Islam kao uzurpirana ideologija

Pitanje budućeg kretanja i razvoja političkog islama zavisi najmanje od dve stvari koje bi mogle da preokrenu dominantno nestabilnu sunitsku predominaciju u muslimanskom svetu i kritičnu percepciju islama u očima ostatka sveta.

Prvo, valjalo bi obratiti pažnju na unutrašnji sukob unutar muslimanskog sveta koji se poslednjih pet godina naročito rasplamsao u Siriji sukobljavajući brojniju sunitsku struju manjinskoj i „jeretičkoj“ šiitskoj struji sa svim njenim pratećim derivatima i frakcijama. Decenijama unazad favorizovani sunizam stvorio je svoju međunarodnu, internacionalnu, esenciju faktora nestabilnosti kroz radikalizam vehabijskog tipa koji svoje ishodište ima u Saudijskoj Arabiji (zapadnom faktoru stabilnosti na Bliskom Istoku). Uz to, bilo bi zanimljivo ove sukobe unutar islama posmatrati i iz perspektive različitih socioekonomskih ustrojstava muslimanskih društava. Da li postoji veza između vrste ekonomske proizvodnje i heterogenosti religijskog učenja unutar muslimanskih društava kao što je postojala u hrišćanskoj Evropi tokom katoličko-protestantskih ratova i krvoprolića? Mi danas o tim stvarima, odnosa socioekonomske proizvodnje i religijskog sistema muslimanskih društava, uglavnom, ne znamo ništa, skloni smo da sve pojavne konflikte koji se dešavaju u tom svetu tumačimo isključivo iz perspektive religije.

Drugo, pored sukoba koji se vodi na globalnom planu između sunitske Saudijske Arabije (i u poslednje vreme sve ambicioznije Turske) i šiitskog Irana za pokroviteljstvo nad muslimanskim svetom, važan faktor buduće dinamike kretanja i percepcije islama u sekularnom zapadnom svetu jesu evropski muslimani, imigranti kolonijalnog nasleđa Francuske, Belgije, Holandije, Britanije i Nemačke. Na ovim muslimanskim zajednicama je verovatno najteži i najveći zadatak pacifikacije odnosa islamskog i ostatka sekularnog (evropskog) sveta koji očigledno još uvek nema mehanizme za borbu protiv kancera islamskog terorizma.

Stanje sa evropskim muslimanima ima dvostruki problem i za njegovo rešavanje je potrebna i iskrenija podrška zapadnih vlada ovim zajednicama, a ne zadržavanje na frazama političke korektnosti. Ove muslimanske zajednice su nastale za potrebe industrijske države blagostanja posle Drugog svetskog rata, bili su jeftina radna snaga smeštena u predgrađa ili u industrijske gradove koji su krajem osamdesetih propali jer se proizvodnja, zahvaljujući globalizaciji, ili ugasila ili premestila u još siromašnije krajeve sveta koji su nudili još jeftiniju radnu snagu. Na taj način je nekadašnja radnička klasa nisko kvalifikovanih radnika arapskog porekla postala zajednica socijalnih slučajeva zarobljena u svojim besperspektivnim industrijskim predgrađima. Tako se tokom devedesetih u francuskim gradovima i predgrađima, nastanjenim populacijom sa Magreba i Bliskog Istoka, javljaju prvi znaci pobune koja u tim trenucima još uvek nema dominanto religiozno obeležje, ali religija u svakom slučaju već tada postaje jedan od značajnih faktora građenja identiteta i brige za zajednicu (stanje u ovim betonskim dubiozama verno je prikazano u filmu „Mržnja“) . Od prvobitnog socijalnog nezadovoljstva ovih ljudi kroz godine ne dešavanja ničega stiglo se do identitetskih problema koji su situaciju dodatno zaoštrili. Na taj način je materijalna stagnacija uzrokovala socijalnu segregaciju i odvajanje „njih“ od „nas“, da bi se sve zaoštrilo u prostornoj i simboličkoj dimenziji prostorne getoizacije i identitetske politike ovih zajednica. A kada je reč o identitetskoj politici muslimanskih zajednica onda valja napomenuti da se ona tokom devedesetih posebno zaoštrila i da su se već tada pojavili prvi slučajevi terorizma zavrbovanog među imigrantima druge i treće generacije. Tako Francuska ima situaciju da već 1995. beleži prve terorističke akcije koje je izveo Halid Kelkal. Kelkal je bio inspirisan praktičnim naputcima kako praktikovati islam u kontaktu sa bezbožničkim okruženjem, dakle on nije imao potrebu da se spiritualno povezuje sa Tvorcem i „višim silama“ već da sebe i svoju zajednicu zaštiti i diferencira u odnosu na sekularno okruženje koje je došljake stigmatisalo kao socijalne otpadnike. Poziv na džihad (sveti rat) bukvalno znači prevazilaženje samog sebe, kako na unutrašnjem, tako i na spoljašnjem planu odlaska u rat, pre svega, u cilju zaštite svoje zajednice (uma), pa tek potom uspostavljanja pakta sa Tvorcem (misak). Socijalna neintegrisanost i nefunkcionalnost znanja uzrokovala je da se u pojedinim zapadnoevropskim gradovima i predgrađima razvije čitava paralelna struktura svakodnevnog života koja se mimoilazi sa zvaničnim mehanizmima društvenog sistema. Verski fundamentalizam je u čitavu priču ušao bez mnogo državnobezbednosnih problema s obzirom na to da je tokom devedesetih bio i više nego osiljen i nagrađivan kao važan faktor u provokaciji i iscrpljivanju socijalističkih sistema srednje Azije (odnosno Sovjetskog saveza).  

Današnja radikalizacija islama u vidu terorizma ima za cilj širenje straha i panike i samozatvaranje prosvećenih zapadnih društava koja bi, u očima fundamentalista, trebala da odreaguju ksenofobijom i fašističkim terorom koji već praktikuje Islamska država. Međutim, terorizam nije odlika snage već slabosti, kako na idejnom tako i na borbenom nivou. Terorizam je grčeviti trzaj najosetljivijih, po pravilu najtvrđih struja, određenog vrednosnog sistema koji se susreće sa bitno drugačijim vrednosnim sistema koji ga okružuju, a zahvaljujući globalizaciji i savremenim tehnologijama sunitska radikalna tumačenja islama postaju sve osetljivija, radikalnija i eksplozivnija. Islamski terorizam ne postavlja zahteve, ne pregovara i ne komunicira sa zajednicom za koju smatra da ga ugrožava, islamski terorizam pravi spektakl znajući da savremena zapadna društva jesu dobrim delom društva spektakla koja se na taj način prazne i opuštaju. Dakle, udarajući kontra-spektaklom na spektakl teroristi stvaraju grč, paralizu i povlačenje javnosti kakvu danas znamo.

