"Poznajemo li Kinu"

Osvrt na Kinu kao najmnogljudniju državu i kao na privredu koja beleži najbržu stopu rasta posmatramo najčešće iz perspektive dnevno – političkog diskursa i na taj način impresionrani zaista velikim ciframa, koje u svakom smislu karakterišu ovu zemlju, zanemarujemo socio – istorijski kontekst u kome se razvija ova (super)sila. Iz tog razloga, Kinu valja sagledati iz bar dva ugla; jedan je lokalnog karaktera i tiče se realnih kapaciteta kineskog društva da izraste u svetsku silu, a tu pre svega treba imati na umu zadobijanje legitimiteta kod sopstvenog stanovništva za internacionalnu trku, a drugi ugao jeste sagledavanje odnosa na geopolitičkoj „tabli“ i mesta koje Kina zauzima na toj „tabli“. I upravo bi današnje razumevanje i posmatranje Kine valjalo započeti iz enviromentalne (odnosi prema prirodnom okruženju) perspektive kao ugla gledanja na širi skup infrastrukturnih karakteristika koje joj o(ne)mogućavaju da zauzme vodeće mesto u svetskom sistemu. Sa stanovišta unutrašnje dinamike kinesko društvo se veoma brzo razvija i beleži visoku stopu urbanizacije, veliku proizvodnju i potrošnju uglja i energije generalno (Kina je jedan od najvećih uvoznika energenata), najveći je proizvođač čelika, zauzima visoko mesto po potrošnji pesticida i nafte. Saobraćajna mreža se takođe veoma brzo razvija, kao i broj motornih vozila (uglavnom za transport robe i materijala). Ubrzan ekonomski rast počiva na „prednostima zaostalosti“ kakve su npr. komandno projektovanje, slab i gotovo nepostojeći civilni sektor ili jednostavno autoritarizam kao svojstvo sistema.

Ti dojmljivi statistički podaci o opsegu i rastu kineskog gospodarstva prikrivaju činjenicu da se ono velikim dijelom temelji na zastarjeloj, nedjelotvornoj ili zagađivačkoj tehnologiji. Energetska ekonomičnost Kine u industrijskoj proizvodnji doseže samo polovicu one u Prvome svijetu; za proizvidnju papira Kina troši najmanje dva puta više vode nego prvi svijet; navodnjavanje se temelji na nedjelotvornim površinskim metodama zbog kojih se gubi voda i hranljive materije u tlu, nastaje uetrofikacija, a u rijekama se gomila talog. Tri četvrtine enrgije Kina dobiva iz ugljena, glavnog uzroka zagađenja zraka i kieslih kiša te važnog uzroka neučinkovitosti. Na primer, za proizvodnju amonijaka, nužnog za dobivanje umjetnih gnojiva i tekstilnu industriju, Kina troši 42 puta više vode nego Prvi svijet, gdje se amonijak proizvodi iz zemnog plina. [Daimond, 2008:416]

Snažan tempo industrijskog razvoja zanemario je obazrivost na kvalitet prirodnog okruženja, te tako Kina ima pre svega probleme sa slatkom vodom (kojom inače oskudeva), a zatim i sa neprečišćavanjem otpadnih voda iz industrijskuh postrojenja. Nekontrolisana seča šuma koja je bila odlika industrije koja je malo marila za održivi razvoj, dovela je do toga velike površine plodnog tla erodiraju i na taj način utiču na dužinu plovnih reka i kanala s obzirom na mulj koji se u njih uliva. Upotreba pesticida je takođe značajno uticala da opadne kvalitet zemljišta i da se neke prirodne vrste neophodne za preradu zemljišta unište, a sve to utiče na količinu proizvedene hrane, kao i na njen kvalitet. Dajmond centralni problem sa ekološkim faktorima u slučaju Kine locira u nedostatku šuma, naime, Kina spada u države koje imaju najmanji procenat šuma po glavi stanovnika (0,3 jutra po stanovniku, dok je svetski prosek 1,6 jutara). Sa prirodnim nedostatkom šuma pojačanim nekontrolisanim krčenjem i ispašama, dolazi problem travnatih površina zbog čega dolazi do čestih i velikih poplava reka i velikih, učestalih peščanih oluja. Nekontrolisan privredni rast može nanenti ozbiljne probleme Kine, pokušaj da se dostigne standard zemalja Prvog sveta, u smislu stvaranje svetske sile, može biti poguban. Američki antropolog Džared Dajmond, poznat po svojim knjigama „Mikrobi, puške i čelik“ i „Slom“ u kojima daje prikaz evolutivnog razvoja ljudskih društava u skladu sa geografskim okolnostima, ističe kao jedan od bitnih faktora za opstanak jednog društva rešavanje problema koje isto ima sa životnim okruženjem. To je po mišljenu ovog autora jedan od glavnih problema koje kinesko društvo nastoji rešiti s obzirom na pogubne posledice uzrokovane desetogodišnjim projektima Kulturne revolucije. Međutim, i danas kada se divimo mogućnostima i realzaciji kineskih megaprojekata, kao što je skretanje tokova velikih reka, izgradnja mostova i brana, raseljavanja miliona stanovnika, ne uviđamo potencijalnu pogubnost na duže staze s obzirom na karakter institucija sistema.

Naime, svi ti megaprojekti, počev od izgradnje velikog, Kineskog, zida, svedoče o lakoći mobilizacije ljudstva, ali i onoga što je bitnije, a to je snaga i izuzetna sposobnost sistema da neke ideje guši ili promoviše. Dajmond smatra da ova karakteristika kineskog političkog sistema nije proizvod komunista, već da je nasleđena kroz istoriju kineske političke geografije. Dok u Evropi imamo državne sisteme sa mehanizmima „ograničenja“ i „dozvola“ koji stvaraju „balans“ društvenog sistema, dotle u zonama dominacije Rusije i Kine imamo samovolju državnog aparata. Ovaj balans u Evropi građen je kroz trijadni sistem ograničavanja vlasti između klera (sveštenstva), zemljoposednika i monarha što će nemačkog sociologa Norberta Elijasa ponukati da afirmiše koncept figuracija koji bi u najjednostavnijem smislu mogli definisati kao spremnost na toleranciju, odnosno kompromise. Taj unutrašnji mehanizam je onemogućavao stvaranje velikih apsolutističkih carstava, dok je geografija bila u zaleđini čitave istorije s obzirom na to da je Evropa išpartana dovoljno velikim i mirnim rekama, planinskim masivima, velikim poluostrvima, mirnim morima, čime su stvarane prirodne granice. Početkom 16. veka Evropa je imala preko 500 državnih sistema koji su bili u savezima ili sukobima, a samim tim nije postojala društvena učmalost kako na unutrašnjem tako i na međunarodnom planu. Azijska geografija je bitno drugačija, u ovom slučaju kineska geografija i istorija svedoče nam o surogatu prirodne prepreke u cilju odbrane, a reč je o Kineskom zidu. Nešto slično imali smo u 20. veku kada SSSR stvara tampon zonu u Istočnoj Evropi štiteći granice rođenja revolucije imajući u vidu laka prodiranja Napoleona i Hitlera. Iz ove perspektive sudbina Ukrajine postaje mnogo jasnija. Grandiozni projekat Kineskog zida imao je ozbiljne posledice po budućnost Kine.

Početkom 15. veka kineska dinastija Ming pokrenula je izgradnju flote koja je za tadašnje evropske pojmove bila impresivna, tačnije, ono sa čim će se Kolumbo otisnuti u Novi svet bilo je minijaturno u poređenju sa onim čime je raspolagao kineski general Ženg He. „Na prvu plovidbu 1405. godine poveo je 317 plovila i 28000 ljudi, a Kolumbo samo četiri broda i 140 mornara. Najveća plovila kineske flote, ’brodovi s blagom’, bila su dugačka preko 120 metara – više od četiri puta duža od Santa Marije, Kolumbovog admiralskog broda – i imalu su devet jarbola. Za konstrukciju svakog bilo je potrebno drvene građe od 1200 hektara šume.“ (Zakarija, 2009:49) Pored uspeha koji su postigli u vidu trgovine i pokoravanja plemena u susedstvu ovaj projekat je ugušen do početka 16. veka kao da nikada nije postojao. Jedan od razloga odnosio se na sve učestalije upade mongolskih hordi u kinesku teritoriju te se kapital i energija državnog aparata okreću izgradnji velikog zida, ali isto tako bitan faktor jeste i smena dinastije. U Evropi bi ovaj scenario bio nezamisliv, svaki pokušaj da se uguši nečija ideja rešavan je prebegom inovatora na slobodniju teritoriju. Grandiozni projekti, stoga, ne moraju po pravilu biti odraz stabilnosti društvenog sistema i realna slika snage državnog aparata. Dovoljno je da se prisetimo osamdesetih godina 20. veka kada se Sovjetski savez razbacivao izdašnim sredstvima za svemirski i vojni program, da bi se ne dugo zatim srušio kao kula od karata. I zato buduću kinesku suprematiju treba posmatrati iz ugla razvoja kapaciteta društva, a ne države.

