Politika fudbala

“Gotovo svi sportovi koji se danas igraju su kompetitivni. Igraš da bi pobijedio, i sama igra ima malo smisla ukoliko nisi učinio sve da pobijediš. Na seoskoj ledini, odabereš stranu, ali ne i osjećaje lokalpatriotizma, moguće je igrati jednostavno zbog zabave ili vježbe. No, čim se u igru uplete pitanje prestiža, čim osjetiš da bi ti ili neka veća skupina kojoj pripadaš mogla biti osramoćena porazom, bude se najsuroviji ratnički instinkti. Svatko tko je igrao makar i u školskom nogometnom timu svjestan je toga.

Na međunarodnoj razini, sport je jednostavno samo mimikrija ratovanja. No, važna stvar nije tek ponašanje samih igrača već stav gledatelja. Kroz njih se projiciraju čitave nacije koje se nerviraju oko apsurdnih natjecanja, ozbiljno vjerujući da je trčanje, skakanje i udaranje lopte test nacionalnih vrijednosti.

Ozbiljan sport nema ništa zajedničkog s fair playom. Vezan je s mržnjom, zavisti hvaljenjem, zanemarivanjem pravila i sadističkom zadovoljstvu u promatranju nasilja. Drugim riječima to je rat bez pucanja.”

Džordž Orvel, “Sportski duh”, 1945.

Svaki put kada se uz neko sportsko takmičenje, a naročito fudbalsko, pojave situacije huliganskog ponašanja primetni su i neizostavni komentari kako je neverovatno da neko može da ukalja sport takvim ponašanjem i akcijama. Ovo hermeneutičko shvatanje sporta je u najmanju ruku neozbiljno, ako ne i infantilno, a to naročito treba imati na umu kada su u pitanju međunarodna takmičenja nacionalnih timova. Jer sport nikada nije samo sport u svojoj tehničkoj čistoti, moderni sport je nastavak politike rata u mirnodopskim uslovima. 

Možda je o sportu kao o veštini bilo moguće govoriti u Antici, ali je to tada bilo moguće samo zato što nisu postojali društveni odnosi kolektivnog, makro, identiteta od onih sa dna društvene lestvice pa do onih na samom vrhu. Savremeni sport, naročito savremeni kolektivni sport, produkt je nacionalne države, a koja je opet posledica jednog društveno-ekonomskog modela koji nije bio poznat (u) Antici, a reč je, svakako, o kapitalizmu. Imajući u vidu mehanizam kapitalističke proizvodnje društvene svakodnevnice koji podrazumeva usložnjavanje društvenih odnosa kroz specijalizaciju i profesionalizaciju vršenja društvenih uloga i funkcija, dobijamo čitav lanac međusobno zavisnih elemenata koji u svojoj heterogenosti daju koherentnu i kompaktnu celinu jednog funkcionalnog društvenog organizma. Taj organizam obavlja egzistencijalne funkcije zadovoljavanja svojih energetskih potreba kroz društvene podsisteme kao što su ekonomija i privreda, ali isto tako svoju legitimizaciju crpi iz novoizmišljenih stvari koje proglašava tradicionalnim kao što su jezik ili narodna nošnja, uopšte simboli jednog kolektivnog identiteta iz domena kulture kao posebno taktilnog polja svake nacije. Sport je u čitavoj priči samo nastavak ove društvene nadgradnje i u njemu se možda najbolje oslikavaju unutrašnja stanja i kretanja društvenog organizma. 

Ovo naročito važi za fudbal jer je fudbal od svih sportova najpodesniji za kolektivnu identifikaciju i sa njom prateću manipulaciju. Pre svega, fudbal je u svojoj suštini jeftin i jednostavan sport, ako je uopšte sport s obzirom na činjenicu da simulaciju igranja fudbala možemo da izvedemo u gotovo svim konetkstima i u različitim uslovima. Možemo ga igrati na maksimalno improvizovanom terenu i sredstvima koji ne zahtevaju sitničavu specifikaciju i preciznost kao što je slučaj sa košarkom npr. Fudbal smo kao klinci igrali šutirajući limenke, zgužvane papire, umotane čarape, najrazličitijim lopt(ic)ama pri čemu bi nam stative bile cigle, stable drveća, dovratci ili jednostavno iscrtani zidovi. Fudbal je opštedostupna stvar, veoma jeftina i jednostavna i baš iz tih razloga toliko popularna pojava, pa sam sklon da ga uzimam kao neku vrstu simboličke predstave društva koje ga upražnjava. Na sve ove unutrašnje osobine fudbala kao izuzetnog jednostavnog, jeftinog i masovnog sporta, treba dodati i posledičnu komercijalizaciju i količinu novca i uopšte javne pažnje koju zaokuplja.

Imajući u vidu sve ove stvari jasno da je fudbal nešto mnogo više i mnogo jače od ostalih sportova jer se ostali sportovi ne mogu igrati u ovako fluidnim uslovima. Za ostale sportove su neophodni jasno definisani uslovi i sredstva, a za to je potreban određeni standard, a samim tim i obrazovanje aktera igre. U fudbalu je sve to svedeno na minimum kako bi bilo maksimalno omasovljeno i maksimalno zapaljivo, a pri tome je jedini sport koji se igra nogama što mu daje na snazi i intenzitetu osvajanja prostora, te stoga zapravo predstavlja igru strategije vladanja prostorom (teritorijom).

Kao simboličko-spektakularna manifestacija nacionalne države koja je po definicji kapitalistička, oko fudbala se okupljaju različite političke ideologije, pa se tako neretko može naići na stav da je određenima politička pozadina fudbalskog kluba/tima bitnija i važnija od same igre. Ovo je sasvim legitiman stav iako u medijima najčešće nailazimo na komentare da sport ne treba mešati sa politikom, što je u najmanju ruku neozbiljan, ali još više opasan stav. Jer upravo je priča o navodnoj odvojenosti sporta od politike uspela da napravi korporativni sport koji se vrti oko nekolicine bogatih klubova korporacija. To se najbolje vidi po takozvanoj Ligi šampiona koja je to samo po nazivu jer odavno u istoj ne učestvuju svi šampioni/pobednici nacionalnih liga. I kada se u toj situaciji ubijanja klupskog fudbala shvaćenog kao odraz ideje koja okuplja i mobiliše ljude oko njega pojavi radikalizam navijačkih grupa, onda se on najčešće prelije na nivo nacionalnih timova, odnosno reprezentacija koje su ostale još uvek manje ili više immune na korporativizam privatnog klupskog sporta. A navijačko nasilje je neizostavan segment čitave priče upravo iz već pominjanih razloga i karaktera samog fudbala kao igre jeftine, masovne, dostupne i najnepismenijima, pogodne za političku mobilizaciju različitih društvenih slojeva, političkih i interesnih grupa. Danas kada se govori o velikim rivalitetima i velikim derbijima uvek u pozadini treba tražiti kulturni i socijalni moment, odnosno razlog snažnog rivaliteta. 

