Zakavkazje

Kada sam u prvom putopisu pomenuo sličnosti Zakavkazja sa Balkanom, onda sam mislio na sličnosti kulturnih vetrometina na kojim se nalaze zakavkaske i balkanske države. U društvenim naukama kojima je u centru proučavanja politička istorija, Balkan, i sve ono što uz njega ide, zauzima bitno mesto. Kada se u sociologiji, ili geopolitici, kaže „balkanizacija“, onda se pod tim podrazumeva konstantno osipanje kontinuiteta državnosti i državotvornosti, kao i nesposobnosti da se to osipanje reši diplomatskim sredstvima. Naravno, čitava stvar nije nikakv balkanski izum (zemlje nekadašnjeg Beneluksa su se vekovima krvavo satirale), ali je ta društvenonaučna odrednica, „balkanizacija“, postala odomaćena u skladu sa savremenim razvojem nauke. Da ipak ne bismo ostali usamljeni, mi, Balkanci, pobrinuo se američki geopolitičar poljskog porekla, Zbignjev Bžežinski, koji je odrednicu Balkan i balkanizacija protegao na Zakavkazje i srednju Aziju, nazvavši ovo geografsko područje Evroazijski Balkan. Dakle, nešto što bi, otprilike, moglo da se prepozna u savremenoj ruskoj ideji o stvaranju Evroazijske unije kao pandanu Evropskoj uniji, a što obuhvata nekadašnje južne republike SSSR. U ovu grupu, evroazijskih balkanskih država, spadaju Gruzija, Jermenija, Azerbejdžan, Kazahstan, Turkmenistan, Uzbekistan, Krigistan i Tadžikistan (ponegde se može pročitati da tu spada i Avganistan, što nije isključeno imajući u vidu pokušaj sovjetske i, kasnije, američke dugoročne okupacije ove zemlje).

Kao i na našem Balkanu i ovde je politička, ekonomska i svaka druga državna nestabilnost normalna stvar, s tim što je ovde sve mnogo intenzivnije i surovije negoli kod nas. To je iz prostog razloga tako što se na ivicama i neposrednom komšiluku evroazijskog Balkana nalaze velike sile, skoro imperije, kao što su Rusija, Turska i Iran. Međutim, još bitnije je to što je evroazijski Balkan energentima veoma bogato područje (ako ne i svetski najbogatije), pa samim tim kroz istoriju privlači i različite imperije koje nisu u neposrednom okruženju i komšiluku. Danas je na ovim područjima primetan uticaj SAD, ranije Britanije i Francuske, a i Nemačka je skoro dopirala do kaspijskog basena tokom Drugog svetskog rata. I dok svet i EU ne znaju šta će sa našim Balkanom, na onom evroazijskom se igra veoma ozbiljna partija šaha. Ne bih da zalazim u odnose srednjoazijskih država koje, još uvek, nisu zaokružile nacionalnu ideju, pa ću se usmeriti na odnose snaga u Zakavkazju.

Zakavkazje se nalazi između Crnog i Kaspijskog mora, na severu je Kavkaz i Rusija, a na jugu Iranska visoravan. Područje je, u državnom smislu, podeljeno na tri dela: Gruziju, Jermeniju i Azerbejdžan. Mi smo proveli skoro 10 dna u Gruziji koja, čini se, ostavlja utisak najstabilnije države u regionu. Jermenija je tu u najnepovoljnijem položaju i, verovatno, najsiromašnija, dok Azerbejdžan uživa međunarodni ugled zahvaljujuči svojim kaspijskim energentima (ideja o gasovodu „Nabuko“ je poznata). Nijedna od ove tri države nema jasno i rešeno teritorijalno pitanje, nešto slično kao što Srbija ima problem sa Kosovom, samo mnogo ozbiljnije i agresivnije. Jermenija i Azerbejdžan imaju spor još iz devedesetih godina, tokom raspada Sovjetskog saveza, oko regije Nagorno-Karabah, koja je formalno u sastavu Azerbejdžana, ali je suštinski kontrolišu Jermeni. Tokom našeg boravka u Gruziji bilo je puškaranja na granicama ove pokrajine gde su Jermeni ubili desetak Azerbejdžanskih vojnika. Za razliku od Jermenie i Azerbejdžana, država koje su prilično nacionalno homogene, Gruzija je šarenolika, kako u verskom tako i u etničkom smislu.

Azerbejdžan je dominantno muslimanski sa većinskom populacijom Azera koji govore turskim jezikom (jedna od spoljnopolitičkih orijentacija Turske je upravo na srednju Aziju i među narode turkijskog porekla, Turkmene, Uzbeke, Kazahe i dr.). Jermenija je, uslovno rečeno, pravoslavna, s tim da je Jermenska pravoslavna crkva, baš kao i Gruzinska, monofozitska crkva, što znači da priznaje samo jednu, božansku, prirodu Hrista, za razliku od Srpske ili Ruske crkve gde je Hrist bogočovek, tj. ima dvojaku prirodu. Jermenija je jedini saveznik Rusije na ovom terenu, a po rečima našeg gruzinskog poznanika Laše, Rusi imaju i vojne baze u Jermenije. Inače, Jermenija i Gruzija su bile prve države koje su prihvatile hrišćanstvo kao zvaničnu religiju u 4. veku. Obe države imaju veoma specifična pisma, unikatnija od naše ćirilice koja, po njihovom zdravorazumskom sudu, izgleda kao prilagođena verzija ruske ćirilice.

Ako je Azerbejdžan saveznik Turske i SAD, Jermenija Rusije, Gruzija je tu najviše evropski i probriselski nastrojena. Zastave EU se nalaze na svakoj, od nacionalnog značaja, zgradi, pa se čini da je evro fanatizam normalna stvar, što je i razumljivo ako se uzme u obzir iskustvo koje su imali. A to iskustvo je uglavnom vezano za Rusiju koju ne mirišu preterano, mada svi govore ruski, a u trgovinama dominira ruska roba. Tragikomično mi je delovala scena tokom posete Nacionalnom muzeju u Tbilisiju, u okviru kojeg se nalazi Muzej sovjetske okupacije, kada sam na jednom od monitora, na kojem je trebalo da ide nekakv film, pročitao obaveštenje na čistom ruskom „НЕТ СИГНАЛ“. Dakle, iako u Tbilisiju nema ruske vojne okupacije, prisutna je „okupacija“ u tehnici, prehrambenim proizvodima, alkoholnim pićima, a sasvim je normalno da se u kafićima pušta nekakva ruska pop muzika. Znači, ruska „meka moć“ je ipak snažna iako se Gruzini svemu tome načelno opiru, pa su tako jednom bulevaru nadenuli ime po bivšem američkom predsedniku Džordžu Bušu.

Konflitki sa Rusima počinju otkako je rusko carstvo krenulo da izlazi na Crno more, potom je, u prvim godinama SSSR, Gruzija, kao i svi ostali narodi i narodnosti, imala pravo na samoopredeljenje, ali je to kratko trajalo i ponovo je uspostavljena ruska dominacija. Jedno vreme je čak postojala i Zakavkaska socijalistička republika koju su činile Gruzija, Jermenija i Azerbejdžan, ali nije dugo potrajala. Glavni grad ove republike je bio Tbilisi, uopšte grad koji je centar i raskrsnica Zakavkazja. Verovatno najpoznatiji Gruzin je Josif Visarionovič Džugašvili, poznatiji kao Staljin, ali se savremena Gruzija preterano ne razmeće tim hvalisanjem, sem kada žele da vam uvale suvenire ili da vas provozaju do Staljinovog rodnog mesta – Gori. Drugi, svetski manje poznat Gruzin, je bio šef sovjetske tajne službe, preteče KGB, Lavrentij Berija, ali je njegovo ime ostalo poznato mahom u granicama SSSR.

Dok smo o ovim temama razgovarali sa Lašom pomenuo mi je da je i Erdogan, današnji turski predsednik, poreklom Gruzin. Iznenadio sam se tim podatkom, ali sam kasnije guglao i našao da je Erdogan poreklom iz crnomorskog gradića Rize, nedaleko od gruzijske granice, i Batumija, koja je često menjala oblik. Uopšte, čitava regija sa centrom u Batumiju je veoma specifična. Ova regija se zove Adžarija i nastanjuju je Adžari/Gruzini, ali Gruzini muslimanske veroispovesti koji govore dijalektom drugačijim od onoga u Tbilisiju i ostatku Gruzije. Adžarija je tokom devedesetih imala široku autonomiju i bila prilično nezavisna od centralne vlasti u Tbilisiju koju je vodio nekadašnji ministar spoljnih poslova SSSR, Edvard Ševarnadze. Kada su Ševarnadzea skinuli sa vlasti 2003. godine u režiji njihovog Otpora (tzv. Revolucija ruža, njihov Otpor se zvao Kmara i znači „dosta“), kao mi Miloševića 2000. godine, Adžarija je vraćena pod jači uticaj centralne vlasti, lokalna vlast je smenjena i sprovedena je agresivnija gruzinizacija. Adžarija je uglavnom orijentisana na turizam (najbroniji gosti su Rusi i Turci), brodogradnju i poljoprivredu. Ovde je animozitet prema Rusima manji, da li zbog turizma ili eventualne ruske podrške autonomiji Aždarije... U arhitektonskom smislu Batumi odudara od Tbilisija, egzotičniji je, šarenolikiji, primetniji su uticaji Turske i Rusije, dok je Tbilisi arhitektonski monotoniji, ali o tome kasnije.