 Ipak, brojni su primeri kada je kinesko društvo uspelo da u kontinuitetu razvija potencijale i da ne ulazi u svetsku imperijalnu trku, to navodi na mogući scenario da kineske vlasti imaju „sluha“ za probleme koji se tiču unutardruštvenog razvoja i da će se pre svega okrenuti tim problemima, a ne takmičenju sa SAD.

Svoju unutrašnju politiku Kina gradi kroz kontinuitet od skoro dva milenijuma, njeno neučešće u međunarodnim poslovima pre komunističke revolucije nije plod strane superiornosti, već shvatanja kineske političke elite da je njihova civilizacija samodovoljna i na toj grešci samopouzdanja Kina je počela da vodi politiku modernizacije kakvu je Japan, kao zemlja koja je od Kine pozajmljivala brojne tradicije, usvojio polovinom 19. veka za vreme Mejđi reforme. Kineska revolucija bila je mešavina socijalnog i nacionalnog otpora, socijalnog jer je stanovništvo živelo u bedi i trpelo represiju, a element nacionalnog dolazio je kao znak za uzbunu da su kinesku teritoriju, Mandžuriju i lučke gradove, mogle da okupiraju bilo koje strane vojske koje bi doprle do kineske obale. Iako je antiimperijalistički ustanak dao rezultate, samo tkivo kineskog naroda se podelilo na pristalice modernizacije i reformi i onih koji su te tendencije izdali, a koji su bili predvođeni liderom Kuomintanga Čang Kaj Šekom. Kuomintang se nametnuo kao regularna, državna vojska, što je u osnovi i bio, ali ono što je bitnije je da nije imao legitimitet kod svojih građana. Svoju podršku tražio je u gradovima i kod prekomorskih Kineza, međutim više od 90% Kineza i teritorije države bilo je van gradova, u ruralnoj unutrašnjosti.

„Kada su preuzeli vlast u Kini 1949. godine, nakon što su skoro sa omalovažavanjem zbrisali snage Kuomintanga u kratkom građanskom ratu, bili su za svakog, osim za ostatke kuomintanškog režima u bekstvu, legitimna vlada Kine, pravi naslednici carskih dinastija posle četrdeset godina interegnuma. A bili su još više prihvaćeni kao takvi, jer su kao marksističko – lenjinistička partija bili kadri da iskuju opštedržavnu, disciplinovanu organizaciju sposobnu da prenese politiku vlade iz centra do najudaljenijih sela ove džinovske zemlje – kao što bi po mišljenju većine Kineza, pravo carstvo i trebalo da čini. Organizacija, a ne doktrina je bila glavni doprinos Lenjinovog boljševizma promeni sveta.“ (Hobsbaum, 2002:351) Dakle, revolucija je bila obnova reda, snage države koja će zavesti red shvaćen kao kretanje u okvirima uređenog sistema, što je sve bilo povezivano sa nekadašnjom veličinom kineske civilizacije. Narodno poverenje nije bilo uzaludno, vraćena je socijalna sigurnost poboljšanjem uslova seoskog života i porastom proizvodnje žitarica, a isto tako, Kina je osnažila svoje nacionalno biće učešćem u Korejskom ratu 1950 – 1952. godine kada je uspela da pobedi i održi na odstojanju SAD.

Ovi uspesi dali su povoda samovolji državnog aparata na čelu sa Mao Ce Tungom koji će državu kroz narednih dvadeset godina voditi na katastrofalan način. Konfrontacija sa SSSR-om 1960. godine dovela je do prekida bilo kakve pomoći Kini u vidu tehnologije, zatim kolektivizacija seoske imovine i brza industrijalizacija, uzrokovali su veliku glad, stagnaciju i nazadovanje. Maova doktrina i poznavanje marksizma nije imalo nikakvog dodira sa evropskim marksizmom, već pre svega sa staljinističkim interpretacijama Marksa, što je u kombinaciji sa revolucinarnim žarom koji je zahtevao sveopštu kolektivizaciju i brisanje pojedinca, vodilo katastrofalnoj politici oličenoj u programu Kulturne revolucije koji se završava 1976. godine kada Mao umire. Tada dolazi do reforme sistema koju je rukovodio pragmatični državnik Deng Ksiaoping koji je uspeo da modernizuje i vrati Kinu na visokopozicionirano mesto u međunarodnoj politici. Ksiaoping, poznat po rečenici da „nije bitno da li je mačka crna ili bela, bitno je da lovi miševe“, je 1977. godine ukazivao na značaj istinske modernizacije koji će zahvatiti i promene u partijskoj i državnoj administraciji, njegova vera u nauku i tehnologiju bila je presudna u reformi kineskog sistema koji je tih godina ozbiljno zaostajao za razvijenim svetom. Reforme koje su sprovedene u tadašnjoj Kini, usmeravanje privrede ka kapitalizmu, okretanje ka SAD kao partneru, omogućilo joj je status potencijalne svetske super sile.

 Zadobijanje statusta svetske sile nije proces koji odjednom bukne i koji se može predvideti iz dnevno – političkog diskursa, to je proces koji je dugotrajan i koji zahteva brojne predispozicije. SAD kao svetska super sila su tu paradigma uspešno realizovanih programa konstituisanja takve države, a koji su počeli sa sticanjem nazvisnosti 1783. god., širenjem po Severnoj Americi, zatim građanskim ratom koji je odredio pravac kretanja političkog života u SAD, pa sve do 1898. godine kada su SAD porazile Španiju kao nekadašnju pomorsku silu. Konstelacija odnosa je takva da SAD predstavljaju državu – kontinent i to, pre svega, mladu državu neopterećenu političkim i socijalnim tradicijama kakvim je Evropa prebogata. Ogoromno prostranstvo koje nema istorijsku državotvornu tradiciju (što nije slučaj sa latinskom Amerikom koja danas svoj socijalizam kalemi na protonacionalizmu indijanskih civilizacija), izlazak na dva velika, ključna okeana, sve je to omogućilo nesmetani ekonomski razvoj koji je bio prenesen na ostatak sveta preko snažne mornarice. I zaista, gospodarenje svetskim (toplim) morima predstavlja jedan od ključnih faktora za dobijanje statusa svestke imperije; Britanija, Španija, Francuska, Portugalija, Nizozemska, zatim pre velikih geografskih otkrića dominacija Arapa Mediteranom i Indijskim okeanom gde su se susretali sa kineskom flotom, samo ukazuju na činjenicu da prisustvo u svetskim morima igra veoma značajnu ulogu. U tom smislu američko prisustvo u svetskoj politici počinje da se ispoljava već sa Rusko – japanskim ratom 1905. god., a definitvni znak da američka dominacija počinje predstavljao je Prvi svetski rat, kada je mornarica odigrala odlučujuću ulogu u pobedi protiv Nemačke i Austro – Ugarske. Tadašnji plan američkog predsednika Vilsona o „parvu naroda na samoopredeljenje“ iskroijo je nacionalnu i političku mapu Evrope i stavio do znanja da SAD dominiraju svetskom politikom. Ne treba pominjati krizu iz 1929. god. koja je bila, pre svega, američka kriza ali se prenela na čitav svet i na taj način pogurala razaranja koja će uslediti u Drugom svetskom ratu.

