25.08.2014.

Na putu za Zakavkazje - severoistočna Turska


Crveno-odlazak, plavo-povratak, zelene tacke-nocenje
Kome god od Turaka da smo rekli da putujemo na (severo)istok Turske, u Kars, ostavljali smo im utisak čudaka koji ne deluju kao uobičajeni turisti. To se moglo primetiti već po zalasku u Ankaru u kojoj nismo sreli bogzna koliko stranaca, odnosno turista. Međutim, krenuti u Kars kroz kontinentalnu Tursku, to je već van neke šire turističke ponude. Ali uvek smo domaćinima objašnjavali da nam krajnja destinacija nije Kars, već Tbilisi ili, kako u Turskoj kažu, Tiflis.

Putovanje od Ankare do Karsa traje 24h. Po redu vožnje trebali smo da krenemo u 18h, ali smo se konačno otisnuli iz centra Male Azije oko 18.30h. Dok smo prethodnog dana objašnjavali Kadiru planove napomenuo nam je da voz kojim ćemo putovati nije baš u najboljem stanju, da nije turistički i da ga, pre svega, koriste lokalci iz centralne i istočne Turske. Ne znam kakvi su vozovi na ostalim turskim linijama, ali ovaj je bio veoma komforan za srpsko shvatanje železnica. Numeracija vagona i sedišta se ozbiljno poštuje, ne postoji stajanje već svi putnici moraju imati svoja sedeća mesta, pa mi je insistiranje na rezervaciji voznih karata postalo jasnije. I u vozu smo imali „problema“ sa njihovim klima preterivanjem – ušao sam u majici kratkih rukava i u bermudama, pa sam pred spavanje obukao pantalone, prvi i jedini put na ovom putovanju. Mislio sam da ću se raspasti u sedećem položaju do Karsa, ali se ispostavilo da su sedišta veoma komforna i mogu se zarotirati, pa je moguće improvizovati ležaj u nekoj vrsti otvorenog kupea. Kompozicija je poprilično dugačka, a u sklopu nje se nalazi i vagon restoran gde je moguće popiti čaj, kafu, pivo (Efes), pojesti čorbu, naručiti meso sa roštilja ili pojesti neko kolač. Sutradan smo odlučili da pojedemo nešto toplo, ali se ispostavilo da je kuhinja poprilično ispražnjena jer smo bili blizu destinacije, pa smo naručili nekakve pileće ražnjiće koji nisu bili nimalo loši. Iako u vozu nema wi-fi signala, dobra stvar je što postoje štekeri za punjače, doduše u toaletu, pa se punjenje telefona svodi na dežuranje pred vratima toaleta. Kada smo kod toaleta istakao bih da sam u vozu prvi put, za sve vreme boravka u Turskoj, naleteo na wc šolju. Svi ostali toaleti, u hotelu, u kući, na stanicama, pumpama, imaju čučavce. U svakom slučaju, svaki vagon ima dva toaleta, jedan sa čučavcem i drugi sa wc šoljom. Multikulturalizam ili ne, ali čučavac je bio mnogo čistiji.

Iako smo znali da put traje čitav dan, ispostavilo se da smo se hranom i vodom opskrbili na knap. Međutim, isto tako se ispostavilo da su nas i ljudi u vozu kljukali hranom, slatkišima i čajem, tako da nismo skapali od gladi i žeđi. Da li zbog Bajrama, kada su zabranjene negativne misli i loša dela, a posebna pažnja se obraća prema putnicima, ili je do karaktera samog islama koji naglašeno poštuje putnike/lutalice/nomade (na kraju i Muhamed je bio putnik trgovac, trgovački putnik), mi smo se osećali kao zaštićena vrsta. Ništa nam nije falilo tokom čitavog puta, a kretanje je bilo sledeće: Ankara, pa zatim malo na jug do Kajzerija, odatle ne sever za Sivaš, potom Erzindžan, Erzurum i onda sve sama pustara, golet i sela do Karsa.