Ovogodišnje evropsko prvenstvo u Francuskoj nije ništa manje izuzeto iz ove priče, a posebno lepo se uklapa u širu sliku rastućih evropskin nacionalizama i EU skepticizma. Ruski navijači su ove godine predominantni, očigledno pristigli sa jasnim ciljem i dobrim treningom, kako to samo funkcioniše u istočnoevropskim zemljama, pa je ova ruska eksukrzija na Zapad bukvalno negacija i gaženje svega onoga što godinama unazad vidimo kao medijsko pljuvanje i vređanje Rusije. Hrvati su se takođe pobrinuli da prvenstvo iskoriste za svoje unutrašnje razračunavanje prekidom na utakmici protiv Češke. Kod zapadnih suseda već neko vreme sa većim ili manjim žarom gori sukob Dinamo (Zagreb) – Hajduk (Split), odnosno dalmatinsko nezadovoljstvo i maltene bojkot HNS koji je pod monopolom Dinamovog čoveka Mamića, pa je ovaj incident moguće pokušaj destabilizacije rada saveza u cilju odlaska pomenutog. Čitava slika ovogodišnjeg fudbalskog huliganizma ide na ruku francuskoj vladi koja je istovremeno pritisnuta masovnim radničkim protestima protiv reforme Zakona o radu, ali to je manje popularna, a više opasna tema, pa se o njoj medijski gotovo ništa i ne čuje. 

Fudbal je možda prikladnije opisati kao pojavu i stvar koja je više od igre, a ne samo kao najvažniju sporednu stvar na svetu. Jer baš kao i u istoimenoj domaćoj seriji Više od igre “fudbal je ogledalo dva sloja, to su dve struje, dva tabora. Nisu to samo igrači, već je to ceo grad, ceo život u jednom gradu. Na utakmici se ne navija samo za ovaj ili onaj klub, već se navija za onu ili ovu ideju. Fudbal je sfera gde se ispoljavaju ne samo navijačke strasti, već je i politička legitimacija” (scenarista serije “Više od igre” Slobodan Stojanović). 

Martin Gut - Table Football War

1. Maj

Prvog maja u kapitalistički razvijenom svetu krv proliva radnička klasa i oni koji se tako osećaju, dok u Srbiji krv padne, ali svinjska. Za roštilj, razume se.

I pre nego što krkanje zamenimo krljanjem po ulicama valjalo bi uzeti u obzir uslove koji dovode do spremnosti na izlazak na ulicu i borbu za bolji položaj radnika. Ako uzmemo u obzir da smo tek u poslednjih petnaestak godina zaista prišli nekom zapadnom kapitalizmu (dakle od našeg računanja i doživljaja pada Berlinskog zida po julijanskom kalendaru, 2000. godine) možemo već u startu pretpostaviti da nikakvih radničkih protesta neće biti ni za buduće praznike rada, jer uzimajući u obzir evolutivni put koji su razvijenija društva prošla mi ih u skorije vreme nećemo stići. A pitanje je i ima li poente da jurimo za njima kad se i oni dobrano raspadaju.

Da bi se čovek poistovetio sa radničkom klasom mora da ima, svestan ili nesvestan, osećaj za apstraktne fenomene, jer društvene klase su nešto što postoji samo u teoriji. To sa druge strane podrazumeva istančan osećaj za ekonomske i socijalne probleme koji pogađaju određeni društveni sloj sa kojim ste spremni da se poistovetite iako pripadate različitim kulturnim miljeima, npr. A da bi sve ovo zadovoljili morate da živite u relativno visoko urbanizovanim društvima koja su sama po sebi komercijalnog karaktera, odnosno svoj stav i odnos prema okruženju mere pre svega na osnovu buržoaske racionalnosti ili onoga što „vreli južnjaci“ vide u „hladnim severnjacima“ – bezličnost i bezosećajnost.

Danas, generalno gledano, radničkih protesta nema u punoj snazi ni u kapitalistički najrazvijenijim državama (ako izuzmemo Francusku u kojoj se danima unazad protestuje zbog zakona o radu), ali to je pre svega posledica toga da proletarijat na svetskoj sceni rmbanja zamenjuje prekarijat koji se u ovim uslovima globalizacijom obesmišljenih nacionalnih država još uvek ne afirmiše kao politički akter jer je reč, kao i sa radničkom proleterskom klasom, o apstraktnom fenomenu koji ontološki gledano ne postoji. Međutim, to što u zapadnim kapitalističkim društvima trenutno možda nema snažne radničke borbe ne znači da je taj osećaj nestao i izbledeo onako kako je nestao iz zemalja bivše socijalističke Jugovine. Razlika u stepenu isparavanja ovih marksističkih ideja nalazi se u osnovi načina na koji su te ideje usvojene. Zapadnokapitalistička društva su imala viševekovnu komercijalizaciju i industrijalizaciju svojih država, mada u početku pre svojih gradova pa tek onda svojih nacionalnih država, dočim je ovde situacija bila obrnuta. Sama činjenica da su određene ideje stasavale i dobijale na čvrstini tako što su se fundirale „odozdo“ kroz spontano organizovanje i radničke pokrete daje toj ideji i pokretu žilavost, otpornost i dugotrajnost. Sa druge strane, društva koja su preko noći postala socijalistička, kao što je bilo jugoslovensko, isto tako su preko noći postala i nacionalistička tj. doživela su vrstu indoktrinacije „odozgo“. Ta su društva u socijalizam ušla kao agrarna društva sa selom i ruralnim načinom života kao osnovnim socijalnim obrascem.  Uz to, revolucionarna borba jugoslovenskog društva tokom Drugog svetskog rata bila je u istoj, ako ne i u manjoj, meri proletersko-radničkog karaktera koliko i narodno-oslobodilačkog tipa, dakle antiokupatorska (Mi i Oni, patriote i izdajnici). To je i razlog što se metanaracija NOBa u posleratnoj Jugoslaviji forsirala kroz plakat i film jače nego radnička klasna borba koja je tek trebala da se afirmiše ali pod patronatom socijalističke države, odnosno komunističke partije, dakle „odozgo“.