Većini ljudi u Srbiji Gruzija je postala poznatija 2008. godine kada se odigrao kratkotrajni rat između, sa jedne strane Rusa, Abhaza i Oseta, i, sa druge strane, Gruzina. Već sam pomenuo da je Gruzija u etničkom smislu šarena, da pored Gruzina zemlju nastanjuju i Adžari, Abhazi, Oseti, Svani, Rusi, Turci, tako da je, po meni, od sve tri zakavkaske države ona najsličnija Srbiji. Naime, 2008. godine pokrajine Abhazija i Južna Osetija su proglasile nezavisnost u čemu im je pomogla Rusija slanjem svoje vojske. Čitava stvar nije od juče već su je pretohdila međusobna proterivanja tokom devedesetih, pa su Abhazi i Oseti samo čekali pogodnu priliku da uzvrate Gruzinima i to dočekali 2008. godine, otkad su suštinski nezavisni ali međunarodno pravno nepriznati. Inače, ako se odlučite da izađete iz Gruzije koristeći granične prelaze Abhazije i Južne Osetije to će vam se tretirati kao ilegalno napuštanje gruzijske teritorije, pa će vam sledeći ulazak u Gruziju biti problematičan jer nemate izlazni pečat. Već sam pominjao uticaje Rusa i Turaka na čitav region, a kad sam već kod Osetije pomenuo bih i Iran. Pored Južne Osetije postoji i Severna Osetija koja se nalazi u sastavu Rusije, a koja je nedavno dodala sebi svoje antičko ime Alanija. Oseti pripadaju iranskoj grupi naroda, poput Kurda (kojih ima po Turskoj, Iraku, Siriji, Iranu), Tadžika (Tadžikistan), Paštuna (Avganistan), Baluča (Pakistan), ali su Oseti mahom pravoslavci (u Alaniji, tj. Severnoj Osetiji, dobar deo je onih koji su pagani ili staroslavci, a na trećem mestu su Oseti islamske veroispovesti). Otuda je malo jasnije i iransko interesovanje za ove prostore, mada je uticaj Irana najslabiji iako je Persija među prvim organizovanim državama koja je upravljala regijom.

I na kraju, nešto o imenu Gruzija.

Gruzini svoju zemlju zovu Sakartvelo, po mitskom praocu Gruzina Kartliju. Danas postoje dve regije koje nose naziv Kartli i obe zauzimaju centralnu poziciju: Šida Kartli i Kvemo Kartli. Kada sam ovo saznao pitao sam se kakve veze sa ovim imenom ima naziv Gruzija, a postoje tri objašnjenja. Prvo objašnjenje je antičko, grčko-rimsko, i kaže da je naziv Gruzija izveden iz grčke reči za poljoprivrednike (zbog velikog broja vinograda i voćnjaka), a trebalo bi da se izgovara otprilike „jorgos“ ili nešto sl. Druga verzija imena Gruzija potiče iz persijskog jezika, iz reči „gurg“ što je korišćeno kao persijski opis za „zemlju vukova“. Ova verzija mi je nekako smislenija od prve jer su nas u Turskoj naučili da za Gruziju kažu Gjurđistan. I treća varijanta, ili hrišćanska verzija, potiče od svetog Georgija/Đorđa, sveca zaštitnika prvih hrišćanskih zemalja (u Tbilisiju, na Trgu slobode, stoji spomenik Sv. Đorđa kako ubija aždaHu), pa se tako na Zapadu odomaćio naziv „Georgia“, dok mi koristimo slovenizovanu persijsku varijantu „Gruzija“.   

Na putu za Zakavkazje - severoistočna Turska

Crveno-odlazak, plavo-povratak, zelene tacke-nocenje

Kome god od Turaka da smo rekli da putujemo na (severo)istok Turske, u Kars, ostavljali smo im utisak čudaka koji ne deluju kao uobičajeni turisti. To se moglo primetiti već po zalasku u Ankaru u kojoj nismo sreli bogzna koliko stranaca, odnosno turista. Međutim, krenuti u Kars kroz kontinentalnu Tursku, to je već van neke šire turističke ponude. Ali uvek smo domaćinima objašnjavali da nam krajnja destinacija nije Kars, već Tbilisi ili, kako u Turskoj kažu, Tiflis.

Putovanje od Ankare do Karsa traje 24h. Po redu vožnje trebali smo da krenemo u 18h, ali smo se konačno otisnuli iz centra Male Azije oko 18.30h. Dok smo prethodnog dana objašnjavali Kadiru planove napomenuo nam je da voz kojim ćemo putovati nije baš u najboljem stanju, da nije turistički i da ga, pre svega, koriste lokalci iz centralne i istočne Turske. Ne znam kakvi su vozovi na ostalim turskim linijama, ali ovaj je bio veoma komforan za srpsko shvatanje železnica. Numeracija vagona i sedišta se ozbiljno poštuje, ne postoji stajanje već svi putnici moraju imati svoja sedeća mesta, pa mi je insistiranje na rezervaciji voznih karata postalo jasnije. I u vozu smo imali „problema“ sa njihovim klima preterivanjem – ušao sam u majici kratkih rukava i u bermudama, pa sam pred spavanje obukao pantalone, prvi i jedini put na ovom putovanju. Mislio sam da ću se raspasti u sedećem položaju do Karsa, ali se ispostavilo da su sedišta veoma komforna i mogu se zarotirati, pa je moguće improvizovati ležaj u nekoj vrsti otvorenog kupea. Kompozicija je poprilično dugačka, a u sklopu nje se nalazi i vagon restoran gde je moguće popiti čaj, kafu, pivo (Efes), pojesti čorbu, naručiti meso sa roštilja ili pojesti neko kolač. Sutradan smo odlučili da pojedemo nešto toplo, ali se ispostavilo da je kuhinja poprilično ispražnjena jer smo bili blizu destinacije, pa smo naručili nekakve pileće ražnjiće koji nisu bili nimalo loši. Iako u vozu nema wi-fi signala, dobra stvar je što postoje štekeri za punjače, doduše u toaletu, pa se punjenje telefona svodi na dežuranje pred vratima toaleta. Kada smo kod toaleta istakao bih da sam u vozu prvi put, za sve vreme boravka u Turskoj, naleteo na wc šolju. Svi ostali toaleti, u hotelu, u kući, na stanicama, pumpama, imaju čučavce. U svakom slučaju, svaki vagon ima dva toaleta, jedan sa čučavcem i drugi sa wc šoljom. Multikulturalizam ili ne, ali čučavac je bio mnogo čistiji.

Iako smo znali da put traje čitav dan, ispostavilo se da smo se hranom i vodom opskrbili na knap. Međutim, isto tako se ispostavilo da su nas i ljudi u vozu kljukali hranom, slatkišima i čajem, tako da nismo skapali od gladi i žeđi. Da li zbog Bajrama, kada su zabranjene negativne misli i loša dela, a posebna pažnja se obraća prema putnicima, ili je do karaktera samog islama koji naglašeno poštuje putnike/lutalice/nomade (na kraju i Muhamed je bio putnik trgovac, trgovački putnik), mi smo se osećali kao zaštićena vrsta. Ništa nam nije falilo tokom čitavog puta, a kretanje je bilo sledeće: Ankara, pa zatim malo na jug do Kajzerija, odatle ne sever za Sivaš, potom Erzindžan, Erzurum i onda sve sama pustara, golet i sela do Karsa.

Grad Kars je poslednje veće naseljeno mesto na severoistoku Turske, nalazi se nedaleko od jermenske i gruzijske granice i u samom gradu, sem velike vojne baze, nema mnogo toga zanimljivog za turiste. Pre nego što smo krenuli na put malo sam rovario o istoriji istočne Turske pa sam, nekako, u priči zavoleo taj kraj prepun kulturnih konflikata i istorije.

Kars ima oko 80000 stanovnika i administrativni je centar regije Istočna Anadolija, a kao turističko odredište ima značaj jer se nedaleko odatle nalazi stara, razrušena, prestonica srednjovekovnog jermenskog kraljevstva, grad Ani. Čitava priča sa Jermenima u Turskoj je veoma osetljivo pitanje, kao i odnosi sa Kurdima koji naseljavaju upravo ove prostore oko gradova Erzindžana, Erzuruma pa dalje na istok i čine oko 20% populacije Turske. Naime, Jermeni su bili veoma prisutni na području istočne Turske sve do Prvog svetskog rata kada je počinjen genocid nad ovim narodom od strane raspadajuće Osmanske imperije, ali i aktivnog učestvovanja Kurda u čitavoj stvari. Smatra se da je tada pobijeno oko milion i po Jermena. Turska negira da je to bio državni projekat već da su genocid sproveli pojedini generali i Kurdi nad kojima država više nije imala kontrolu. Kako god, ovo je jedno od pitanja koje koči (ironije li) EU integraciju Turske koja traje već nekoliko decenija. Kars, kao granično područje, je bio značajan za jermensku državu, zatim za nomadska turkijska plemena koja su iz srednje Azije polako, ali sigurno, nadolazila pred Vizantiju i Evropu, zatim za Mongole, Osmanlije, ali i za Ruse. Od svih ovih osvajača danas je u Karsu najvidljiviji nekadašnji uticaj carske Rusije. Za vreme Rusko-turskih ratova, tokom druge polovine devetnaestog veka, grad je, uglavnom, bio u posedu ruske vojske, pa je tako u pojedinim delovima grada moguće videti zgrade građene u arhitektonskom stilu tipičnom za evropski, pribaltički, deo Rusije. Takođe, u gradu se nalazi i džamija koja je, prvobitno bila pravoslavna crkva, izgrađena u ruskom stilu, pa tako odudara od džamija useljenih u vizantijske crkve. U savremenoj popularnoj kulturi za Kars se može čuti ako se čita Orhan Pamuk – radnja njegovog romana „Sneg“ smeštena je u ovaj grad. Nadao sam se da ću videti barem te ruske zgrade ovde u Maloj Aziji gde je Rusija osvajački opet bila veoma prisutna i tokom Prvog svetskog rata (ruska vojska je zajedno sa jermenskim jedinicama dolazila sve do Trabzona na Crnom moru i do Erzuruma kontinentalno. U Erzurumu je do Prvog svetskog rata živeo veliki broj Jermena koji su tada ili pobijeni ili proterani. Erzurum je u istoriji poznat i kao vizantijski Teodosiopolis – 1071. odigrala se Bitka kod Mancikerta (Erzuruma i jezero Van) između Vizantije i seldžučkih Turaka i ta godina se uzima kao početak turskog nadiranja u Evropu). Poslednji ozbiljniji pokušaj Rusa da zagospodare ovim prostorom bio je u prvim godinama konsolidovanja SSSR, kada je postojala ideja da se Kars uljuči u sastav Jermenske SSR.

