Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu. Njegova
biološka organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života u
njegovom najčistijem smislu. Virus je vrhunac prirodne stvaralačke evolucije.
Vrhunac veštačke je – inteligentan virus. Tvorevina koja ima formu čoveka, a
prirodu virusa, vitalnost virusa i inteligenciju čoveka. Simbioza virusa
lišenog besciljnosti i čoveka oslobođenog ograničenja vladala bi prirodom,
kojoj oboje služe samo kao đubrivo.
Profesor dr Frederik Liberman
Besnilo, Borislav Pekić
Uvod u Pekićevo „Besnilo“ može da posluži kao skica za
potencijalni svet nakon pandemije korona virusa koja je počela kao lokalna
epidemija nacionalnih razmera, a nastavila svoju progresiju kao svetska
pandemija globalno regionalnih karakteristika. Jer ovo je, za sada i na sreću,
virus bogatog i razvijenog Severa, dok globalni Jug nenamerno koristi koncept „prednosti
zaostalosti“ kao odbrambenu strategiju. Da se ovakav virus pojavio pre dvesta
ili trista godina čitava stvar bi najverovatnije ostala lokalnog karaktera,
daleko na Dalekom Istoku u izolovanoj Kini, a pipci koji bi eventualno uspeli
da prebace zid putovali bi sporo i izmrcvareno da nanesu ozbiljniju štetu
svetskom sistemu. Svet se u međuvremenu bitno promenio, pa danas zahvaljući
fenomenu globalizacije imamo priliku da razmenjujemo najrazličitije informacije
sad-za-sad. Globalni svetski sistem, uslovno rečeno globalni Sever (Severna
Amerika, Evropa, Daleki Istok) postao je super povezana mreža svetskih gradova
i razvijenih regiona koja ima visokointenzivnu razmenu informacija, usluga,
roba i ljudi na dnevnom nivou. I upravo je prednost i takoreći svetost
karaktera slobode i frekventnosti kretanja i trgovine visokorazvijenog sveta
postala osnovna pretnja tom istom svetu. Razdaljine koje su udaljene hiljadama
kilometara prekraćivane su mrežom koja je odjednom postala inficirana,
nesigurna i porozna. Invazijom na svet oko sebe ljudski rod se slavodobitno
proširio do krajnjih prirodnih granica planete, samouvereni vladar je ujedno
postao i najslabija karika sopstvenog sistema. Virus ga je prepoznao kao svog
srodnika, takođe virusa, koji se uspešno i ofanzivno širi na okolinu, nakačio
se na kolosek globalizacije i za par meseci uspeo da zavlada najbogatijim
svetskim sistemom u istoriji ljudskog roda.
Siromašne zemlje, globalni Jug (Južna Azija, Afrika, Južna
Amerika) u ovoj situaciji prolaze dobro jer su nerazvijene. Paradoks je da ih
od ove bolesti za sada spasava to što nisu toliko umreženi u globalnu
finansijsko-ekonomsku mrežu kao što je slučaj sa Severom. I pitanje je kako će
se ove zemlje uopšte nositi sa virusom kad i ako dođe do njih. U ovim ekstremnim situacijama
kratkoročno dobro prolaze oni koji su izolovani i nerazvijeni jer nemaju infrastrukturu
za život dostojan virusa ljudskog roda. Kao kada u distopijskom romanu „Svetski
rat Z“ samoizolovana Severna Koreja sprovodi arhaični društveni inženjering
masovnog vađenja zuba svom stanovništvu kako bi sprečila širenje zaraze koja se
prenosi ugrizom zombija. Nema zuba – nema zaraze. Nema puteva i avionskih
linija – nema „korone“. Barem ne još uvek.
Ono što je zapravo simptomatično jeste potencijalni
karakter budućih upravno-političkih sistema koji će jahati na talasu ovog (iz)vanrednog stanja. Kako se epidemija širila
globalnim Severom tako su dolazile do izražaja sve slabosti savremenih država
koje su bezbednosnu politiku temeljile na principu fiktivnog koncepta vrednosti
i ideja liberalizma. Virus je vrlo lako i brzo vratio sistem na fabrička
podešavanja – svi moraju u svoj tor, do daljnjeg. U kontekstu savremenog
svetskog političkog sistema, gde poslednjih godina prevlast odnose
nacional-populisti, posezanje za diktatorskim i totalitarnim merama lako može
da postane stvarnost (naročito ako se sledi hvaljeni primer Kine koja je tokom epidemije uspešno
izolovala pokrajinu od preko 50 miliona stanovnika). Idealna prilika za povratak
partijske Istine, Pravde i Mira, a suspenzije demokratije, trajno (Mađarska je
uvela set mera kojim se predsedniku omogućava upravljanje dekretom, a vanredno
stanje se proširuje na bez vremenskog ograničenja; slično se dešava i u
Izraelu, mada je tamo vanredno stanje konstanta). Za to vreme uvode se posebne
mere bezbednosti i nadzora koje postaju realna slika distopijskih romana Filipa
K. Dika. U ovom trenutku nije više samo reč o kontroli kretanja, već i o
kontroli osećanja. Na terminalima aerodroma putnicima se meri temperatura,
proverava se disanje, rad pulsa, dobija se medicinska slika koja omogućava uvid
u biohemijske procese pojedinca. Dakle, ubuduće ne bi bilo začuđujuće da se nadzor
ne vrši samo nad tzv. slobodnom voljom pojedinca, jer je sada jasno da je slobodna
volja kao koncept krajnje upitna, već da je neophodno prikupiti što više
informacija koje se tiču hemijskih procesa unutar organizma kako bi se odredila
socijalna/zdravstvena podobnost pojedinca. Na opasnosti ove vrste nadzora i
kontrole, do sada neviđene u ljudskoj istoriji, upozoravaju nekadašnji agent
CIA i uzbunjivač Edvard Snouden i izraelski istoričar Juval Harari. Obojica
ističu potencijalnu kritičnost koje ovakve mere mogu da izazovu kada je u
pitanju autonomija pojedinaca. Ovde nije reč samo u suženoj slobodi kretanja,
nego i o potencijalnoj i dugoročnoj kontroli ljudskih instinkata i želja. Biotehnologija
omogućava prikupljanje i analizu procesa koji se odvijaju unutar organizma na
nivou neuronskih impulsa, daleko od svesnosti društvene jedinke, a krizne
situacije omogućavaju upravo uvođene novih zakona i pooštravanje represivnih
mera kako bi se osigurali mir i stabilnost (kao što se desilo u SAD nakon 9/11,
dok Kina uveliko eksperimentiše sa sistemom „socijalnog kreditiranja“ građana
koje se sprovodi kroz javni nadzor skeniranja lica).
Trenutna situacija je idealna za pokaznu vežbu biotehnologije
i aparata moći. Čini se da se institucija Države vraća na mala vrata „korona
puča“.
Početkom trećeg milenijuma liberalizam ugrožava ne
samo filozofska ideja da ne postoje slobodna individualna Ja nego, još više,
konkretne tehnologije. Na pragu smo suočenja s poplavom izuzetno korisnih
uređaja, alatki i struktura koje ne ostavljaju nimalo mesta slobodnoj volji
pojedinačnih ljudskih bića. Hoće li demokratija, slobodno tržište i ljudska
prava preživeti taj potop?
Homo Deus, Juval Noa Harari
 |
| Čas anatomije, Rembrant (Wikipedia) |