Međutim, pored ovih situacija koje su bile lokalnog karaktera i prilagođenih tumačenja određenih „levih učenja“, postoje stvari na koje ne možemo da utičemo sve i da hoćemo. U društvenoj nauci takvi se procesi nazivaju procesima „dugog trajanja“ i što se ovih procesa tiče možemo da se upinjemo koliko god hoćemo, ali dok plod ne sazri džaba ga drmamo. Ovi procesi traju po nekoliko vekova i doživljavaju se kao nepomične strukture koje imaju svoj vek trajanja. Ako uzmemo u obzir ove procese dugog trajanja, a kapitalizam jeste jedan od tih procesa (začeci kapitalizma su u 14. veku), možemo da se izdeprimiramo, a možemo i da naučimo nešto pre vremena, pod uslovom da imamo društveno odgovornu elitu. Ako se 1. maj slavi u znak sećanja na krvavo ugušene radničke proteste u Čikagu 1886. godine, da li mi sa svojim socijalno-ekonomski nekompatiblinim kapitalističkim bagažom od 2000. godine možemo preko noći da postanemo svesni ovog fenomena i pojma. Slabije malo. Šta tek reći za Italiju četrnaestog veka, tačnije za Firencu 1378. godine kada je došlo do Ustanka Čompa (nezadovoljni radnici u tekstilnoj industriji)! Mi smo u to vreme čekali Osmanlije i prilično dobro ih ugostili u narednih, kako narod voli reći, „500 godina“.

Zbog svega ovoga ne treba kriviti radničku klasu zbog sindikalne i političke anemičnosti jer radnička klasa još nije svesna da postaje klasa za sebe, a ne samo klasa po sebi.

Sovjetski propagandi poster
Izvor: Pinterest

Dok su Oni izmišljali kapitalizam, Mi smo plakali

Pre koju godinu sam na tviteru pročitao zanimljiv tvit koji se odnosio na doživljaj esencije muzike kao umetnosti i reprodukcije umetnosti, tj. muzike, kroz tehnički i tehnološki napredak civilizacijskih sredstava (oruđa), a tvit je otprilike glasio ovako: „Dok su  crnci izmišljali muziku, belci su pravili instrumente“. S tim da bih dodao da su belci pored šljakersko-komercijalnog (dakle industrijskog) posla proizvodnje instrumenata isto tako obrali kajmak jer su smislili produkciju i marketing, grubo (i glupo) rečeno, otkupili su crnačka autorska prava. U svakom slučaju, gore navedeni tvit poslužio mi je da kasnije pokušam da napravim esencijalnu razliku između jedne domaće pesme koja je iznela muzičku podlogu za jednu inostranu, holandsku, pesmu iz 1987. god. sa kojom su Holanđani, valjda, izašli na Pesmu Evrovizije.

Tako su Nizozemci popalili Srbe, doduše u jugokomunističkom izdanju, nekoliko godina pre nego što će Ivan Gavrilović sa „200 na sat“ popaliti holandski 2 Unlimited za hit „No limit“ koji je ovde od prozapadnih i građansko-drugosrbijanskih struja okarakterisan kao nacionalistički šund, dok je ista ta muzika na najrazvijenijem zapadu bila sasvim legitiman muzički izražaj ondašnje mladeži. Toliko o autošovinizmu.

Pomenuta holandska pesma je „Sailing home“ u izvođenju Pita Vermana, a muzička podloga pesmi je domaća stvar „Zora je svanula“ koju originalno izvodi Neda Ukraden.

E sad,  kakve to veze ima sa crncima i belcima i gde su oni u ovom kontekstu? Ako se pročitaju ta dva različita teksta iste muzičke podloge i ako se o njima pročita ponešto i sa strane, kao npr. koliko su (bile) popularne ove pesme (u Holandiji je „Sailing home“ bio #1 te 1987. god.), možemo da pričamo i onome što uzburka krv širokim narodnim masama, odnosno na šta se ljudi napale i seku vene...a i druge oko sebe. Slušajući i čitajući ove dve verzije pesme uspeo sam da parafraziram onaj tvit s početka teksta i da definišem stvar kao „dok su Nizozemci izmišljali kapitalizam, mi smo plakali“. Nije to ništa strašno, sem što smo u ovom kontekstu mi postali siromašni crnci, a Nizozemci ostali još bogatiji belci.

Dok pratite tekst pesme „Sailing home“, a tome treba pridodati i patos emocija prikladnog spota, stičete utisak čovekove proaktivne borbe sa okruženjem, ljudskog istraživanja i osvajanja okeana i mora, svega onoga što je krasilo „niske zemlje“ dok su kao klice gajili i stvarali seme kapitalizma. U mraku, u močvarama, po hladnoći, u kanalima, batrgajući se sa političkim (Španjiom) i prirodnim neprijateljem (Atlantikom) zahvaljujući kojem su svojevremeno bili među najjačim svetskim silama (iako nikad carstvo ili imperija, već sekularna republika), Holanđani mogu da se pohvale da su izvezli demokratiju i buržoasku revoluciju u Englesku (Viljem Oranski i „Slavna revolucija“ 1688. god.) čitav vek pre nego što će se ista pojaviti u kontinentalnoj Evropi, u Francuskoj 1789. god..

 Pesma „Sailing home“ pokazuje i tipičan protestantski stav prema okruženju sa kojim treba da se „bijemo“, otimamo i osvajamo (nekako slično onome kako su engleski puritanci, a budući Amerikanci, uradili u Novoj Engleskoj), pa tako nije čudo da su uspeli da doguraju sve do Indonezije kao kolonijalna sila, ali ne samo što su dogurali tako geografski daleko, nego su u Evropi dugo vremena, pa i danas, važili za najotvorenije i najprogresivnije društvo. Kad god je neki mislilac imao problema u rodnoj kući sa izražajem svojih stavova, bežao je u Nizozemsku. Uopšte gledano, kroz tekst pesme se provlači stav koji ostavlja utisak antropocentrične slike sveta – prilagodićemo stvari svojim standardima ili nas neće biti.