Rešenje problema islamskog radikalizma ne bi trebalo tražiti kroz preganjanje dveju struja mišljenja: prosvetiteljstvo vs mračnjaštvo, budući da problem leži na nivou uređenja društvenosti. Sudar islamskih društava, koja su komunitarnog, autoritarnog karaktera, i zapadnog individualizma i onoga što iz toga proizilazi, jeste konflikt načina na koji se i za koga se proizvodi društvena stvarnost. Iz perspektive zapadnog, građanskog, sveta, muslimanska društva su zaostala, ali treba imati na umu da u islamskom svetu gotovo ne postoji pojam građanina kakvim ga mi poznajemo. A tamo gde bi možda i mogao da postoji, kao što su heterogena šiitska društva, nije mu pružena adekvatna šansa od strane međunarodne politike.

Koncept građanina je nešto što se gradi i što podrazumeva kontinuitet gradnje, a toga u natalitetski eksplozivnim muslimanskim društvima slabo ima. Prvo, arapski svet je dugo vremena bio pod Osmanskim, nearapskim kalifatom, potom je ušao u fazu sekularizacije vođen autokratama i diktatorima, da bi se početkom novog milenijuma susreo sa veoma globalizovanim svetom što ga ponovo čini nestabilnim i nervoznim. Dolazak sve aktivnijeg i otvorenijeg Irana, kritična nesposobnost Saudijske Arabije da kontroliše sopstveno okruženje, a zatim i neosmanska agresivnost Turske, čine situaciju dodatno zanimljivom u kontekstu opadanja američke/zapadne moći. Ali isto tako sve to čini situaciju i dodatno nestabilnijom.

Screenshot La Haine

Putovanje kroz bantustan

Čitanje putopisnih knjiga najčešće doživljavam kao neku vrstu ispovedničkog teksta sa hodočasničkog putovanja, pri čemu to hodočasničko u sebi nosi karakter i težinu ubeđenja, ideologije, religije ili, naprosto, duhovnosti. Upravo iz tog razloga putopisi i mogu biti iskrivljena slika i predstava jer će se neretko bazirati na predubeđenju, odnosno na određenoj meta-naraciji kao temelju i osnovu čitave pokretačke avanture, pri čemu je to ubeđenje i naraciju teško izbiti samom sebi iz glave kada se na terenu susretnemo sa drugačijim stanjem od onoga kako nas romantizovana kultura putovanja uči.

Na taj način nam se istočnjačke i južnjačke kulture predstavljaju kao egzotične, sočne, pune života, tehnološki i civilizacijski neiskvarene, u skladu sa prirodnim okruženjem i ritmom života koji je bio blizak našim evolutivnim precima, uopšteno govoreći ove kulture se iz perspektive Zapadnjaka doživljavaju kao vitalistički održivije i zdravije, pri tom noseći u sebi, nenamerno, klice rasizma. Priča o plemenitom divljaku je nešto što predstavlja nepresušni izvor inspiracije za kontrakulturne pokrete savremenog zapadnog sveta, iako je sam koncept plemenitog divljaka konstrukt tog istog zapadnog sveta (kad kažem zapadnog sveta ne mislim striktno na zapadnu Evropu i SAD, jer nije reč o političkim podelama već o posledicama modernizacije određenih društava). Na osnovu te priče o plemenitom divljaku danas je izgrađena čitava etno literatura (etnolit) iz društveno, ekonomski, politički, kulturno, pa i prirodno, “egzotičnih” krajeva sveta, a koja se bazira na apstrahovanju vrednosnih etno detalja određenog društva kao kulturnog blaga koje se, dalje, nama Zapadnjacima, servira kao muzejsko i arheološko upražnjavanje određene kulturne matrice kao svakodnevne. To podrazumeva statičnu sliku sveta, tj. konkretnog egzotičnog društva, jer se takvim društvima i na taj način otpisuje mogućnost promene i potencijalnog napretka, pa ih samim tim trpamo u okvire izmišljene našom kulturnom imaginacijom.

Putopisna knjiga “Bantustan” je surovo otrežnjujući putopis koji raskida sa egzotikom romantičnog putovanja, ovo je putopis koji dolazi sa ulice, dakle direktno iz kontakta licem-u-lice sa Afrikom onakvom kakvom je ne znamo i onakvom kakvom je ne razmišljamo (ako je uopšte i razmišljamo).

Na jednog od promocija knjige u Novom Sadu jedan od autora, Lazar Pašćanović (preostala dvojica su Marko Đedović i Uroš Krčadinac), je izneo zanimljive razloge odlaska u Afriku, od kojih su meni dva objašnjenja bila smislena i draga. Prvi razlog, naveo je, je taj što smo svi Afrikanci, svi smo ponikli odatle i ona nam je pramajka (pod uslovom da prihvatate teoriju evolucije kao verodostojnu teoriju i objašnjenje). Odlazak u Afriku je doživljen kao novo rođenje, kao vraćanje roditeljima, i kao takav on je hodočasničko obilaženje “svete zemlje”, pa tako savršeno dobro stoji rečenica “U Afriku se ne ide, u Afriku se vraća”.  Ako je prvi razlog plod prethodno kritikovane kulturne imaginacije nas Zapadnjaka, onda je drugi razlog u isto vreme razbijanje te iste kulturne imaginacije i uvodi nas u suštinu same knjige. A to je da mi o Africi iz perspektive savremenog čoveka ne znamo ništa. Masovno i popularno znanje o Africi bazira se na različitim emisijama o prirodnim lepotama Afrike (čak se i nazivi država teško pominju jer nam je Afrika valjda jedna država), egzotičnim životinjama, safari turističkim turama, vračevima, magijama, poglavicama i to je otprilike to. Povremeno iskoči po koji diktator sa masovnim pokoljima koji nam se predstave kao kanibalistička orgija, pri čemu nismo ni svesni heterogenosti afričkog kontinenta i kakav društveni haos funkcioniše na njemu. Jedna od boljih rečenica koja razbija bele stereotipe o Afrikancima (ma koliko ovo bio suludo opšti termin kojim pokušavamo da odredimo bit kontinenta) je da “U Africi ne žive ljudožderi, Afrika je ljudožder”. I to je ono što zauzima najviše prostora u knjizi i to je ono što je najstrašnije i najlepše opisano u knjizi, dinamika socijalnog haosa u afričkim urbanim i poluurbanizovanim sredinama. Jer Afrika odavno više nije plemenska zajednica ljudi koji žive u skladu sa prirodom (Afrika je kontinet sa najvećom stopom urbanizacije i rasta gradskog stanovništva, ima više od 50 gradova sa milion ili više stanovnika), jer odavno ta priroda više nije netaknuta i jedra, jer je civilizacija tamo odavno prisutna na jedan od najsurovijih načina kroz eksploataciju ljudi, kultura, šuma, naftnih nalazišta, rudnika plemenitih metala i sl.

