategnutost koja u određenim momentima poklekne i često deluje kao zarđala mašina.

Gradovi tzv. internacionalnog modernističkog stila, gde spada i Novi Beograd, imaju svoju utopijsku predistoriju koja je bazirana na pretpostavci da je moguće izgraditi grad i društvo u kojima postoje birokratski podeljene uloge, funkcije, ali i potrebe. Ideje koje su napajale teoretičare i graditetlje poput Le Korbizjea ili Nimejera potenciraju da je moguće napraviti novog, utopijskog, čoveka budućnosti, ali to podrazumeva da ga za tu budućnost treba revolucionarno pročistiti, odnosno dovesti u uslove usmerenog mišljenja. Komunistička ideologija je to prilično dobro anticipirala početkom 20. veka, toliko dobro da je države u kojima je kasnije bila na vlasti nazivala socijalističkim dok je vodstvo tih istih država bilo komunističko. Osnovna razlika koja se ovde naglašava jeste revolucionarna avangardnost, što opet ima korena u vojnoj terminologiji jer je avangarda izvorno vojni termini  označava prethodnicu koja je malobrajna i koja se upušta u nepoznat, neistražen i neprijateljski teren.

Utopijskim idejama koje su se okušale u prostornoj realizaciji zamera se odsustvo „čovekomernosti“ tj. smisla za spontanost, ljudskost, susret licem u lice i prisnost pešačke ulice. Široki bulevari, neboderi, ogromne zelene površine, birokratska organizacija gradskog prostora, predstavljaju odlike jednog velikog logora ili vojnog kampa. Za svaku aktivnost postoji tačno određena zona koja je zadužena za upražnjavanje konkretnih potreba.

Liberalne politike sklone su da ovakve prostore tumače kao autokratske i totalitarne, kao dehumanizujuće i pasivne. Međutim, ono što je karakteristično za ovakve prostora jeste želja da se stvori homogeni društveni amalgam kroz revolucionarno (ili vojničko) delovanje među socijalno i kulturno već devastiranim društvenim slojevima. Jer, uniforma i organizacija su ono što razlikuje vojnika/proletera od građanina.

Izvor: Stare slike Novog Beograda



22.08.2016.

Putovanje kroz Brazil

Leto je i vreme je za bar jednu putopisnu preporuku, po mogućstvu što egzotičniju i finansijski nedokučiviju. Stoga, ovog leta pravac Brazil, što zbog Olimpijskih igara, što zbog svojevrsnog meltingpota Južne Amerike, a najviše zbog brazilskog društvenog mikrokosmosa koji kao da funkcioniše sam za sebe, samodovoljno, jer je toliko šaren, fluidan i socijalno, naravno, heterogen.  Ne bih da zapadnem u mantre postmodernog tripa „putovanja duha“ i etno egzotike, pa ću se truditi da, po običaju, budem suvoparan kao onomad u prikazu „Bantustana“, tako da ove godine iz afričkih bantustana (geta) idemo u južnoameričke tj. brazilske opsadne urbane zone sve do favela. I baš kao što ni u Bantustanu nije bilo priče o prirodnim lepotama afričkih zemalja, egzotici i safariju duha, tako ni u ovom prikazu knjige „Brazil nije za početnike“ novinara Predraga Dragosavca (izdanje Mostart 2016.) neće biti priče o Amazoniji, prašumamama i ajahuaski. To ipak ne znači da ti prirodno okružujući faktori ne utiču bitno da nam kompas pokaže pravac putovanja, a pravac je kretanje ka matičnim polovima života.

