Budućnost opozicije

Kako je Vučić emancipovao radikale i krenuo EU putem, sa prilično uspeha na međunarodnom diplomatskom planu (ponašajući se „evropskije“ od Tadića),, na unutrašnjem političkom polju Srbije ostalo je upražnjeno mesto, rupa, rezervisana za opozociju. Ta zjapeća praznina ne bi trebala da čudi s obzirom na to da su Radikali/Naprednjaci godinama zauzimali centralno opoziciono mesto, te se sad postavlja pitanje ko će opozicionu prazninu popuniti i čime.

Vrlo verovatno je da će organizovana i konstruktivna opozicija režimu doći pre s desna, u vidu nekakvog konzevrativizma, nego li iz liberalnog krila. O levici reči ne vredi trošiti. Mada su ove dve poslednje struje, liberali i levičari (ovi drugi su još uvek neodređeni, pa ih označavam neodređenim i zastarelim pojmom levica) u nekoliko slični, pre svega sa svojim građanskim habitusom ili, kako se to danas kaže, backgroundom. I upravo bi taj građanski identitet mogao biti i objašnjenje neuspeha i ne postojanja konstruktivne progresivne opozicije.

Od 5. oktobra, pa na ovamo, građanske opcije su bile fokusirane na politike identiteta i vođenja, neke vrste, kulturnog rata. U nedovoljno urbanizovanom društvu, sa nasleđem tradicionalizma i dugogodišnje međunarodne izolacije, započelo se insistiranjem na usvajanju kulturnih modela stranim habitusu, tj. backgroundu, ogromnoj većini srbijanskog društva koja je to usvajanje kulturnih modela doživela kao okupaciju. Umesto rešavanja privrednih i socijalnih problema, u fokusu građanske Srbije nalazila se ideja o promeni sistema vrednosti i mentaliteta ljudi. Još veću štetu je sebi nanela građanska Srbija kada je prećutno gledala na katastrofalno vođene privatizacije, otpuštanje radnika, masovnu korupciju u kojekakvim privatizacionim odborima i agencijama. Postojali su pojedinačni glasovi koji su o ovome javno govorli/pisali, ali je izostala organizovana kritika. Na taj način je folk/narod, bivši radnici, dodatno gurnut u polje desnih, konzervativnih političkih snaga, pa bi se kao osnovno obeležje evropske, građanske, Srbije moglo reći da je to anti-folk raspoloženje.

Danas reforme Vlade suštinski ne pogađaju folk i nekadašnje radnike jer ovaj društveni sloj već odavno živi životom prekarijata, odnosno tempom zaposlenih u sivoj i crnoj ekonomiji, privremeno i sezonski. Sa te strane je vlast, relativno, mirna, oni koji eventualno mogu da zatalasaju ulice su svakako gluvi i nemi na reforme. Reč je o nečem drugom, a to je potencijalna afirmacija intelektualne opozicije koja dolazi iz konzervativnog krila i koja ima kritičke reference iz perioda Demokratske vlasti, pri čemu se EU integracije dosledno posmatraju kao imperijalna okupacija, a devastacija privrednog i socijalnog sektora se promišlja kao odnos prema koloniji i periferiji te Imperije (EU/SAD).

Stoga, ostavljeni prazan opozicioni prostor u najboljoj meri odgovara konzervativnim snagama, koje od početka insistiraju na rešavanju pitanja nacionalne države, i onima koji bi tu nacionalnu državu treblo da iznesu – prekarijat.