To su sve faktori koji karakterišu jednu svetsku silu koja svojim kretanjem pomera, (ne)namerno, i druge. Kada se svemu tome doda i funkcija „meke moći“, koju je formulisao Džozef Naj, kao sposobnosti popularne/masovne kulture neke države da za sebe veže najveći deo svoje i inostrane populacije, onda je slika o američkoj dominaciji upotpunjena. Svakako da je trenutno stanje „amerikanizacije“ sveta praćeno licemerjem američke spoljne politike i da izaziva veliki averziju tamo gde ova država interveniše, ali na globalnoj sceni jedino su SAD još uvek spremne da izvode takve manevre i to ih s pravom određuje kao svetsku silu koja će još dugo vremena biti broj jedan. Kada je reč o Kini onda bi trebalo pre svega obratiti pažnju na njene direktne konkurente, odnosno, na njeno susedstvo, Japan, Indija, Južna Koreja i uvek nepredvidiva Severna Koreja. Rusija takođe predstavlja ozbiljan problem s obzirom na veliku dužinu granice koju sve više prelaze ilegalni kineski migranti. Rusija se često posmatra kao kineski saveznik, međutim prošlost ova dva suseda je „solidno“ burna što primećuje još Etiambl u svom poznavanju Kine poredeći ove granične konflikte sa Alzasom i Lorenom. Ovde treba imati u vidu rusku kolonizaciju Sibira, zatim secesiju Mongolije i od nje stvaranje sovjetskog satelita, kao i amursku oblast. Pored svega toga treba imati na umu ulogu SAD u Istočnoj Aziji, prisustvo njenih vojnika u Japanu i Južnoj Koreji, što sve ukazuje na činjenicu da postoje ozbiljni problemi oko jedinstva ovog dela sveta kada je reč o lokalnim vladama. U tom kontekstu SAD imaju ulogu posrednika u pregovorima između vlada među kojima vladaju zategnuti odnosi, a to se odnosi na Severnu Koreju, Južnu Koreju, Japan, Indiju i Kinu. „Nešto slično tome radio je i prvi kancelar carske Nemačke, Oto fon Bizmark. Sistem saveza koji je on stvorio u cilju izolacije Francuske, veoma liči na ono što Amerika radi na Dalekom Istoku. Naime, u čuvenom Kisinger diktatu, Bizmark daje svoj recept kako Francusku (koju je smatrao najvećom pretnjom bezbednosti ujedinjene Nemačke) držati po strani: ’Treba stvoriti univerzalnu političku situaciju u kojima smo mi neophodni svim silama osim Francuske, a koje ćemo pomoću, naših međusobnih odnosa, držati što je moguće dalje od formiranja koalicije protiv nas.’ Zamenite ovo ’Francuska’ sa ’Kina’ i imamo situaciju koja je u obrisima prisutna danas na dalekom Istoku, a koja bi u slučaju otvorenijih sukoba između Kine i SAD mogla postati i stvarnost.“ (Živojinović, 2009:455) Svetsku super silu karakteriše da svoju moć demonstrira, kako u svojoj, lokalnoj regiji, tako i na bilo kom drugom kraju sveta, a Kina te kapacitete, za razliku od SAD-a, još uvek nema.

Unutardruštveni razvoj Kine nije ravnomeran, postoji sve veća razlika između ruralnih i urbanih krajeva, politička liberalizacija je još uvek veliki problem s obzirom da politička elita treba da izvrši rekonfiguraciju političke moći na altruistički način, tj. da se odrekne određenih ingerencija i da uz ekonomski liberalizaciju isprati i demokratizaciju u politici. Tipičan i najsvežiji primer je ovogodišnja pobuna hongkonških Kineza protiv Pekinga. Kina može imati ozbiljan problem po pitanju nacionalnog jedinstva, sa Tibetom kao i sa muslimanskom populacijom Ujgura sa kojima redovno imaju konflikte, dok Tajvan predstavlja prioritetni nacionalni cilj vraćanja matici. Takve okolnosti podsećaju na situaciju u kojoj se nalazio SSSR, tj. da Kina može biti jaka sila na međunarodnom planu, ali slaba država na unutrašnjem, što znači da može biti uskraćena za legitimitet sopstvenih građana. Ako ovome pridodamo i karakter državnih granica, broj susednih država, kulturne i civilizacijske sličnosti između Kineza i suseda, onda je izvesnije da će Kina sa svojih trinaest suseda pre svega voditi borbu oko lokalne suprematije. I konačno, pitanje da li Kina zaista želi da postane svetska super sila u ovakvim okolnostima.

S obzirom na navedene okolnosti teško je poverovati da bi kineski državni vrh bio spreman da se upusti u otvorenu konfrontaciju sa zapadnim svetom na čelu sa SAD. Sasvim je normalno da Kina ostane uzdržana u takvom jednom svetu, njena okrenutost ka unutrašnjosti poznata je još od 15. veka kada je Kina poznavala zametke industrijske revolucije, imala velike jedrenjake, bila centralizovana i vojno sposobna da krene u kolonizaciju sveta, ali se okrenula sebi i ulogu svetske kolonijalne sile prepustila Evropljanima. Sve ovo je Evropa stvorila otprilike u isto vreme, sa malim kašnjenjem, ali je uprkos svojoj fragmentiranosti, kako u geografskom, socijalnom i poltičkom smislu, uspela da kolonizuje svet i da se toj istoj Kini predstavi kao kolonizator (dobar primer je Hong – Kong, a isto tako i Japan kao Dalekoistočna zemlja koja je prihvatila zapadnoevropski način upravljanja državom u vreme Mejđi reforme i uspeo da izvrši aneksiju jednog dela kineske teritorije - Mandžurije). Zbirno gledalo Kina ima sve odlike koje su dovoljne za jednu silu ali čiji je domet pre svega regionalnog karaktera. „’Čekajući svoj trenutak’ Kina će se bar još neko vreme, povinovati tzv. ’doktrini 24 karaktera’ (ime je dobila po broju kineskih znakova u toj rečenici) koju je izrekao bivši vrhovni lider Deng Ksiaoping 1991. godine. On svojim naslednicima savetuje ’mirno posmatrajte, osigurajte poziciju Kine, poslovima pristupajte smireno, krijte naše kapacitete i sačekajte naše vreme, držite se po strani, i nikada ne prezajte za vođstvom’.“ (Živojinović, 2009:466-467) Ovo nam govori da Kina nema pretenzije da vlada svetom, verovatno najveći problem nije u ekonomskoj i vojnoj, već pre svega u „mekoj moći“, a na tom mestu dolazimo i do Hantingtonovog koncpeta „sukoba civilizacija“, odnosno spremnosti da se svetsko stanovništvo identifikuje sa određenim korpusom vrednosti koje dolaze iz, uslovno rečeno, jednog centra. To je najveća prepreka konsolidaciji Kine u svetsku super silu.

Google images

Literatura:

Diamond, J. (2008). Slom. Kako se društva odlučuju za propast ili uspjeh. Zagreb: Algoritam.

Hobsbaum, E. (2002). Doba Extrema: Istorija Kratkog Dvadesetog Veka 1914-1991. Beograd: Dereta.

Zakarija, F. (2009). Postamerički svet. Smederevo: Heliks.

Živojinović, D. (2009). Šest razloga zbog kojih Kina neće biti sledeća svetska super sila. Godišnjak FPN 3(3): 437 – 476.

Futurizam i tragika postindustrijskog doba

Kako za vrhunce umetničkog stvaralaštva smatram period dvadesetog veka koji je iznedrio različite avangardne pokrete koji su godinama tavorili u budžacima buržoaske i aristokratske Evrope, a tu pre svega mislim na likovno stvaralaštvo koje masovnu izražajnost zadobija tek posle Drugog svetskog rata, to se nekako nametnulo da razlog njihove masovne vidljivosti treba tražiti u društvenim odnosima i političkoj klimi. U ovoj podužoj prvoj rečenici već dva puta koristim reč „masovno“ što samo po sebi daje određeni ukus i nijansu tekstu. Smisao masovnosti odnosi se na dostupnost nekog resursa najvećem mogućem broju ljudi, a još jedna bitna tačka jeste i anti-elitizam. Početak dvadesetog veka je obećavao upravo to, provalu masa u javnu sferu koja je dugo bila aristokratski rezervisana. Stoga su mase postale noćna mora konzervativaca, a sadržina i telo različitih revolucionarnih pokreta, kako nacionalističkih, tako i fašističkih i komunističkih. Nacionalistička priča se ubrzo izlizala tokom devetnaestog i početkom dvadesetog veka kada se pokazala kao loša fasadna odbrana kapitalističke Evrope od sve učestalijih socijalnih nemira i, potom, uticaja Oktobarske revolucije, pa je tako istočna Evropa 1918. skrojena po nacionalističkim principima tadašnjeg američkog predsednika Vilsona od kojih ni jedan nije rešen do današnjeg dana. Ispod svega toga nalazila se proleterska socijalna beda koju je, na neki način, trebalo kanalisati i izmanipulisati, a pri tom se oslanjati na realnu konfiguraciju ne tako visoko razvijenih međudruštvenih odnosa.

Umetnost u tim godinama, početak dvadesetog veka, igra veoma revolucionarnu ulogu i obraća se upravo masama sa ciljem stvaranja novog društva i novog čoveka, umetnost daruje Futurizam.