Koncpet putovanja koji ova trojica autora baštine i promovišu je najbolji način da se takve socijalno osetljive i prljave stvari iskreno i osete. Ova vrsta putovanja podrazumeva lutalaštvo koje se u nekim momentima preklapa sa skitničenjem, a koje ne mora nužno da podrazumeva socijalnu bedu već otpadnički stil života koji okruženje upoznaje kroz mnoštvo sitnih i trenutnih interakcija i mikro svetova koji su nam nevidljivi iz perspektive naših kultura, sistema, struktura i drugih bezličnih apstrakcija. Prednost ove knjige je u tome što su je pisale tri osobe, tri različite osobe koje su svojim socijalnim (ili klasnim identitetima) uspevale da pronađu sebi slične ljude u Africi i samim tim i da oslikaju socijalnu slojevitost afričkih društava u kojima su se nalazili.

Ako bi za Južnu Ameriku mogli da kažemo da je bila poligon za testiranje različitih političkih ideologija, onda za Afriku stoji to da je bila poligon za testiranje imperijalne volje različitih evropskih vlada i vladara. Jedna od tekovina tog belačkog odnosa prema domorocima jesu bantustani, male teritorijalne jedinice naseljene crnačkm stanovništvom koje su bile karateristične za Južnoafričku republiku. Bantustani su bili neka vrsta geta, kampa ili logora, koji su naizgled samodovoljni iako su u praksi zvisili od belačke vlade, a služili su da se crnačko stanovništvo ogradi i lakše kontroliše, kao i da se po potrebi eksploatiše kao jeftina i besplatna radna snaga.

“Bantustan” je knjiga mnoštva susreta, dodira, malih priča i svakodnevnih detalja koje prepoznajemo i kao naše, kao univerzalne, knjiga rasterećena vrednosnih predstava i otkrivanja putopisno-hodočasničkih svetova. Bantustan su odnosi našeg mikro sveta koji živi pod pritiskom tuđih okvira.

Le Korbizje – Šarl Eduar Žanere

Le Korbizje (Google images)

Ove godine se obeležava pedeset godina od smrti francuskog arhitekte Le Korbizjea koji je po mnogo čemu revolucionisao shvatanje i uređenje urbanog prostora. Iako je ideje razvijao početkom 20. veka do masovnije i intenzivnije realizacije istih dolazi tek po završetku Drugog svetskog rata kada u arhitekturi i urbanizmu prevagu odnosi modernistički i internacionalni stil. Osnove karakteristike ovih stilova bile su tipizacija i standardizacija urbanog prostora, neretko stvaranje potpuno novog ambijenta za život baziran na punoj zaposlenosti i industrijskoj proizvodnji. To je značilo nicanje novih gradova koji su bili deljeni na striktno odelite sektore, grad podeljen po zonama: upravno-administrativni, industrijsko-proizvodni, stambeni, rekreativni i sl. U praksi je ova vrsta prostorne diferencijacije (usložnjavanja i međuodnosa) značila začetke društvene segregacije i klice kasnije getoizacije koja dolazi do izražaja već početkom osamdesetih godina, a vrhunac doživljava tokom devedesetih.

Modernističke ideje u arhitekturi, i umetnosti uopšte, bile su prisutne početkom 20. veka u javnoj sferi kao neka vrsta revolucionarne subverzivnosti i u tom periodu su materijalizaciju doživljavale, pre svega, zahvaljujući ktitorstvu uglednijih ljudi zapadnog sveta. Svoju masovnu materijalizaciju ove ideje doživaljavaju tek početkom pedesetih godina i to pre svega zahvaljujući socijalnim promenama u nerazvijenim zemljama istočne Evrope, Južne Amerike, Azije i Afrike, dakle u onim delovima sveta gde je socijalistička ideja i revolucija imala svoje korene u siromaštvu i bedi. Tako npr. nastaje Brazilija Oskara Nimajera, zatim Čandigar (kao rezultat odvajanja Pakistana od Indije čija je regija Pendžab ostala bez glavnog grada Lahora), ili u našim lokalnim prilikama Novi Beograd, Novi Zagreb, kao i dobar deo Skoplja posle zemljotresa 1963. god. pod projektovanjem japanskog arhitekte Kenzo Tangea.   

Novi Beograd (Google images)

Le Korbizije je mnogo putovao upoznajući se na taj način sa kulturama različitih evropskih krajeva, od Zapadne Evrope, Srednje Evrope , Mediterana pa sve do Balkana i Orijenta. Le Korbizjeovo „Putovanje na Istok“ se često u domaćim prilikama uzima kao neka vrsta egzotične preporuke za Beograd, iako sa tim nema nikakve veze. Često se u domaćim novinama može naići na Le Korbizjeov „citat“ o Beogradu kao o ujedno najružnijem mestu na svetu sa najlepšim položajem na svetu. Opis je, zapravo, bitno drugačiji, pa Le Korbizje navodi kako je razočaran Beogradom nazivajući ga smešnom prestonicom jer je prljav, neorganizovan i nečastan, a da zauzvrat ima lep položaj kao Budimpešta. Jedna poseta toskanskom manastiru Emi uticaće presudno na Le Korbizjea da zasnuje svoju teoriju življenja: tu se razvija ideja za njegove utopijske, socijalističke gradove. Ovaj manastir on doživljava kao mesto gde se ostvaruju autentične ljudske težnje: tišina, samoća i svakodnevni ljudski kontakt.