Polovi života ili plodna mesta civilizacija, svejedno, svaki kontinent ih ima. Zapravo, svaki kontinent ima svoj potkontinent kojim je esencijalno određen i kojim na izvestan način čuva svoju osobenost, odnosno svoje matične ćelije. Arhivira nasleđe i projektuje nastupajuće. O ovim potkontinentima se može govoriti na različite načine, u prirodno-geografskom smislu, u kulturnom, političkom ili ekonomskom, ali suština im je svuda ista: društveno gravitaciono sabiranje. Ponekad su potkontinenti sastavljeni od više država (kao što se može primetiti iz čitanja Bantustana), a ponekad su to zapravo pojedinačne superdržave. Socijalna geografija je zanimljiva stvar jer nam daje uvida u to koliko su naše makro društvene konstrukcije (kao što su države, recimo) uslovljene širim evoluciono geografskim kontekstima. Svaki kontinent bi mogao da se podeli na kvalitativna jezgra iz kojih se šire određeni vrednosni uticaji uslovljeni produkcijom života, dobara, odnosa. Ta kvalitativna jezgra su zone emanacije kultura i civilizacija, nešto kao rasadnici. Uglavnom su sva ta jezgra ili rasadnici vezani za vodu (reke i topla mora), počev od Plodnog polumeseca Bliskog istoka, preko Indijskog potkontinenta pa sve do Subsaharske Afrike. Južna Amerika je takođe imala svoje kulturno-civilizacijsko jezgro koje je nestalo u civilizacijskom sudaru sa onim preko Atlantika. Taj nestanak indijanske civilizacije, odnosno nesposobnost iste da se nosi i adekvatno odgovori na evropsku kolonizaciju uslovio je haotičnost ovog kontinenta koji se, kao Afrika, dugo vremena doživljavao kao evropski magacin zaliha i sirovina.

I baš tako je i tekao razvoj i formiranje Brazila, kao područje sirovinskih rezervi koje je bilo eksploatisano u skladu sa privrednim stepenom razvoja kolonijalnih sila, odnosno u pravcu kapitalističkog razvoja svetskog sistema i njegove periferije. Brazil je na neki način imao sreću da je  kao portugalska kolonija brže i više postao kosmopolitsko društvo nego što je to bio sam Portugal. Kao prvo, Portugal nije imao dovoljno stanovništva da naseli tako ogromnu teritoriju (iako je isprva samo priobalje bilo naseljevano) pa je kolonijalna politika pribegla politici doseljavanja crnačkog stanovništva iz Afrike. Drugo, sama katolička crkva je ovde iskoristila neodređenu situaciju nepostojanja jasne demarkacione linije između belih i svih onih drugih, obojenih, pa je redom pokrštavala i domoroce i Afrikance tražeći zajednički imenitelj za novo društvo. I to bi mogla biti osnovna razlika između kolonizacije Severne Amerike (i njenog unutar društvenog uređenja) i Južne Amerike, gde u prvom slučaju postoje jasni rasni zakoni i socijalna segregacija koja odvaja, pre svega, belačko stanovništvo od svih ostalih obojenih, a sve rukovođeno protestantskim smislom za redom. Južna Amerika, odnosno Brazil, je imala drugačiji metod, rasno mešanje je u startu bilo proklamovano kao poželjno i neophodno pa su se u društvenoj i umetničkoj misli ređale različite ideje kako ovo fluidno društvo objediniti i naći mu zajednički koren.

Tako u socioantropološkoj priči Brazil ima teoriju o svojoj matičnoj „tropikalističkoj civilizaciji“ Žilberta Freire po kojoj je mešanje domorodaca, belih Evropljana i crnih Afrikanaca uvezenih kao roblje zapravo srž Brazila i nešto na čemu bi trebalo insistirati u cilju stvaranja nacije svih građana, a ne samo privilegovane bele etnije. U umetnosti je takođe zastupljena priča o panbrazilstvu, pesnik Osvald de Andrade je tokom dvadesetih godina 20. veka razvio tzv. „Kanibalistički manifest“ kojim je zastupao tezu o kanibalizaciji drugih kultura uvezenih u Brazil, a koje će konzumacijom, interpretacijom i kulturnom difuzijom/razmenom u konačnici dati specifičnu brazilsku kulturu (i ovo je takođe jedna od sličnosti sa afričkom pričom iz Bantustana kada se razbija mit o ljudožderstvu i primitivizmu Afrike jer „u Africi nema ljudoždera, Afrika je ljudožder“).