Sa druge strane, naša, balkanska verzija pesme, prepuna je tugaljivosti, bola i izgubljene ljubavi. Kako je zora svanula, tako je suza kanula. Novi dan tek što je počeo, a već smo se izdeprimirali. Stihovi ovde nisu toliko raznovrsni kao u holandskoj verziji, ali može se itekako osetiti kvalitetan sevdah karakterističan za istočnomediteranske južnjake. Vizuelna pozadina pesme je ovde onespokojavajuća, goli krš iza kojeg stoje nepomične, ogromne planine, mrtvo/mirno more, belina koja zaslepljuje – sve je prilično metafizičkog karaktera, takoreći odsutno iz stvarnosti. Možda su njihove, holandske, emocije više komercijalno-osvajačkog karaktera, ali naše su više ljudske, da ne kažem čovečnije. Možda ovo deluje posprdno ali ako se primeni ista evolutivna logika socijalnog i kulturnog miljea na Balkan, kao što je gore primenjena na „niske zemlje“, onda ovde umesto urbanog kapitalizma imamo ruralni feudalizam, a u ruralnom feudalizmu su emocije bile ekspresivnije (iskrenije?), odnosno bilo je normalno biti animalno otvoren (bilo da ste emotivno-nagonski proaktivni ili da vas je neko fizički animalno otvorio). Ako ovome dodamo orijentalno nasleđe za koje Turcima treba da zahvalimo, onda stvari dolaze na svoje mesto, jer nema jačih sevdalinki od onih koje dolaze sa Orijenta, bilo da je reč o Yugo prostoru, ili Grčkoj sa svojim rebetikom, ili Portugalijom sa svojim fadom. Naša slika sveta je takođe antropocentrična, ali mi u pesmi kažemo: plakaćemo i stvari će nas prilagoditi ili nas neće biti.

***

Siromašni crnci su mogli postati malo bliži bogatim belcima na samom početku devedesetih godina i začecima globalizovanog tehno-dens sveta, ali im se u svakodnevne živote umešala sopstvena elita tokom feudalno-ratnih devedesetih godina, tako da sad imamo mogućnost da jurcamo sa 200 na sat u sevdah.

Google images

Islam kao uzurpirana ideologija

Pitanje budućeg kretanja i razvoja političkog islama zavisi najmanje od dve stvari koje bi mogle da preokrenu dominantno nestabilnu sunitsku predominaciju u muslimanskom svetu i kritičnu percepciju islama u očima ostatka sveta.

Prvo, valjalo bi obratiti pažnju na unutrašnji sukob unutar muslimanskog sveta koji se poslednjih pet godina naročito rasplamsao u Siriji sukobljavajući brojniju sunitsku struju manjinskoj i „jeretičkoj“ šiitskoj struji sa svim njenim pratećim derivatima i frakcijama. Decenijama unazad favorizovani sunizam stvorio je svoju međunarodnu, internacionalnu, esenciju faktora nestabilnosti kroz radikalizam vehabijskog tipa koji svoje ishodište ima u Saudijskoj Arabiji (zapadnom faktoru stabilnosti na Bliskom Istoku). Uz to, bilo bi zanimljivo ove sukobe unutar islama posmatrati i iz perspektive različitih socioekonomskih ustrojstava muslimanskih društava. Da li postoji veza između vrste ekonomske proizvodnje i heterogenosti religijskog učenja unutar muslimanskih društava kao što je postojala u hrišćanskoj Evropi tokom katoličko-protestantskih ratova i krvoprolića? Mi danas o tim stvarima, odnosa socioekonomske proizvodnje i religijskog sistema muslimanskih društava, uglavnom, ne znamo ništa, skloni smo da sve pojavne konflikte koji se dešavaju u tom svetu tumačimo isključivo iz perspektive religije.

Drugo, pored sukoba koji se vodi na globalnom planu između sunitske Saudijske Arabije (i u poslednje vreme sve ambicioznije Turske) i šiitskog Irana za pokroviteljstvo nad muslimanskim svetom, važan faktor buduće dinamike kretanja i percepcije islama u sekularnom zapadnom svetu jesu evropski muslimani, imigranti kolonijalnog nasleđa Francuske, Belgije, Holandije, Britanije i Nemačke. Na ovim muslimanskim zajednicama je verovatno najteži i najveći zadatak pacifikacije odnosa islamskog i ostatka sekularnog (evropskog) sveta koji očigledno još uvek nema mehanizme za borbu protiv kancera islamskog terorizma.

Stanje sa evropskim muslimanima ima dvostruki problem i za njegovo rešavanje je potrebna i iskrenija podrška zapadnih vlada ovim zajednicama, a ne zadržavanje na frazama političke korektnosti. Ove muslimanske zajednice su nastale za potrebe industrijske države blagostanja posle Drugog svetskog rata, bili su jeftina radna snaga smeštena u predgrađa ili u industrijske gradove koji su krajem osamdesetih propali jer se proizvodnja, zahvaljujući globalizaciji, ili ugasila ili premestila u još siromašnije krajeve sveta koji su nudili još jeftiniju radnu snagu. Na taj način je nekadašnja radnička klasa nisko kvalifikovanih radnika arapskog porekla postala zajednica socijalnih slučajeva zarobljena u svojim besperspektivnim industrijskim predgrađima. Tako se tokom devedesetih u francuskim gradovima i predgrađima, nastanjenim populacijom sa Magreba i Bliskog Istoka, javljaju prvi znaci pobune koja u tim trenucima još uvek nema dominanto religiozno obeležje, ali religija u svakom slučaju već tada postaje jedan od značajnih faktora građenja identiteta i brige za zajednicu (stanje u ovim betonskim dubiozama verno je prikazano u filmu „Mržnja“) . Od prvobitnog socijalnog nezadovoljstva ovih ljudi kroz godine ne dešavanja ničega stiglo se do identitetskih problema koji su situaciju dodatno zaoštrili. Na taj način je materijalna stagnacija uzrokovala socijalnu segregaciju i odvajanje „njih“ od „nas“, da bi se sve zaoštrilo u prostornoj i simboličkoj dimenziji prostorne getoizacije i identitetske politike ovih zajednica. A kada je reč o identitetskoj politici muslimanskih zajednica onda valja napomenuti da se ona tokom devedesetih posebno zaoštrila i da su se već tada pojavili prvi slučajevi terorizma zavrbovanog među imigrantima druge i treće generacije. Tako Francuska ima situaciju da već 1995. beleži prve terorističke akcije koje je izveo Halid Kelkal. Kelkal je bio inspirisan praktičnim naputcima kako praktikovati islam u kontaktu sa bezbožničkim okruženjem, dakle on nije imao potrebu da se spiritualno povezuje sa Tvorcem i „višim silama“ već da sebe i svoju zajednicu zaštiti i diferencira u odnosu na sekularno okruženje koje je došljake stigmatisalo kao socijalne otpadnike. Poziv na džihad (sveti rat) bukvalno znači prevazilaženje samog sebe, kako na unutrašnjem, tako i na spoljašnjem planu odlaska u rat, pre svega, u cilju zaštite svoje zajednice (uma), pa tek potom uspostavljanja pakta sa Tvorcem (misak). Socijalna neintegrisanost i nefunkcionalnost znanja uzrokovala je da se u pojedinim zapadnoevropskim gradovima i predgrađima razvije čitava paralelna struktura svakodnevnog života koja se mimoilazi sa zvaničnim mehanizmima društvenog sistema. Verski fundamentalizam je u čitavu priču ušao bez mnogo državnobezbednosnih problema s obzirom na to da je tokom devedesetih bio i više nego osiljen i nagrađivan kao važan faktor u provokaciji i iscrpljivanju socijalističkih sistema srednje Azije (odnosno Sovjetskog saveza).  