Da ne davim sa istorijom, vraćam se na naš plan kako iz te zabiti, Karsa, doći do Gruzije.

Jedna varijanta je bila da se iz Karsa spustimo na crnomorsku obalu do mesta Hopa koje se nalazi na desetak kilometara od gruzijske granice, a koju bi mogli i peške da pređemo i zatim dođemo do, turistički veoma popularnog, Batumija, odakle već imamo i voz i bus za Tbilisi. Druga varijanta je bila da granicu pređemo na manjem, ne tako prometnom, graničnom prelazu Posof i da se, nekako, dokopamo gruzijskog grada Ahalcihe koji je na magistrali za Tbilisi. U toku puta mi je sinula i treća mogućnost, a to je da izađemo u Erzurumu (par sati vožnje udaljen od Karsa) gde bi mogli da uhvatimo bus za Hopu. Ova varijanta je brzo otpala iako najbolje krati put ako se ide iz pravca Ankare.      

Kada smo kretali iz Ankare zatražili smo savete od naših iz Putničke kuće, koji su skoro prošli tim putem, kako i koga da tražimo za prevoz iz Karsa do granice. Informacije nisu bile preterano obećavajuće, rečeno nam je da je granični prelaz Posof slabo prometan i da se uglavnom taksira na crno, a kako „taksisti“ nemaju konkurenciju cenkanje slabo radi posao. U planu smo imali da noćimo u Karsu i da ujutru poranimo na autobusku stanicu kako bi uhvatili neki prevoz do gradića Ardahana koji je sobraćajno čvorište za spuštanje ka Crnom moru i za Posof i gruzijski Ahalcihe. Setio sam se da sam na forumu Lonely Planeta pronašao informacije od prošle godine da kroz Kars saobraća iranski auto prevoznik Gity Peyma koji ide direktno za Tbilisi, pa sam se nadao Irancima. Ipak, guglanjem nisam uspeo da nađem ništa o toj ruti tog prevoznika, tako da mi je informacija sa Lonely Planeta, zapravo, bila prilično bajata.

Nisam hteo toliko da lupam glavu o snalaženju šta i kako od Karsa jer smo prolazili fenomenalne predele. Fenomenalne za proći ali za život, pogotovo zimi, nikako. Turska geografija je kao ogromna pustara, sve sama golet, nisko rastinje, kamen i po koja rečica. Sa pojedinim izuzecima, uz obale mora, pogranični pojas uz Jermeniju i Gruziju i par gradova, sve ostalo je prilično surovo golo. Imam utisak da zimi od minusa i kamen puca. Kako smo odmicali i prolazili poslednje veće gradove, Sivaš i Erzurum, druga strana Turske je dolazia do izražaja. Nerazvijena i siromašna ruralna područja u kojima je stočarstvo izvor opstanka dominiraju istočno od Erzuruma, grada u kojem smo videli prvu ozbiljniju kišu u Turskoj. Takođe, grada koji je veliki univerzitetski centar, ali i veliki ski centar. Posle Sivaša, koji smo prošli oko 02h i u kojem smo imali pauzu oko 20min, i u Erzurumu smo imali prilike da izađemo napolje, umijemo se i udahnemo svežeg vazduha.

U međuvremenu smo se upoznali i sprijatelji sa mlađom četvoročlanom ekipom Turaka iz Istanbula. Jedan par, Efkan i Lerzan, su išli u Ardahan kod Efkanovih roditelja, a drugi par, Pejkan i Dženan, su krenuli za Kars odakle će motorom da naprave turu po Zakavkazju: Gruzija, Jermenija, Azerbejdžan. Ispostavlja se da se ni oni nisu znali od ranije i da su se skontali u vozu, baš kao i mi sa njima. Efkan je rođen u Ardahanu ali živi i radi u Istanbulu, njegova prijateljica Lerzan je novinarka i oboje su ogorčeni protivnici Erdogana. Pejkan je fizičar koji radi za neku japansku firmu u Istanbulu, jednom polovinom je Jermen, a njegova supruga Dženan je Kurdkinja. Vesela su družina, a Pejkan se neprijatno iznenadio kada sam u restoranu voza naručio čaj, dok su on i Dženan pili pivo.

Objašnjavamo im gde idemo, drago mi je da nismo jedini u vozu koji idu za Gjurđistan, tj. Gruziju (Srbija je Srbistan, Crna Gora – Karadag, Hrvatska – Hrvatistan, Grčka – Junanistan). Pričamo o toponimima, nazivima jela koja postoje i u Srbiji (Balkanu) i u Turskoj, otvaram pasoš i pokazujem gde živim – SIVAC, a prva asocijacija im je SIVAŠ. Ispričao sam im teoriju po kojoj je Sivac dobio ime upravo po njihovom Sivašu, jer su, navodno, posle turskog osvajanja ondašnje Srbije pojedini srpski ratnici bili angažovani u u vojsci turskog sultana da ratuju protiv Mongola u Maloj Aziji (u okolini Sivaša), pa su posle povratka kući bili naseljeni u današnju Vojvodinu i osnovali Sivac. Ne bih da ulazim sada u ozbiljnost i tačnost ove teorije. Koga ovi podaci više zanimaju može da pronađe Plavšićevu knjigu „Buktinja u ravnici“. Efkan mi zagleda pasoš i pronalazi naziv KULA, opština kojoj Sivac pripada, uzima mapu Turske i nalazi grad Kula u relativnoj blizini Izmira. Skapirali smo da imamo mnogo toga zajedničkog i pada mi na pamet kako uopšte nije nemoguće da u nekoj svetskoj geopolitičkoj raspodeli padnemo šaka malo jačem turskom uticaju. Iskren da budem, mislim da bi nam se hedonizmi lako pronašli, a i ta potencijalna neoosmanska integracija bi išla lakše od ove EUropske ili, ne daj bože, ruske.

Efkan nas pita kako smo zamislili da idemo dalje za Gruziju, odgovaramo da ćemo improvizovati, na šta on predlaže da idemo sa njim jer po njega automobilom dolaze otac i majka i probaće da zamoli brata da dođe sa još jednim vozilom kako bi svi stali. Još jedno super iznenađenje, javlja da njegovi dolaze sa dva automobila i da ne brinemo ništa.

U Kars stižemo nešto posle 18h, prilično je sveže.

 

Ulazak u Kars-ostaci ruske kasarne

Pejkan, Efkan, ja, Maja, Lerzan, Dzenan

Pomažemo da Pejkan isparkira svoj motor iz voza, slikamo se na železničkoj, upoznajemo se sa Efkanovom porodicom, ulazimo u auto i krećemo dalje.
U putu saznajem od Efkana da ne idemo za Ardahan već u neko selo na jezeru Čildir. Prvi put me je strah jer se vozimo po neosvetljenom i neobeležnom putu koji se renovira, zapravo vozimo se tucanikom, pri tom pada kiša. Ispred nas su Pejkan i Dženan na motoru, a ispred njih kolonu vodi Efkanov otac. Stižemo na Čildir oko 22h, primećujemo kasarnu i vojsku, stižemo pred nekakav dom učenika u prirodi, ili nešto sl., gde ćemo biti smešteni zajedno sa parom na motoru. Taj dom je inače zatvoren u letnjem periodu ali Efkanov brat je lekar u Ardahanu, poznaje dosta ljudi u tom ruralnom području, i bukvalno telefonom zove recepcionara da dođe i otključa zgradu. Smeštaj plaćamo 5€ po osobi, dobijamo trokrevetnu sobu, kupatilo i wi-fi. U međuvremenu, Efkan se raspitao za mogući prelaz granice preko Posofa i saopštava nam da sutradan u 12h imamo mini-bus (u daljem tekstu „maršrutka“) iz Ardahana direktno za Tbilisi – znači sutra smo u Putničkoj kući! Ispostavlja se da ćemo kroz ovaj zabačeni kraj proći bolje nego kroz užurbani autoput Istanbul – Ankara! Dalje, Efkan ispada najveća faca i car, dolazi sutra ujutru po nas autom i vozi nas direktno do Ardahana, tačnije do uslovne stanice na izlazu iz Ardahana gde nas čeka maršrutka.