Društvenoistorijski razvoj Brazila je zanimljiv i iz perspektive pomeranja težišta države, odnosno glavnog grada i koncepta pravca razvoja države. Ovo mi je bilo posebno zanimljivo jer se u ovom delu brazilske istorije verovatno najbolje čita odnos zavisnosti od kolonijalnog Portugala i kasniji stepen autonomije i potpune nezavisnosti. Naime, u prvim evropskim godinama Brazila prestonica je bila u Salvadoru u državi Baija. U toj fazi brazilske istorije grad je služio kao vojna i transportna luka za uvoz crnih robova i izvoz prirodnih sirovina. Ovaj period istorijskog razvoja Brazila karakteriše agrikulturna i feudalna ekonomija eksploatacije besplatne i jeftine radne snage u proizvodnji šećerne trske, da bi se tek nekoliko vekova kasnije centar Brazila pomerio dalje na jug atlantske obale – u Rio. Prelazak prestonice iz Salvadora u Rio bio je praćen i promenom u privrednoj bazi, pa se sa plantaža šećerne trske prešlo na plantaže kafe i rudnike zlata (država Minas Žerais u zaleđu Rio de Žaneira). Rio je posebno ojačao i fundirao svoj stvarni i simbolički uticaj 1808. god. kada se desila jedna od neverovatnijih stvari u evropskoj kolonijalnoj istoriji, a to je premeštanje prestonice portugalskog kraljevstva iz Evrope u Južnu Ameriku usled Napoleonovih osvajanja. Tako je Rio ugostio portugalskog kralja koji je neko vreme imperijom upravljao sa kolonijalne teritorije. Tokom ovog perioda rastao je broj evropskih, belih, useljenika koje je tresla „zlatna groznica“, društvo je više zagazilo u komercijalizaciju, a gradovi su počeli da dobijaju obrise ozbiljnih evropskih gradova čime su raskidali sa nasleđem grada-utvrđenja. Tek će sa sticanjem nezavisnoti u drugoj polovini 19. veka Brazil početi da istražuje svoju utrobu”, odnosno unutrašnjost nenaseljene zemlje na zapadu i gore ka severu i Amazoniji. Prvi demokratski izabrani predsednik Brazila, Žuselino Kubiček, pokrenuo je opštu modernizaciju zemlje, a jedan od planova je bila izgradnja nove prestonice u novom okruženju, kontinentalno brazilskom, rasterećenim kolonijalnog nasleđa priobalja. Tako je počela gradnja Brazilije, jednog od najapstraktnijih gradova na svetu u viziji arhitekte Oskara Nimejera učenika i zagovornika internacionalnog stila u arhitekturi po uzoru na Le Korbizjea. Osnovne kritike koje se iznose na račun Brazilije su da je grad prostorne autoritarnosti, ljudske otuđenosti i nedostatka čovekomernosti. Grad je birokratski podeljen po sektorima koji su planski namenjeni za korišćenje tačno određenih aktivnosti. Gradovi su živi organizmi i razvijaju se kroz organski proces. Brazilija, međutim, nije izgrađena da se razvija. Rođena je spremna, sa vizijom budućnosti kakva je postojala 1950-tih i sa nešto megalomanskih snova o nacionalnom razvoju kao pokretačkoj energiji. I zato joj nedostaje toplina, druževnost i spontani elementi gradskog života sa pijacama, komercijalnim kvartovima, teatarskim četvrtima i kafeima po ćoškovima. Sve je organizovani po sektorima . . . Ona je živi testament tendencije čovečanstva da se zarad ostvarenja utopije distancira od ljudskog bića“ (Dragosavac).