Današnja radikalizacija islama u vidu terorizma ima za cilj širenje straha i panike i samozatvaranje prosvećenih zapadnih društava koja bi, u očima fundamentalista, trebala da odreaguju ksenofobijom i fašističkim terorom koji već praktikuje Islamska država. Međutim, terorizam nije odlika snage već slabosti, kako na idejnom tako i na borbenom nivou. Terorizam je grčeviti trzaj najosetljivijih, po pravilu najtvrđih struja, određenog vrednosnog sistema koji se susreće sa bitno drugačijim vrednosnim sistema koji ga okružuju, a zahvaljujući globalizaciji i savremenim tehnologijama sunitska radikalna tumačenja islama postaju sve osetljivija, radikalnija i eksplozivnija. Islamski terorizam ne postavlja zahteve, ne pregovara i ne komunicira sa zajednicom za koju smatra da ga ugrožava, islamski terorizam pravi spektakl znajući da savremena zapadna društva jesu dobrim delom društva spektakla koja se na taj način prazne i opuštaju. Dakle, udarajući kontra-spektaklom na spektakl teroristi stvaraju grč, paralizu i povlačenje javnosti kakvu danas znamo.

Rešenje problema islamskog radikalizma ne bi trebalo tražiti kroz preganjanje dveju struja mišljenja: prosvetiteljstvo vs mračnjaštvo, budući da problem leži na nivou uređenja društvenosti. Sudar islamskih društava, koja su komunitarnog, autoritarnog karaktera, i zapadnog individualizma i onoga što iz toga proizilazi, jeste konflikt načina na koji se i za koga se proizvodi društvena stvarnost. Iz perspektive zapadnog, građanskog, sveta, muslimanska društva su zaostala, ali treba imati na umu da u islamskom svetu gotovo ne postoji pojam građanina kakvim ga mi poznajemo. A tamo gde bi možda i mogao da postoji, kao što su heterogena šiitska društva, nije mu pružena adekvatna šansa od strane međunarodne politike.

Koncept građanina je nešto što se gradi i što podrazumeva kontinuitet gradnje, a toga u natalitetski eksplozivnim muslimanskim društvima slabo ima. Prvo, arapski svet je dugo vremena bio pod Osmanskim, nearapskim kalifatom, potom je ušao u fazu sekularizacije vođen autokratama i diktatorima, da bi se početkom novog milenijuma susreo sa veoma globalizovanim svetom što ga ponovo čini nestabilnim i nervoznim. Dolazak sve aktivnijeg i otvorenijeg Irana, kritična nesposobnost Saudijske Arabije da kontroliše sopstveno okruženje, a zatim i neosmanska agresivnost Turske, čine situaciju dodatno zanimljivom u kontekstu opadanja američke/zapadne moći. Ali isto tako sve to čini situaciju i dodatno nestabilnijom.

Screenshot La Haine

Putovanje kroz bantustan

Čitanje putopisnih knjiga najčešće doživljavam kao neku vrstu ispovedničkog teksta sa hodočasničkog putovanja, pri čemu to hodočasničko u sebi nosi karakter i težinu ubeđenja, ideologije, religije ili, naprosto, duhovnosti. Upravo iz tog razloga putopisi i mogu biti iskrivljena slika i predstava jer će se neretko bazirati na predubeđenju, odnosno na određenoj meta-naraciji kao temelju i osnovu čitave pokretačke avanture, pri čemu je to ubeđenje i naraciju teško izbiti samom sebi iz glave kada se na terenu susretnemo sa drugačijim stanjem od onoga kako nas romantizovana kultura putovanja uči.

Na taj način nam se istočnjačke i južnjačke kulture predstavljaju kao egzotične, sočne, pune života, tehnološki i civilizacijski neiskvarene, u skladu sa prirodnim okruženjem i ritmom života koji je bio blizak našim evolutivnim precima, uopšteno govoreći ove kulture se iz perspektive Zapadnjaka doživljavaju kao vitalistički održivije i zdravije, pri tom noseći u sebi, nenamerno, klice rasizma. Priča o plemenitom divljaku je nešto što predstavlja nepresušni izvor inspiracije za kontrakulturne pokrete savremenog zapadnog sveta, iako je sam koncept plemenitog divljaka konstrukt tog istog zapadnog sveta (kad kažem zapadnog sveta ne mislim striktno na zapadnu Evropu i SAD, jer nije reč o političkim podelama već o posledicama modernizacije određenih društava). Na osnovu te priče o plemenitom divljaku danas je izgrađena čitava etno literatura (etnolit) iz društveno, ekonomski, politički, kulturno, pa i prirodno, “egzotičnih” krajeva sveta, a koja se bazira na apstrahovanju vrednosnih etno detalja određenog društva kao kulturnog blaga koje se, dalje, nama Zapadnjacima, servira kao muzejsko i arheološko upražnjavanje određene kulturne matrice kao svakodnevne. To podrazumeva statičnu sliku sveta, tj. konkretnog egzotičnog društva, jer se takvim društvima i na taj način otpisuje mogućnost promene i potencijalnog napretka, pa ih samim tim trpamo u okvire izmišljene našom kulturnom imaginacijom.

Putopisna knjiga “Bantustan” je surovo otrežnjujući putopis koji raskida sa egzotikom romantičnog putovanja, ovo je putopis koji dolazi sa ulice, dakle direktno iz kontakta licem-u-lice sa Afrikom onakvom kakvom je ne znamo i onakvom kakvom je ne razmišljamo (ako je uopšte i razmišljamo).