Pejkanova mašina

Ujutru se budimo oko 09h, Pejkan i Dženan nam kucaju na vrata i zovu na doručak u dvorište tog doma. Dole zatičemo i Lerzan koja je takođe noćila ovde. Razmenjujem evre kod Efkana jer menjačnice ne rade zbog Bajrama, a čisto sumnjam i da ih ima u ovom selu. Prolazimo fenomenalnu prirodu i jezero Čildir na koje je Efkan ponosan, žao mu je što je zakasnio iako je ranije obećao da će nas na brzinu provesti po okolini. Ne zameramo jer je učinio zaista mnogo. Maršrutka nas čeka, uzimamo karte koje važe do Tbilisija s tim da presedamo, ulazimo u gruzijsku maršrutku, u gradu Ahalcihe. Pozdravljamo se sa Efkanom i Lerzan koji su nas dovezli, obećavamo da će se javiti, a Efkan nas poziva da se u povratku kroz Istanbul javimo i, ako hoćemo, ostanemo kod njega koji dan. Ljudi su bili više nego srdačni kroz čitavu Tursku.

Vozimo se turskom maršrutkom koja je u stvari mini-bus i, u zavisnosti od veličine, ima od 16 do 20 i koje sedište. Prevoznik je Ozelem Ardahan, opet se vozimo tucanikom niz serpentine, krajolik je i ovde fenomenalan. U maršrutki su, pored nas turista, još neki stariji likovi koji su očigledno bili u nabavci hrane i poljoprivrednih oruđa (umalo ne rekoh oružja) u Ardahanu. Primetio sam da nose gomile hleba i nekakve priključke za mehanizaciju.

Prolazimo Posof, stižemo na granični prelaz i u tom momentu oduševljeno primećujem onaj iranski bus koji prolazi kroz Kars i vozi za Tbilisi! Ipak je ona informacija sa Lonely Planeta još uvek funkcionalna i sada znamo čime ćemo nazad ako se budemo vraćali istim putem kojim smo došli. Izlazimo iz Turske bez problema, ali nas Gruzijci cimaju i traže da otvorimo ruksake kako bi proverili naše lekove. To proveravanje i rovarenje po ruksacima traje nekih 20min, Turci koji nas voze postaju sumnjičavi, ali ubrzo zatim nas Gruzijci puštaju i vraćaju sve lekove, za nedajbože, izuzev nekakvih tableta za dijareju. Ne želim da ulazim u to zašto su baš te tablete zadržali.

Eto nas u Zakavkazju, ušli smo, konačno, u Sakartvelo, kako Gruzini zovu Gruziju.

Do Ahalcihea treba još nekih pola sata vožnje, primećuje se da je gruzijska unutrašnjost dosta sličnija našoj, evropskoj, nego li turska. Zanimljivo je da goveda i ostala stoka sasvim opušteno šetaju uz put oko grada Ahalcihea. Stižemo u Ahalcihe, odmah menjamo maršrutku i bez problema nastavljamo za Tbilisi. Ne skidam osmeh sa lica otkako sam se probudio na Čildiru.

Priroda u Gruziji je fenomenalna, zapravo je većini turista, ali ne i nama, obilazak prirodnih lepota osnovni motiv posete Gruziji. Veliki planinski venci, zelene reke, kamenje, jasno je da smo na obroncima velikog Kavkaza.

Naša, gruzijska, maršrutka

Ovde se vozi apsolutno divljački i pravo je čudo da nismo bili učesnici neke saobraćajke. Ukoliko postoji samo po jedna traka za oba pravca, ovi će izmisli i improvizovati još jednu traku koja će ići po sredini kolovoza. Sve funkcioniše tako što se neverovatno zaleću u preticanje i to, najnormalnije, preko punih linija, a čini mi se da umesto pravila uspori važi dodaj gas još više. Dakle, jedan krene da pretiče kolonu, a ostali ga prate, pri čemu ovi iz suprotnog pravca i ovi koji se pretiču moraju da se sklanjaju u stranu i da voze bankinom kako bi užurbana povorka, kojoj samo rotacije nedostaju, prošla. U svakom slučaju, stižemo oko 18h u Tbilisi na glavnu stanicu, iliti Station Square, koja je i centralna autobuska, železnička i metro stanica.

Bistrim ono uputstvo kako se i čime dovući do Putničke kuće, zapitkujemo prolaznike da nam pomognu ali od engleskog slaba vajda, ovde radi uglavnom ruski. Primećujem da nas posmatra čovek srednjih godina, zna engleski, objašnjava nam da uđemo u gradski koji je baš pristao, ali nismo razmenli evre za larije. Ostajem da pričam sa čovekom dok devojka menja pare i saznajem da zna dosta o Srbiji, čak je i upoznao nekoliko Srba na nekoj konferenciji u Izraelu. Ćaskamo nekih desetak minuta, poziva nas da ga sačekamo u nekom tehno marketu dok on ne ugasi kompjuter jer tu radi. Ubrzo silazi, vodi nas na zadnji izlaz tog marketa i govori nam da će nas on odvesti svojim kolima u kvart koji nam treba. I ovde sam zatečen otvorenošću i srdačnošću, prihvatamo poziv i razmenjujemo politička iskustva dve, po mnogo čemu, slične nam države. Upoznajemo se, zove se Laša i zamenik je direktora tog tehnomarketa. Vidi se da pripada posttranzicijskoj generaciji uspešnih nacionalno osvešćenih Gruzina, oženjen je i jedno od prvih pitanja je bilo koliko je Srbima bitno pravoslavlje. Deluje kao pristalica EU integracija, što je ovde itekako primetno ali o tome u narednim putopisima, ne gotivi Ruse za koje kaže da, iako su pravoslavni, samo su jedna od imperijalnih sila. Odnosi Rusa prema Zakavkascima su kompleksni, pa ću i o tome u narednim izveštajima.

Stižemo do našeg kvarta, pozdravljamo se sa Lašom, a on mi daje svoju vizit-kartu i govori da, ako nam bilo šta treba slobodno zovemo. Nudimo da platimo vožnju ali odbija uz reči da „mi, mali pravoslavni, moramo da se držimo zajedno“ i da je sve ovo bila njegova obaveza.

Zgrada Putničke kuće je, spolja, totalni raspad, penjemo se na poslednji sprat, kucamo i vrata nam otvara neki Rus, jedan od rezidenata Kuće. Tu je i Milana, devojka koja je tih dana koordinarala Kućom, upoznaje nas još jednom sa kućnim redom, pokazuje stan, preporučuje gde da se smestimo i gde da spavamo. Stan je veoma veliki, preko 150 kvadrata, ima dve sobe,veliki dnevni boravak i trpezariju i neku vrstu galerije (dupleks). Biramo da smestimo ruksake i vreće gore, iako nas savetuju da, zbog vrućine, to baš i nije pametno. U tom trenutku u Kući je bilo oko petnaestak putnika, a dominirali su Rusi, Beloruskinja sa jednogodišnjim detetom, nekoliko Poljaka, Italijan, Nemci, dok ostale nisam najbolje „prepoznao“.

Okupani izlazimo samo da obiđemo kvart i da kupimo nešto za klopu. Provaljujem pivnicu Černa Hora (inače čeških piva i pivnica sa češkim imenima u Tbilisiju ima na svakom ćošku, zašto ni jedan Čeh nije znao da mi objasni) i naručujem istoimeno pivo.

Obilazak Tbilisija može da počne.

   

Na putu za Zakavkazje - TURSKA (Ankara)

Stižemo busom na glavnu evropsku istanbulsku železnićku stanicu Sirkeđi (namerno kažem glavnu jer je moguće da postoji nekoliko manjih železničkih stanica do ove). Paraleleno sa radovima u Bugarskoj i u Turskoj se renovira železnička mreža oko Istanbula, a koliko smo uspeli da saznamo u planu je podvodno železničko povezivanje evropskog i azijskog dela Istanbula, odnosno spajanje evropske stanice Sirkeđi sa azijskom Hajdar-paša stanicom. Kasnije, sutradan u Ankari, ćemo saznati da je otvorena i brza linija Ankara – Eskišehir – Istanbul i Ankara – Konja.

Sirkeđi stanica se nalazi nedaleko od Zlatnog roga, morskog zaliva, koji deli evropski deo Istanbula na dva dela: istorijsko turistički deo u kojem se nalaze Aja Sofija, Plava džamija, Sultan Ahmet džamija itd. i savremeni centar Istanbula gde je najbitniji deo grada Taksim (nama poznat po Gezi parku u kojem su se, pre nekoliko godina, sukobili policija i anti-Erdogan demonstranti), ali tu je kulturno-istorijsko područje Galata veoma bitno za modernu Tursku. Takođe, od Sirkeđi stanice se peške može stići do Aja Sofije za, otprilike, 15 minuta, dovoljno je da se prate šine tramvaja i nemoguće je izgubiti se.

