Socijalna geografija: Zakavkazje

U Tbilisiju smo bili smešteni u Putničkoj kući koja se nalazi u kvartu Važa Pšavela koji je neka vrsta novosadskih Limana ili manjeg Novog Beograda. Naselje je građeno tipski, sa širokim bulevarima, zgrade su betonske višespratnice, uopšte „paviljoni“ socijalizma. Naš kvart je Važa Pšavela, a postoji i ogromni istoimeni bulevar koji vodi u ovo naselje na čijem ulazu se nalazi spomenik Važi Pšaveli, gruzinskom pesniku. Dakle, bili smo stacionirani podaleko od centra grada i glavnih turističkih lokacija.

U prvim danima odlučili smo se da prepešačimo grad, koliko možemo, ne bi li ga što bolje upoznali, pa smo tako izignorisali metro. Kad sam već kod metroa pomenuo bih da je prevoz veoma jeftin ako se koriste „vremenske karte“. Neophodno je da date novac za karticu na koju uplaćujete željeni broj vožnji, posle potrošenih vožnji imate pravo na povraćaj depozita koji ste dali za korišćenje kartice, jedino što treba da uradite je da pokažete račun kojim ste, suštinski, iznajmili karticu. Jedna vožnja staje pedeset centi i sa tom vožnjom imate pravo na sat i po vremena vozanja gradom, bilo metroom ili javnim gradskim busevima. Metro jeste veoma bučan, ali je isto tako veoma tačan i brz. Postoje dve metro linije, a ključno mesto, odnosno čvorište, je Station Square.

Pošto smo odlučili da tabanamo primetili smo da su pešaci u prilično nezavidnoj poziciji. Naime, već na prvoj većoj petlji koja se zove Trg heroja, ne postoje pešački prelazi (što je u redu), ali nije u redu da su postojeći podzemni prolazi toliko zapušteni da ih niko ne koristi. Danju još i nekako da se usudite da prođete ovim podzemnim prolazima koji su zarasli u korov, razlupani i smrdljivi, ali noću bez lampe i nečega za svaki slučaj da se odbranite, pa i da razmislite. Takvo stanje sa podzemnim prolazima je svuda po gradu i to najviše iritira tamo gde je sobraćaj toliko gust i brz da imate utisak da prelazite preko auto-puta. Nekoliko puta smo pretrčali Trg heroja naočigled policije i prošli bez problema, ali valjda je to normalno jer su ovde pešaci u potpunosti marginalizovani.

Trg heroja

Pošto smo od Trga heroja videli samo saobraćaj i nekakv obelisk, nastavili smo dalje ka Rustaveli aveniji gde počinje širi centar grada. Zelenila, klupa, fontana i česmi ima na pretek, tezgari se mahom sa knjigama, pločama i ostalim kulturnim reliktima iz doba socijalizma, a ko zaista voli buvljake ne bi smeo da zaobiđe bazar nedaleko od Suvog mosta. Rustaveli avenija je jedna od ključnih gradskih arterija i vodi ka Trgu slobode (kružni tok) gde birate dalji pravac, za turiste je to ulica Kota Abhazi i čitava četvrt srednjevekovnih građevina. Imali smo ideju da posetimo Muzej lepih umetnosti ali je u fazi rekonstrukcije, kao i gomila drugih interesantnih građevina. Još uvek se gubimo jer nismo nabavili mapu grada što rešavamo u turističkom info centru na Trgu slobode gde možete da uzmete besplatnu brošuru Tbilisi in your pocket. Inače, wi-fi je dostupan u većem delu grada pod nazivom Tbilisi Loves You. Iako kroz Tbilisi prolazi reka Mtkvari (ili Kura) neko pretrano osveženje od iste nismo osetili, ali je zato konstantno bilo prijatnog vetra, tako da i pored visokih temepratura nismo osećali omorinu.

Trg slobode i gore levo Majka Gruzija

Sa Trga slobode se vidi spomenik Majci Gruziji i odlučujemo da krenemo u tom pravcu, a usput prolazimo kroz stari grad koji možda podseća na Dorćol oko Skadarlije i Bajlonijeve pijace. Ovde je primetan veliki broj turista, pre svega Rusa, ali ima i Poljaka, Francuza i Nemaca, koji najčešće otpadaju po restoranima. Interesantno je da je u tom delu grada načičkano nekoliko veoma starih verskih objekata, počev od katoličke katedrale, zatim sinagoge, napuštene džamije i na kraju gruzinske crkve na stenama reke Mtkvari.