Tako prvo nastaje italijanski Futurizam sa Marinetijem kao glavnim protagonistom, a ubrzo potom esencija Futurizma se seli i u Rusiju gde će je Majakovski reprezentovati na najbolji način. Ondašnja Jugoslavija je imala svog futurističkog predstavnika u vidu Zenitizma čiji je osnivač bio Ljubomir Micić, inače Marinetijev prijatelj. Ideje Futurizma su promovisale eru Moderne, slavile su industriju, tehnologiju, brzinu, mašine, pevalo se o dinamici, pokretu, antitradicionalizmu, sukobima, pa i ratu. Kada je reč o odama sukobima i ratovima onda valja imati na umu da je to karakteristično pre svega za italijanski Futurizam (kao i za pomenutog Micića) koji je bio i otvoreno fašistički i mizoginijski definisan, ali je takođe insistirao i na zatiranju kolektivnog istorijskog pmaćenja kroz uništavanje muzeja. Ruski futurizam je, moglo bi se reći, bio više na zemlji i politički realniji i svesniji od italijanskog koji je u nekim segmentima delovao kao naučno-fantastični futurizam i neka vrsta anti-utopije. Ipak, ono što je zajedničko i jednom i drugom futurizmu je doživljaj lepote mašine i industrije koja je shvatana kao oružje za emancipaciju masa koje kada se jednom dokopaju upravljanjem nad industrijom imaju mogućnost kreiranja novog sveta i novog čoveka. Oktobarska revolucija je bila bljesak koji je na trenutak učinio mogućim ostvarenja nekih futurističkih ideja. Ipak, realni društveni i politički odnosi su bili bitno drugačiji, a revolucionarna umetnost se u drugoj polovini dvadesetog veka seli u halucinacije i bekstvo iz realnosti. Hipi pokret bi ovde mogao da ima veliku „odgovornost“ jer je u priličnoj meri pasivizovao bunt, odnosno usmerio ga na drugu stranu, stranu identiteta i slobodnijeg hedonizma. Samim tim, subverzvnost hipi pokreta je svedena na trenutni šok koji je raskalašna omladina izazvala kod puritanske, konzervativne, zapadne javnosti i u krugovima tradicionalista, religioznih i njima sličnih. Umetnost se preusmerila na cveće i livade, neiskvarenu prirodu, konzumaciju halucinogenih „prirodnih“ biljki, a možda najbolji primer snage uticaja ovih ideja daje Tolkinovo delo „Gospodar prstenova“ koje, iako napisano mnogo pre pojave hipi pokreta (pre i tokom Drugog svetskog rata), postaje neka vrsta svete knjige generacijama hipika šezdesetih i sedamdesetih. S obzirom na to kada je knjiga nastala, kao i u kojem tonu je pisana, daje se zaključiti da ju je pisao antimodernista koji ide kontra svog umetničkog okruženja. Kulturni šok koji izaziva hipi pojava koristi CIA koja je sve to vešto „unovčila“ za američku stvar tokom Hladnog rata, pa je tako finansirala različite umetničke pravce i umetnike kao što su Džekson Polok ili Luj Armstrong.

Na taj način je umetnost „države blagostanja“ pokazala svoju anemičnost i apolitičnost kada je reč o društvenoj dinamici i društvenim sukobima, a naspram koje Futurizam deluje kao ratni zločinac, ili u najboljem slučaju zagovornik govora mržnje i ratni huškač.

Kraj dvadesetog veka, odnosno devedesete, je doneo drastične promene u političkom životu širom sveta u gotovo svim sferama društvenog života. Jedna od tih drastičnih promena desila se i u muzici koja sve više postaje „industrijska“. Industrijska u smislu da se Futurizam, na izvestan način, vraća na mala vrata, ali ovog puta lišen ideoloških i političkih proglasa. Ironično, u postindustrijskom dobu, kako su mnogi nazvali period od pada Berlinskog zida, javlja se muzički pravac koji kao da je epitaf na grobu industrijalizovane „države blagostanja“. Elektronska (tehno) muzika je na najbolji način pokazala lepotu mašine, njenu jednostavnost, brzinu, snagu, sve ono što su futuristi pevali kojih osamdeset godina ranije u slavu dvadesetog veka koji je izneverio i jedne i druge. Elektronska muzika se pokazala fleksibilnom, kombinovala je različite žanrove i kulturne uticaje pre svega onih koji su prvi osetili udare zapadnog neokonzervativizma –  radnička klasa od koje je stvorena armija prekarijata, nova društvena podklasa.  

Budućnost opozicije

Kako je Vučić emancipovao radikale i krenuo EU putem, sa prilično uspeha na međunarodnom diplomatskom planu (ponašajući se „evropskije“ od Tadića),, na unutrašnjem političkom polju Srbije ostalo je upražnjeno mesto, rupa, rezervisana za opozociju. Ta zjapeća praznina ne bi trebala da čudi s obzirom na to da su Radikali/Naprednjaci godinama zauzimali centralno opoziciono mesto, te se sad postavlja pitanje ko će opozicionu prazninu popuniti i čime.

Vrlo verovatno je da će organizovana i konstruktivna opozicija režimu doći pre s desna, u vidu nekakvog konzevrativizma, nego li iz liberalnog krila. O levici reči ne vredi trošiti. Mada su ove dve poslednje struje, liberali i levičari (ovi drugi su još uvek neodređeni, pa ih označavam neodređenim i zastarelim pojmom levica) u nekoliko slični, pre svega sa svojim građanskim habitusom ili, kako se to danas kaže, backgroundom. I upravo bi taj građanski identitet mogao biti i objašnjenje neuspeha i ne postojanja konstruktivne progresivne opozicije.

Od 5. oktobra, pa na ovamo, građanske opcije su bile fokusirane na politike identiteta i vođenja, neke vrste, kulturnog rata. U nedovoljno urbanizovanom društvu, sa nasleđem tradicionalizma i dugogodišnje međunarodne izolacije, započelo se insistiranjem na usvajanju kulturnih modela stranim habitusu, tj. backgroundu, ogromnoj većini srbijanskog društva koja je to usvajanje kulturnih modela doživela kao okupaciju. Umesto rešavanja privrednih i socijalnih problema, u fokusu građanske Srbije nalazila se ideja o promeni sistema vrednosti i mentaliteta ljudi. Još veću štetu je sebi nanela građanska Srbija kada je prećutno gledala na katastrofalno vođene privatizacije, otpuštanje radnika, masovnu korupciju u kojekakvim privatizacionim odborima i agencijama. Postojali su pojedinačni glasovi koji su o ovome javno govorli/pisali, ali je izostala organizovana kritika. Na taj način je folk/narod, bivši radnici, dodatno gurnut u polje desnih, konzervativnih političkih snaga, pa bi se kao osnovno obeležje evropske, građanske, Srbije moglo reći da je to anti-folk raspoloženje.

Danas reforme Vlade suštinski ne pogađaju folk i nekadašnje radnike jer ovaj društveni sloj već odavno živi životom prekarijata, odnosno tempom zaposlenih u sivoj i crnoj ekonomiji, privremeno i sezonski. Sa te strane je vlast, relativno, mirna, oni koji eventualno mogu da zatalasaju ulice su svakako gluvi i nemi na reforme. Reč je o nečem drugom, a to je potencijalna afirmacija intelektualne opozicije koja dolazi iz konzervativnog krila i koja ima kritičke reference iz perioda Demokratske vlasti, pri čemu se EU integracije dosledno posmatraju kao imperijalna okupacija, a devastacija privrednog i socijalnog sektora se promišlja kao odnos prema koloniji i periferiji te Imperije (EU/SAD).

Stoga, ostavljeni prazan opozicioni prostor u najboljoj meri odgovara konzervativnim snagama, koje od početka insistiraju na rešavanju pitanja nacionalne države, i onima koji bi tu nacionalnu državu treblo da iznesu – prekarijat.

Zakavkazje - BATUMI

Pred polazak iz Tbilisija dogovorili smo se da se ne vratimo istim putem kojim smo i došli, nego da, prvo, odemo u Batumi i odatle pređemo granicu na znatno prometnijem graničnom prelazu i da se, dalje, do Istanbula dovučemo crnomorskom magistralom. Jedna od opcija je bila da od Batumija do Istanbula idemo stopom (što su nam svi putnici Putničke kuće predlagali), ali smo se na kraju odlučili za bus. Oko podne smo na Station Square uhvatili jednu od brojnih maršrutki za Batumi, vožnja traje nekih pet sati i opet je krajolik fenomenalan, pri tom se prolazi nekoliko bitnih raskrsnica za gradove kao što su Ahalcihe, Borjomi, Kutaisi.