Kako smo planirali da za četiri dana stignemo u Tbilisi odlučili smo da zadržavanje u Istanbulu prekosčimo u odlasku i da što pre pronađemo bus za Ankaru, a odatle već imamo voz za Kars i krajnji istok Turske. Istanbul, suštinski, počinje da živi od 09h, tako da smo imali dva sata da se razbudimo pijući tursku kafu i tuski čaj. Ovo drugo je definitivno mnogo bolje i, zapravo, mnogo uobičajenije među Turcima nego kafa. U 09h se otvara turistički info centar na Sirkeđi stanici, dobijamo besplatnu metro mapu grada i krećemo na, verovatno, najveću autobusku stanicu u evropskom delu grada – Otogar. Otogar je zapravo naziv za bilo koju autobusku stanicu, ali ova se izgleda baš tako i zove. Barem je tako na metro mapi. Uzimamo tramvaj, pa zatim i metro. I jedan i drugi sistem funkcionišu tako što na automatu kupite određeni broj žetona koji ubacite na ulazu na stanicu/peron čime ste zapravo platili kartu, tj. vožnju. Znači, nema nikakvih bus-pluseva, čekanja kod šofera da vam vrati kusur i sl. zamaranja. I u tramvaju i u metrou postoje zvučna obaveštenja narednih stanica kao i mapa sa nazivima stanica kroz koje se kreće tramvajska ili metro linija.

Stižemo na Otogar, pronalazimo jednog od bezbroj bus prevoznika koji voze za Ankaru, dolazimo na šalter, tražimo dve karte ali nam odgovaraju da su puni i da će slobodnih mesta imati tek za nedelju dana!(?) Ništa mi nije jasno jer je to jedan od frekventnijih prevoznika na toj relaciji i nekoliko ljudi ih je preporučilo na forumu Kluba putnika. Odlazimo do predstavništva susedne kompanije – i oni su puni. Onako unezvereni i pogubljeni upadamo u oči nekom starijem liku, ne razumemo se nikako ali nam je ključna i zajednička reč Ankara i njegovo potvrdno klimanje glavom daje znak da ipak negde još ima slobodnih mesta. Čovek nas dovodi do predstavništva prevoznika kojeg nisam video da iko spominje na forumu, imaju mesta, ali ispostavlja se da je cena karte duplo skuplja nego redovno. Uzimamo karte jer u onom haosu nikakvu alternativu nismo uspeli da nađemo. Sama stanica je velika, galama je ogromna jer ispred svakog predstavništva auto prevoznika stoji bar jedan vikač koji se dere „ANKARA, ANKARA“ ili „ESKIŠEHIR KONJA“, u zavisnosti gde voze. Prilično napadno i zamarajuće. Bus polazi u 13h, imamo još sat i po da izblejimo na stanici, pa koristim priliku da dopunim bateriju telefona.

Krećemo u 13h i rečeno nam je da u Ankaru stižemo oko 18h kada nam, otprilike, polazi i voz za Kars, pa se nadamo da ćemo ipak stići knap. Ispostavlja se da nam je za izlazak iz Istanbula, i šireg urbanog područja, trebalo celih dva sata. U međuvremenu uspevamo da ukapiramo da je u toku mesec Ramazan i da se svi pripremaju za Bajram i da masovno odlaze na odmor kod rodbine u unutrašnjost, te da su zato masovne gužve i već nedeljama unapred rezervisani busevi. Sada nam postaje jasnija i naša cena karte. Dobra stvar u čitavoj priči je što je bus komforan, možda preteruju sa klimom ali uz, u cenu karte uračunatu poslugu sa čajem, kafom, sokom i keksima, sve je OK. Naš bus nema wi-fi ali uspevam da se kačim susednim busevima koji stoje pored nas u saobraćajnom kolapsu.

Turski autoputevi su odlični, a to se pre svega odnosi na relaciju Istanbul – Ankara i za čitavu crnomorsku magistralu kojom smo se vratili. Pretpostavljam da su putevi veoma dobri i iz pravca Ankare za Konju (koja je jedno od jačih konzevrativnih uporišta bivšeg premijera, a sada predsednika, Erdogana) i Izmir (Smirnu). Jedinu pauzu, od dvadesetak minuta, imali smo kod grada Bolu (ili Bole, poznat po sirevima i mlečnim proizvodima) gde je skretanje za jug ka Ankari. Primećujemo da smo prava atrakcija masi ljudi jer smo u odnosu na turske muškarce i žene divovi. Moja azijatska crnomanjastost me još koliko-toliko kamuflira, ali je devojka „belja“ i upečatljivija. Nastavljamo dalje, u busu se gleda nekakav humoristični turski film koji svi gledaju i svi se smeju, tako da stičem utisak da sam gost na turskom porodičnom putovanju.

Uveliko mi je jasno da ne stižemo na voz za Kars.

Nisam imao pojma kakva je Ankara, pretpostavljao sam da je možda konzervativnija jer je srce Male Azije i kao da sam čitavoj stvari prilazio stereotipno. Stvarnost je bila apsolutno drugačija: autobuska stanica ima nekoliko nivoa koji igraju ulogu perona, grad je osvetljen različitim bojama u stilu filma „Enter the void“ i, uopšte, odiše modernizmom napsram kojeg Istanbul deluje kao matori tradicionalista. Na autobuskoj uzimamo metro, pomaže nam jedna srdačna porodica da kupimo karte, a ujedno nam daju savete kako do železničke peške. I u Istanbulu i u Ankari ljudi u metrou će pomoći strancima i reći će im gde da izađu ako primete da su ovi nesigurni. Do železničke nas vodi neki slučajni prolaznik koji konstantno priča turski iako ga ništa ne razumemo. Dovodi nas na železničku, već je 21h, na informacijama saznajemo da voz za Kars imamo sutra u 18h.

Pomalo razočarani, ali samo smo čekali da nam neko saopšti zvaničnu informaciju, zapravo smo znali da smo zakasnili. Tražimo prenoćište i nalazimo ga u nekom krš hotelu, jeftino, ne deluje baš sigurno, ali mrtvi smo i samo želimo horizontalu. Oko 04h me je probudio hodža, poziv na molitvu ili kako već to ide. Odslušao sam na terasi sobe taj poziv sa minareta i tek tada sam shvatio da ovo više nije Evropa i da smo sad, u kulturnom smislu, apsolutni stranci, osećaj koji nisam imao u Istanbulu.

Sutradan odlazimo na stanicu oko 17h, još jedan šok – hol stanice, koji je duplo veći nego na novosadskoj, je prepun. Psujem kao kočijaš, u info centru komuniciraju samo na turskom, pokazujem Balkan Flexipass i po izrazu lica vidim da nisu baš sigurni šta je to. U nekom momentu prilazi nam momak koji je stajao u redu za svoju kartu i nudi nam pomoć, zna engleski i uspeva da objasni zaposlenima šta nam treba. Posle pola sata neizvesnoti i saznanja da ćemo, možda, morati da ostanemo u Ankari narednih nekoliko dana jer su i vozovi uveliko rezervisani, uspevamo da dobijemo besplatnu BFP rezervaciju za Kars, ali za naredni dan. Dakle, još jedna noć u Ankari. Zahvaljujemo momku koji nam je pomogao, zove se Kadir i radi kao tehnički inženjer vazduhoplovstva. Kako nismo imali nikakve obaveze ostajemo sa njim, pravimo mu društvo i saznajemo neke zanimljive informacije.

Naime, čitava gužva na stanici je zbog otvaranja brze pruge na relaciji Ankara – Istanbul, Erdogan je tog dana bio na stanici i otvorio prvu liniju, a uz to je saopštio da je tokom narednih sedam dana brzi voz besplatan za sve, što je rešio da iskoristi i naš Kadir. Jedino što vam treba je besplatna rezervacija koja se dobija na šalteru. Pomislio sam da je Erdogan želeo da časti naciju povodom Bajrama, a onda sam shvatio da se nalazi u jeku predizborne, veoma agresivne, predsedničke kampanje i da se koristi svim mogućim populističkim merama. Kadir je, inače, oduševljen Erdoganom, hvali ga kako je uveo besplatno obrazovanje, podigao privredu i ekonomiju i ojačao međunarodnu snagu i uticaj Turske. Na moja pitanja o autokratiji i krvoproliću u Gezi parku, u Istanbulu, jednostavno nije odgovorio. Turska je nesumnjivo velika zemlja, ima nepunih 80 miliona stanovnika, primetno je uređena, voze se dobri automobili, sve je čisto, privreda je u ekspanziji, međunarodna politika im je agresivnija ali sve sa opravdanjem. Erdogan je na vlasti više od deset godina i deluje kao turski Putin.

Prelazimo na vedrije teme, na hranu. Kadir nas vodi u jedan od turskih restorana, naručuje domaća jela puna različitih ukusa. Za početak večere somun i ljuti povrćni umak, moj favorit. Donose nam vodu. Posle toga slede nekakve sarme, kombinacija meso, testo, sir, pilav. Fenomenalno je, a uz to ide pepsi, inače favorizovan u odnosu na kolu. Završavamo sa nekim preslatkim desertom, pohovanim sirom sa pistaćima. Posle obroka, makar jeli sendvič, obvezno se pije čaj. Utisak je da su neverovatni gurmani, možda je utisak pojačala činjenica da tokom se tokom Ramazana i Bajrama ne jede u toku dana, pa onda svi navale čim se smrkne, ali ukusi su zaista sjajni. Deluju druželjubivo, veselo, graja je konstantno pristuna, uostalom kao i kod ostalih Mediteranaca. Npr., normalna stvar je da su parkovi uvek puni i da se ne sedi na klupama već da se leži na travi, pod drvećem.

načeta "sarma"

Rešili smo da mi platimo večeru jer bi bez Kadira, sasvim izvesno, zaglavili još koji dan u Ankari. Njegov odgovor na to je bio da, ukoliko ne znamo gde ćemo da prenoćimo, idemo kod njega. Prihvatamo poziv i za pola sata stižemo u neko predgrađe Ankare gde se nalazi Kadirova kućica, zapravo letnjikovac. I ovde se nastavlja krkanje, kupuje dinju i nekoliko sokova i vode za sutrašnji put.