Grad Kars je poslednje veće naseljeno mesto na severoistoku Turske, nalazi se nedaleko od jermenske i gruzijske granice i u samom gradu, sem velike vojne baze, nema mnogo toga zanimljivog za turiste. Pre nego što smo krenuli na put malo sam rovario o istoriji istočne Turske pa sam, nekako, u priči zavoleo taj kraj prepun kulturnih konflikata i istorije.

Kars ima oko 80000 stanovnika i administrativni je centar regije Istočna Anadolija, a kao turističko odredište ima značaj jer se nedaleko odatle nalazi stara, razrušena, prestonica srednjovekovnog jermenskog kraljevstva, grad Ani. Čitava priča sa Jermenima u Turskoj je veoma osetljivo pitanje, kao i odnosi sa Kurdima koji naseljavaju upravo ove prostore oko gradova Erzindžana, Erzuruma pa dalje na istok i čine oko 20% populacije Turske. Naime, Jermeni su bili veoma prisutni na području istočne Turske sve do Prvog svetskog rata kada je počinjen genocid nad ovim narodom od strane raspadajuće Osmanske imperije, ali i aktivnog učestvovanja Kurda u čitavoj stvari. Smatra se da je tada pobijeno oko milion i po Jermena. Turska negira da je to bio državni projekat već da su genocid sproveli pojedini generali i Kurdi nad kojima država više nije imala kontrolu. Kako god, ovo je jedno od pitanja koje koči (ironije li) EU integraciju Turske koja traje već nekoliko decenija. Kars, kao granično područje, je bio značajan za jermensku državu, zatim za nomadska turkijska plemena koja su iz srednje Azije polako, ali sigurno, nadolazila pred Vizantiju i Evropu, zatim za Mongole, Osmanlije, ali i za Ruse. Od svih ovih osvajača danas je u Karsu najvidljiviji nekadašnji uticaj carske Rusije. Za vreme Rusko-turskih ratova, tokom druge polovine devetnaestog veka, grad je, uglavnom, bio u posedu ruske vojske, pa je tako u pojedinim delovima grada moguće videti zgrade građene u arhitektonskom stilu tipičnom za evropski, pribaltički, deo Rusije. Takođe, u gradu se nalazi i džamija koja je, prvobitno bila pravoslavna crkva, izgrađena u ruskom stilu, pa tako odudara od džamija useljenih u vizantijske crkve. U savremenoj popularnoj kulturi za Kars se može čuti ako se čita Orhan Pamuk – radnja njegovog romana „Sneg“ smeštena je u ovaj grad. Nadao sam se da ću videti barem te ruske zgrade ovde u Maloj Aziji gde je Rusija osvajački opet bila veoma prisutna i tokom Prvog svetskog rata (ruska vojska je zajedno sa jermenskim jedinicama dolazila sve do Trabzona na Crnom moru i do Erzuruma kontinentalno. U Erzurumu je do Prvog svetskog rata živeo veliki broj Jermena koji su tada ili pobijeni ili proterani. Erzurum je u istoriji poznat i kao vizantijski Teodosiopolis – 1071. odigrala se Bitka kod Mancikerta (Erzuruma i jezero Van) između Vizantije i seldžučkih Turaka i ta godina se uzima kao početak turskog nadiranja u Evropu). Poslednji ozbiljniji pokušaj Rusa da zagospodare ovim prostorom bio je u prvim godinama konsolidovanja SSSR, kada je postojala ideja da se Kars uljuči u sastav Jermenske SSR.

Da ne davim sa istorijom, vraćam se na naš plan kako iz te zabiti, Karsa, doći do Gruzije.