Izgradnja Brazilije poklopila se sa svetskim trendom modernizacije i emancipacije siromašnih tako da je ideološki proglas vlasti glasio otprilike: pet godina razvoja za progresivni skok od pedeset godina. U tom periodu dolazi i do muzičkog eksperimenta koji je zvanična državna kultura priznala i podržala kao spoj lokalnih vibracija i internacionalnih jazz ritmova. Za bosanovu kažu da je sinkretički spoj tradicionalne sambe i jazza koji Dragosavac lepo opisuje kao stil „čistih, uglastih melodijskih linija“ koje podsećaju na Mondrijanove likovne konstrukcije koje takođe možemo pronaći i u utopijskoj Braziliji. „Nezavisno od toga šta preteže, bosanova je postala zvučni spomenik kratke ere opšteg optimizma i vere u Brazil, kada je na tren izgledalo da je budućnost na dlanu. Zemlja se ubrzano modernizovala, usred ničega nicao je novi glavni grad – Brazilija, Brazil je u Švedskoj konačno postao svetski prvak u fudbalu očaravši svet lepotom igre...“ (Dragosavac).

Ipak, ovaj san o utopijskom Brazilu prekinut je relativno brzo sa vraćanjem tradiciji vojnih pučeva i diktatura koje su potrajale sve do dolaska na vlast nove levice Lula da Silve i njegove naslednice, sada već bivše predsednice, Dilme Rusef. Uprkos velikim rezultatima koje su postigle vlade ovih levičara, kao i čitavom emancipatorskom nasleđu koje je gore opisano, Brazil i dalje ostaje snažno socijalno podeljeno društvo. U zvaničnim statistikama postoji pet kategorija socijalnih slojeva: A, B, C, D i E. A i E su krajnje tačke dva različita pola, onih bogatih i najsiromašnijih prikovanih na dno. Klasi B pripadaju svi oni koji su uspeli da pronađu vertikalnu prohodnost i dobace do života srednje više klase, odnosno da se približe luksuzu onih iz A. Klasi D pripadaju svi koji su pobegli sa socijalnog dna, pre svega zahvaljujući velikim državnim ulaganjima u socijalne projekte opismenjavanja i socijalizacije. Ono što konstantno nedostaje i na čemu se insistira jeste klasa C (srednja klasa) koja maltene i ne postoji.

Ove socijalne provalije su najočitije u gradovima koji su podeljeni na sigurnosne zone. Ne radi se ovde samo o favelama (koje u knjizi jedva da su dotaknute, ali ko je gledao filmove poput Cidade de Deus, Cidade dos Homens ili Tropa de Elite, zna o čemu govorim), već o čitavoj politici i industriji bezbednosti koja je u Brazilu izuzetno profitabilna. Naime, u knjizi se pominje istraživačka studija izvesne američke kompanije koja je izvela zaključke da se u bezbednost poslovnih i privatnih objekata ulaže gotovo podjednako, kao i da je brazilsko tržište raj za osiguravajuće i bezbednosne agencije koji ne treba prepuštati izraelskim kompanijama. Naime, onoliko koliko se ulaže u bezbednost banaka, toliko se ulaže i u bezbednost stambenih zgrada. Ogromna većina zgrada u Riu ima video nadzor, naoružane čuvare, ulaznu rampu koja se prolazi sa propusnicom, plaćene čistače kruga i unutrašnjosti zgrade. Dakle, kao malo utvrđenje unutar koga ste sigurni, a sve ostalo, odnos van, je na ličnu odgovornost. Stoga je mali broj onih koji prelaze urbane zone peške, uglavnom se transport odvija automobilom, a zone druženja i pešačenja rezervisane su za tržne centre.