Kako nam se činilo loše na početku putovanja kroz Tursku, od tog momenta kreću samo dobre stvari.

  

Na putu za Zakavkazje - BUGARSKA

Kada sam početkom ove godine pravio plan kako da rasporedim preostali uštekani novac od prošlogodišnjeg kratkotrajnog šljakanja, jedna od bitnih stavki je bila – more. More iz prostog razloga jer na istom nisam bio od kratkotrajnog, jesenjeg, kupanja na maturskoj ekskurziji u Grčkoj u jesen 2005. godine. Pre toga prvo i jedino ozbiljnije „soljenje“ je bilo davne, olimpijske, 1996. godine u Krašićima, u Crnoj Gori. Dakle, rešio sam da hoću na more dok još imam para, a to je značilo da minimum 300€ MORAM da imam za odmor. I sve bi bilo u turističkom paradajz redu da krajem juna nisam saznao za „Putničku kuću – Tbilisi“.

Iako, u državotvorno-političkom smislu, nisam orijentisan despotsko azijatski, moram da priznam da sam slab na Istok i Aziju generalno, ali „samo“ do Indije. Jasno je da su to uglavnom zemlje sa većinskim muslimanskim stanovništvom, ali ipak zemlje koje nisu u potpunosti religijski, etnički i kulturno homogene, za razliku od većine arapskih zemalja. Za tu zaljubljenost u Aziju, naročito Zakavkazje, Siriju, Iran, glavni i odgovorni „krivac“ je knjiga „Pisma iz Azije“ poznatog jugoslovenskog karikaturiste i hodoljuba, Zuka Džumhura. U toj knjizi Zuko opisuje svoje hipi putovanje na istok, sve do Avganistana, pri tom posebnu pažnju poklanjajući Iranu koji je, sasvim zasluženo, dobio gotovo polovinu knjige. Jedna od knjiga koja putovanje predstavlja kao istraživanje, traganje i snalaženje, kao gerilsko i hodočasničko upoznavanje jednostavnosti života, onoga što se ne nalazi u brošurama turističke raskalašnosti.

Ovo shvatanje odmora se, otprilike, poklapa sa mojim shvatanjem životnih događaja, pa mi je Tbilisi automatski došao kao oaza gde ću barem malo moći da osetim turbulencije Azije. Ujedno, to je bio i pravi test za mene – prvi put prevaliti ukupno oko 5000km kroz države civilizacijski i kulturno strane, smucati se po vozovima, parkovima i plažama. Teorijski super, ali... ipak je prvi put.

***

Šta je to „Putnička kuća“?

„Putnička kuća“ je mlad projekat novosadske organizacije „Klub putnika“ i podrazumeva jeftin i funkcionalan smeštaj za sve svetske putnike namernike. Ovo je treća godina kako Putnička kuća živi dva meseca tokom letnjeg perioda (vrata kuće su otvorena tokom jula i avgusta), a prethodne dve godine gradovi domaćini su bili Istanbul i Granada. Organizatori čitavog projekta, prekaljeni putnici, tragaju za sponzorima koji će isfininasirati postojanje Putničke kuće, a to znači obezbeđivanje adekvatnog (čitaj velikog) stana/kuće sa svim neophodnim elementima za jednu savremenu kuću: kupatilo, kuhinja, veš-mašina, frižider, šporet, internet itd. Dakle, kao kod kuće. Putnici koji žele da posete Putničku kuću dužni su da se upoznaju sa pravilima kućnog reda i da se sa njima saglase, zatim da najave svoj dolazak kao i koliko ih dolazi. Za boravak u ovakvoj kući potrebna je vreća za spavanje, jer kreveta nema dovoljno s obzirom na broj ljudi koji u kući boravi. Svako je odgovoran za sopstvenu ishranu, a kuhinja stoji na raspologanju svima. Nema plaćanja noćenja, ali je sasvim OK ostaviti simboličnu sumu podrške za ovaj genijalan projekat. Poenta čitave stvari je da se izabere grad koji se nalazi na raskrsnici istorijskih puteva, znači da bude zanimljiv kao multikulturna i egzotična celina. Ostale bitne stvari za odabir grada domaćina Putničke kuće su jednostavnost dolaska za najveći broj putnika, zatim izbegavanje viza i, naravno, relativno jeftini troškovi života.

Dakle, pomalo vojnički, ali što je najbitnije – avanturistički.

Na forumu Kluba putnika otvorena je tema sa uputstvima i savetima kako najbolje i najjeftinije stići do Putničke kuće u Tbilisiju. Kada smo prijavili svoj dolazak dobili smo detaljno uputstvo kako se snaći u samom Tbilisiju i kako doći do Kuće, za sve ostalo morali smo sami da se pobrinemo.

Jedna od opcija, za koju smo se odlučili devojka i ja, bila je ta da najveći deo puta pređemo vozom, a da ostatak krpimo busom ili stopom. I tu na scenu stupaju balkanske železnice, koje ma koliko jadne i loše bile (pre svega naše, srpske, železnice) ipak imaju i svojih prednosti. Naime, tražeći kako se transportovati od Beograda do Tbilisija, saznali smo da je na svim većim železničkim stanicama u Srbiji moguće nabaviti Balkan Flexipass kartu. Postoji nekoliko klasa ove karte koje se razlikuju u cenama, a mi mo se opredelili za najjeftiniju. Naime, karta se uzima za mesec dana u okviru kojih postoji pet vožnji (jedna vožnja se računa kao 24h). Svi oni koji imaju manje od 26 godina plaćaju ovu kartu 55€, dok oni sa 26+ godina istu plaćaju 88€. Karta važi za međunarodne i lokalne putničke vozove sledećih balkanskih država: Srbija, Crna Gora, Makedonija, Rumunija, Bugarska, Grčka i Turska. Za one koji ne traže komfor ovo je više nego povoljno, iz Beograda se sa ovim može direkt na crnogorsko primorje i još da ostane vožnji. Iz Beograda svakodnevno oko 22h kreće voz za Sofiju, a od ove godine je uvedena i linija za Solun, preko Skoplja. Ne znam kakva je veza za Rumuniju, ali moguće je da ide nešto preko Vršca.

Nije da je brzo, ali je jeftino, a samim tim i zabavno. Ali ono što je najbolje kod ove karte je da ostavlja čitavih mesec dana skitanja i lutanja po različitim balkanskim gradovima i selima. Studenti, navalite dok ne postanete 88€ matori.

***

Sofija

Krećemo oko 22h najjočajnijim prevoznim sredstvom na čitavom putovanju (samo u odlasku smo prešli oko 2800 km) – vozom iz Beograda. Smrad urina, plastična sedišta ergonomski zavarena pod devedeset stepeni i gomila zapadnoevropske mladeži koja hrli u Istanbul. Bolji voz saobraća na liniji Sombor – Vrbas, ali dobro, ovde treba da kontriramo Zapadnjacima pa valjda zato i ovaj raspad. U svakom slučaju, uspeo sam da odspavam par sati i da se probudim pred Dimitrovgradom, taman pred granicu na kojoj nije bilo mnogo čekanja. U Sofiju stižemo nešto oko 07h. Odmah se raspitujemo za dalje, za voz za Istanbul, i saznajemo da isti imamo tek uveče u 20h. Naravno, znali smo da se preseda u Sofiji, kao i to da se jedan deo pruge renovira i da ćemo morati od Jabalkova (selo u južnoj Bugarskoj) do Istanbula da putujemo busevima bugarskih i turskih železnica.

Ostavljamo ruksake na čuvanje na železničkoj za par leva i krećemo u obilazak Sofije za dana. Prvo što mi pada u oči je da je sve ogromno, počev od same železničke stanice i susedne autobuske, pa do raskrsnica i bulevara na kojima ljude jedva da i vidim od tolikog prostora. OK, ipak sam seljak, ljudi samo koriste metro jer ovaj, kao i većina drugih gradova u kojim smo se zadržali, naravno, ima metro sistem. Sofijine metro stanice su totalno ludilo, bezbroj stepenica koje su u suštini mali trgovi na kojima se bleji, odmara ili jednostavno neko sačekuje. Krećemo ka centru i nailazimo na građevinskim radovima zatvoreni, očigledno, veliki bulevar (stekao sam utisak da Bugari sređuju infrastrukturu, kako u gradu tako i oko njega, a i železnice se renoviraju). Nisam bogznakako bio upoznat sa Sofijom. Sem one holivudske propagande o kriminogenim, sivim i raspalim komunističkim istočnoevropskim gradovima teško šta drugo, kroz popularnu kulturu, može da dopre do čoveka.

Pešačimo do centra grada, usput primećujemo da su im gradski busevi u donekle lošijem stanju nego beogradski, ali su zato taksi vozila sva ofarbana u žuto. Veoma prijatno iznenaneđenje je činjenica da je u Sofiji najnormalnije da vam automobili i busevi stanu ukoliko prilazite pešačkom prelazu i da je maltretirnje pešaka gotovo neprimetno. Da li zbog ranih jutarnjih časova ili ne, ali teško se sporazumevamo na engleskom, tako da scenu stupa jezik „balcanicus“ i izvlačenje iz naftalina nekih naših arhaičnih reči kojima uspevamo da odredimo suštinu. Otvoren wi-fi je uglavnom dostupan u blizini svakog muzeja, a u blizini svakog muzeja je obično i park, tako da dobijate dva u jedan. Za doručak je prava kombinacija „banica“ (pita sa sirom, zeljem i sl.) i kiselo mleko (veličine pekarskog jogurta). Ono što mi je naročito bilo bitno i drago, jeste činjenica da u užem centru gradu postoji mnoštvo javnih toaleta (toi-toi) koji su u pravom smislu reči korisni, ne zvrje kao kuga koju svako normalan obilazi. U samom centru grada su koncentrisane centralne državne zgrade, nekoliko crkava i džamija, kao i antički lokalitet, preteča današnje Sofije, grad Serdika.

