Ateizam u neoliberalnom diskursu

Ateizam u neoliberalnom diskursu

U Vašingtonu je 24. marta održan „Marš razuma“ kojim su američki ateisti iskazali svoje nezadovoljstvo načinom vođenja kampanje u Republikanskoj stranci, odnosno vokabularom konzervativnih kandidata, pre svega Rika Santoruma. Takođe, istakli su da ideja Boga ne sme da utiče na javni život. Poenta je bila ukazati na opasnosti religijskog mišljenja (ukoliko ono uopšte postoji). Ipak, da li je religija centralni problem američkog društva i današnjeg sveta ili je problem malo bolje locirao pokret Occupy? Da li se upuštati u unapred propalu raspravu sa metafizikom rizikujući još veća zaoštravanja ili se usredsrediti na egzistencijalne probleme?

Među poznatijim učesnicima na pomenutom skupu bio je i engleski naučnik Ričard Dokins koji je zajedno sa, sada već pokojnim, Kristoferom Hičensom, Danijelom Denetom i Semom Harisom nosio etiketu „Četiri jahača Novog ateizma“. Ovi popularizatori progresa nastoje omasoviti ateizam kroz naučno popularnu literaturu i javne debate u kojima se hermeneutički posmatrana i razmatrana religija dovodi do raspadanja. Međutim, čini se da problem savremenog društva nije religija kao takva, već njena instrumentalizacija u političke svrhe, a to je upravo ono čega se „Jahači“ preterano ne dotiču. Ako se uopšte i dotiču. Da stvar bude još zanimljivija, pomenuti Hičens, inače književnik, je u svojim novinskim kolumnama često zastupao stav o potrebi američkog intervencionizma širom arapskog i persijskog sveta, ali sa jednim velikim izuzetkom Saudijske Arabije, Bahreina, Katara i UAE kao američkih strateških partnera. Njegovo navijnje da se napadne Asad, sruši Gadafi i prilično sekularna država sa veoma dobrim socijalnim programom danas rezultira religijskim fundamentalizmom, rasizmom i opštim građanskim ratom dok eksploatacija nafte beleži rekorde kada je reč o predratnoj Libiji. Ono što čini podzemnu struju kada je reč o autorima koji religiju posmatraju kao predominantan izvor zla i nepravde u svetu, jeste zanemarivanje da je religija samo refleksija određenog načina života koji je uzrokovan materijalnim okolnostima. I u tom smislu bi religiju grubo mogli definisati kao određenu vrstu ideologije koja nastoji rasporediti socioekonomske odnose po svojim metafizičkim principima. Religija/ideologija danas predstavlja « samo » motivišući segment u pojavno-propagandnoj strukturi društva kao zaleđina koja daje legitimitet određenom načinu života. Maks Veber je to lepo prikazao na primeru protestantizma i razvoja kapitalizma.

Problem sa Dokinsovim ateizmom jeste redukovanje osoba, ili čak društava, na neurone i (sebične) gene. Iz ugla biologije jasno je da ne postoji ništa što funkcioniše po nekakvim spiritualnim principima. Problem nastaje kada se nastoji ateizovati društvo kroz salonske rasprave koje sadrže u sebi negiranje konteksta u kojem se konzumira religija. Iz naučne perspektive jasno je da je došlo do ogromnog sužavanja delokruga religije u objašnjenjima funkcionisanja prirode sveta, ali iz civilizacijsko identitetske perspektive religija dobija na značaju od 1989. godine. Izgleda da je Hantington uspešno predvideo da se svet posle pada komunizma počinje sukobljavati po identitetskim osnovama jer su u postkomunističkoj eri politički sistemi bazirani na surovim kapitalističkim odnosima, a gde su jedine razlike u podskupovima istog skupa (modernog konzervativizma, odnosno desnog krila neoliberalizma).

