ПARTИЗАН

Ovde godine je košarkaški klub Partizan postao nešto mnogo više od klasične sportske institucije. Bilo je primetno i prethodnih godina da iza ovog sporta u Partizanu i oko njega stoji čitava društvena zajednica koja ovaj sport i klub prati iskreno, strastveno i pristrasno, partizanski. Što je i bilo logično s obzirom na uspehe koje je klub postizao u prethodnim sezonama, a koji su prevazilazili ekonomske mogućnosti kluba. Trinaest uzastopnih titula domaćeg prvenstva, šest titula Jadranske lige, jedan F4, par puta top 8 i top 16 Evrolige i to (gotovo) uvek sa najmlađim i timom sa najslabijim budžetom u Evropi. Posebno je interesantno to da su strani igrači razvili prisan odnos sa klubom i neretko iskazivali svoje simpatije i poštovanje prema Partizanu i po odlasku iz kluba. Dovoljno je pomenuti Lazmea, Gista, Mekejleba, Veselog, Vestermana ili Lovernja (ovaj poslednji je bio prvi stranac kapiten u Partizanu).

Pored svih tih uspeha koje je Partizan napravio kod kuće, na prostoru bivše Jugoslavije i u Evropi, mnogo više je napravljeno na planu brendiranja košarke i Partizana kao nečeg što spada u domen kulture ili umetnosti. Počelo je Vujoševićevim insistiranjem na čitanju knjiga, gostovanjima na TVu gde je isticao da je veliki kolekcionar knjiga i slika, čime je debelo izlazio iz uobičajenog okvira ponašanja jednog košarkaškog trenera. Kasniji Vujoševićevi nastupi su išli dovoljno daleko da postanu kritika državne politike, pa se u nekom momentu činilo kako je košarkaški klub jedina opozicija trenutnom režimu, što je posebno došlo do izražaja nakon pojavljivanja Crvene zvezde gotovo niotkuda.

Za širu sliku Partizana, ne samo kao sportske institucije već kao neke vrste kulturnog modela, dodatno su se pobrinula tri dokumentarca od kojih je jedan prikazan 2011. godine, dok su druga dva emitovana 2012. godine. Prvi dokumentarac je rezultat španske podružnice francuske televizije CANAL+ i u kratkoj formi je prikazan Partizanov put do evropske titule 1992. godine koji je specifičan po činjenici da je zbog ratnog stanja u zemlji Partizan svoje domaće utakmice igrao u Španiji, u madridskom predgrađu Fuenlabrada. „El Partizande Fuenlabrada“ je verovatno poslužio kao lep uvod za još dva filma dokumentarnog karaktera u domaćoj produkciji. Prvi dokumentarac se odnosio na obeležavanje dvadeset godina od osvajanja jedine evroligaške titule Partizana, u Istanbulu protiv Huventuda 1992. godine, a drugi dokumentarac je bio posvećen Dušku Vujoševiću kao čoveku koji je nešto više od trenera. Film „Ima jedan tim“ je prikazan na svečanoj akademiji koja je bila upriličena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a emisija o Vujoševiću, Raspakivanje, nosila je naziv „DuškoVujošević – Kant iz plemena Kuča“ i prikazana je na RTS.

Ovi filmovi su stvorili jednu relaksiranu sliku o Partizanu kao brendu, nečega što bi mogli nazvati mekom moći koja je po svom karakteru fleksibilnija, prijemčivija i ne toliko agresivna za okolinu. Stvorena je klima konzumiranja Partizanove košarke kao doze umetnosti, evroligaške utakmice su bile među najposećenijim u Evropi, jedna od pesama navijača izabrana je glasovima čitalaca španskih sportskih novina („Marka“) među deset najlepših navijačkih pesama na svetu, Vujošević je proglašen za najboljeg trenera Evrolige za sezonu 2008/2009.

Iza svega ovoga na tribinama uvek haotičnog i poluanarhičnog Juga („jer mi smo stoka sa tribine južne“) stvarala se jedna nova dimenzija navijanja koja je prevazilazila klasično stajanje i pevanje. Bar dve stvari zaslužuju da se posebno istaknu: Grobarski trash romantizam i Grupa JNA. Prvi okupljeni oko fanzina i svojih profila na društvenim mrežama uspeli su da animiraju masu ljudi preko interneta stvarajući novi model navijanja kroz karikaturalne likovne, poetske i prozne kreacije. O njima je napisan čak i jedan naučni članak. Ovi drugi su pokušali da vrate duh osamdesetih na tribinu, pre svega fudbalsku, svirajući punk obrade pesama. Koliko je realno očekivati da danas punk kao stil zaživi na bilo kojoj tribini u Srbiji više je nego upitno, ali sama činjenica da među navijačima postoji i ovaj model dovoljno govori o decentralizovanosti i koncpetualnosti Partizanovog Juga sklonog performansima. Ovo naročito treba imati u vidu ako se baci pogled na drugu stranu brda i ugleda anahrono guslanje koje postaje sprdnja sa samima sobom i sopstvenom tradicijom.  

Ova sezona je verovatno najteža sezona u poslednjih desetak godina i navijači su se klubu odužili kako dolikuje, a vrhunac tog odnosa bila je revijalna utakmica „Grobari za nas“.

Stoga, i da ove sezone ne osvojimo ništa, pobedili smo kao zajednica.

Nemanja Radović, Fb stranica