08.03.2018.

Luštica i austrijsko morsko nasleđe


Prateći dalje atipične kulturne tragove na ovom delu Bokokotorskog zaliva, koji se nekad zvao Risanski zaliv, prebacujemo se na poluostrvo Lušticu preko trajekta Kamenari – Lepetane nedaleko od tesnaca Verige. Verige su najuži deo Bokokotorskog zaliva i imale su funkciju čuvara ulaza u dubinu zaliva prema trgovačkim mestima kao što je u poečtku bio Risan, a kasnije centralno mesto preuzeo Kotor. Verige su ime dobile po ogromnim lancima koji su se podizali sa obe obalske strane kako piratske, i sve neprijateljske, lađe ne bi mogle da uđu i pljačkaju unutrašnja bogata naselja zaliva. Tako je ovaj tesnac bio od strateškog značaja za poslednju trećinu zaliva u kojoj su se razvijala naselja poput Morinja, Risna, Perasta i Kotora, akumulirajući bogatstvo i ugled trgovačkih porodica sklonjeni i zaštićeni od nepredviđenih upada.

Verige

Luštica je po mnogo čemu specifična, a prvi utisak je da je to poluostrvo najmanje urbanizovani deo zaliva i da se sastoji od nekolicine malih i slabo naseljenih mesta. Sa izuzetkom Krašića koji su, slobodno se može reći, devastirani gradnjom vikendica i otrgnuti od lokalno specifičnog stila seoskog naselja na moru, ostala mesta, među kojima Rose posebno, predstavljaju skladnu mediteransku celinu ribarskih naselja podignutih na škrtom terenu gde je samo maslina izdašno uspevala.

Luštica je zbog svog položaja dugo bila neka vrsta militarizovane zone, kako za vreme Jugoslavija tako i za vreme “ćesarske”, tj. Austrijske uprave. I upravo se austrijsko prisustvo pokazuje nizom građevina atipičnih za primorje svojom masivnošću i turobnošću. Reč je o strateški građenim vojnim utvrđenima koja su nastala pod nazivom “Primorske tvrđave Boka” i koja pokrivaju tri kontrolne tačke na samom ulazu u zaliv, a danas se nalaze na teritorijama Crne Gore i Hrvatske.

Na poluostrvu Luštica, na rtu Arza, nalazi se mala tvrđava Arza koja sa većom tvrđavom na ostrvu Lastavica (popularno Mamula) i tvrđavom na rtu Oštro na poluostrvu Prevlaka, u Hrvatskoj, čini vojno-stratešku celinu koju je izgradila Austrijska carevina tokom svoje uprave nad Bokom kotorskom u toku 19. veka. Sva tri objekta izgrađena su u istom stilu  i sa istom namenom zaštite unutrašnjosti zaliva, a izgradio ih je voini oficir austrijske carevine i namesnik Dalmacije – Lazar Mamula – po kojem je centralno utvrđenje i samo ostvo Lastavica dobilo kolokvijalno ime Mamula. Tvrđava na ostrvu Mamula je centralna i turistički najzanimljivija tačka ovog vojnog kompleksa (premda je rt Oštro imao veću stratešlu funkciju i shodno tome trpi najveću štetu) koja je tokom oba svetska rata služila kao zatvor. Danas je napuštena i dobrim delom devastirana, pa iako u takvom stanju i dalje ostavlja snažan i nadrealan utisak da je na jednom tako sunčanom, vetrovitom, slanom, mediteranskom mestu postojala tvrđava-zatvor sa svojom srednjoevropskom arhitekturom debelih zidova, mračnih i hladnih prostorija tipičnih za kasarne i logore. Moglo bi se to nazvati austrougarskim osećajem za nesklad na moru koji nije bio stran ni albanskoj verziji priobalnog bunker komunizma. 

Mamula




















S obzirom na svoju prirodno atraktivnu poziciju i zanimljivo arhitektonsko rešenje koje se formom uklapa u kružni oblik ostrva, tvrđava Mamula će najverovatnije biti pretvorena u luksuzni hotel uprkos protestima potomaka logoraša i NVO koje se protive komercijalizaciji i ekskluzivizaciji prirodnih i kulturnih dobara. Ovaj scenario je, nažalost, najverovatniji s obzirom na potpuni nemar i nezainteresovanost institucija da objekte ovog tipa pretvore u memorijalne centre. Najmanja tvrđava Arza je zatvorena, ali uz malo penjačke visprenosti nije nemoguće u nju ući. Do tvrđave Oštro za sada ne postoji mogućnost jednostavnijeg dolaska sem prethodnog ulaska u Hrvatsku, s tim da je pristup objektu načelno zabranjen usled lošeg stanja. Na ostrvo Mamula dolazi se brodicama koje svakodnevno, pod uslovom mirnog mora, isplovaljavaju iz Herceg Novog i vode vas na celodnevnu turu obilaska ovog dela zaliva koji uključuje samu Mamulu, luštičku vodenu pećinu Plavu špilju i plaže Žanjic i Mirište.