Na jednog od promocija knjige u Novom Sadu jedan od autora, Lazar Pašćanović (preostala dvojica su Marko Đedović i Uroš Krčadinac), je izneo zanimljive razloge odlaska u Afriku, od kojih su meni dva objašnjenja bila smislena i draga. Prvi razlog, naveo je, je taj što smo svi Afrikanci, svi smo ponikli odatle i ona nam je pramajka (pod uslovom da prihvatate teoriju evolucije kao verodostojnu teoriju i objašnjenje). Odlazak u Afriku je doživljen kao novo rođenje, kao vraćanje roditeljima, i kao takav on je hodočasničko obilaženje “svete zemlje”, pa tako savršeno dobro stoji rečenica “U Afriku se ne ide, u Afriku se vraća”.  Ako je prvi razlog plod prethodno kritikovane kulturne imaginacije nas Zapadnjaka, onda je drugi razlog u isto vreme razbijanje te iste kulturne imaginacije i uvodi nas u suštinu same knjige. A to je da mi o Africi iz perspektive savremenog čoveka ne znamo ništa. Masovno i popularno znanje o Africi bazira se na različitim emisijama o prirodnim lepotama Afrike (čak se i nazivi država teško pominju jer nam je Afrika valjda jedna država), egzotičnim životinjama, safari turističkim turama, vračevima, magijama, poglavicama i to je otprilike to. Povremeno iskoči po koji diktator sa masovnim pokoljima koji nam se predstave kao kanibalistička orgija, pri čemu nismo ni svesni heterogenosti afričkog kontinenta i kakav društveni haos funkcioniše na njemu. Jedna od boljih rečenica koja razbija bele stereotipe o Afrikancima (ma koliko ovo bio suludo opšti termin kojim pokušavamo da odredimo bit kontinenta) je da “U Africi ne žive ljudožderi, Afrika je ljudožder”. I to je ono što zauzima najviše prostora u knjizi i to je ono što je najstrašnije i najlepše opisano u knjizi, dinamika socijalnog haosa u afričkim urbanim i poluurbanizovanim sredinama. Jer Afrika odavno više nije plemenska zajednica ljudi koji žive u skladu sa prirodom (Afrika je kontinet sa najvećom stopom urbanizacije i rasta gradskog stanovništva, ima više od 50 gradova sa milion ili više stanovnika), jer odavno ta priroda više nije netaknuta i jedra, jer je civilizacija tamo odavno prisutna na jedan od najsurovijih načina kroz eksploataciju ljudi, kultura, šuma, naftnih nalazišta, rudnika plemenitih metala i sl.

Koncpet putovanja koji ova trojica autora baštine i promovišu je najbolji način da se takve socijalno osetljive i prljave stvari iskreno i osete. Ova vrsta putovanja podrazumeva lutalaštvo koje se u nekim momentima preklapa sa skitničenjem, a koje ne mora nužno da podrazumeva socijalnu bedu već otpadnički stil života koji okruženje upoznaje kroz mnoštvo sitnih i trenutnih interakcija i mikro svetova koji su nam nevidljivi iz perspektive naših kultura, sistema, struktura i drugih bezličnih apstrakcija. Prednost ove knjige je u tome što su je pisale tri osobe, tri različite osobe koje su svojim socijalnim (ili klasnim identitetima) uspevale da pronađu sebi slične ljude u Africi i samim tim i da oslikaju socijalnu slojevitost afričkih društava u kojima su se nalazili.

Ako bi za Južnu Ameriku mogli da kažemo da je bila poligon za testiranje različitih političkih ideologija, onda za Afriku stoji to da je bila poligon za testiranje imperijalne volje različitih evropskih vlada i vladara. Jedna od tekovina tog belačkog odnosa prema domorocima jesu bantustani, male teritorijalne jedinice naseljene crnačkm stanovništvom koje su bile karateristične za Južnoafričku republiku. Bantustani su bili neka vrsta geta, kampa ili logora, koji su naizgled samodovoljni iako su u praksi zvisili od belačke vlade, a služili su da se crnačko stanovništvo ogradi i lakše kontroliše, kao i da se po potrebi eksploatiše kao jeftina i besplatna radna snaga.

“Bantustan” je knjiga mnoštva susreta, dodira, malih priča i svakodnevnih detalja koje prepoznajemo i kao naše, kao univerzalne, knjiga rasterećena vrednosnih predstava i otkrivanja putopisno-hodočasničkih svetova. Bantustan su odnosi našeg mikro sveta koji živi pod pritiskom tuđih okvira.

Le Korbizje – Šarl Eduar Žanere

Le Korbizje (Google images)

Ove godine se obeležava pedeset godina od smrti francuskog arhitekte Le Korbizjea koji je po mnogo čemu revolucionisao shvatanje i uređenje urbanog prostora. Iako je ideje razvijao početkom 20. veka do masovnije i intenzivnije realizacije istih dolazi tek po završetku Drugog svetskog rata kada u arhitekturi i urbanizmu prevagu odnosi modernistički i internacionalni stil. Osnove karakteristike ovih stilova bile su tipizacija i standardizacija urbanog prostora, neretko stvaranje potpuno novog ambijenta za život baziran na punoj zaposlenosti i industrijskoj proizvodnji. To je značilo nicanje novih gradova koji su bili deljeni na striktno odelite sektore, grad podeljen po zonama: upravno-administrativni, industrijsko-proizvodni, stambeni, rekreativni i sl. U praksi je ova vrsta prostorne diferencijacije (usložnjavanja i međuodnosa) značila začetke društvene segregacije i klice kasnije getoizacije koja dolazi do izražaja već početkom osamdesetih godina, a vrhunac doživljava tokom devedesetih.

Modernističke ideje u arhitekturi, i umetnosti uopšte, bile su prisutne početkom 20. veka u javnoj sferi kao neka vrsta revolucionarne subverzivnosti i u tom periodu su materijalizaciju doživljavale, pre svega, zahvaljujući ktitorstvu uglednijih ljudi zapadnog sveta. Svoju masovnu materijalizaciju ove ideje doživaljavaju tek početkom pedesetih godina i to pre svega zahvaljujući socijalnim promenama u nerazvijenim zemljama istočne Evrope, Južne Amerike, Azije i Afrike, dakle u onim delovima sveta gde je socijalistička ideja i revolucija imala svoje korene u siromaštvu i bedi. Tako npr. nastaje Brazilija Oskara Nimajera, zatim Čandigar (kao rezultat odvajanja Pakistana od Indije čija je regija Pendžab ostala bez glavnog grada Lahora), ili u našim lokalnim prilikama Novi Beograd, Novi Zagreb, kao i dobar deo Skoplja posle zemljotresa 1963. god. pod projektovanjem japanskog arhitekte Kenzo Tangea.   