Jedna varijanta je bila da se iz Karsa spustimo na crnomorsku obalu do mesta Hopa koje se nalazi na desetak kilometara od gruzijske granice, a koju bi mogli i peške da pređemo i zatim dođemo do, turistički veoma popularnog, Batumija, odakle već imamo i voz i bus za Tbilisi. Druga varijanta je bila da granicu pređemo na manjem, ne tako prometnom, graničnom prelazu Posof i da se, nekako, dokopamo gruzijskog grada Ahalcihe koji je na magistrali za Tbilisi. U toku puta mi je sinula i treća mogućnost, a to je da izađemo u Erzurumu (par sati vožnje udaljen od Karsa) gde bi mogli da uhvatimo bus za Hopu. Ova varijanta je brzo otpala iako najbolje krati put ako se ide iz pravca Ankare.      

Kada smo kretali iz Ankare zatražili smo savete od naših iz Putničke kuće, koji su skoro prošli tim putem, kako i koga da tražimo za prevoz iz Karsa do granice. Informacije nisu bile preterano obećavajuće, rečeno nam je da je granični prelaz Posof slabo prometan i da se uglavnom taksira na crno, a kako „taksisti“ nemaju konkurenciju cenkanje slabo radi posao. U planu smo imali da noćimo u Karsu i da ujutru poranimo na autobusku stanicu kako bi uhvatili neki prevoz do gradića Ardahana koji je sobraćajno čvorište za spuštanje ka Crnom moru i za Posof i gruzijski Ahalcihe. Setio sam se da sam na forumu Lonely Planeta pronašao informacije od prošle godine da kroz Kars saobraća iranski auto prevoznik Gity Peyma koji ide direktno za Tbilisi, pa sam se nadao Irancima. Ipak, guglanjem nisam uspeo da nađem ništa o toj ruti tog prevoznika, tako da mi je informacija sa Lonely Planeta, zapravo, bila prilično bajata.

Nisam hteo toliko da lupam glavu o snalaženju šta i kako od Karsa jer smo prolazili fenomenalne predele. Fenomenalne za proći ali za život, pogotovo zimi, nikako. Turska geografija je kao ogromna pustara, sve sama golet, nisko rastinje, kamen i po koja rečica. Sa pojedinim izuzecima, uz obale mora, pogranični pojas uz Jermeniju i Gruziju i par gradova, sve ostalo je prilično surovo golo. Imam utisak da zimi od minusa i kamen puca. Kako smo odmicali i prolazili poslednje veće gradove, Sivaš i Erzurum, druga strana Turske je dolazia do izražaja. Nerazvijena i siromašna ruralna područja u kojima je stočarstvo izvor opstanka dominiraju istočno od Erzuruma, grada u kojem smo videli prvu ozbiljniju kišu u Turskoj. Takođe, grada koji je veliki univerzitetski centar, ali i veliki ski centar. Posle Sivaša, koji smo prošli oko 02h i u kojem smo imali pauzu oko 20min, i u Erzurumu smo imali prilike da izađemo napolje, umijemo se i udahnemo svežeg vazduha.






















U međuvremenu smo se upoznali i sprijatelji sa mlađom četvoročlanom ekipom Turaka iz Istanbula. Jedan par, Efkan i Lerzan, su išli u Ardahan kod Efkanovih roditelja, a drugi par, Pejkan i Dženan, su krenuli za Kars odakle će motorom da naprave turu po Zakavkazju: Gruzija, Jermenija, Azerbejdžan. Ispostavlja se da se ni oni nisu znali od ranije i da su se skontali u vozu, baš kao i mi sa njima. Efkan je rođen u Ardahanu ali živi i radi u Istanbulu, njegova prijateljica Lerzan je novinarka i oboje su ogorčeni protivnici Erdogana. Pejkan je fizičar koji radi za neku japansku firmu u Istanbulu, jednom polovinom je Jermen, a njegova supruga Dženan je Kurdkinja. Vesela su družina, a Pejkan se neprijatno iznenadio kada sam u restoranu voza naručio čaj, dok su on i Dženan pili pivo.

