26.05.2014.

Barbarogenijska kultura

Barbarogenijska kultura



Počinje festival trubača u Guči i kao i poslednjih nekoliko godina unazad stvara se utisak bulimijskog stanja kulture u Srbiji. Guča tu nije nikakav izuzetak već vrh brega i „zenitistički“ primer ekstaze u okruženju raznih „roštiljada“, „kobasicijada“, „slaninijada“, „kupusijada“ i drugih „jada“ koje su nas dočekale u etnonacionalnom buđenju.

Forsiranje anahrone folkloristike postalo je uobičajeno s obzirom na to da za kontekst dešavanja ovih kulturnih manifestacija niko nije mario, pa smo tako dobili grotesknu sliku tradicionalne kulture u Srbiji koju bi najbolje bilo opisati kao reakcionarno reaktiviranje učenja „resavske škole“. Ignorisanje konteksta i insistiranje na povratku u neiskvarenu prirodnu, odnosno, tradicionalniju prošlost u isto vreme znači i reviziju istorije koja nam trasira put neodrživosti. U Panovićevom tekstu „Bokeljska mornarica“ pomenuta je slika Silvie Jelačić, „Regata na Perućcu“, koja pomalo podseća na psihodelične radove Hijeronimusa Boša. Ova slika predstavlja paradigmatičan primer orgijastične kulturne politike nesuđenih davljenika koji su na svom psihodeličnom putovanju u propast. Slika galame i opijenosti na vodi ostavlja nadrealan utisak društva koje ne izlazi iz svog vašarskog transa, a koji nema ateste za korišćenje ringišpila.

Silvia Jelačić "Regata na Perućcu"
Širi kulturni prostor nemoguće je posmatrati a da se ne sagleda stanje i razvojni put domaćeg političkog polja koje se nalazi u fazi retradicionalizacije i ideološkog betoniranja kvazi seoskim folklorom. Insistiranje na romantičnoj ruralnosti Srbije čini medveđu uslugu tom istom selu koje je danas zapravo poluurbanizovano. 

Međutim, ono što je opšte mesto u balkanskom i srbijanskom gurmanluku, odnosno krkanluku, jeste svojevrsno „osvajanje Evrope“ koje u sebi latentno sadrži klice antimodernizma i antizapadnjaštva. Istoimeni esej („Osvajanje Evrope“) Radomira Konstantinovića iz 1960. g. lucidno ukazuje na balkansku ponositost kulturnim dostignućima varvara koji su shvatili da bi ta ista kulturna dostignuća mogli evropski da unovče, a da pri tom ne izađu iz svojih vresišta i medveđih ogrtača. Poenta koja je bila onda, a i čini se i sada, na mestu jeste stvaranje egzotične (kulturne) politike, ne samo Srbije, već čitavog Balkana, a koja predstavlja izduvni ventil evropskih frustracija i prezasićenosti tehnotronim bezdušnim društvom. Balkanska, tj. orijentalna, vrela krv predstavlja, kaže Konstantinović, injekciju i šok za anemičnu, malokrvnu, umornu i dekadentnu Evropu koja kod nas dolazi na neku vrstu duhovne rehabilitacije. Da se razumemo, ideološko vraćanje prirodi i filozofiji vitalizma nije strano Evropi s obzirom na to da je ista ta učenja i iznedrila i da ih je početkom 20. veka veoma ozbiljno shvatila i u dobroj meri implementirala u javni život. Jedini „problem“ koji Evropa ima sa tom i takvom filozofijom vitalizma je što zna kako da se od iste otrezni, dok na Balkanu kao da nismo svesni da smo od ranih dana u buretu kvazi vitalističke džibre.

Dakle, suština kulture, a pre svega balkanske politike Srbije, svodi se na antiestetski hedonizam, egzotiku, kvazi duhovnost i harizmatičnost. Sve suprotno onome što podrazumeva funkcionalnost i neutralnu mogućnost izbora, uporno insistirajući na trijumfu volje.


Prvobitno objavljeno u dnevne novine Danas

Нема коментара:

Постави коментар