Godine 1908. odlazi u Pariz kako bi se bolje upoznao sa francuskom kulturom kojoj inače, iako rodom iz Švajcarske, pripada. Tu upoznaje Ogista Perea koji u to vreme radi revolucionarne promene u građevinarstvu i arhitekturi: uvodi armirani beton zbog njegove ekonomičnosti, trajnosti i monumentalne prirode. Ovo će bitno uticati na Le Korbizijea jer će  gotovo sva njegova dela kasnije biti rađena upravo uz pomoć armiranog betona kao osnovnog materijala za gradnju.

Osam  godina kasnije upoznaje slikara Amadea Ozanfana sa kjim pokreće novi umetnički pravac - purizam – koji predstavlja čičenje umetnosti od zaostavštine klasičnog stila, koja se, po njima, ne uklapa u savremene tokove industrijskog čoveka.

U Atini je 1933. gidine održan četvrti kongres internacionalne moderne arhitekture na kojem su postavljene osnovne crte „novog duha“: materijali urbanizma su sunce, prostor i zelenilo. Osnovna ideja „Atinske povelje“ je uspostavljanje novih arhitektonskih i urbanističkih metoda u cilju stvaranja novog društvenog okruženja prilagođenog savremenom čoveku. („Želeo bih da pomognem ljudima da dobro i udobno žive“ – Le Korbizje).

Le Korbizje spada u onu grupu urbanista i arhitekata koji se nazivaju progresistima. To je pravac koji je želeo da početkom 20. veka da jedno novo viđenje čoveka i sveta, pokušaj standardizacije, unifikacije, stvaranja određenog kalupa, modela koji treba da bude univerzalan. Ovaj pristup se najbolje ogleda u Le Korbizjeovom prototipu čoveka, „Modulor“, koji izbacuje nove antropološke dimenzije, novi odnos čovekovih mera(na neki način novi „Vitruvijev čovek“).

Modulor (Google images)

U svom delu „Ka pravoj arhitekturi“ razvija učenje o konceptualnoj dvostrukosti: neophodnost zadovoljenja funkcionalnih zahteva (praktičnost, ekonomičnost za novog čoveka modernog industrijskog društva) i nagon za korišćenjem apstraktnih elemenata koji utiču na čula i inspirišu um.

Razvija ideju o „Ozarenom gradu“ i formuliše četiri principa karaktersitična za taj tip grada: stanovanje, rad, negovanje duha i tela (rekreacija), saobraćaj.

Le Korbizje je prvi počeo da projektuje serijske kolektivne stambene zgrade koje su bile oplemenjene inovacijama u arhitekturi: otvorenost prostora, nivoi, prozračnost čitavog stana, svojevrsna dinamika prostora koja pokušava da otrgne čoveka od zamisli stambenog prostora kao pukog krova nad glavom, i da kuću kao „mašinu za stanovanje“ oplemeni inovacijama.

U urbanizmu učenje bazira na principima „Atinske povelje“ i principima sunca, prostora, zelenila, sveopšte segregacije saobraćaja. Pristalica je viskoh stambenih kula koje su okružene sa velikim zelenim površinama. U ovom kontekstu kritikovan je od strane nekih sociologa grada i urbanista, kao što su Anri Lefevr, Luis Mamfors i Džejn Džejkobs. Oni su smatrali da Le Korbizje svojim urbanističkim rešenjima ukida ulicu kao mesto ljudske komunikacije i kao jedan od osnovnih gradskih agregeta i arhetipova. Le Korbizje po mišljenju pomenutih autora čoveka svodi na homo tehnicusa, na šta je on odgovorio da je ulica put magaraca a ne ljudi. Ipak, ova kritika je bila na mestu s obzirom na činjenicu da se čovek u novonastalim gradovima arhitekata poput Le Korbizjea oseća izgubljeno i umanjeno, pojedeno u prostoru. Sa druge strane, ovaj tip kreiranja urbanog prosotra mnogo toga govori i o karakteru vlasti kao autoritarne. Veliki, otvoreni, brisan prostor, jednolične zgrade, široki bulevari ostavljaju utisak svedenosti okruženja na unapred tačno izračunati minimum koji je lako kontrolisati.

Kao zagovornik jednog novog grada, utopijskog grada Le Korbizje zahteva visoke zgrade, kule koje će biti okružene ogromnim zelenim površinama, a koje imaju zadatak da zamene ulicu kao mesto komunikacije. Ovi suspstituenti ulicama u isto vreme čine čovekovo okruženje zdravijim i lepšim. Ovakvi višemilionski gradovi (za Le Korbizjea je idealna veličina grada oko 2 miliona stanovnika pa najviše do 4) podrazumevaju široke i dugačke bulevare, segregaciju saobraćaja kao i funkcionalnu diferencijaciju (upravne zgrade se nalaze u strogom centru, stambena zona je segregirana i na taj način u potpuosti odvojena od bilo kakvog društveno-kulturnog života; na ovaj način stvaraju se gradovi spavaonice, tipičan primer je u prvim godinama bio Novi Beograd). Zbog ovih kontrolnih modela u svom urbanizmu bio je okarakterisan kao zagovornik stvaranja sekularne religije i kao reakcionar koji promoviše segregaciju (kada je reč o reakcionarnosti, ove godine, na pedesetu godišnjicu smrti, u Francuskoj su objavljene dve knjige koje iznose tvrdnje da je Le Korbizje tokom Drugog svetskog rata bio pristalica kolaboracionističkog režima u Višiju, kao i da je bio antisemita koji je Hitlera doživeo kao kreatora novih evropskih granica).

Le Korbizjea karakteriše stvaranje potpunog novog „sveta“, on se ne prilagođava postojećim gradovima, urbanim područjima i urbanom okruženju, on želi da stvori prototip novog grada u kome će živeti novi čovek. Uvideo je dolazak jedne nove epohe koja bi se mogla nazvati „brzom epohom“ i stvaranjem novog sistema vrednosti i novih potreba. Čovek mora da se prilagodi tom novom duhu ukoliko želi da opstane i ukoliko želi da bude praktičan i ekonomičan.

Njegovi najveći projekti su grad Čandigar 1951. godine koji se osniva na inicijativu tadašnjeg indijskog presdsednika Nehrua. Posle građanskog rata u Indiji, prestonica pokrajine Pendžab Lahor pripada Pakistanu, a Indija zahteva gradnju novog grada u novom duhu. Na taj način nastaje Čandigar kao tipični primer korbizijeovske arhitekture. Sledeći grad koji je posredno projektovao je nova prestonica Brazila, Brazilija 1956. godine. Ako bismo Le Korbizjea shvatili na neki način kao pizitivistu, kao nekoga ko zahteva pronalaženje reda i uređenje kroz progres, onda ovaj njegov projekt Brazilije savršeno ulazi u koncept moderne brazilske države na čijoj zastavi se vijore reči oca pozitivizma i osnivača sociologije Ogista Konta: „Ordem en progresso” (Poredak i Napredak).