Objašnjavamo im gde idemo, drago mi je da nismo jedini u vozu koji idu za Gjurđistan, tj. Gruziju (Srbija je Srbistan, Crna Gora – Karadag, Hrvatska – Hrvatistan, Grčka – Junanistan). Pričamo o toponimima, nazivima jela koja postoje i u Srbiji (Balkanu) i u Turskoj, otvaram pasoš i pokazujem gde živim – SIVAC, a prva asocijacija im je SIVAŠ. Ispričao sam im teoriju po kojoj je Sivac dobio ime upravo po njihovom Sivašu, jer su, navodno, posle turskog osvajanja ondašnje Srbije pojedini srpski ratnici bili angažovani u u vojsci turskog sultana da ratuju protiv Mongola u Maloj Aziji (u okolini Sivaša), pa su posle povratka kući bili naseljeni u današnju Vojvodinu i osnovali Sivac. Ne bih da ulazim sada u ozbiljnost i tačnost ove teorije. Koga ovi podaci više zanimaju može da pronađe Plavšićevu knjigu „Buktinja u ravnici“. Efkan mi zagleda pasoš i pronalazi naziv KULA, opština kojoj Sivac pripada, uzima mapu Turske i nalazi grad Kula u relativnoj blizini Izmira. Skapirali smo da imamo mnogo toga zajedničkog i pada mi na pamet kako uopšte nije nemoguće da u nekoj svetskoj geopolitičkoj raspodeli padnemo šaka malo jačem turskom uticaju. Iskren da budem, mislim da bi nam se hedonizmi lako pronašli, a i ta potencijalna neoosmanska integracija bi išla lakše od ove EUropske ili, ne daj bože, ruske.

Efkan nas pita kako smo zamislili da idemo dalje za Gruziju, odgovaramo da ćemo improvizovati, na šta on predlaže da idemo sa njim jer po njega automobilom dolaze otac i majka i probaće da zamoli brata da dođe sa još jednim vozilom kako bi svi stali. Još jedno super iznenađenje, javlja da njegovi dolaze sa dva automobila i da ne brinemo ništa.

U Kars stižemo nešto posle 18h, prilično je sveže.
 
Ulazak u Kars-ostaci ruske kasarne
Pejkan, Efkan, ja, Maja, Lerzan, Dzenan
Pomažemo da Pejkan isparkira svoj motor iz voza, slikamo se na železničkoj, upoznajemo se sa Efkanovom porodicom, ulazimo u auto i krećemo dalje.
U putu saznajem od Efkana da ne idemo za Ardahan već u neko selo na jezeru Čildir. Prvi put me je strah jer se vozimo po neosvetljenom i neobeležnom putu koji se renovira, zapravo vozimo se tucanikom, pri tom pada kiša. Ispred nas su Pejkan i Dženan na motoru, a ispred njih kolonu vodi Efkanov otac. Stižemo na Čildir oko 22h, primećujemo kasarnu i vojsku, stižemo pred nekakav dom učenika u prirodi, ili nešto sl., gde ćemo biti smešteni zajedno sa parom na motoru. Taj dom je inače zatvoren u letnjem periodu ali Efkanov brat je lekar u Ardahanu, poznaje dosta ljudi u tom ruralnom području, i bukvalno telefonom zove recepcionara da dođe i otključa zgradu. Smeštaj plaćamo 5€ po osobi, dobijamo trokrevetnu sobu, kupatilo i wi-fi. U međuvremenu, Efkan se raspitao za mogući prelaz granice preko Posofa i saopštava nam da sutradan u 12h imamo mini-bus (u daljem tekstu „maršrutka“) iz Ardahana direktno za Tbilisi – znači sutra smo u Putničkoj kući! Ispostavlja se da ćemo kroz ovaj zabačeni kraj proći bolje nego kroz užurbani autoput Istanbul – Ankara! Dalje, Efkan ispada najveća faca i car, dolazi sutra ujutru po nas autom i vozi nas direktno do Ardahana, tačnije do uslovne stanice na izlazu iz Ardahana gde nas čeka maršrutka.