Čitava četvrt oko ulica Abhazi i Leselidze je prepuna barova, restorana, prodavnica tepiha, nekakvih ćevapdžinica, suvenirinica, a posebnu pažnju treba obratiti na vinoteke kojih ima u izobilju. Gruzini se hvale da su po broju sorti vina ispred Francuske ali da je industrija vina i promocija veoma slaba, pa je tako svet ostao uskraćen za njihov kvalitet (i ovde su im krivi Rusi i socijalizam). U svakoj vinoteci imate pravo na degustaciju nekoliko vrsti vina, a što se mene tiče preporuka za suva vina. Kada je reč o alkoholu na gruzijska piva možete da zaboravite, em ih je teško naći u kafeima, em nisu nešto. Dominiraju uglavnom ruska, ja sam trošio Baltiku 9. Od žestine piju njihovu verziju votke – čača, a vina se podrazumevaju kao nacionalni zaštitni znak. Čudili smo se nekakvim duguljastim bordo svećama koje, ispostavilo se, uopšte nisu sveće već gruzijski snikers izrađen u domaćoj radinosti – orasi potopljeni u gusti sok od grožđa. Kada je reč o hrani i nacionalnim jelima, dominiraju testa ili pite u različitim varijantama. Šta god sam uzeo nisam se pokajao, bilo slatko ili slano. Pre nego što sam krenuo na put na WikiTravelu sam našao da treba probati hačapuri i hinkali. Ovo prvo je testo sa sirom plus varijacija na pokrajinu odakle dolazi. Ja sam uživao u Adžarskom hačapuriju (testo sa sirom, kajmakom, jajima). Hinkali je druga priča, reč je o ljutom mlevenom mesu uvijenom u testo koje se zatim kuva. Neugledno izgleda, ali je ukusno. S tim da treba biti obazriv kada se naručuje jer se uzima na komade. Tri hinkalija po osobi su sasvim dovoljna.

Hinkali

Hačapuri

Čitava četvrt je veoma zanimljiva mada za turistički centar pomalo nesređena, naročito ako se zađe u uličice koje nisu turistički atraktivne. Kuće u tim ulicama su zaista oronule, polusrušene, ali ostavljaju utisak da je ovaj deo Tbilisija nekada bio trgovački i verski centar u pravom smislu reči. Danas je sve to stavljeno u funkciju turizma, uostalom imamo takve primere i u našim gradovima u kojima se stara jezgra (zlo)upotrebljavaju za profit i etno reklamu, a da se pri tom ne ulaže u te, od kulturnog značaja, objekte.

Iskoristili smo priliku tih dana da se popnemo i na tvrđavu Narikala, a samim tim i da vidimo spomenik Gruziji. Pristup tvrđavi je besplatan, nije bog zna koliko velika, ali je pogled na grad veoma lep. Kako smo već krenuli da se pentramo odlučili smo da odemo i do spomenika Gruziji koji suštinski ne može da se sagleda sa platoa na kojem se nalazi, sem da polomite vrat. Ne znam koliko je spomenik visok ali kako se vidi sa gotovo svakog mesta u gradu jasno je da je grandiozan. Majka Gruzija u jednoj ruci drži pehar vina i nazdravlja dobronamernim putnicima, a u drugoj mač da odbrani zemlju od onih nedobronamernih. Mada, čitava ta priča i kombinacija (alkohol) vino – (oružje) mač mi je delovala pogubno.

Majka Gruzija

Tbilisi ima i svoju hiper modernisitičku (futurističku) stranu. Na obalama reke Mtkvari nalaze se dve zanimljive građevine sa dva zanimljiva pešačka mosta. Jedan kompleks je poslovnog karaktera, sav u staklu i čeliku, dok je krov u obliku pečurki. Nisam skapirao šta je to, ali pretpostavljam da je nekakav sajam ili nešto slično. Sa druge strane reke nalazi se Rike park do kojeg se dolazi preko Mosta mira. Ovaj prostor je suštinski park ili trg, ali još uvek nedovršen. Izgleda je rezervisan za decu, ali ko zna šta će sve tu biti kada se osposobe neke dve horizontalne cevčuge.