Brazilija (Google images)

Čandigar (Google images)
 

Čandigar, Otvorena šaka (Google images)

ПARTИЗАН

Ovde godine je košarkaški klub Partizan postao nešto mnogo više od klasične sportske institucije. Bilo je primetno i prethodnih godina da iza ovog sporta u Partizanu i oko njega stoji čitava društvena zajednica koja ovaj sport i klub prati iskreno, strastveno i pristrasno, partizanski. Što je i bilo logično s obzirom na uspehe koje je klub postizao u prethodnim sezonama, a koji su prevazilazili ekonomske mogućnosti kluba. Trinaest uzastopnih titula domaćeg prvenstva, šest titula Jadranske lige, jedan F4, par puta top 8 i top 16 Evrolige i to (gotovo) uvek sa najmlađim i timom sa najslabijim budžetom u Evropi. Posebno je interesantno to da su strani igrači razvili prisan odnos sa klubom i neretko iskazivali svoje simpatije i poštovanje prema Partizanu i po odlasku iz kluba. Dovoljno je pomenuti Lazmea, Gista, Mekejleba, Veselog, Vestermana ili Lovernja (ovaj poslednji je bio prvi stranac kapiten u Partizanu).

Pored svih tih uspeha koje je Partizan napravio kod kuće, na prostoru bivše Jugoslavije i u Evropi, mnogo više je napravljeno na planu brendiranja košarke i Partizana kao nečeg što spada u domen kulture ili umetnosti. Počelo je Vujoševićevim insistiranjem na čitanju knjiga, gostovanjima na TVu gde je isticao da je veliki kolekcionar knjiga i slika, čime je debelo izlazio iz uobičajenog okvira ponašanja jednog košarkaškog trenera. Kasniji Vujoševićevi nastupi su išli dovoljno daleko da postanu kritika državne politike, pa se u nekom momentu činilo kako je košarkaški klub jedina opozicija trenutnom režimu, što je posebno došlo do izražaja nakon pojavljivanja Crvene zvezde gotovo niotkuda.

Za širu sliku Partizana, ne samo kao sportske institucije već kao neke vrste kulturnog modela, dodatno su se pobrinula tri dokumentarca od kojih je jedan prikazan 2011. godine, dok su druga dva emitovana 2012. godine. Prvi dokumentarac je rezultat španske podružnice francuske televizije CANAL+ i u kratkoj formi je prikazan Partizanov put do evropske titule 1992. godine koji je specifičan po činjenici da je zbog ratnog stanja u zemlji Partizan svoje domaće utakmice igrao u Španiji, u madridskom predgrađu Fuenlabrada. „El Partizande Fuenlabrada“ je verovatno poslužio kao lep uvod za još dva filma dokumentarnog karaktera u domaćoj produkciji. Prvi dokumentarac se odnosio na obeležavanje dvadeset godina od osvajanja jedine evroligaške titule Partizana, u Istanbulu protiv Huventuda 1992. godine, a drugi dokumentarac je bio posvećen Dušku Vujoševiću kao čoveku koji je nešto više od trenera. Film „Ima jedan tim“ je prikazan na svečanoj akademiji koja je bila upriličena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a emisija o Vujoševiću, Raspakivanje, nosila je naziv „DuškoVujošević – Kant iz plemena Kuča“ i prikazana je na RTS.

Ovi filmovi su stvorili jednu relaksiranu sliku o Partizanu kao brendu, nečega što bi mogli nazvati mekom moći koja je po svom karakteru fleksibilnija, prijemčivija i ne toliko agresivna za okolinu. Stvorena je klima konzumiranja Partizanove košarke kao doze umetnosti, evroligaške utakmice su bile među najposećenijim u Evropi, jedna od pesama navijača izabrana je glasovima čitalaca španskih sportskih novina („Marka“) među deset najlepših navijačkih pesama na svetu, Vujošević je proglašen za najboljeg trenera Evrolige za sezonu 2008/2009.

Iza svega ovoga na tribinama uvek haotičnog i poluanarhičnog Juga („jer mi smo stoka sa tribine južne“) stvarala se jedna nova dimenzija navijanja koja je prevazilazila klasično stajanje i pevanje. Bar dve stvari zaslužuju da se posebno istaknu: Grobarski trash romantizam i Grupa JNA. Prvi okupljeni oko fanzina i svojih profila na društvenim mrežama uspeli su da animiraju masu ljudi preko interneta stvarajući novi model navijanja kroz karikaturalne likovne, poetske i prozne kreacije. O njima je napisan čak i jedan naučni članak. Ovi drugi su pokušali da vrate duh osamdesetih na tribinu, pre svega fudbalsku, svirajući punk obrade pesama. Koliko je realno očekivati da danas punk kao stil zaživi na bilo kojoj tribini u Srbiji više je nego upitno, ali sama činjenica da među navijačima postoji i ovaj model dovoljno govori o decentralizovanosti i koncpetualnosti Partizanovog Juga sklonog performansima. Ovo naročito treba imati u vidu ako se baci pogled na drugu stranu brda i ugleda anahrono guslanje koje postaje sprdnja sa samima sobom i sopstvenom tradicijom.  

Ova sezona je verovatno najteža sezona u poslednjih desetak godina i navijači su se klubu odužili kako dolikuje, a vrhunac tog odnosa bila je revijalna utakmica „Grobari za nas“.

Stoga, i da ove sezone ne osvojimo ništa, pobedili smo kao zajednica.

Nemanja Radović, Fb stranica

Mart - Oktobar

Kada lamentiramo nad stanjem građanske neposlušnosti u Srbiji onda se najčešće prisećamo protesta i marševa nezadovoljnih građana tokom devedesetih godina koji su protestovali protiv vlasti Slobodana Miloševića. Masa tadašnjih protestnih šetnji je bila prilično heterogena, možda se to tada nije toliko primećivalo ali je razlaz između nekadašnjih saboraca postao očitiji nakon 5. oktobra 2000. godine. Bili su tu svi oni koji su Miloševićevu politiku doživljavali kao nacionalističku, ali i oni koji su na ulice izlazili ne bi li ispoljili svoj antikomunistički stav. Stoga bi Miloševićevu politiku mogli okarakterisati kao nacional-boljševičku ili neostaljinističku, što je u osnovi totalitarni model vlasti.