Pejkanova mašina


Ujutru se budimo oko 09h, Pejkan i Dženan nam kucaju na vrata i zovu na doručak u dvorište tog doma. Dole zatičemo i Lerzan koja je takođe noćila ovde. Razmenjujem evre kod Efkana jer menjačnice ne rade zbog Bajrama, a čisto sumnjam i da ih ima u ovom selu. Prolazimo fenomenalnu prirodu i jezero Čildir na koje je Efkan ponosan, žao mu je što je zakasnio iako je ranije obećao da će nas na brzinu provesti po okolini. Ne zameramo jer je učinio zaista mnogo. Maršrutka nas čeka, uzimamo karte koje važe do Tbilisija s tim da presedamo, ulazimo u gruzijsku maršrutku, u gradu Ahalcihe. Pozdravljamo se sa Efkanom i Lerzan koji su nas dovezli, obećavamo da će se javiti, a Efkan nas poziva da se u povratku kroz Istanbul javimo i, ako hoćemo, ostanemo kod njega koji dan. Ljudi su bili više nego srdačni kroz čitavu Tursku.

Vozimo se turskom maršrutkom koja je u stvari mini-bus i, u zavisnosti od veličine, ima od 16 do 20 i koje sedište. Prevoznik je Ozelem Ardahan, opet se vozimo tucanikom niz serpentine, krajolik je i ovde fenomenalan. U maršrutki su, pored nas turista, još neki stariji likovi koji su očigledno bili u nabavci hrane i poljoprivrednih oruđa (umalo ne rekoh oružja) u Ardahanu. Primetio sam da nose gomile hleba i nekakve priključke za mehanizaciju.




Prolazimo Posof, stižemo na granični prelaz i u tom momentu oduševljeno primećujem onaj iranski bus koji prolazi kroz Kars i vozi za Tbilisi! Ipak je ona informacija sa Lonely Planeta još uvek funkcionalna i sada znamo čime ćemo nazad ako se budemo vraćali istim putem kojim smo došli. Izlazimo iz Turske bez problema, ali nas Gruzijci cimaju i traže da otvorimo ruksake kako bi proverili naše lekove. To proveravanje i rovarenje po ruksacima traje nekih 20min, Turci koji nas voze postaju sumnjičavi, ali ubrzo zatim nas Gruzijci puštaju i vraćaju sve lekove, za nedajbože, izuzev nekakvih tableta za dijareju. Ne želim da ulazim u to zašto su baš te tablete zadržali.

Eto nas u Zakavkazju, ušli smo, konačno, u Sakartvelo, kako Gruzini zovu Gruziju.

Do Ahalcihea treba još nekih pola sata vožnje, primećuje se da je gruzijska unutrašnjost dosta sličnija našoj, evropskoj, nego li turska. Zanimljivo je da goveda i ostala stoka sasvim opušteno šetaju uz put oko grada Ahalcihea. Stižemo u Ahalcihe, odmah menjamo maršrutku i bez problema nastavljamo za Tbilisi. Ne skidam osmeh sa lica otkako sam se probudio na Čildiru.

Priroda u Gruziji je fenomenalna, zapravo je većini turista, ali ne i nama, obilazak prirodnih lepota osnovni motiv posete Gruziji. Veliki planinski venci, zelene reke, kamenje, jasno je da smo na obroncima velikog Kavkaza.

