Kada lamentiramo nad stanjem građanske neposlušnosti u Srbiji onda se
najčešće prisećamo protesta i marševa nezadovoljnih građana tokom devedesetih
godina koji su protestovali protiv vlasti Slobodana Miloševića. Masa tadašnjih
protestnih šetnji je bila prilično heterogena, možda se to tada nije toliko
primećivalo ali je razlaz između nekadašnjih saboraca postao očitiji nakon 5.
oktobra 2000. godine. Bili su tu svi oni koji su Miloševićevu politiku
doživljavali kao nacionalističku, ali i oni koji su na ulice izlazili ne bi li
ispoljili svoj antikomunistički stav. Stoga bi Miloševićevu politiku mogli
okarakterisati kao nacional-boljševičku ili neostaljinističku, što je u osnovi
totalitarni model vlasti.
Kada danas govorimo o građanskim protestima devedesetih nailazimo na
tumačenja koja govore o ondašnjim nadanjima u bolje društvo, u drugačiji i
prefinjeniji sistem vrednosti koji bi, valjda, trebao da odnese sve nedaće i
donese nove blagodeti. Problem je „samo“ u tome što ljude na kolektivnu akciju
ne pokreće nekakav sistem vrednosti koji lebdi nad skupom pojedinaca ili, još
gore, sistem vrednosti koji treba da nas sačeka u nekakvoj zamišljenoj,
projektovanoj, društvenoj zajednici. Ljude na kolektivnu akciju pokreću životne
okolnosti koje zajednički dele. Između realnosti i zamišljene projektovane
društvene zajednice stoji provalija. Način
na koji će ta provalija biti premošćena uveliko zavisi od karaktera realne
društvene zajednice, a ne one kakva postoji u našim glavama, idejama i
vrednostima o željenom karakteru društvene zajednice. U tom smislu su životne
okolnosti svakodnevnice okidači i pokretači kolektivne akcije. Ako životne
okolnosti srbijanske društvene zajednice devedesetih uporedimo sa okolnostima
posle 5. oktobra 2000. godine onda vidimo razliku u nijansama svakodnevnog
života.
Za devedesete je bio karakterističan crno-beli pogled na svet, stvarnost je
bila prilično jednodimenzionalna u smislu da nije nudila mogućnost izbora za
život, već jedino mogućnost izbora za preživljavanje. Što su okolnosti
jednodimenzionalnije to je lakše mobilisati i pokrenuti kritičnu masu
nezadovoljnu postojećim stanjem, pa u tom smislu ne čudi građanska neposlušnost
od 9. marta 1991. godine pa sve do 5. oktobra. 2000. godine. Od dvehiljaditih
smo dobili pogled na svet u boji, prepoznali smo u realnom životu nijanse koje
su predstavljale više od preživljavanja, a to je značilo anticipaciju
potrošačkog društva i uživanja u detaljima koji predstavljaju komfor. U
heterogenim, višedimenzionalnim demokratskim društvima ljudi razvijaju
blazirana, nijansirana, ponašanja i teže ih je ukalupiti u jedinstveni model
akcije.
Stoga bi građansku neposlušnost, za sada, mogli simbolički da ogradimo
između dve pesme posvećene početku otpora, 9. martu (Dža ili bu „Sećam se“) i
kraju, tj. rasplinutosti velikih nadanja, 5., odnosno 6. oktobru (Block Out „Dan koji nikad nije došao“).