Kao što sam u prethodnim putopisima rekao, Batumi pripada pokrajini Adžariji koja je devedesetih imala veoma široku autonomiju i tek posle Roze revolucije ova pokrajina dolazi pod jači uticaj centralne vlasti u Tbilisiju. Pokrajina je specifična i po svom dijalektu, ali i po Gruzinima islamske veroispovesti, ogromnom broju ruskih i ukrajinskih turista, kao i po duplo većim cenama od onih u Tbilisiju. Kako je severna turistička pokrajina Abhazija sa gradom Suhumijem postala nezavisna 2008. godine, Gruzini su svoj turizam usmerili na Batumi i Adžariju. Čitava crnomorska obala Gruzije ima posebno mesto u istorijsko-mitološkom stvaranju gruzinske nacije i državnosti uopšte. Naime, kroz istoriju gruzijski deo Zakavkazja je bio podeljen na dva dominantna kraljevstva od kojih je jedno bilo planinskog, a drugo relativno ravničarskog karaktera. Ovo prvo, „brđansko“ kraljevstvo, obuhvata Tbilisi i okolinu i kao što sam ranije pisao, po njemu Gruzija nosi naziv Sakartvelo. Danas to područje obuhvataju pokrajine Šida Kartli i Kvemo Kartli. Drugo gruzijsko kraljevstvo, ravničarsko, se protezalo uz obalu Crnog mora i dolazilo sve do današnjeg turskog grada Rizea. Ovo kraljevstvo je u istoriji (i mitologiji) poznato kao Kolhida. Antički, grčki mit, o Zlatnom runu, Jasonu i argonautima, Medeji, vezan je za ovu oblast. Uostalom, samo ime grada Batumija je grčkog porekla i u prevodu znači „duboka luka“, a u samom gradu još uvek postoji neznatna grčka manjina (baš kao i ukrajinskim i ruskim crnomorskim gradovima). Koliko je mitologija prisutna u Batumiju govori činjenica da je u centru grada podignut spomenik Medeji koja držni Zlatno runo. Uostalom, ništa čudno za naše balkanske prilike, Makedonci su se direktno povezali sa helenskim Aleksandrom Makedonskim.

Medeja sa Zlatnim runom

Bilo mi je jasno da postoji razlika između Tbilisija i Batumija, ali me je iznenadio utisak da je ta razlika takva kao da sam prešao državnu i kulturnu granicu. Onoliko koliko mi je Tbilisi delovao ozbiljno i šarmantno, toliko mi je Batumi delovao opušteno i kičasto. Doživljaj je bio ravan ulasku u neki luna-park ili nešto tome slično. I to je suština Batumija, grada od nepunih 200 hiljada stanovnika, koji sve više postaje luksuzni turistički centar namenjen Rusima, Ukrajincima i Turcima. Ne znam u kojoj meri grad duguje zahvalnost za prosperitet širokoj autnomiji tokom devedesetih, ali pored toga treba znati da se Batumi, uz turizam, snažno oslanja na brodogradnju i lučku trgovinu, proizvodnju čaja, ali i preradu energenata koje dobija iz Azerbejdžana.

Pozorište

Još jedna neobična stvar u Batumiju je da su nazivi ulica na tablama, pored gruzinskog, ispisani i na ruskom jeziku koji je ovde skoro pa maternji jezik, tako da ta etnička netrpeljivost nije toliko javno prisutna kao u Tbilisiju.

U Tbilisiju nas je služilo lepo vreme, konstantno je bilo sunčano, dok je u Batumiju izgleda normalna promenjiva i sparna atmosfera. Na ulazu u grad, ili u predgrađu, se nalazi prostor namenjen za kampovanje i izlete, videli smo nebrojeno šatora u šumi pored mora, ali smo se odlučili da idemo u centar i probamo da zakampujemo na plaži. Pre toga smo uzeli kartu za bus za Istanbul da ne bi prošli kao sa rezervacijama kroz Tursku. Čim smo se dokopali centra i izašli na plažu stuštio sam se u zatalasani Ex Ponto, prvi put. Plaža je šljunkovita, tako da je masa na njoj uglavnom statična, ali se zato u zaleđu nalazi park u kojem se igra stoni-tenis. Ne deluje zanimljivo za mladež, odmaralište je više „penzionerskog“ i porodičnog tipa, ali za usput je bilo korisno. Ideja za spavanje je bila da prvu noć prespavamo na plaži, ali kako je sa otvorenog mora sevalo, a zatim počelo i da kiši, odlučili smo da se prebacimo u park u kojem nismo imali nikakvih problema. I ovde dolazi do izražaja manjak opreme, odnosno šatora koji je nužno potreban za ovakvu vrstu putovanja.

Probudili smo se oko 07h, pa smo krenuli u potragu za doručkom i upali u nekakvu pekaru koja radi 0-24h, pojeli pogaču sa kajmakom, popili čaj i nastavili da skitamo gradom. Ta skitnja se pretvorila u mučenje jer smo po izuzetnom sparnom vremenu teglili rukskake i vreće, pa smo tako uspeli da se izgubimo. Međutim, dobra stvar kod primorskih gradova je ta što je nemoguće izbezumiti se od gubljenja jer je dovoljno da se izađe na rivijeru i problem rešen. Stoga smo odlučili da to poslepodne provedemo na plaži kupajući se, a pri tom smo uspeli i da malo izgorimo spavajući. Uglavnom, opet kiša oko 19h i najava nevremena (od kojeg nije bilo ništa), opet pomeraj čergu u park i smišljaj gde zabosti kamp, a da te ne primete. Trebali smo da preguramo noć i naredni dan do 15h kada smo imali bus za Istanbul. Izotpadali smo u parku dok nije počelo da se smrkava, a onda nam je prišao neki lokalac koji prodaje suvenire i pitao, na ruskom, da li nam treba smeštaj. U stvari, rekao nam je gde da nađemo hostel za male pare i da se pri tom pozovemo na njega, Juru. Rekao nam je ulicu, Maznijašvili, i ime čoveka kojeg treba da tražimo, ali je promašio broj, tako da smo opet malo lutali dok nismo pronašli hostel „Globus“. Uz malo cenkanja sa gazdom, Soso, i pozivanja na Juru, dobili smo noćenje u sobi sa dva kreveta, kupanje i internet za pet evra po osobi. Sve to nije na bogznakakvom nivou, ali imali smo još nešto larija koje je trebalo potrošiti i naspavati se za dug put, tako da je bilo OK.

Izašli smo iz hostela nešto pre 12h, iskoristio sam priliku da se još jednom bućnem u more, istuširam na plaži i izblejim u parku. I baš dok smo blejali u parku čekajući vreme da krenemo na bus, prepoznali smo momka koji je bio zajedno sa nama u Putničkoj kući u Tbilisiju. Mislili smo da je Holanđanin, ali ispostavilo se ipak Nemac. Između Tbilisija i Batumija je skitao po unutrašnjosti Gruzije, nekakvim selima i planinama, a u Batumiju treba da sačeka svoje društvo pa će dalje ko zna gde.

Švabo

Ispozdravljali smo se sa Švabom, dali mu flajer za hostel, par instrukcija za plažu i grad i krenuli na bus. E, tu počinje mini avantura, probijanje kroz ulicu-pijacu, blejanje na katastrofalnoj autobuskoj stanici (tu je spomenik prvoj Staljinovoj radničkoj pobuni) i kašnjenje busa od otprilike dva sata. Na svu sreću nismo bili jedini stranci, pa smo se skontali sa još jednim Švabom, Japankom i najluđim likom, Francuzom, Žofrijem (za Srbe može Žare). Ova družina je otpadala u šaragama od Batumija do Istanbula cirkajući, povremeno, votku i viski i smarala se sa lokalcima koji idu negde u Tursku da šljakaju. U busu su bila još dva Slovenca koji su nam se priključivali samo na pauzama.