Pa iako je su socijalne razlike velike postoje tri stvari koje homogenizuju Brazilce i čine ih jednakim: samba, fudbal i televizija. Za sambu je karakteristično da je dugo bila omrznuta od strane bele elite kao muzika potomaka crnih robova iz Baije, ali je vremenom, a naročito sredinom 20. veka zahvaljujući Holivudu, predstavljena kao iskreni brazilski iskaz koji je država tek kasnije prihvatila kao deo globalnog doživaljaja Brazila. Kad je fudbal u pitanju stvari su više nego jasne, dok televizija zauzima mesto vezivnog tkiva na onaj način kako su nekad u Evropi to radile novine i radio.


Mlado i fluidno brazilsko društvo voli da igra i da se gleda.

Korice knjige Brazil nije za početnike

19.06.2016.

Politika fudbala

“Gotovo svi sportovi koji se danas igraju su kompetitivni. Igraš da bi pobijedio, i sama igra ima malo smisla ukoliko nisi učinio sve da pobijediš. Na seoskoj ledini, odabereš stranu, ali ne i osjećaje lokalpatriotizma, moguće je igrati jednostavno zbog zabave ili vježbe. No, čim se u igru uplete pitanje prestiža, čim osjetiš da bi ti ili neka veća skupina kojoj pripadaš mogla biti osramoćena porazom, bude se najsuroviji ratnički instinkti. Svatko tko je igrao makar i u školskom nogometnom timu svjestan je toga.
Na međunarodnoj razini, sport je jednostavno samo mimikrija ratovanja. No, važna stvar nije tek ponašanje samih igrača već stav gledatelja. Kroz njih se projiciraju čitave nacije koje se nerviraju oko apsurdnih natjecanja, ozbiljno vjerujući da je trčanje, skakanje i udaranje lopte test nacionalnih vrijednosti.


Ozbiljan sport nema ništa zajedničkog s fair playom. Vezan je s mržnjom, zavisti hvaljenjem, zanemarivanjem pravila i sadističkom zadovoljstvu u promatranju nasilja. Drugim riječima to je rat bez pucanja.”

Džordž Orvel, “Sportski duh”, 1945.



Svaki put kada se uz neko sportsko takmičenje, a naročito fudbalsko, pojave situacije huliganskog ponašanja primetni su i neizostavni komentari kako je neverovatno da neko može da ukalja sport takvim ponašanjem i akcijama. Ovo hermeneutičko shvatanje sporta je u najmanju ruku neozbiljno, ako ne i infantilno, a to naročito treba imati na umu kada su u pitanju međunarodna takmičenja nacionalnih timova. Jer sport nikada nije samo sport u svojoj tehničkoj čistoti, moderni sport je nastavak politike rata u mirnodopskim uslovima. 

Možda je o sportu kao o veštini bilo moguće govoriti u Antici, ali je to tada bilo moguće samo zato što nisu postojali društveni odnosi kolektivnog, makro, identiteta od onih sa dna društvene lestvice pa do onih na samom vrhu. Savremeni sport, naročito savremeni kolektivni sport, produkt je nacionalne države, a koja je opet posledica jednog društveno-ekonomskog modela koji nije bio poznat (u) Antici, a reč je, svakako, o kapitalizmu. Imajući u vidu mehanizam kapitalističke proizvodnje društvene svakodnevnice koji podrazumeva usložnjavanje društvenih odnosa kroz specijalizaciju i profesionalizaciju vršenja društvenih uloga i funkcija, dobijamo čitav lanac međusobno zavisnih elemenata koji u svojoj heterogenosti daju koherentnu i kompaktnu celinu jednog funkcionalnog društvenog organizma. Taj organizam obavlja egzistencijalne funkcije zadovoljavanja svojih energetskih potreba kroz društvene podsisteme kao što su ekonomija i privreda, ali isto tako svoju legitimizaciju crpi iz novoizmišljenih stvari koje proglašava tradicionalnim kao što su jezik ili narodna nošnja, uopšte simboli jednog kolektivnog identiteta iz domena kulture kao posebno taktilnog polja svake nacije. Sport je u čitavoj priči samo nastavak ove društvene nadgradnje i u njemu se možda najbolje oslikavaju unutrašnja stanja i kretanja društvenog organizma. 