Kada danas govorimo o građanskim protestima devedesetih nailazimo na tumačenja koja govore o ondašnjim nadanjima u bolje društvo, u drugačiji i prefinjeniji sistem vrednosti koji bi, valjda, trebao da odnese sve nedaće i donese nove blagodeti. Problem je „samo“ u tome što ljude na kolektivnu akciju ne pokreće nekakav sistem vrednosti koji lebdi nad skupom pojedinaca ili, još gore, sistem vrednosti koji treba da nas sačeka u nekakvoj zamišljenoj, projektovanoj, društvenoj zajednici. Ljude na kolektivnu akciju pokreću životne okolnosti koje zajednički dele. Između realnosti i zamišljene projektovane društvene zajednice stoji provalija. Način  na koji će ta provalija biti premošćena uveliko zavisi od karaktera realne društvene zajednice, a ne one kakva postoji u našim glavama, idejama i vrednostima o željenom karakteru društvene zajednice. U tom smislu su životne okolnosti svakodnevnice okidači i pokretači kolektivne akcije. Ako životne okolnosti srbijanske društvene zajednice devedesetih uporedimo sa okolnostima posle 5. oktobra 2000. godine onda vidimo razliku u nijansama svakodnevnog života.

Za devedesete je bio karakterističan crno-beli pogled na svet, stvarnost je bila prilično jednodimenzionalna u smislu da nije nudila mogućnost izbora za život, već jedino mogućnost izbora za preživljavanje. Što su okolnosti jednodimenzionalnije to je lakše mobilisati i pokrenuti kritičnu masu nezadovoljnu postojećim stanjem, pa u tom smislu ne čudi građanska neposlušnost od 9. marta 1991. godine pa sve do 5. oktobra. 2000. godine. Od dvehiljaditih smo dobili pogled na svet u boji, prepoznali smo u realnom životu nijanse koje su predstavljale više od preživljavanja, a to je značilo anticipaciju potrošačkog društva i uživanja u detaljima koji predstavljaju komfor. U heterogenim, višedimenzionalnim demokratskim društvima ljudi razvijaju blazirana, nijansirana, ponašanja i teže ih je ukalupiti u jedinstveni model akcije.

Stoga bi građansku neposlušnost, za sada, mogli simbolički da ogradimo između dve pesme posvećene početku otpora, 9. martu (Dža ili bu „Sećam se“) i kraju, tj. rasplinutosti velikih nadanja, 5., odnosno 6. oktobru (Block Out „Dan koji nikad nije došao“).

Mondrijan i Maljevič - ikone Moderne

Narodni muzej u Beogradu i Muzej istorije Jugoslavije ove godine priređuju izložbe o dva veoma istaknuta avangardna umetnika s početka dvadesetog veka čiji radovi su bitno obeležili likovnu umetnost Moderne, ali i isto tako i dva autora čija su dela doživljavala široku implementaciju u oblasti primenje umetnosti, industrijskog dizajna, dizajna, uređenja enterijera, arhitekture i slično. Reč je o delima holandskog umetnika Pita Mondrijana i ruskog/sovjetskog umetnika Kazimira Maljeviča.

Izložba posvećena Mondrijanu, tačnije jednoj njegovoj slici/kompoziciji, je zatvorena 22. februara. Izložba je bila fokusirana na jedno Mondrijanovo delo, „Slučaj Kompozicije II“, koje je Kraljevina Holandija 1931. godine, samo dve godine pošto je delo nastalo u Parizu, poklonila novonastaloj Kraljevini Jugoslaviji ne bi li se veze između ove dve zemlje ojačale. Uz ovu kompoziciju Narodni muzej u Beogradu je tada na poklon dobio još nekolicinu slika holandskih umetnika među kojima je bio zastupljen i Van Gog, ali je samo ovo, Mondrijanovo, delo bilo izrazito modernističko. I upravo je modernizam i neoplasticizam ove kompozicije razlog zašto je slika dugo vremena bila zabačena u depou muzeja, da bi tek početkom pedesetih godina (dakle sa promenom društvenog i državnog uređenja nove Jugoslavije) kompozicija bila uvrštena u postavku muzeja.

Slučaj Kompozicije II

Pit Mondrijan je bio jedan od osnivača holandske umetničke modernističke škole De Stijl koja je okupljala progresivne umetnike slične onima kakvi su radili u susednoj Nemačkoj i Gropijusovom Bauhausu. Bauhaus je, sa druge strane, primao veoma snažne uticaje iz Rusije koja je krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka bila veoma plodno tle za razvoj avangardnih pokreta koji su svoj angažman direktno ulagali u propagandne ideje socijalističke revolucije. Kazimir Maljevič je jedna od najistaknutnijih figura ruskog modernizma, a njegovi učenici, poput El Lisickog, dali su direktan doprinos razvoju Bauhausa.

Izložba dela ruske avangarde „Od Šagala do Maljeviča, revolucija avangarde“ najavljena je za ovu godinu u Muzeju istorije Jugoslavije, a Srbija i Beograd će biti jedna od tri države koje će imati priliku da ugoste do sada najveću putujuću zbirku Maljevičevih dela. Druge dve države su Monako i Švajcarska.

Mondrijanova umetnost je strukturalistička, fokusirana na osnovne elemente (kvadrat i pravougaonik) koji su poređani u skladnu celinu koja u krajnjem slučaju daje svoju funkciju, što će kasnije doći do izražaja kada umetnost postane sve više primenjiva u praksi i korišćena za masovnu upotrebu. Neoplasticizam, pravac kojem je pripadao i koji je začeo, predstavljao je smeo iskorak u apstrakciju koja nije imala nekog preteranog smisla ukoliko se tumačila van konteksta i bez metanaracije koja je bila u pozadini umetničke filozofije. Pokreti kao što su dadaizam, fovizam, kubizam, naglasili su i najavili promene koje su dolazile u shvatanju umetnosti koja se do tada doživljavala kroz ideju „umetnost radi umetnosti“. Mondrijan je u skladu sa svojim protestantskim nasleđem, puritanizmom kao stilom života i traganjem za redom u prostoru uspostavio svoju umetničku doktrinu koja je bila orijentisana na horizontalno i vertikalno pozicioniranje rešetkaste strukture (crnog okvira) koji je nosio osnovne boje raspoređene tako da predstavljaju skladnu celinu. Bela pozadina, crni okvir koji je pozadinu rešetkasto delio na manje i veće kvadrate i pravougaonike koji su bili „filovani“ plavom, crvenom ili žutom bojom. To je bilo u osnovi neoplasticizma, a kasnije su se razvijale varijacije koje su uglavnom činile dve boje od kojih bi jedna bila predominantna, dok je druga služila da razbije monotoniju prve. Ovaj pristup će naročito doći do izražaja i primene u dizajnu i arhitekturi gde će se velike površine jefitnih i masivnih materijala (poput betona i čelika) prekrivati u neoplasticističkom stilu.