Pjaca

Radničke borbe

Teško vreme

Prvo nam je rečeno da bus kasni zbog gužve u saobraćaju, a onda da je pokvaren, pa je umesto turskog prevoznika, došao neki gruzijski bus ni upola dobar od onoga kako nam je rečeno i za šta smo dali pare. Ali daj šta daš, samo da se maknemo. Na kraju se ispostavilo da je ta mašina poprilično dobro išla, imali smo svega dve pauze i jedno gubljenje vozača na ulazu u Istanbul, ali su nas ipak iskipovali tamo gde su i obećali – stanica Aksaraj, Istanbul. Ovde umalo da se desi nezgoda i da Japanku zatvore u bukner busa dok je izvlačila prtljag, ali se ipak sve dobro završilo. Švaba, Francuz i nas dvoje smo otišli da pojedemo nešto pre nego se rastanemo, Slovenci su bili preumorni pa su otišli odmah na matero i u hostel. Klopa je, kako to biva u Turskoj, bila odlična, popili smo čaj, raspitali se kod konobara kako i kuda po gradu i svako na svoju stranu. Nemac za Bešiktaš, Francuz na Taksim, a nas dvoje na Bosfor i na železničku stanicu. Pošto smo voz, tj. bus, imali tek oko 22h, odlučili smo da ostavimo prtljag na stanici i da preostalo vreme potrošimo skitajući po turističkom centru (Aja Sofija, Plava džamija, Sultan Ahmet i dr.). Usput sam potrošio preostale lire na kuvani kukuruz (50 centi ispred Aja Sofije), kebab, ajran, vodu, sok i glupe grickalice za put za Sofiju. Šteta što se nije imalo ni vremena ni novca da se ostane više u Istanbulu, ali drugi put, imamo i Efkana tamo, pa ćemo se gledati.

Stambol

Aja Sofija

Sultan Ahmet

Sirkeđi

Busom turskih železnica krećemo u 22h, oko ponoći smo na graničnom prelazu Kapikule i tu čekićamo Bugare dobra tri sata. Ako se ovome doda zastoj na samom prelazu, dobijamo ulazak u Bugarsku tek oko 07h. U busu čitava frka između konduktera i Rumuna, kao i onih koji idu za Bukurešt, jer ljudi ne stižu na voz zbog zastoja na granici. Rumun preti policijom i da će stopirati ostale putnike koji idu za Sofiju i Beograd, ali se sve nekako rešava mirnodopski, da ne kažem diplomatski. Stižemo busom do sela Jabalkovo, ulazimo u voz, ali ovaj put ne idemo direktno za Sofiju, nego presedamo u Plovdivu. Ovde hvatam wi-fi, javljam i tvitujem gde sam, a u vozu se zgotivljujem sa nekim čičom kojem konstantno pozajmljujem nož da seče voće i hrani omladinu.

Stižemo u Sofiju oko 18h, a voz za Beograd imamo u 21h. Trošim preostale leve na hranu, a uzimam i dva bugarska piva, Balkansko i Kamnicu, degustacije radi. Na kraju se ta degustacija pretvorila u pijanku jer smo se u kupeu upoznali sa dvojicom Norvežana, Tor i Este, koji bez nekog plana putuju po Evropi i cirkaju đus-votku (sa više đusa nego votke, pa sam objašnjavao Eastern Europe Style). U kupeu je još Italijan, koji se vraća kući, i lokalna švercerka cigareta. Budim se prilično mamuran oko 06h u Rakovici. Konačno stižemo.

Pošto Norvežani, mamurni, ne znaju gde su i gde će, Italijan im preporučuje Modern hostel u centru grada, u Makedonskoj, a kako nemamo pametnija posla vodimo ih Balkanskom i Terazijama do tamo. Cena smeštaja je zaista džaba, 6 evra za noć.

Ispratismo Norvežane, još malo blejanja na Platou kod Filozofskog i onda na voz za Novi Sad gde me čekaju ortaci iz Stokholma i Valjeva. Pre polaska za NS, krkanje u nekom šoferskom restoranu u Savamali, u Hercegovačkoj, neko pasulj sa kobajom, a neko mućkalicu.

Izmišljanje tradicije - primer Škotske

„Tradicije koje izgledaju ili za koje se tvrdi da su stare, često su prilično skorašnje po poreklu, i, ponekad izmišljene“ (Hobsbaum, 2002b: 5) Karakteristično za nacije jeste da teže da uspostave kontinuitet sa istorijskom prošlošću, problem je u tome što je taj kontinuitet veoma diskutabilan, a u nekim slučajevima se u potpunosti izmišlja kako bi dao legitimitet za političko delovanje. Izmišljanje tradicije je u osnovi proces koji se bazira na ritualizaciji i formalizaciji, a koji karakteriše određena referenca prema/u prošlosti koja ima svoju funkciju tek onda kada se omasovi, odnosno kada se ostvaruje njen repetitivni karakter. Izmišljanje tradicija naročito dolazi do izražaja posle industrijske revolucije i to u tri forme: tradicije koje simbolizuju i uspostavljaju socijalnu koheziju; tradicije koje uspostavljaju legitimitet institucija; tradicije koje imaju za cilj uspostavljanje određenog sistema vrednosti, verovanja i socijalizacije (Hobsbaum 2002b). Istorijska novina poput nacije zahtevala je „bratsku“ solidarnost članova i u tom smislu u jednom novom društvenom poretku funkcionalne diferencijacije nailazimo na povratak u prošlost u traganju za zajedničkom identitetom u kojoj su na snazi pre svega primordijalne veze. I zbog toga nacionalna država (ili nacionalni jezik, što je naročito bio slučaj u Italiji), koliko god zahtevali istorijski kontinuitet sa dalekom prošlošću, pre svega su produkti modernizacije, jer kao takvi ovi nacionalni fenomeni ne postoje ni u teorijskom ni u praktičnom obliku u predmodernom periodu. „[M]oderne nacije i sve ono što čini njihov prtljag obično tvrde da su suprotni svemu konstruisanom, naime, da su to ljudske zajednice toliko ’prirodne’ da ne traže nikakvu definiciju, nego samo potvrđivanje“ (Ibid.: 24).

Gorepomenuti primer izmišljanja tradicije dao je Hju Trevor-Roper u svom radu: Izmišljanje tradicije: brđanska tradicija Škotske. On analizira genezu nacionalnog identiteta Škota kroz njihove „tradicionalne simbole“, gajde i pre svega kilt. Na ovom primeru se najjasnije vide načini formiranja jednog, u osnovi nepostojećeg, identiteta koji se bazirao na „primitivnoj“ prošlosti i koji je zaživeo u istoriji moderne države. Pomenute gajde, koje se doživljavaju kao škotski nacionalni instrument, zapravo su bile veoma arhaične i karakteristične za stanovnike onih krajeva koji su bili najmanje integrisani u društvo i koji nisu doživljavani kao građani ni od strane svojih sunarodnika. Tek kada je došlo do integracije Škotske pod britansku krunu, ovaj instrument zadobija status nacionalnog, kao elementa koji svedoči o istorijskom identitetu. Primer na škotskom nacionalnom nošnjom je mnogo ilustrativniji.

Istorija Škotske je podeljena na istoriju Gornje i Donje Škotske, pri čemu je ova druga bila više okrenuta jugu, odnosno britanskom uticaju, dok je Gornja Škotska činila severozapadni deo zemlje koji je zapravo bio mala kolonija susedne Irske, od koje je i bila više zavisna nego od same Škotske (što zbog već pomenutog kolonizovanja, što zbog geografske upućenosti). Stvaranje nezavisne tradicije Gornje Škotske i nametanja te tradicije čitavoj Škotskoj, delo je kraja 18. i početka 19. veka. Ovo konstituisanje tradicije prošlo je kroz tri faze: kulturna pobuna protiv Irske; stvaranje „drevnih brđanskih tradcija“ Gornje Škotske; prihvatanje „brđanske tradicije“ u čitavoj Škotskoj.

Prvu fazu karakteriše krađa i plagijatortsvo dvojice Škota, Džejmsa i Džona Makfersona (sveštenika i književnika), koji su irske balade i epove prepevali i proglasili za autohtono škotske, a same Škote proklamovali kao staro ratničko pleme koje se opiralo rimskim legijama i kojima su Irci ukrali tradiciju. „Dok su pre toga Škoti iz Donje Škotske prezirali brđane kao divljake koji ne poštuju nikakav red, a Irci kao svoje neobrazovane srodnike, sada ih je cela Evropa slavila kao Kulturvolk, koji je, u vreme dok je Engleskom i Irskom vladalo primitvno varvarstvo, dao epskog pesnika izvanrednog rafinmana i senzibiliteta ravnog (rekla je Madam de Stal) Homeru, većeg (rekao je F. A. Volf) od Homera“ (Trevor–Roper, 2002b:31). Tradicija koja je upotpunila ovaj romantičarski karakter Škota odnosila se na posebnost odevanja, a koja ima još jasniju izmišljenu prošlost. Kilt koji se smatra tradicionalnom škotskom nošnjom preko koje su čuvali svoj identitet od engleske asimilacije, zapravo je izmišljen od strane engleskog industrijalca i to posle 1707. god., tj. posle Ujedinjenja. Dakle, kilt nema nikakvu predmodernu, arhaičnu, tipično škotsku osnovu, štaviše, kilt je rezultat engleskog (za Škote „nacionalnog neprijatelja“) industrijalca (za romantičare, modernizacije koja uništava tipične i autentične elemente zajednice) Tomasa Rolinsona[1].