Ovo naročito važi za fudbal jer je fudbal od svih sportova najpodesniji za kolektivnu identifikaciju i sa njom prateću manipulaciju. Pre svega, fudbal je u svojoj suštini jeftin i jednostavan sport, ako je uopšte sport s obzirom na činjenicu da simulaciju igranja fudbala možemo da izvedemo u gotovo svim konetkstima i u različitim uslovima. Možemo ga igrati na maksimalno improvizovanom terenu i sredstvima koji ne zahtevaju sitničavu specifikaciju i preciznost kao što je slučaj sa košarkom npr. Fudbal smo kao klinci igrali šutirajući limenke, zgužvane papire, umotane čarape, najrazličitijim lopt(ic)ama pri čemu bi nam stative bile cigle, stable drveća, dovratci ili jednostavno iscrtani zidovi. Fudbal je opštedostupna stvar, veoma jeftina i jednostavna i baš iz tih razloga toliko popularna pojava, pa sam sklon da ga uzimam kao neku vrstu simboličke predstave društva koje ga upražnjava. Na sve ove unutrašnje osobine fudbala kao izuzetnog jednostavnog, jeftinog i masovnog sporta, treba dodati i posledičnu komercijalizaciju i količinu novca i uopšte javne pažnje koju zaokuplja.

Imajući u vidu sve ove stvari jasno da je fudbal nešto mnogo više i mnogo jače od ostalih sportova jer se ostali sportovi ne mogu igrati u ovako fluidnim uslovima. Za ostale sportove su neophodni jasno definisani uslovi i sredstva, a za to je potreban određeni standard, a samim tim i obrazovanje aktera igre. U fudbalu je sve to svedeno na minimum kako bi bilo maksimalno omasovljeno i maksimalno zapaljivo, a pri tome je jedini sport koji se igra nogama što mu daje na snazi i intenzitetu osvajanja prostora, te stoga zapravo predstavlja igru strategije vladanja prostorom (teritorijom).

Kao simboličko-spektakularna manifestacija nacionalne države koja je po definicji kapitalistička, oko fudbala se okupljaju različite političke ideologije, pa se tako neretko može naići na stav da je određenima politička pozadina fudbalskog kluba/tima bitnija i važnija od same igre. Ovo je sasvim legitiman stav iako u medijima najčešće nailazimo na komentare da sport ne treba mešati sa politikom, što je u najmanju ruku neozbiljan, ali još više opasan stav. Jer upravo je priča o navodnoj odvojenosti sporta od politike uspela da napravi korporativni sport koji se vrti oko nekolicine bogatih klubova korporacija. To se najbolje vidi po takozvanoj Ligi šampiona koja je to samo po nazivu jer odavno u istoj ne učestvuju svi šampioni/pobednici nacionalnih liga. I kada se u toj situaciji ubijanja klupskog fudbala shvaćenog kao odraz ideje koja okuplja i mobiliše ljude oko njega pojavi radikalizam navijačkih grupa, onda se on najčešće prelije na nivo nacionalnih timova, odnosno reprezentacija koje su ostale još uvek manje ili više immune na korporativizam privatnog klupskog sporta. A navijačko nasilje je neizostavan segment čitave priče upravo iz već pominjanih razloga i karaktera samog fudbala kao igre jeftine, masovne, dostupne i najnepismenijima, pogodne za političku mobilizaciju različitih društvenih slojeva, političkih i interesnih grupa. Danas kada se govori o velikim rivalitetima i velikim derbijima uvek u pozadini treba tražiti kulturni i socijalni moment, odnosno razlog snažnog rivaliteta. 