Stvar se dodatno komplikuje kada na scenu stupe savremeni teleolozi ateizma koji su „sigurni“ da će religija nestati i da na tom putu nestanka treba „malo“ pogurati. Oni koji govore o sasvim sigurnom nestanku religije prepuštaju se opasnostima diktature i cenzure. Jer ako se može, opravdano, kritikovati marksistička teza o nestanku buržoazije i uopšte podvojenosti društva na klase u utopijskom konceptu komunizma, onda naročito treba biti oprezan prema iskorenjivanju religije i posledici koja nastaje u svakom kauzalnom odnosu.

Pojava likova kao što je bio Hičens jeste odraz onoga što su državnici, pre svega, SAD radili tokom sedamdesetih godina širom sveta podupirući konzervativne režime i grupe poput onih u Avganistanu ili u Iranu. Ali to nije slučaj samo na svetskom nivou nego i na unutrašnjem planu gde se javlja moderna religiozna desnica zainteresovana za javni život kao opozicija levičarskim krugovima. Reganov mandat predstavlja artikulaciju političkih nastojanja nove religiozne desnice. Osamdesete godine donele su učvršćivanje ove politike na relaciji SAD – Velika Britanija, a raspad SSSR ozvaničio je apsolutnu dominaciju konzervativaca. Kao posledica ekonomskih i socijalnih politika koje su vodile vlade razvijenih zapadnih zemalja devastirajući koncept javnog dobra kroz osamdesete i devedesete, dospelo se do zaoštravanja socijalnih tenzija i jačanja raznih fundamentalizama u tim istim razvijenim, multikulturnim demokratijama. Danas nemačka kancelarka i britanski premijer „odjednom“ proglašavaju smrt multikulturalizma i nazivaju ga zastarelim.

I na ovom mestu se dolazi do angažovanih intelektualaca ateista koji, svesno ili ne, podupiru zvanične politike najvećih zapadnih demokratija. U trenutku kada je proglašen kraj ideologija zapadni konzervativizam se na svetskom nivou sudario sa islamskim fundamentalizmom kao svojevrsnom postmodernom ideologijom. Teri Iglton, književnik poput Hičensa, smatra da u sukobu sa izuzetno jakim i „žilavim metafizičkim neprijateljem“, kakav je današnji muslimanski fundamentalizam, jedan deo javnosti u liberalnim demokratijama primenjuje ateistički fundamentalizam u službi intervencionizma. Iako su samoproklamovani zastupnici univerzalnih prirodnih i socijalnih zakona, društvena aktivnost im varira u skladu sa relativizmom postmoderne epohe. Pravo ime za takvo stanje stvari jeste hipokrizija. U postmodernom dobu centralna tačka je spektakl koji dolazi iz istog izvora ali se pojavljuje u različitim formama, pa se shodno tome materijalni uslovi ne posmatraju kao generator pojavnog. Na scenu su stupila identitetska previranja za koja postmodernizam smatra da su suštinska u cilju formiranja vrednosti i vladajućih ideja. U tom smislu Iglton smatra da je trenutni postmoderni zapadni model politike veoma sličan islamskom fundamentalizmu koji nastaje kao reakcija na uticaj socijalizma. Već je napomenuto da je koketiranje religije i politike između zapadnih vlada i muslimanskih plemena bilo izraženo na Srednjem Istoku u vreme postojanja SSSR, da bi danas, kada crvenog bauka više nema, preostali sukob ostao na relaciji dva različita oblika istog fenomena koji smatra da je osnovni problem kriza vrednosti.

Hičensov ateistički intervencionizam bio je zapravo imperijalizam. Insistiranje na ateizmu i uništenju religije može biti opasno u multikulturnim i pluralističkim društvima. Religija je stvar privatnosti i tu treba i da ostane. „Marš razuma“ je pokazao nezainteresovanost za sistemsku grešku jer mu je povod bila samo manifestacija, odnosno pojavno u kampanji Republikanaca.

Objavljeno na blogu Novi plamen