Levo Arza, prvo ostrvo Vavedenja, iza Mamula, u pozadini Prevlaka-rt Oštro

Mirište


Arza


Arza


Pogled na Mamulu i Prevlaku




Mirište je prvo vodeno dvorište južne strane zaliva, tu je rt Arza i istoimena tvrđava, malo strvo Žanjic na kojem se nalazi manastir Vavedenja presvete Bogorodice iz 15. veka. Dobar deo plaže je dosta kamenit i tu uglavnom nema gužve i ugostiteljskih objekata. Sa druge strane brda nalazi se plaža Žanjic, dosta mirnijeg mora i slabijeg vetra, fino zavučena i sa solidnim prostorom u zaleđini za kampovanje pod šatorom. Do Mirišta i Žanjica se može doći i asfaltnim putem preko Bjelila i Krašića sa jedne strane ili južnom stranom koja je malo više neposrednija i ruralnija. A kada se već ide tuda onda se obavezno svrati na rt Veslo. 

Veslo



Luštičko nisko rastinje je dosta stradalo tokom velikih požara prošlog leta, sličan scenario je pretio i prelepom kampu na rtu Veslo ali je ipak debela hladovina ostala netaknuta. U međuvremenu su se pojavile spekulacije o prirodi požara koji su buktili širom crnogorskog i hrvatskog primorja, pa su se mogle čuti i teorije o namernom podmetanju vatre koja kada jednom uništi prirodno, tj poljoprivredno, zemljište kasnije omogućava administrativno mnogo lakše upisivanje tog istog zemljišta kao građevinskog, odnosno investitorski primamljivog i komercijalno isplativog.





Zbog svega ovoga Luštica zaslužuje posebnu pažnju i tretman kao najmanje upropašten deo crnogorskog primorja, ali koji svojim potencijalom preti da postane novi i veći Sveti Stefan, zatvoren i dostupan samo onima sa debelim džepom.  

06.03.2018.

Hercegovina na moru


Putopisno razmišljanje je najbolja opcija za preispitivanje ličnih pogleda na svet ideja kojima smo oblikovani, jer takva razmišljanja sadrže kombinaciju iskustava i saznanja kojima se određeni svetonazori bolje određuju. Putujući i razmišljajući čovek ima privilegiju da se postavi u ulogu jednog Stranca kako prema novom okruženju kojem je de facto stran, tako i prema samom sebi napuštajući rutinu svoje svakodnevnice i postajući eksperimentator svojih putujućih misli. Putovanje stoga nije samo avantura ili fizička promena mesta, več i jedno mišljenje o bivstvovanju. Naročito ako se pohode mesta koja imaju unutrašnju težinu za putnika.

U ovom putopisnom slučaju reč je o jednom delu crnogorskog primorja koji me je na više nivoa oduševljavao, privlačio, zbunjivao i fascinirao i koji sam uvek osećao dragim, bliskim i srodnim, iako daleko od mog postojbinskog severa. I upravo je ta mikro kulturna identičnost ljudi severozapadnih krajeva Crne Gore sa malim mediteranskim pojasom na samom ulazu u Boku Kotorsku nešto što izaziva nadrealan osećaj u trenutku susretanja goršatačke neposrednosti i primorske, građanske, pitomosti. Iz tog razloga je bilo potrebno pratiti tok ove kulturne niti koja se proteže od severa ka jugu i koja se čas vidi – čas nestaje, kao ponornica, toliko karakteristična za ove hercegovačke krajeve.

Kada se danas govori o Hercegovini najčešće se misli na oblast u okviru BiH, iako ova regija obuhvata daleko veći geografski pojas koji uključuje zapadne delove Crne Gore od Herceg-Novog i Risna na jugu, preko Nikšića, Šavnika, Žabljaka i Pljevalja na severu. Ogranci ove geografske oblasti dopiru do Užica što se može primetiti po prirodi terena, toponimima i načinu govora koji je karakterističan za istočnohercegovačko narečje koje danas koristimo kao standardno književno narečje zahvaljujući jednom Hercegovcu iz durmitorskog plemena Drobnjaka – Vuku Karadžiću. Moglo bi se reći da su reke Piva i Tara osnove na kojima stoji kičma Drina, a duž kojih se proteže ovaj geokulturni pojas uticaja sve do Mačve i Srema na severu. Hercegovina zato nije samo ono H u nazivu za Bosnu i Hercegovinu, već i jedan kulturno-identitetski krug. U ovom slučaju biće slike i reči o Hercegovini na moru.


Na samom početku jedna, naizgled, paradoksalna situacija. Herceg Novi je podigao spomenik bosanskom kralju Tvrtku I Kotromaniću pre nego što je to Sarajevo uradilo. Spomenik osnivaču grada je simbolička predstava prvog organizovanog izlaska unutrašnjih slovenskih zemalja na Jadran.
Grad je sav na brdu pa se terasasto i u serpentima spušta ka obali, a pešacima ostavlja utisak večnih stepenica.