Ironija kilta je još veća ako se uzme u obzir činjenica da je britanski parlament 1715. god. razmatrao mogućnost da zabrani stari način odevanja Škota kao prepreku njihove integracije u društvo, što nije prošlo u parlamentu. Kilt je izmišljen 1726. god. od strane pomenutog engleskog industrijalca kvekera, što znači - da je zakon koji je bio predložen 1715. god. bio na snazi, kilt sasvim sigurno nikad ne bi ni bio izmišljen. „Možemo, dakle, zaključiti da je kilt potpuno moderna nošnja, koju je prvi dizjanirao i prvi nosio engleski kveker industrijalac. On ga nije podario brđanima zato što je hteo da sačuva njihov tradicionalni način života, već da bi olakšao njegovu transformaciju: da bi brđane izveo iz vresišta i uveo u fabriku“ (Ibid.:38). Dalji tok događaja ilustruje prihvatanje kilta kao nacionalnog simbola koji sve više počinje da ulazi i u način odevanja civilizovanijih delova Škotske. Kada je 1745. god. počeo ustanak Škota protiv imperijalne britanske vlade i kada su pobunjenici savladani, britanski parlament je doneo odluku koja nije prošla 30 godina ranije, a to je da se ukine tradicionalna škotska nošnja, ovoga puta uljučujući i novoizmišljeni kilt. Kazne za oglušivanje o zakon su bile drastične ali je kilt ipak opstao i to u višim slojevima škotskog društva koji su, pre pobune iz 1745., gajili veliku dozu podozrenja prema svojim „primitivnim“ sunarodnicima koji su prvi nosili ovu odeću iz praktičnih razloga. Razlozi za ovakvo stanje stvari su sledeći:

(1) Zabrana je delovala samo na siromašne slojeve škotskog društva koji su se morali povinovati ovakvoj odluci usled visokih kazni, ali je ideja o tradicionalnom simbolu nikla u slojevima intelektualaca koje je zahvatio talas romantizma.

(2) Ideja o „plemenitom divljaku“ koju je romantizam sve više širio, o civilizaciji koja kvari ljudsku prirodu, naišla je na plodno tle među intelektualcima koji su zahtevali državnu samostalnost.

(3) Formiranje brđanskih regimenti koje su se borile na strani britanske imperije u kasnijim ratovima, bile su izuzete od konvencionalnog načina odevanja u britanskoj vojsci. Jedino mesto gde se tada kilt bez ikakvih sankcija nosio bio je u redovima škotskih vojnika u britanskoj službi.

Ovaj poslednji faktor je presudan za očuvanje „tradicionalnog“ načina odevanja. Britanski imperijalizam je, infiltrirajući škotske vojnike u svoje redove, sačuvao njihov način odevanja, iz čega vidimo još jednu ironiju ovog fenomena - da je zahvaljujući imperijalizmu, protiv koga su se pobunjenici prvobitno borili, kilt sačuvan u onim društvenim krugovima koji su ga odbacivali kao primitivnog. Izmišljen od strane engleskog industrijalca, kilt je i sačuvan kao „iskonska“ škotska nošnja zahvaljući engleskoj vojnoj imperiji. Svi naknadni pokušaji od strane škotskih istoričara da se kilt odbaci kao nacionalni simbol zbog njegovog karaktera engleskog, industrijskog i vojnog, ekspanzionizma nisu urodili plodom – kilt je uveliko bio simbol škotskog identiteta.

Hobsbaum, E., T. Rejndžer (ur.) (2002b). Izmišljanje tradicije. Beograd: Biblioteka XX vek.

[1] Rolinson je bio industrijalac koji je imao topionicu u severnoj Škotskoj gde je i zakupio zemljište od Ijana Makdonela, vođe jednog od klanova. Da bi olakšao kretanje svojim radnicima, Škotima, redizajnirao je njihovu staru odeću i osmislio kilt, pri čemu je prvo on počeo da nosi novu odeću, potom vođa klana i zatim i ostali članovi. Kasnije će se kilt širiti i među ostalim klanovima koji će svaki za sebe stvarati posebnu vrstu „tartana“, odnosno šare koja će biti znak raspoznavanja klanova (Trevor-Roper 2002b).


Tekst je isečak iz master rada "Mogućnosti socioloških analiza društvenih makrofenomena: uporedna analiza modernizacije zapadnih društava", Novi Sad, 2011.

Zakavkazje - TBILISI

U Tbilisiju smo bili smešteni u Putničkoj kući koja se nalazi u kvartu Važa Pšavela koji je neka vrsta novosadskih Limana ili manjeg Novog Beograda. Naselje je građeno tipski, sa širokim bulevarima, zgrade su betonske višespratnice, uopšte „paviljoni“ socijalizma. Naš kvart je Važa Pšavela, a postoji i ogromni istoimeni bulevar koji vodi u ovo naselje na čijem ulazu se nalazi spomenik Važi Pšaveli, gruzinskom pesniku. Dakle, bili smo stacionirani podaleko od centra grada i glavnih turističkih lokacija.

U prvim danima odlučili smo se da prepešačimo grad, koliko možemo, ne bi li ga što bolje upoznali, pa smo tako izignorisali metro. Kad sam već kod metroa pomenuo bih da je prevoz veoma jeftin ako se koriste „vremenske karte“. Neophodno je da date novac za karticu na koju uplaćujete željeni broj vožnji, posle potrošenih vožnji imate pravo na povraćaj depozita koji ste dali za korišćenje kartice, jedino što treba da uradite je da pokažete račun kojim ste, suštinski, iznajmili karticu. Jedna vožnja staje pedeset centi i sa tom vožnjom imate pravo na sat i po vremena vozanja gradom, bilo metroom ili javnim gradskim busevima. Metro jeste veoma bučan, ali je isto tako veoma tačan i brz. Postoje dve metro linije, a ključno mesto, odnosno čvorište, je Station Square.

 Pošto smo odlučili da tabanamo primetili smo da su pešaci u prilično nezavidnoj poziciji. Naime, već na prvoj većoj petlji koja se zove Trg heroja, ne postoje pešački prelazi (što je u redu), ali nije u redu da su postojeći podzemni prolazi toliko zapušteni da ih niko ne koristi. Danju još i nekako da se usudite da prođete ovim podzemnim prolazima koji su zarasli u korov, razlupani i smrdljivi, ali noću bez lampe i nečega za svaki slučaj da se odbranite, pa i da razmislite. Takvo stanje sa podzemnim prolazima je svuda po gradu i to najviše iritira tamo gde je sobraćaj toliko gust i brz da imate utisak da prelazite preko auto-puta. Nekoliko puta smo pretrčali Trg heroja naočigled policije i prošli bez problema, ali valjda je to normalno jer su ovde pešaci u potpunosti marginalizovani.

Trg heroja

Pošto smo od Trga heroja videli samo saobraćaj i nekakv obelisk, nastavili smo dalje ka Rustaveli aveniji gde počinje širi centar grada. Zelenila, klupa, fontana i česmi ima na pretek, tezgari se mahom sa knjigama, pločama i ostalim kulturnim reliktima iz doba socijalizma, a ko zaista voli buvljake ne bi smeo da zaobiđe bazar nedaleko od Suvog mosta. Rustaveli avenija je jedna od ključnih gradskih arterija i vodi ka Trgu slobode (kružni tok) gde birate dalji pravac, za turiste je to ulica Kota Abhazi i čitava četvrt srednjevekovnih građevina. Imali smo ideju da posetimo Muzej lepih umetnosti ali je u fazi rekonstrukcije, kao i gomila drugih interesantnih građevina. Još uvek se gubimo jer nismo nabavili mapu grada što rešavamo u turističkom info centru na Trgu slobode gde možete da uzmete besplatnu brošuru Tbilisi in your pocket. Inače, wi-fi je dostupan u većem delu grada pod nazivom Tbilisi Loves You. Iako kroz Tbilisi prolazi reka Mtkvari (ili Kura) neko pretrano osveženje od iste nismo osetili, ali je zato konstantno bilo prijatnog vetra, tako da i pored visokih temepratura nismo osećali omorinu.

Trg slobode i gore levo Majka Gruzija

Sa Trga slobode se vidi spomenik Majci Gruziji i odlučujemo da krenemo u tom pravcu, a usput prolazimo kroz stari grad koji možda podseća na Dorćol oko Skadarlije i Bajlonijeve pijace. Ovde je primetan veliki broj turista, pre svega Rusa, ali ima i Poljaka, Francuza i Nemaca, koji najčešće otpadaju po restoranima. Interesantno je da je u tom delu grada načičkano nekoliko veoma starih verskih objekata, počev od katoličke katedrale, zatim sinagoge, napuštene džamije i na kraju gruzinske crkve na stenama reke Mtkvari.