"Pečurke"

Rike park

Most mira

Arhitektura grada je u svakom slučaju egzotična i ima šta da se vidi. Različiti uticaji sa svih strana, ali nekako sve to ne bode oči i čini se kao da daje kontinuitet gradu. U nekim momentima sam imao utisak da sam u Beogradu, ali samo u trenucima dok smo prolazili delovima grada koji su građeni pod ruskim uticajem akademizma, što je i Beograd osetio posle priliva velikog broja ruskih izbeglica usled revolucije i građanskog rata. Paviljonski stil gradnje je rezervisan za periferiju grada, nema zgrada koje kvare urbani pejzaž. Interesantno je da su se na urbicidan način obračunali i sa veoma zanimljivom građevinom iz doba socijalizma, a koju su kolokvijalno zvali „Andropovljeve uši“. Taj spomenik (danas Trg Roze revolucije) su srušili neposredno po svrgavanju Ševarnadzea sa vlasti. Možda najegzotičniji deo grada je četvrt sumpornih kupatila, Abanotubani. Gomila malih kupa koje su poluukopane u zemlju spolja deluju kao neke katakombe od cigle i kamena. Četvrt je veoma posećena, a cene korišćenja sumpornih kupatila su od jednog do deset evra. U kupatilo je nemoguće uneti bilo šta od odeće, eventualno peškir, s tim da postoje posebna kupatila za muškarce i posebna za žene, koja se takođe razlikuju u cenama na uštrb muškaraca.

sumporna kupatila

Iako je Tbilisi duboko u kontinentalnom delu Zakavkazja, grad ima i svoje „more“. Reč je o velikom veštačkom jezeru/rezervoaru vode, koje se nalazi nekih dvadesetak kilometara van grada. Plaže su šljunkovite i neuređene, ali su masovno posećene i dobro dođu kao osveženje u letnjim danima. Pomalo sablasno sve izgleda jer su obale jezera, tj. mora, u potpunosti gole, pa se stiče utisak da plivate usred pustinje. Pored ovog jezera postoje još dva manja (prirodna) jezera, jezero Lisi i Kornjačino jezero.

"Tbilisi more"

Dane smo uglavnom provodili skitajući po gradu, svaki put provaljujući nešto novo. Šteta je što nismo imali bolju opremu sa kojom bi mogli da se zaputimo i na neko amatersko planinarenje, što je većina posetilaca Putničke kuće i uradila. Neki od njih su išli i do Jerevana i to nikako nisam uspeo da prežalim što nismo bar jedan dan odvojili da odemo i tamo. No, sad znam da nije teško dokopati se Zakavkazja, pa se nadam skorijem povratku ovoj regiji. Samo da ih sukobi zaobiđu.

A kada je reč o samoj Putničkoj kući moram da istaknem dominaciju Poljaka koji su bili izutetno kompaktni i u svakom trenutku više nego prisutni, čak je jedan od njih, Mateuš, jedno vreme koordinirao održavanjem kućnog reda. Poslednje veče našeg boravka u Kući organizovano je Poljsko veče, pravili su svoje nacionalno jelo – kaputka (krompir-testo sa spanaćem i nekakvim umakom). Iako skromno, bilo je istinski gozbeno i svečano, uz vino, pivo, klavir, proveli smo se bogovski. Uz to je Sveta, bajker iz Bora, poslužio kao zakusku domaću rakiju, sir i ljute papričice. Pominjao je da će da napravi gibanicu, ali to nismo dočekali jer smo se sutradan uputili za Batumi. Upoznali smo nekoliko ozbiljnih putnika koji nameravaju da putuju po više meseci, neki idu za Iran, neki za Mongoliju i Kinu. Mađarica Ildiko se vratila iz Indije sa deset kilograma manje sa svim preporukama da tamo ne idemo ukoliko ne volimo da uživamo u prljavštini, nasilju i mizoginiji. U svakom slučaju, ostavili smo utisak amatera koji su ispoštavali fazon, boravili u Putničkoj kući i dali simboličan doprinos projektu.

Nadam se dugom i uspešnom životu Putničke kuće sa još više zanimljivih i egzotičnih lokacija.