Novi Beograd (Google images)

Le Korbizije je mnogo putovao upoznajući se na taj način sa kulturama različitih evropskih krajeva, od Zapadne Evrope, Srednje Evrope , Mediterana pa sve do Balkana i Orijenta. Le Korbizjeovo „Putovanje na Istok“ se često u domaćim prilikama uzima kao neka vrsta egzotične preporuke za Beograd, iako sa tim nema nikakve veze. Često se u domaćim novinama može naići na Le Korbizjeov „citat“ o Beogradu kao o ujedno najružnijem mestu na svetu sa najlepšim položajem na svetu. Opis je, zapravo, bitno drugačiji, pa Le Korbizje navodi kako je razočaran Beogradom nazivajući ga smešnom prestonicom jer je prljav, neorganizovan i nečastan, a da zauzvrat ima lep položaj kao Budimpešta. Jedna poseta toskanskom manastiru Emi uticaće presudno na Le Korbizjea da zasnuje svoju teoriju življenja: tu se razvija ideja za njegove utopijske, socijalističke gradove. Ovaj manastir on doživljava kao mesto gde se ostvaruju autentične ljudske težnje: tišina, samoća i svakodnevni ljudski kontakt.

Godine 1908. odlazi u Pariz kako bi se bolje upoznao sa francuskom kulturom kojoj inače, iako rodom iz Švajcarske, pripada. Tu upoznaje Ogista Perea koji u to vreme radi revolucionarne promene u građevinarstvu i arhitekturi: uvodi armirani beton zbog njegove ekonomičnosti, trajnosti i monumentalne prirode. Ovo će bitno uticati na Le Korbizijea jer će  gotovo sva njegova dela kasnije biti rađena upravo uz pomoć armiranog betona kao osnovnog materijala za gradnju.

Osam  godina kasnije upoznaje slikara Amadea Ozanfana sa kjim pokreće novi umetnički pravac - purizam – koji predstavlja čičenje umetnosti od zaostavštine klasičnog stila, koja se, po njima, ne uklapa u savremene tokove industrijskog čoveka.

U Atini je 1933. gidine održan četvrti kongres internacionalne moderne arhitekture na kojem su postavljene osnovne crte „novog duha“: materijali urbanizma su sunce, prostor i zelenilo. Osnovna ideja „Atinske povelje“ je uspostavljanje novih arhitektonskih i urbanističkih metoda u cilju stvaranja novog društvenog okruženja prilagođenog savremenom čoveku. („Želeo bih da pomognem ljudima da dobro i udobno žive“ – Le Korbizje).

Le Korbizje spada u onu grupu urbanista i arhitekata koji se nazivaju progresistima. To je pravac koji je želeo da početkom 20. veka da jedno novo viđenje čoveka i sveta, pokušaj standardizacije, unifikacije, stvaranja određenog kalupa, modela koji treba da bude univerzalan. Ovaj pristup se najbolje ogleda u Le Korbizjeovom prototipu čoveka, „Modulor“, koji izbacuje nove antropološke dimenzije, novi odnos čovekovih mera(na neki način novi „Vitruvijev čovek“).

Modulor (Google images)

U svom delu „Ka pravoj arhitekturi“ razvija učenje o konceptualnoj dvostrukosti: neophodnost zadovoljenja funkcionalnih zahteva (praktičnost, ekonomičnost za novog čoveka modernog industrijskog društva) i nagon za korišćenjem apstraktnih elemenata koji utiču na čula i inspirišu um.

Razvija ideju o „Ozarenom gradu“ i formuliše četiri principa karaktersitična za taj tip grada: stanovanje, rad, negovanje duha i tela (rekreacija), saobraćaj.

Le Korbizje je prvi počeo da projektuje serijske kolektivne stambene zgrade koje su bile oplemenjene inovacijama u arhitekturi: otvorenost prostora, nivoi, prozračnost čitavog stana, svojevrsna dinamika prostora koja pokušava da otrgne čoveka od zamisli stambenog prostora kao pukog krova nad glavom, i da kuću kao „mašinu za stanovanje“ oplemeni inovacijama.

U urbanizmu učenje bazira na principima „Atinske povelje“ i principima sunca, prostora, zelenila, sveopšte segregacije saobraćaja. Pristalica je viskoh stambenih kula koje su okružene sa velikim zelenim površinama. U ovom kontekstu kritikovan je od strane nekih sociologa grada i urbanista, kao što su Anri Lefevr, Luis Mamfors i Džejn Džejkobs. Oni su smatrali da Le Korbizje svojim urbanističkim rešenjima ukida ulicu kao mesto ljudske komunikacije i kao jedan od osnovnih gradskih agregeta i arhetipova. Le Korbizje po mišljenju pomenutih autora čoveka svodi na homo tehnicusa, na šta je on odgovorio da je ulica put magaraca a ne ljudi. Ipak, ova kritika je bila na mestu s obzirom na činjenicu da se čovek u novonastalim gradovima arhitekata poput Le Korbizjea oseća izgubljeno i umanjeno, pojedeno u prostoru. Sa druge strane, ovaj tip kreiranja urbanog prosotra mnogo toga govori i o karakteru vlasti kao autoritarne. Veliki, otvoreni, brisan prostor, jednolične zgrade, široki bulevari ostavljaju utisak svedenosti okruženja na unapred tačno izračunati minimum koji je lako kontrolisati.

Kao zagovornik jednog novog grada, utopijskog grada Le Korbizje zahteva visoke zgrade, kule koje će biti okružene ogromnim zelenim površinama, a koje imaju zadatak da zamene ulicu kao mesto komunikacije. Ovi suspstituenti ulicama u isto vreme čine čovekovo okruženje zdravijim i lepšim. Ovakvi višemilionski gradovi (za Le Korbizjea je idealna veličina grada oko 2 miliona stanovnika pa najviše do 4) podrazumevaju široke i dugačke bulevare, segregaciju saobraćaja kao i funkcionalnu diferencijaciju (upravne zgrade se nalaze u strogom centru, stambena zona je segregirana i na taj način u potpuosti odvojena od bilo kakvog društveno-kulturnog života; na ovaj način stvaraju se gradovi spavaonice, tipičan primer je u prvim godinama bio Novi Beograd). Zbog ovih kontrolnih modela u svom urbanizmu bio je okarakterisan kao zagovornik stvaranja sekularne religije i kao reakcionar koji promoviše segregaciju (kada je reč o reakcionarnosti, ove godine, na pedesetu godišnjicu smrti, u Francuskoj su objavljene dve knjige koje iznose tvrdnje da je Le Korbizje tokom Drugog svetskog rata bio pristalica kolaboracionističkog režima u Višiju, kao i da je bio antisemita koji je Hitlera doživeo kao kreatora novih evropskih granica).

Le Korbizjea karakteriše stvaranje potpunog novog „sveta“, on se ne prilagođava postojećim gradovima, urbanim područjima i urbanom okruženju, on želi da stvori prototip novog grada u kome će živeti novi čovek. Uvideo je dolazak jedne nove epohe koja bi se mogla nazvati „brzom epohom“ i stvaranjem novog sistema vrednosti i novih potreba. Čovek mora da se prilagodi tom novom duhu ukoliko želi da opstane i ukoliko želi da bude praktičan i ekonomičan.