U nekom momentu je došla do izražaja i moja profesionalna deformacija kada sam dobro pretpostavio da u Sofiji postoje velike pešačke zone (velike u odnosu na ono što mi imamo u našim većim gradovima). Dakle, veliki bulevari u isto vreme podrazumevaju i velike pešačke zone i zelene površine, čega ovde zaista ne fali. Uticaj sovjetskog socijalizma je primetan i prepoznatljiv u apstraktnim betonskim spomenicima koji skoro da paraju nebo. Jedina ozbiljnija zamerka za taj jednodnevni izlet bila je komunikativnost zaposlenih u kafićima, trgovinama, trafikama, pa su mi kao ugostitelji u rangu sa crnogorskim turizmolozima. U svakom slučaju, centar grada je delovao poprilično mirno i pitomo, bez dreke i napetosti, i sa svojim širokim ulicama i zelenilom više me je podsetio na Novi Sad nego na Beograd.

Krećemo na železničku stanicu nešto ranije nego što smo planirali, a onda saznajemo da voz za Istanbul kreće oko 19h, znači celih sat vremena ranije nego što nam je rečeno ujutru istog dana. Upadamo u zaista super voz sličan onim beogradskim „špancima“, čist, sa klimom i audio-vizuelnim obaveštenjima stanica kroz koje prolazimo, i putujemo do već pomenutog sela Jabalkovo gde nas čeka bus bugarskih železnica koji nas preuzima i vozi preko granice na turski granični prelaz Jedrene (Edirne), odnosno železničku stanicu Kapikule. Granicu smo prešli oko 02h, u 02.30h se ukrcavamo u, mnogo bolji, bus turskih železnica i krećemo za Istanbul u koji stižemo oko 07h.

Ovde tek počinju prvi problemi jer je do tada sve išlo po planu, odnosno imali smo crno na belo šta nas čeka, a od Istanbula pa dalje na istok moramo da improvizujemo. Za control freakove, poput mene, pravi način za uspešno nerviranje.

(Smrtna) kazna ili spektakl?

Gotovo posle svakog monstruoznog ubistva u Srbiji u javnosti se pojave priče o neophodnosti vraćanja smrtne kazne kao jedine adekvatne za počinjeno monstruozno ubistvo. Prethodnih godina su tabloidi prednjačili u popularizaciji zagovaranja smrtne kazne – što je i razumljivo, jer su tabloidni mediji po definiciji senzacionalistički i skandalozni baš kao i smrtna kazna. Međutim, ove godine, posle ubistva Tijane Jurić, oglasio se ministar unutrašnjih (ne)dela koji je istakao da je šteta što smo ukinuli smrtnu kaznu i da nismo zreli za evropske standarde. Šta je ministar podrazumevao pod evropskim standardima nije jasno, ali smrtna kazna je jedno vreme bila evropski standard – istina pre dva, tri veka. Ni naš kapitalizam nije savremeno evropski, pa možda na tom tragu domaća aristokratija zahteva i populističke kazne, što možda ima smisla ako se čita Fukoovo delo „Nadzirati i kažnjavati“. Ko zna šta je na repertoaru posle Vebera...jedno vreme se naslućivao Trocki, možda je na red stigao Fuko...

Pre nego što počnem sa kraćom analizom pojave i razloga nestanka smrtne kazne u, danas razvijenom, zapadnom svetu, par rečenica o suštini smrtne kazne i šta se njome zapravo postiže.

Smrtna kazna je trijumfalno ceremonijalna presuda kojoj je posredni cilj kažnjavanje prestupnika, a glavna meta joj je upozorenje društva. Smrtna kazna ima za cilj da suspenduje drugačije mišljenje institucija i da čitav sistemski aparat svede na golu silu, što je izvodivo u nerazvijenim društvima gde religija igra veoma bitnu ulogu u regulisanju međudruštvenih odnosa. Tu gde religija ima snažnu ulogu u regulisanju društvenog života ne postoji nacija i ne postoje građani, nego podanici. Izvođenje smrtne kazne je zbog toga predstava koja ima za cilj da mistifikuje počinjeno krivično delo, a ne da ga racionalno objasni i analizira isto. Ta vrsta predstave koja se odigrava i oko koje se pravi spektakl odraz je nepostojanja bezličnih institucija i prisustva impulsivnosti u vođenju (socijalne) politike. Impulsivna politika je harizmatska i autokratska politika tipična za monarhijska državna uređenja, što kod Fukoa igra bitnu ulogu jer je izvržilac smrtne kazne – dželat – otelotvorenje monarha/vladara koji poseduje moć i znanje (znanje zastrašivanja) da javno čereči i sprovodi osvetu nad društvom kroz javno izloženog prestupnika.

Zato je kažnjavanje, kao iživljavanje dželata/vladara, suštinski marketinški potez za cementiranje sistema straha i torture, obogaćen besplatnim spektaklom za sve. A spektakl je, kao što su Situacionisti još šezdesetih primetili, kapital akumuliran do one granice kada postaje slika koja omogućava jeftinu zabavu milionima.

***

Fukoova analiza usmerena je na kažnjavanje počinilaca određenog krivičnog dela, njegova analiza počinje sa prikazima mučenja na javnim mestima koja su imala za cilj da služe kao primer drugima. Mučenja koja su bila tipična za period do druge polovine 18. veka polako nestaju kao segment socijalne politike kažnjavanja, na njihovo mesto dolaze sistemi koji imaju za cilj da prevaspitaju pojedinca i vrate ga u kolotečinu svakodnevnog života, prvo u kaznenoj jedinici, a potom posle adekvatne resocijalizacije i u svakodnevni život van totalne institucije u kojoj je individua (shodno počinjenom delu) boravila. Telo prekršioca javnog reda i zakona zameniće njegova „duša“, odnosno mentalni sklop koji će trpeti torturu sistema kome je taj pojedinac zaista potreban. U društvima bez razvijene podele rada, gde novčana privreda ili ne postoji ili je na veoma niskom stadijumu razvoja, gde se porez plaća shodno prinosima sa zemljišta na kome stanovništvo živi (ili se ne plaća uopšte u zamenu za obradu zemlje i služenje lokalnom aristokrati – zemljoposedniku) kaznene mere su bile brutalnije u smislu primene fizičke sile vlasti nad počiniocem prekršaja. Odnos između nadređenog i podređenog je neposredniji, više obojen emocijama i samovoljom u korist prvog, a samim tim čitav pravni sistem počiva na fizičkim represalijama i cilju održavanja normalnog stanja u korist vlasti i privilegovanih. Vlast ne sprovodi samo kaznu već i osvetu nad onima koji se usude da uzdrmaju poredak, to je obrušavanje na pojedinca kao neposlušnog i nelojalnog, ali i na sve one koji razmišljaju izvan sistema privilegija.

Javno mučenje kao kazna postajalo je vremenom neadekvatno i kao potencijalno kontraproduktivno, spektakularnost prizora je postala tačka u kojoj se masa poistovećuje sa okrivljenim i stoga je takav pristup označen kao remetilački. Iz tog razloga, telo će postati samo „posrednik“ u širem krivičnom postupku, telo je fizički objekat koji ima prava na određena pravna uživanja i upravo će se ukidanjem tih pravnih uživanja počiniocu krivičnog dela staviti do znanja kolika je snaga državnog aparata, kao i njegove namere po pitanju kažnjavanja. U tom smislu kazna više nije puko ispoljavanje besa i surovosti vlasti, kazna sada deluje kao prevaspitavajuća mera (resocijalizacija se pokazala kao potpuni promašaj, ali je zato stvorena čitava mašinerija različitih islednika nadležnih za različite segmente ličnosti) koja nastupa iza očiju javnosti i koja uvodi čitav niz dodatnih elemanata u toku samog procesa, tj. suđenja. Pod tim se misli na analizu šire slike počinjenog dela kao i analiza samog psihološkog profila počinioca, a sve sa ciljem da se što bolje prouče konteksti nastanka takvih devijacija i njihovo kasnije sprečavanje. Na taj način se postiže bolje upravljanje resursima, odnosno čitavim sistemom, to je svojevrsna ekonomija kaznenog sistema koja više ne deluje na kratke staze, već traga za dugoročnim rešenjima socijalne anomije. „Posledica te novonastale uzdržanosti jeste da dželata, neposrednog anatoma patnje, zamenjuje čitava četa stručnjaka: nadzornici, lekari, kapelani, psihijatri, psiholozi, vaspitači; već samim svojim prisustvom kraj osuđenika, oni pravosuđu pevaju hvalospeve koji su mu potrebni i jemče mu da telo i bol nisu krajnji ciljevi njegove kaznene delatnosti.“ (Fuko, 1997:14) Ovaj sistemski pristup podrazumeva detaljnu analizu, to nije ograničavanje na trenutak izvršenja presude, ovde je na delu hermeneutičko proučavanje prekršaja koje će biti sankcionisano takođe merama koje imaju za cilj sistemski preobražaj ili, u najgorem slučaju, uključenje u sistemski aparat države. Namesto tela koje je ranije bilo meta zakona, ovde je reč o telu kao subjektu koji poseduje određena građanska prava, a koja će mu ovom prilikom biti oduzeta. Dakle, pojedinac se tretira kao građanin, kao osoba koja poseduje određena prava i najelementarnije od tih prava – pravo na život. To pravo na život kod počinioca zločina tretirano je na već dva pomenuta načina, dirketnim uništavanjem samog subjekta kao materijalnog bića i sistemskom mentalnom procesu prevaspitavanja. Promene koje su se odigrale u sferi kažnjavanja nisu se odigrale nasumice, već su bile praćene širim društvenim kretanjima. Pojedinac se, sa sve većom modernizacijom društva i participacijom u državnim institucijama, počinje osećati kao građanin, naspram prethodnog sistema feudalnih obaveza koji je deprivilegovane slojeve označavao kao podanike. To je bitna tačka u analizi čitavog procesa i metamorfoze sistema kažnjavanja. Naime, podanik je osoba koja ne odlučuje o procesima koji se odvijaju u javnoj vlasti, to je osoba koja svojim rođenjem stiče status u društvu koji će je pratiti do kraja života. Tek sa pojavom prve komercijalizacije privrede i stvaranja građanskog sloja i anticipacije onoga što će kasnije biti prepoznato kao buržoazija, dolazi do urušavanja jednog sistema privilegija. Dakle, građanska emancipacija i aktivno učešće u društvenom životu, pre svega u privrednom sistemu, uticalo je na način na koji će se regulisati prekršaji. Pojedinac u jednom društvenom sistemu u kome postoji razvijena podela rada, gde je na delu sve veća profesionalna diferencijacija i stoga sve veća emancipacija, postaje bitan faktor odlučivanja.