Mondrijan je inspiraciju, između ostalog, crpeo i iz popularne muzike početka dvadesetog veka, iz džeza i bugi-vugija. Njegovo delo Brodvej Bugi-Vugi je nastalo kao plod boravka u SAD, a čine ga ponovo primarne boje od kojih dominira žuta koja daje osnovu i predstavlja muzičku matricu, dok su ostale boje, crvena, plava i bela, raspoređene „nasumično“ i predstavljaju promene intenziteta ritma. Mondrijan je na taj način dao direktan omaž tadašnjoj muzičkoj umetnosti koja nije bila etablirana kao elitistička i artisokratska, već upravo suprotno.

Brodvej Bugi-Vugi

Moderna, kojoj su pripadali i Mondrijan i Maljevič, je proklamovala ideale utopije i idealnog tipa društva i pojedinca ka kojim bi trebalo težiti. Umetnost je tu shvaćena kao podređena stvarnosti i u tom smislu je takva umetnost bila izrazito subverzivna i revolucionarna jer je istupala iz klasičnog shvatanja umetnosti u kojem je detalj bio izuzetno cenjen i naglašen. Moderno likovno stvaralaštvo je nasuprot detalju, odnosno preslikavanju stvarnosti ili prepričavanju realnosti, nudilo karakterizaciju te iste stvarnosti. U tom kontekstu valja tumačiti i apstraktna dela kubista, kubo-futurista, neoplasticista i suprematista. Svi vidimo stvarnost očima, ali suštinu, karakter i odnose stvarnosti modernisti su predstavljali na grub i „neotesan“ način ne bi li naglasili osnovne crte profila ličnosti, profesije, društva, klase i slično.

Maljevič je, slično kao i Mondrijan, prošao nekoliko različitih faza dok nije stigao do krajnje tačke i osnovao suprematizam. Obojica su, ma koliko njihova umetnost bila internacionalna, imali duboke korene u tradicionalnom holandskoj, odnosno ruskoj umetnosti. Kod Mondrijana se to vidi u naglašavanju strukture slike, a što se najbolje prepoznaje u slikanju pejzaža i prirode. Takođe, obojica su imali antropocentričan pogled na svet u kojem se stvari i odnosi u okruženju podređeni čoveku, ali upravo iz tog razloga i čovek treba da stvori umetnost na elementarnim temeljima kao što su bazične boje i osnovni geometrijski oblici.

Maljevič je rođen u Ukrajini (u Kijevu) u ondašnjoj carskoj Rusiji u porodici skromnog socijalnog statusa. Prvi radovi su bili inspirisani tradicionalnim narodnim nošnjama iz kojih je izvodio igre geometrijskih oblika, a što je sve bilo u skladu sa tadašnjom ruskom alternativnom školom likovne umetnosti koja nastaje u drugoj polovini devetnaestog veka kao reakcija na akademizam stila kojim je dominirao Sankt Peterburg. Putujući umetnici ili „передвижники“ su bile prve grupe umetnika koje su napravile otklon u odnosu na evropske uticaje koji su dominirali Rusijom otkako je Petar Veliki modernizovao i evropoeizovao zemlju. Peredvižnjiki su inspiraciju crpli iz narodne umetnosti, bili su oslonjeni na eksperiment i avangardu, tako da je Maljevičev put bio logičan naročito pošto je 1905. godine došao u Moskvu koju je već tada zahvatao revolucionarni talas usled loše socijalne i ekonomske situacije, ali i izgubljenog rata sa Japanom. Maljevičevo slikarstvo je u početku inspirisano seljačkim načinom života koji je predstavljen masivnim figurama sastavljenim iz različitih geometrijskih oblika. To je period koji je kod njega označen kao kubofuturistički („Seljak u polju“), da bi posle toga ušao u futurističku fazu koju bi mogli da povežemo sa dadaizmom s obzirom na količinu nabacnih elemenata realnosti koji samu kompoziciju čine besmislenom („Englez u Moskvi“). Ali to je upravo i poenta dadaizma, pokreta koji je u svojoj suštini antiumetnost.

Seljak u polju

Englez u Moskvi

Svoju suprematističku fazu započinje 1913. godine sa nacrtima skice za predstavu „Pobeda nad suncem“ u kojima scensku pozadinu čini smenjivanje tamnih i svetlih geometrijskih oblika, dok su kostimi rađeni u kubističkom stilu. Delo po kojem je postao poznat i sa kojim i dolazi putujuća izložba u Beograd, „Crni kvadrat“, prvi put je izloženo 1915. godine sa ostalim suprematističkim ostvarenjima. Posle „Crnog kvadrata“ usledile su varijacije koje su, po Maljeviču, trebale da dosegnu čistu formu i konačni raskid sa tradicionalizmom, a što sve se otprilike poklapa sa Oktobarskom revolucijom iz 1917. godine. „’Ono što se u društvenom pogledu dogodilo 1917. bilo je ostvareno našom delatnošću kao likovnih umetnika 1914. godine kada su ’materijali, volumen i konstrukcija’ usvojeni kao naša osnova’; proklamovao je Tatljin; ’kubizam i futurizam su bili revolucionarni umetnički pokreti koji su nagoveštavali revoluciju poitičkog i ekonomskog života iz 1917.’; rekao je Maljevič“.

Crni kvadrat

Majakovski se nadovezivao kao glasnogovornik i jedan od glavnih zagovornika modernizma i futurizma u novoj proleterskoj državi. Sledio je upravo ono što su radili Tatljin i Maljevič, a to je promovisanje direktne i narodne umetnosti koja neće obitavati u „mrtvim mauzolejima“, već na ulicama, u prevozu, u fabrikama. Ondašnje komunističko vodstvo je prepustilo umetnicima da svojim performansima organizuju godišnjice revolucije, obeležavanje 1. maja, da izvode različite hepeninge u cilju edukacije i pridobijanja masa za ideal komunističkog čoveka. Umetnost je tu igrala veoma značajnu ulogu, a scenski nastupi, koreografije, scenografije, igranje konstrukcijama, je bilo nešto novo jer se obraćalo direktno i iz budućnosti (film je ovde odigrao naročito veliku ulogu pa stoga i ne čudi da ga je Lenjin nazvao najvažnijom umetnosti).