Naša, gruzijska, maršrutka

Ovde se vozi apsolutno divljački i pravo je čudo da nismo bili učesnici neke saobraćajke. Ukoliko postoji samo po jedna traka za oba pravca, ovi će izmisli i improvizovati još jednu traku koja će ići po sredini kolovoza. Sve funkcioniše tako što se neverovatno zaleću u preticanje i to, najnormalnije, preko punih linija, a čini mi se da umesto pravila uspori važi dodaj gas još više. Dakle, jedan krene da pretiče kolonu, a ostali ga prate, pri čemu ovi iz suprotnog pravca i ovi koji se pretiču moraju da se sklanjaju u stranu i da voze bankinom kako bi užurbana povorka, kojoj samo rotacije nedostaju, prošla. U svakom slučaju, stižemo oko 18h u Tbilisi na glavnu stanicu, iliti Station Square, koja je i centralna autobuska, železnička i metro stanica.

Bistrim ono uputstvo kako se i čime dovući do Putničke kuće, zapitkujemo prolaznike da nam pomognu ali od engleskog slaba vajda, ovde radi uglavnom ruski. Primećujem da nas posmatra čovek srednjih godina, zna engleski, objašnjava nam da uđemo u gradski koji je baš pristao, ali nismo razmenli evre za larije. Ostajem da pričam sa čovekom dok devojka menja pare i saznajem da zna dosta o Srbiji, čak je i upoznao nekoliko Srba na nekoj konferenciji u Izraelu. Ćaskamo nekih desetak minuta, poziva nas da ga sačekamo u nekom tehno marketu dok on ne ugasi kompjuter jer tu radi. Ubrzo silazi, vodi nas na zadnji izlaz tog marketa i govori nam da će nas on odvesti svojim kolima u kvart koji nam treba. I ovde sam zatečen otvorenošću i srdačnošću, prihvatamo poziv i razmenjujemo politička iskustva dve, po mnogo čemu, slične nam države. Upoznajemo se, zove se Laša i zamenik je direktora tog tehnomarketa. Vidi se da pripada posttranzicijskoj generaciji uspešnih nacionalno osvešćenih Gruzina, oženjen je i jedno od prvih pitanja je bilo koliko je Srbima bitno pravoslavlje. Deluje kao pristalica EU integracija, što je ovde itekako primetno ali o tome u narednim putopisima, ne gotivi Ruse za koje kaže da, iako su pravoslavni, samo su jedna od imperijalnih sila. Odnosi Rusa prema Zakavkascima su kompleksni, pa ću i o tome u narednim izveštajima.

Stižemo do našeg kvarta, pozdravljamo se sa Lašom, a on mi daje svoju vizit-kartu i govori da, ako nam bilo šta treba slobodno zovemo. Nudimo da platimo vožnju ali odbija uz reči da „mi, mali pravoslavni, moramo da se držimo zajedno“ i da je sve ovo bila njegova obaveza.

Zgrada Putničke kuće je, spolja, totalni raspad, penjemo se na poslednji sprat, kucamo i vrata nam otvara neki Rus, jedan od rezidenata Kuće. Tu je i Milana, devojka koja je tih dana koordinarala Kućom, upoznaje nas još jednom sa kućnim redom, pokazuje stan, preporučuje gde da se smestimo i gde da spavamo. Stan je veoma veliki, preko 150 kvadrata, ima dve sobe,veliki dnevni boravak i trpezariju i neku vrstu galerije (dupleks). Biramo da smestimo ruksake i vreće gore, iako nas savetuju da, zbog vrućine, to baš i nije pametno. U tom trenutku u Kući je bilo oko petnaestak putnika, a dominirali su Rusi, Beloruskinja sa jednogodišnjim detetom, nekoliko Poljaka, Italijan, Nemci, dok ostale nisam najbolje „prepoznao“.

Okupani izlazimo samo da obiđemo kvart i da kupimo nešto za klopu. Provaljujem pivnicu Černa Hora (inače čeških piva i pivnica sa češkim imenima u Tbilisiju ima na svakom ćošku, zašto ni jedan Čeh nije znao da mi objasni) i naručujem istoimeno pivo.


Obilazak Tbilisija može da počne.



   

Нема коментара:

Постави коментар