Reforma kaznenog sistema je započeta još u drugoj polovini 18. veka, kao priprema za sveopštu industrijaliazciju i novi način uređivanja mera nadziranja i kažnjavanja. To je jasno ako se ima u vidu sve veći uticaj buržoazije na dvoru, odnosno sve veće usložnjavanje i borba oko monopola sile. „Treba drukčije kažnjavati: ukinuti fizičko sučeljavanje suverena sa osuđenikom; okončati sukob u kome učestvuju osveta vladara i uzdržani bes naroda, a posrednici su stradalnik i dželat. Javno mučenje je vrlo brzo postalo nedopustivo . . . Javno mučenje je u svakom slučaju opasno, zbog oslonca kojeg u njemu nalaze uzajamno suprostavljeno nasilja kralja i naroda.“ (Fuko, 1997:71) Sasvim je razumljiva ova tendencija centralne vlasti da zabrani javna mučenja koja su mogla postati samo kontraproduktivna, pogotovo ako se uzme u obzir da se od naroda, sa pojavom komercijaliucije, sve više zahtevalo u smislu obaveza prema državi, a da zauzvrat nije mnogo toga dobijao. Jednostavno, došlo je do prilične asimetrije između centralnog aparata, koji je u svojoj suštini još uvek bio aristokratski i koji je počivao na sistemu privilegija, a koji se nije mogao izvući iz neminovnosti koemrcijalizacije začete u srži buržoaskog načina proizvodnje. To će biti jedan od razloga zbog kojih će doći do revolucije 1789. godine, kao potpuno prenaprezanje društvenog sistema i ekonomije na čelu sa jednom parazitskom društvenom klasom. To je i poenta mera kažnjavanja, obaveze centralne vlade postale su sve nametljivije i veće prema najvećem delu populacije, nezadovljstva je svakako bilo mnogo (uostalom, kao i u svakoj većoj društvenoj transformaciji), te stoga način kažnjavanja nije mogao biti jednostavno preslikan iz feudalne prošlosti. Otvorenih sukoba unutar društva bilo je sve manje, kao glavni neprijatelj često se locirala centralna vlada, te je iz tog razloga postalo neprikladno i neefikasno koristiti direktnu fizičku konfrontaciju kao sredstvo obračuna sa počiniocima prekršaja. Narod koji je bio naviknut da gleda javna mučenja u krvi i surovost vlasti koja, i onako, podiže namete, bio je sklon da rešenje svojih problema reši isključivo preko prolivanja krvi, odnosno u seriji ustanaka koji bi kulminirali revolucijom. To će na kraju i zadesiti Francusku, što samo pokazuje da vlast nije bila spremna da se suoči sa korenitim reformama, već se zadržala na uzdržavanju od eksplicitnog kažnjavanja, što sasvim sigurno nije bilo dovoljno za poboljšanje šireg društvenog raspoloženja. „Stvarni cilj reforme, i to počev od njenih najopštijih formulacija, nije toliko da utemelji neko novo kazneno pravo polazeći od pravičnijih načela, nego da zasnuje novu ’ekonomiju’ kaznene vlasti, da obezbedi njenu bolju raspodelu, kako ne bi bila ni suviše koncenrtisana u nekoliko privilegovanih tačaka, ni suviše podeljena među uzajamno suprostavljenim instancama; da je rasporedi u homogene krugove tako da ona može da se vrši svuda, neprekidno, pa i u najsitnijim ćelijama društvenog tela.“ (Fuko, 1997:78) Usavršavanje kaznenog aparata značilo je sofisticirani načina kažnjavanja koji je imao za cilj da nanese manje štete, pre svega državi, a potom i pojedincu koji je, opet, trebao živ takvoj državi. Fuko ovaj novi sistem kažnjavanja poredi sa, u to vreme, projektima planova Bentamovog „Panoptikona“ koji je po karakteru svenadzirući. To je vreme građenja prvih velikih zatvora koji su imali za cilj obuku i resocijalizaciju zatvorenika, u širem društvenom smislu, svenadzirući karakter je shvaćen, u prenesenom značenju, kao tendencija ka sve većoj međuzavisnosti i kontroli društva.

Pojedinac se više ne kažnjava brutalnim ispoljavanjem fizičke sile nad njim, to je sada prošlost, a na mesto takvih mehanizama došao je sistem vaspitavanja i stvaranja „poslušnih tela“, disciplina je postavljena na vrhu hijerarhije koja kažnjava. Kazna se sprovodi daleko od očiju javnosti, u zatvorenim i specijalizovanim ustanovama, dakle to je specifično ograđen prostor koji nije dostupan bilo kome. Unutar tog ograđenog prostora važe specifična pravila igre koja su definisana kontrolisanjem aktivnosti. Vreme koje se provodi u tim totalnim institucijama (zatvori, bolnice, sanatorijumi) isparcelisano je do najsitnijih detalja, tačno se zna šta se kada radi i na koji način se radi. Smisao takvog načina upravljanja životima pojedinaca je ekonomisanje životnim vremenom koje treba iskoristiti na najbolji način, a u cilju što većeg profita. Disciplina predstavlja kombinovanje proizvodnih snaga da bi se dobio efikasan aparat. Normirajuća sankcija je tu neodvojivi deo čitavog procesa, ona ima za cilj da, preko disciplinske kazne, smanji odstupanje od uobičajenog pravila ponašanja, tj. ona je sredstvo kojim treba uvežbavati potčinjene. To uvežbavanje zahteva uključenje velikog broja stručnjaka u analizu čitavog problema kao remetilačkog faktora društvenog sistema, pa tako dolazi do sistematske analize anomije koju treba izanalizirati u svojoj sušitini i preduhitriti njeno, eventualno, ponovno pojavljivanje. „Panoptizam je opšte načelo nove ’političke anatomije’ kojoj su predmet i cilj odnosi discipline, a ne suvereniteta.“ (Fuko, 1997:202) Paonptizam prividno predstavlja tehničko rešenje, suština je slika određenog društva. Javno mučenje je logičan završetak postupka kakav zahteva Inkvizicija, a stavljanje pod nadzor je prirodan produžetak pravosuđa koje je prožeto disciplinskim metodama i ispitivanjem. Iz ovoga je jasno uočljiva tendencija vlasti da u skladu sa svojim načinom organizacije društvenog i ekonomskog života utiče i na način na koji će se kažnjavati počinioci prekršaja.

Sasvim sigurno da te promene nisu bile samovolja vlasti, već da su se dobrim delom odvijale i kao pritisci „odozdo“, tj. kao zahtevi za poboljšanje uslova i načina samog kažnjavanja. Činjenica da život nije gubljen olako i mučen na javnim mestima dovoljno govori da je reč o sintezi mera koje je potegla vlast, a u cilju efikasnijeg kontrolisanja, i sa druge strane mera koje su došle kao inicijativa socijalnih zahteva, pre svega zahvaljući „levoj“ i liberalnoj ideologiji.

Ali, kada je reč o resocijalizaciji prestupnika i njihovom integrisanju u društvu, ove disciplinske mere zatvorskog nadziranja su se pokazale neuspešnim. Ogroman broj prekršioca zakona pokazao se kao povratnički, što znači da su oni i po puštanju na slobodu ponovo činili slične ili iste (krivične) prekršaje. Stoga su zatvori odigrali drugu prosistemsku ulogu, a to je da su osuđenici neretko bili doušnici vlasti, obavljali raličite prljave poslove i postali neka vrsta policijskih uhoda.

***

M. Fuko. (1997). Nadzirati i kažnjavati. Nastanak zatvora. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.