Maljevič je započeo sa likovnim i pedagoškim radom u Vitebsku koji je bio jedan od centara nove umetnosti, pored Kijeva, Moskve i Sankt Peterburga/Lenjingrada. Prvih nekoliko godina posle revolucije su bile veoma haotične i anarhične, vlast nije bila konsolidovana i živelo se u nekoj vrsti inetrregnuma jer građanski rat još uvek nije bio gotov, a kao omaž tom periodu „herojskog komunizma“ Maljevičev saradnik i učenik, El Lisicki, je posvetio sliku „Tuci Bele crvenim klinom“ u tipičnom suprematističkom stilu. Maljevič se kasnije, zajedno sa Kandinskim, razišao sa konstruktivistima kojima su pripadali Tatljin i Rodčenko usled neslaganja da li umetnost treba da „siđe“ među zanatlije i inženjere, ili da ostane u domenu apstrakcije. Zagovarao je ovo drugo stanovište smatrajući da je umetnost kao takva beskorisna i „van telesna“ i da bi sa potpunim predavanjem zanatlijama, inženjerima i industriji prestala da postoji. „Postajući utilitarni konstruktor, umetnik prestaje da obezbeđuje izvor novih oblika“.

Tuci Bele crvenim klinom

Preporuka za čitanje:

Kamila Grej: Ruski umetnički eksperiment 1863-1922.

Strukturna kriza "duhovnosti"

Suština određenog praznika je da kroz manifestaciju, ili spektakl, pokaže društvenoj zajednici njenu unutrašnju povezanost, isprepletenost odnosa koji grade i slave postojanje te društvene zajednice. Bilo da je reč o sekularnim ili verskim praznicima, u ovom slučaju je reč o Božiću, suština praznika jeste okupljanje pripadnika „plemena“ u jednoj vanrednoj atmosferi u kojoj je, neretko, dosta stvari baš tada tabuisano kako bi se naročito istakao značaj i simbolika praznika. U čitavoj stvari spiritualnost ne igra nikakvu ulogu, ako spiritualnost shvatamo kao nešto metafizičko/onostrano, jer je zaista teško spojiti bilo koju vrstu sujeverja sa 21. vekom razvijenog Zapada i veseternizovanog ostatka sveta. Iako smo gomilu sujevernih stvari sebi objasnili zahvaljujući razvoju nauke i tehnologije, ipak još uvek gajimo relikte te sujeverne prošlosti i često se predstavljamo kao ne preterano zanimljivi i ne kreativni slaveći rođenje „Bogočoveka“, evo, već dve hiljade i kusur godina. Ne ulazeći u logičke i sve druge nedolsednosti bilo koje religije, poenta je razumeti socijalne razloge tako dugog opstajanja ovog hrišćanskog praznika, ali i njegova različita manifestovanja.

Za početak valja imati na umu da savrmene nacionalne države postoje svega stotinak godina i da su rezultat borbe širokih narodnih masa da konačno budu tretirane kao građani, a ne kao podanici. Sa druge strane crkva, pre svega katolička, ima snažan hiljadugodišnji identitet i uticaj koji je prevazilazio i natkrivao kulturne razlike naroda u kojima se ova crkva širila, namećući se kao opšta. Crkva je prvi evropski institucionalni stub koji se sa više ili manje uspeha prilagođavao različitim, i feudalnim i kapitalističkim i socijalističkim, vremenima. Kroz čitavu istoriju stav crkve je reakcionaran, odnosno defanzivan, pa se crkva sa svojim „znanjina“ tako povlači na one položaje za koje još uvek nemamo jasan i konkretan odgovor. Za današnje shvatanje i praznovanje Božića treba da zahvalimo sve većem napretku laicizacije i sekularizacije koji na različite načine duhovne praznike približavaju masama. Tu pre svega treba imati na umu protestantsku Reformaciju i kasniju reorganizaciju i modernizaciju katoličke crkve kao odgovor na protestantizam. Ali u suštini svega toga nalaze se kapitalistički osnovi društvenog života kojem za reprodukciju trebaju široke narodne mase, ali pod određenim dušebrižničkim duhovnim pokroviteljstvom.

Na taj način razumem i različite vidove manifestovanja božićnih praznika na Balkanu. Razlika između zapadnog (katoličko-protestantskog) Božića i istočnog (pravoslavnog) je razlika u stepenu kapitalizma, odnosno spektakla. Snaga i veličina božićnog praznika zavisi od njegovog kontinuiteta i legitimiteta koji se na Zapadu gradio kroz dvostruku spregu hrišćanstva i kapitalizma, a početkom, i tokom, dvadesetog veka i otvorenim trovanjem javnog mnenja strahom od crvene revolucije. Tamo gde kapitalizam nije bio tako intenzivan i visoko razvijen, kao što je bio u severozapadnim protestantskim evropskim zemljama, katolička crkva je uspevala da uspostavi snagu i kontinuitet struktura i institucija kao opšta i centralizovana organizacija. Nasuprot ovome nalaze se pravoslavne crkve koje su, po pravilu, nacionalnog karaktera i samim tim ograničene na parcijalne i lokalne prilike koje im omogućavaju da društva u kojima one dominiraju drže u stanju samodovoljnosti i učmalosti (jer to je suština crkvenog učenja i njene organizacije). U tom smislu su pravoslavne crkve konzervativnije od katoličke koja je interkulturnog karaktera i fleksibilnija na promene, pa ih je gotovo nemoguće promeniti. Ako se ovome doda i balkansko iskustvo odsustva kapitalističkog iskustva zahvaljući ustajalosti upravnog sistema Osmanlija (koji je bio iskopiran vizantijski sistem ne mešanja u lokalne prilike), stanje društvene svesti je utoliko antimodernije.

Konstantno odsustvo kontinuiteta struktura, bilo da je reč o državnim ili crkvenim, uzrokovalo je da se, u našem slučaju, praznici slave stihijski i neorganizovano, poluanarhično, politički primitivno. Dešava se da se „duhovnost“ pusti iz boce (kao 1991. god.) i da ne uspeva da se institucionalizuje, a kako stvari stoje sva je prilika da će ista trebati da se hospitalizuje.