Grad ima pogled na ulaz u Bokokotorski zaliv, Lušticu na suprotnoj obali i Prevlaku, pa je konstantno  izložen prijatnom vetru i ostavlja utisak svežine, prozračnosti, čistoće i lepršavog spokoja, za razliku od Kotora koji je zavučen na sam kraj zaliva i stešnjen masivima Orjena, Vrmca i Lovćena, pa odaje utisak teskobe, zapare i zagušljivosti. Suprotno tome, Herceg-Novi je grad čistog i svežeg zraka, u zaleđu zaštićen planinskim vencima koji sprečavaju prodiranje hladne planinske klime koja se nalazi u krajnje neposrednoj blizini. Herceg Novi je verovatno jedini grad Boke kotorske koji nosi vitalnost svakodnevnog života u skladu sa svojom formom. U njemu se nisu formirale stare trgovačke porodice tipične za Kotor ili Perast, Herceg Novi je grad planski stvoren za dolazak severnih gorštaka i danas se to očitava u iskrenoj i neposrednoj svakodnevnici grada koja nije rob turističkih ponuda starih primorskih gradova kakvi su Kotor ili Dubrovnik. U tom smislu Herceg Novi ne nudi tako bogatu ponudu karakterističnu za primorske gradove trgovce, ali nudi jednu osvežavajuće umirujuću i banjsku oazu stranu primorju.


Jedan od najinteresantnijih i najupečatljivijih delova grada svakako je brdo Savina sa istoimenim manastirom i grobljem. Ono što je poesbno na ovom brdu su šuma i pogled koji se odatle pruža na ulaz u zaliv i Lušticu sa druge strane. Mir i tišina koji se, nekako, podrazumevaju kada su u pitanju sakralni, heterostopijski, prostori kao što su crkve i groblja, ovde dobija posebnu notu umivenosti  suncem, vetrom i morskim vazduhom. Sam manastir Savina, odnosno najveća crkva manastirskog kompleksa, građen je tokom dužeg vremenskog perioda kroz napore lokalne zajednice izbegle iz okoline Trebinja, odnosno manastira Tvrdoš. Naime, manastir nije zadužbina vladara i nije imao ktitora, a njegov nastanak više je splet sticaja okolnosti nego planske i sistematične graditeljske namere. Tokom 17. veka na moru i primorskom zaleđu Mlečani i Turci vodili su dugotrajne borbe koje su se protezale istočnim Mediteranom, pa samim tim i jadranskim zaleđem. Nakon jednog od primirja Mlečani su izgubili posede u primorskom zaleđu Boke kotorske i bili primorani na povlačenje, a lokalno stanovništvo koje ih je podržavalo u borbi protiv Osmalnija povuklo se zajedno sa njima na primorje, u okolinu Herceg Novog, i započelo obnovu i širenje zajednice pravoslavnih Srba i Bokelja. O tome kako su odnosi Mletačke republike i Osmanskog carstva na interesantan način oblikovali savremene odnose među državama na jugloslovenskom primorju biće reči kasnije. Savina, dakle, nastaje kao plod izbegličkog napora da se sačuva kultura zajednice iz unutrašnjosti Hercegovine pod upravnom zaštitom Mlečana i duhovnim nadzorom crnogorskih vladika iz vladarske loze Petrovića. Upravo iz tog razloga, rastegnutog vremenskog perioda gradnje manastir se odlikuje sinkretizmom arhitektonskih uticaja, pa su na istom primetni uticaji mediteranske i katedralske gradnje majstora dalmatinske obale (kao što je slučaj sa metohijskim Dečanima), ali i vizantijskog stila. U konkretnom slučaju reč je mediteranskom stilu zvonika koji je atipičan za tradicionalno srpsko crkveno graditeljstvo, baš kao što je slučaj sa baroknim zvonicima u severnim krajevima koje naseljava srpski narod, a koji su bili pod uticajem Austro-Ugarske. Zvonik je, u oba slučaja, morao biti reprezent kulture i stila države pod čijom se administrativnom upravom odvijala gradnja verskog objekta, dok je sam brod crkve mogao da zadrži osnovna obeležja stare gradnje vizantijskog ili raško-vizantijskog stila.













Sedeći u hladu starih savinskih borova i čempresa, zapljusnut vetrom sa mora i sa pogledom na pučinu, nije teško razumeti zašto je Aleksa Šantić (još jedan Hercegovac, Mostarac) umeo tako lepo da opeva zaliv ovakvim rečima:

Naša mila Boko, nevjesto Jadrana
Pokrivna nebom ko od plave svile
Ljepša si od svoje primorkinje vile
I svjetlija si od njenog đerdana

Nikada se tebe nagledao ne bi!
No da mi je jedno: da postanem valom
Sinjega ti mora, pa pred tvojim valom
Da vječito šumim i da pjevam tebi.

I da s tobom gledam na tvoj Lovćen plavi!
Pa jednog dana, kad se gospod javi
Kad orlovi naši visoko zabrode

I sa tvojih ruka panu gvožđa tvrda,
Da pobjednu himnu slušam s tvojih brda,
I da s tobom slavim dan zlatne slobode!