Ovogodišnje evropsko prvenstvo u Francuskoj nije ništa manje izuzeto iz ove priče, a posebno lepo se uklapa u širu sliku rastućih evropskin nacionalizama i EU skepticizma. Ruski navijači su ove godine predominantni, očigledno pristigli sa jasnim ciljem i dobrim treningom, kako to samo funkcioniše u istočnoevropskim zemljama, pa je ova ruska eksukrzija na Zapad bukvalno negacija i gaženje svega onoga što godinama unazad vidimo kao medijsko pljuvanje i vređanje Rusije. Hrvati su se takođe pobrinuli da prvenstvo iskoriste za svoje unutrašnje razračunavanje prekidom na utakmici protiv Češke. Kod zapadnih suseda već neko vreme sa većim ili manjim žarom gori sukob Dinamo (Zagreb) – Hajduk (Split), odnosno dalmatinsko nezadovoljstvo i maltene bojkot HNS koji je pod monopolom Dinamovog čoveka Mamića, pa je ovaj incident moguće pokušaj destabilizacije rada saveza u cilju odlaska pomenutog. Čitava slika ovogodišnjeg fudbalskog huliganizma ide na ruku francuskoj vladi koja je istovremeno pritisnuta masovnim radničkim protestima protiv reforme Zakona o radu, ali to je manje popularna, a više opasna tema, pa se o njoj medijski gotovo ništa i ne čuje. 

Fudbal je možda prikladnije opisati kao pojavu i stvar koja je više od igre, a ne samo kao najvažniju sporednu stvar na svetu. Jer baš kao i u istoimenoj domaćoj seriji Više od igre “fudbal je ogledalo dva sloja, to su dve struje, dva tabora. Nisu to samo igrači, već je to ceo grad, ceo život u jednom gradu. Na utakmici se ne navija samo za ovaj ili onaj klub, već se navija za onu ili ovu ideju. Fudbal je sfera gde se ispoljavaju ne samo navijačke strasti, već je i politička legitimacija” (scenarista serije “Više od igre” Slobodan Stojanović). 




Martin Gut - Table Football War

01.05.2016.

1. Maj

Prvog maja u kapitalistički razvijenom svetu krv proliva radnička klasa i oni koji se tako osećaju, dok u Srbiji krv padne, ali svinjska. Za roštilj, razume se.

I pre nego što krkanje zamenimo krljanjem po ulicama valjalo bi uzeti u obzir uslove koji dovode do spremnosti na izlazak na ulicu i borbu za bolji položaj radnika. Ako uzmemo u obzir da smo tek u poslednjih petnaestak godina zaista prišli nekom zapadnom kapitalizmu (dakle od našeg računanja i doživljaja pada Berlinskog zida po julijanskom kalendaru, 2000. godine) možemo već u startu pretpostaviti da nikakvih radničkih protesta neće biti ni za buduće praznike rada, jer uzimajući u obzir evolutivni put koji su razvijenija društva prošla mi ih u skorije vreme nećemo stići. A pitanje je i ima li poente da jurimo za njima kad se i oni dobrano raspadaju.

Da bi se čovek poistovetio sa radničkom klasom mora da ima, svestan ili nesvestan, osećaj za apstraktne fenomene, jer društvene klase su nešto što postoji samo u teoriji. To sa druge strane podrazumeva istančan osećaj za ekonomske i socijalne probleme koji pogađaju određeni društveni sloj sa kojim ste spremni da se poistovetite iako pripadate različitim kulturnim miljeima, npr. A da bi sve ovo zadovoljili morate da živite u relativno visoko urbanizovanim društvima koja su sama po sebi komercijalnog karaktera, odnosno svoj stav i odnos prema okruženju mere pre svega na osnovu buržoaske racionalnosti ili onoga što „vreli južnjaci“ vide u „hladnim severnjacima“ – bezličnost i bezosećajnost.