Njegovi najveći projekti su grad Čandigar 1951. godine koji se osniva na inicijativu tadašnjeg indijskog presdsednika Nehrua. Posle građanskog rata u Indiji, prestonica pokrajine Pendžab Lahor pripada Pakistanu, a Indija zahteva gradnju novog grada u novom duhu. Na taj način nastaje Čandigar kao tipični primer korbizijeovske arhitekture. Sledeći grad koji je posredno projektovao je nova prestonica Brazila, Brazilija 1956. godine. Ako bismo Le Korbizjea shvatili na neki način kao pizitivistu, kao nekoga ko zahteva pronalaženje reda i uređenje kroz progres, onda ovaj njegov projekt Brazilije savršeno ulazi u koncept moderne brazilske države na čijoj zastavi se vijore reči oca pozitivizma i osnivača sociologije Ogista Konta: „Ordem en progresso” (Poredak i Napredak).

Brazilija (Google images)

Čandigar (Google images)
 

Čandigar, Otvorena šaka (Google images)

ПARTИЗАН

Ovde godine je košarkaški klub Partizan postao nešto mnogo više od klasične sportske institucije. Bilo je primetno i prethodnih godina da iza ovog sporta u Partizanu i oko njega stoji čitava društvena zajednica koja ovaj sport i klub prati iskreno, strastveno i pristrasno, partizanski. Što je i bilo logično s obzirom na uspehe koje je klub postizao u prethodnim sezonama, a koji su prevazilazili ekonomske mogućnosti kluba. Trinaest uzastopnih titula domaćeg prvenstva, šest titula Jadranske lige, jedan F4, par puta top 8 i top 16 Evrolige i to (gotovo) uvek sa najmlađim i timom sa najslabijim budžetom u Evropi. Posebno je interesantno to da su strani igrači razvili prisan odnos sa klubom i neretko iskazivali svoje simpatije i poštovanje prema Partizanu i po odlasku iz kluba. Dovoljno je pomenuti Lazmea, Gista, Mekejleba, Veselog, Vestermana ili Lovernja (ovaj poslednji je bio prvi stranac kapiten u Partizanu).

Pored svih tih uspeha koje je Partizan napravio kod kuće, na prostoru bivše Jugoslavije i u Evropi, mnogo više je napravljeno na planu brendiranja košarke i Partizana kao nečeg što spada u domen kulture ili umetnosti. Počelo je Vujoševićevim insistiranjem na čitanju knjiga, gostovanjima na TVu gde je isticao da je veliki kolekcionar knjiga i slika, čime je debelo izlazio iz uobičajenog okvira ponašanja jednog košarkaškog trenera. Kasniji Vujoševićevi nastupi su išli dovoljno daleko da postanu kritika državne politike, pa se u nekom momentu činilo kako je košarkaški klub jedina opozicija trenutnom režimu, što je posebno došlo do izražaja nakon pojavljivanja Crvene zvezde gotovo niotkuda.

Za širu sliku Partizana, ne samo kao sportske institucije već kao neke vrste kulturnog modela, dodatno su se pobrinula tri dokumentarca od kojih je jedan prikazan 2011. godine, dok su druga dva emitovana 2012. godine. Prvi dokumentarac je rezultat španske podružnice francuske televizije CANAL+ i u kratkoj formi je prikazan Partizanov put do evropske titule 1992. godine koji je specifičan po činjenici da je zbog ratnog stanja u zemlji Partizan svoje domaće utakmice igrao u Španiji, u madridskom predgrađu Fuenlabrada. „El Partizande Fuenlabrada“ je verovatno poslužio kao lep uvod za još dva filma dokumentarnog karaktera u domaćoj produkciji. Prvi dokumentarac se odnosio na obeležavanje dvadeset godina od osvajanja jedine evroligaške titule Partizana, u Istanbulu protiv Huventuda 1992. godine, a drugi dokumentarac je bio posvećen Dušku Vujoševiću kao čoveku koji je nešto više od trenera. Film „Ima jedan tim“ je prikazan na svečanoj akademiji koja je bila upriličena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a emisija o Vujoševiću, Raspakivanje, nosila je naziv „DuškoVujošević – Kant iz plemena Kuča“ i prikazana je na RTS.

Ovi filmovi su stvorili jednu relaksiranu sliku o Partizanu kao brendu, nečega što bi mogli nazvati mekom moći koja je po svom karakteru fleksibilnija, prijemčivija i ne toliko agresivna za okolinu. Stvorena je klima konzumiranja Partizanove košarke kao doze umetnosti, evroligaške utakmice su bile među najposećenijim u Evropi, jedna od pesama navijača izabrana je glasovima čitalaca španskih sportskih novina („Marka“) među deset najlepših navijačkih pesama na svetu, Vujošević je proglašen za najboljeg trenera Evrolige za sezonu 2008/2009.

Iza svega ovoga na tribinama uvek haotičnog i poluanarhičnog Juga („jer mi smo stoka sa tribine južne“) stvarala se jedna nova dimenzija navijanja koja je prevazilazila klasično stajanje i pevanje. Bar dve stvari zaslužuju da se posebno istaknu: Grobarski trash romantizam i Grupa JNA. Prvi okupljeni oko fanzina i svojih profila na društvenim mrežama uspeli su da animiraju masu ljudi preko interneta stvarajući novi model navijanja kroz karikaturalne likovne, poetske i prozne kreacije. O njima je napisan čak i jedan naučni članak. Ovi drugi su pokušali da vrate duh osamdesetih na tribinu, pre svega fudbalsku, svirajući punk obrade pesama. Koliko je realno očekivati da danas punk kao stil zaživi na bilo kojoj tribini u Srbiji više je nego upitno, ali sama činjenica da među navijačima postoji i ovaj model dovoljno govori o decentralizovanosti i koncpetualnosti Partizanovog Juga sklonog performansima. Ovo naročito treba imati u vidu ako se baci pogled na drugu stranu brda i ugleda anahrono guslanje koje postaje sprdnja sa samima sobom i sopstvenom tradicijom.  

Ova sezona je verovatno najteža sezona u poslednjih desetak godina i navijači su se klubu odužili kako dolikuje, a vrhunac tog odnosa bila je revijalna utakmica „Grobari za nas“.

Stoga, i da ove sezone ne osvojimo ništa, pobedili smo kao zajednica.

Nemanja Radović, Fb stranica