Čitava četvrt oko ulica Abhazi i Leselidze je prepuna barova, restorana, prodavnica tepiha, nekakvih ćevapdžinica, suvenirinica, a posebnu pažnju treba obratiti na vinoteke kojih ima u izobilju. Gruzini se hvale da su po broju sorti vina ispred Francuske ali da je industrija vina i promocija veoma slaba, pa je tako svet ostao uskraćen za njihov kvalitet (i ovde su im krivi Rusi i socijalizam). U svakoj vinoteci imate pravo na degustaciju nekoliko vrsti vina, a što se mene tiče preporuka za suva vina. Kada je reč o alkoholu na gruzijska piva možete da zaboravite, em ih je teško naći u kafeima, em nisu nešto. Dominiraju uglavnom ruska, ja sam trošio Baltiku 9. Od žestine piju njihovu verziju votke – čača, a vina se podrazumevaju kao nacionalni zaštitni znak. Čudili smo se nekakvim duguljastim bordo svećama koje, ispostavilo se, uopšte nisu sveće već gruzijski snikers izrađen u domaćoj radinosti – orasi potopljeni u gusti sok od grožđa. Kada je reč o hrani i nacionalnim jelima, dominiraju testa ili pite u različitim varijantama. Šta god sam uzeo nisam se pokajao, bilo slatko ili slano. Pre nego što sam krenuo na put na WikiTravelu sam našao da treba probati hačapuri i hinkali. Ovo prvo je testo sa sirom plus varijacija na pokrajinu odakle dolazi. Ja sam uživao u Adžarskom hačapuriju (testo sa sirom, kajmakom, jajima). Hinkali je druga priča, reč je o ljutom mlevenom mesu uvijenom u testo koje se zatim kuva. Neugledno izgleda, ali je ukusno. S tim da treba biti obazriv kada se naručuje jer se uzima na komade. Tri hinkalija po osobi su sasvim dovoljna.

Hinkali

Hačapuri

Čitava četvrt je veoma zanimljiva mada za turistički centar pomalo nesređena, naročito ako se zađe u uličice koje nisu turistički atraktivne. Kuće u tim ulicama su zaista oronule, polusrušene, ali ostavljaju utisak da je ovaj deo Tbilisija nekada bio trgovački i verski centar u pravom smislu reči. Danas je sve to stavljeno u funkciju turizma, uostalom imamo takve primere i u našim gradovima u kojima se stara jezgra (zlo)upotrebljavaju za profit i etno reklamu, a da se pri tom ne ulaže u te, od kulturnog značaja, objekte.

Iskoristili smo priliku tih dana da se popnemo i na tvrđavu Narikala, a samim tim i da vidimo spomenik Gruziji. Pristup tvrđavi je besplatan, nije bog zna koliko velika, ali je pogled na grad veoma lep. Kako smo već krenuli da se pentramo odlučili smo da odemo i do spomenika Gruziji koji suštinski ne može da se sagleda sa platoa na kojem se nalazi, sem da polomite vrat. Ne znam koliko je spomenik visok ali kako se vidi sa gotovo svakog mesta u gradu jasno je da je grandiozan. Majka Gruzija u jednoj ruci drži pehar vina i nazdravlja dobronamernim putnicima, a u drugoj mač da odbrani zemlju od onih nedobronamernih. Mada, čitava ta priča i kombinacija (alkohol) vino – (oružje) mač mi je delovala pogubno.

Majka Gruzija

Tbilisi ima i svoju hiper modernisitičku (futurističku) stranu. Na obalama reke Mtkvari nalaze se dve zanimljive građevine sa dva zanimljiva pešačka mosta. Jedan kompleks je poslovnog karaktera, sav u staklu i čeliku, dok je krov u obliku pečurki. Nisam skapirao šta je to, ali pretpostavljam da je nekakav sajam ili nešto slično. Sa druge strane reke nalazi se Rike park do kojeg se dolazi preko Mosta mira. Ovaj prostor je suštinski park ili trg, ali još uvek nedovršen. Izgleda je rezervisan za decu, ali ko zna šta će sve tu biti kada se osposobe neke dve horizontalne cevčuge.

"Pečurke"

"Pečurke"

Rike park

Most mira

Arhitektura grada je u svakom slučaju egzotična i ima šta da se vidi. Različiti uticaji sa svih strana, ali nekako sve to ne bode oči i čini se kao da daje kontinuitet gradu. U nekim momentima sam imao utisak da sam u Beogradu, ali samo u trenucima dok smo prolazili delovima grada koji su građeni pod ruskim uticajem akademizma, što je i Beograd osetio posle priliva velikog broja ruskih izbeglica usled revolucije i građanskog rata. Paviljonski stil gradnje je rezervisan za periferiju grada, nema zgrada koje kvare urbani pejzaž. Interesantno je da su se na urbicidan način obračunali i sa veoma zanimljivom građevinom iz doba socijalizma, a koju su kolokvijalno zvali „Andropovljeve uši“. Taj spomenik (danas Trg Roze revolucije) su srušili neposredno po svrgavanju Ševarnadzea sa vlasti. Možda najegzotičniji deo grada je četvrt sumpornih kupatila, Abanotubani. Gomila malih kupa koje su poluukopane u zemlju spolja deluju kao neke katakombe od cigle i kamena. Četvrt je veoma posećena, a cene korišćenja sumpornih kupatila su od jednog do deset evra. U kupatilo je nemoguće uneti bilo šta od odeće, eventualno peškir, s tim da postoje posebna kupatila za muškarce i posebna za žene, koja se takođe razlikuju u cenama na uštrb muškaraca.

sumporna kupatila

Iako je Tbilisi duboko u kontinentalnom delu Zakavkazja, grad ima i svoje „more“. Reč je o velikom veštačkom jezeru/rezervoaru vode, koje se nalazi nekih dvadesetak kilometara van grada. Plaže su šljunkovite i neuređene, ali su masovno posećene i dobro dođu kao osveženje u letnjim danima. Pomalo sablasno sve izgleda jer su obale jezera, tj. mora, u potpunosti gole, pa se stiče utisak da plivate usred pustinje. Pored ovog jezera postoje još dva manja (prirodna) jezera, jezero Lisi i Kornjačino jezero.

"Tbilisi more"

"Tbilisi more"

Dane smo uglavnom provodili skitajući po gradu, svaki put provaljujući nešto novo. Šteta je što nismo imali bolju opremu sa kojom bi mogli da se zaputimo i na neko amatersko planinarenje, što je većina posetilaca Putničke kuće i uradila. Neki od njih su išli i do Jerevana i to nikako nisam uspeo da prežalim što nismo bar jedan dan odvojili da odemo i tamo. No, sad znam da nije teško dokopati se Zakavkazja, pa se nadam skorijem povratku ovoj regiji. Samo da ih sukobi zaobiđu.

A kada je reč o samoj Putničkoj kući moram da istaknem dominaciju Poljaka koji su bili izutetno kompaktni i u svakom trenutku više nego prisutni, čak je jedan od njih, Mateuš, jedno vreme koordinirao održavanjem kućnog reda. Poslednje veče našeg boravka u Kući organizovano je Poljsko veče, pravili su svoje nacionalno jelo – kaputka (krompir-testo sa spanaćem i nekakvim umakom). Iako skromno, bilo je istinski gozbeno i svečano, uz vino, pivo, klavir, proveli smo se bogovski. Uz to je Sveta, bajker iz Bora, poslužio kao zakusku domaću rakiju, sir i ljute papričice. Pominjao je da će da napravi gibanicu, ali to nismo dočekali jer smo se sutradan uputili za Batumi. Upoznali smo nekoliko ozbiljnih putnika koji nameravaju da putuju po više meseci, neki idu za Iran, neki za Mongoliju i Kinu. Mađarica Ildiko se vratila iz Indije sa deset kilograma manje sa svim preporukama da tamo ne idemo ukoliko ne volimo da uživamo u prljavštini, nasilju i mizoginiji. U svakom slučaju, ostavili smo utisak amatera koji su ispoštavali fazon, boravili u Putničkoj kući i dali simboličan doprinos projektu.

Nadam se dugom i uspešnom životu Putničke kuće sa još više zanimljivih i egzotičnih lokacija.

Hvala Svetu za fotku

Maestro Mateuš i dirigentica

Kaput(ka)

Krsta Petrovic - Pesma Tbilisiju