Danas, generalno gledano, radničkih protesta nema u punoj snazi ni u kapitalistički najrazvijenijim državama (ako izuzmemo Francusku u kojoj se danima unazad protestuje zbog zakona o radu), ali to je pre svega posledica toga da proletarijat na svetskoj sceni rmbanja zamenjuje prekarijat koji se u ovim uslovima globalizacijom obesmišljenih nacionalnih država još uvek ne afirmiše kao politički akter jer je reč, kao i sa radničkom proleterskom klasom, o apstraktnom fenomenu koji ontološki gledano ne postoji. Međutim, to što u zapadnim kapitalističkim društvima trenutno možda nema snažne radničke borbe ne znači da je taj osećaj nestao i izbledeo onako kako je nestao iz zemalja bivše socijalističke Jugovine. Razlika u stepenu isparavanja ovih marksističkih ideja nalazi se u osnovi načina na koji su te ideje usvojene. Zapadnokapitalistička društva su imala viševekovnu komercijalizaciju i industrijalizaciju svojih država, mada u početku pre svojih gradova pa tek onda svojih nacionalnih država, dočim je ovde situacija bila obrnuta. Sama činjenica da su određene ideje stasavale i dobijale na čvrstini tako što su se fundirale „odozdo“ kroz spontano organizovanje i radničke pokrete daje toj ideji i pokretu žilavost, otpornost i dugotrajnost. Sa druge strane, društva koja su preko noći postala socijalistička, kao što je bilo jugoslovensko, isto tako su preko noći postala i nacionalistička tj. doživela su vrstu indoktrinacije „odozgo“. Ta su društva u socijalizam ušla kao agrarna društva sa selom i ruralnim načinom života kao osnovnim socijalnim obrascem.  Uz to, revolucionarna borba jugoslovenskog društva tokom Drugog svetskog rata bila je u istoj, ako ne i u manjoj, meri proletersko-radničkog karaktera koliko i narodno-oslobodilačkog tipa, dakle antiokupatorska (Mi i Oni, patriote i izdajnici). To je i razlog što se metanaracija NOBa u posleratnoj Jugoslaviji forsirala kroz plakat i film jače nego radnička klasna borba koja je tek trebala da se afirmiše ali pod patronatom socijalističke države, odnosno komunističke partije, dakle „odozgo“.

Međutim, pored ovih situacija koje su bile lokalnog karaktera i prilagođenih tumačenja određenih „levih učenja“, postoje stvari na koje ne možemo da utičemo sve i da hoćemo. U društvenoj nauci takvi se procesi nazivaju procesima „dugog trajanja“ i što se ovih procesa tiče možemo da se upinjemo koliko god hoćemo, ali dok plod ne sazri džaba ga drmamo. Ovi procesi traju po nekoliko vekova i doživljavaju se kao nepomične strukture koje imaju svoj vek trajanja. Ako uzmemo u obzir ove procese dugog trajanja, a kapitalizam jeste jedan od tih procesa (začeci kapitalizma su u 14. veku), možemo da se izdeprimiramo, a možemo i da naučimo nešto pre vremena, pod uslovom da imamo društveno odgovornu elitu. Ako se 1. maj slavi u znak sećanja na krvavo ugušene radničke proteste u Čikagu 1886. godine, da li mi sa svojim socijalno-ekonomski nekompatiblinim kapitalističkim bagažom od 2000. godine možemo preko noći da postanemo svesni ovog fenomena i pojma. Slabije malo. Šta tek reći za Italiju četrnaestog veka, tačnije za Firencu 1378. godine kada je došlo do Ustanka Čompa (nezadovoljni radnici u tekstilnoj industriji)! Mi smo u to vreme čekali Osmanlije i prilično dobro ih ugostili u narednih, kako narod voli reći, „500 godina“.


Zbog svega ovoga ne treba kriviti radničku klasu zbog sindikalne i političke anemičnosti jer radnička klasa još nije svesna da postaje klasa za sebe, a ne samo klasa po sebi.


Sovjetski propagandi poster
Izvor: Pinterest