Putovanje kroz bantustan

Čitanje putopisnih knjiga najčešće doživljavam kao neku vrstu ispovedničkog teksta sa hodočasničkog putovanja, pri čemu to hodočasničko u sebi nosi karakter i težinu ubeđenja, ideologije, religije ili, naprosto, duhovnosti. Upravo iz tog razloga putopisi i mogu biti iskrivljena slika i predstava jer će se neretko bazirati na predubeđenju, odnosno na određenoj meta-naraciji kao temelju i osnovu čitave pokretačke avanture, pri čemu je to ubeđenje i naraciju teško izbiti samom sebi iz glave kada se na terenu susretnemo sa drugačijim stanjem od onoga kako nas romantizovana kultura putovanja uči.

Na taj način nam se istočnjačke i južnjačke kulture predstavljaju kao egzotične, sočne, pune života, tehnološki i civilizacijski neiskvarene, u skladu sa prirodnim okruženjem i ritmom života koji je bio blizak našim evolutivnim precima, uopšteno govoreći ove kulture se iz perspektive Zapadnjaka doživljavaju kao vitalistički održivije i zdravije, pri tom noseći u sebi, nenamerno, klice rasizma. Priča o plemenitom divljaku je nešto što predstavlja nepresušni izvor inspiracije za kontrakulturne pokrete savremenog zapadnog sveta, iako je sam koncept plemenitog divljaka konstrukt tog istog zapadnog sveta (kad kažem zapadnog sveta ne mislim striktno na zapadnu Evropu i SAD, jer nije reč o političkim podelama već o posledicama modernizacije određenih društava). Na osnovu te priče o plemenitom divljaku danas je izgrađena čitava etno literatura (etnolit) iz društveno, ekonomski, politički, kulturno, pa i prirodno, “egzotičnih” krajeva sveta, a koja se bazira na apstrahovanju vrednosnih etno detalja određenog društva kao kulturnog blaga koje se, dalje, nama Zapadnjacima, servira kao muzejsko i arheološko upražnjavanje određene kulturne matrice kao svakodnevne. To podrazumeva statičnu sliku sveta, tj. konkretnog egzotičnog društva, jer se takvim društvima i na taj način otpisuje mogućnost promene i potencijalnog napretka, pa ih samim tim trpamo u okvire izmišljene našom kulturnom imaginacijom.

Putopisna knjiga “Bantustan” je surovo otrežnjujući putopis koji raskida sa egzotikom romantičnog putovanja, ovo je putopis koji dolazi sa ulice, dakle direktno iz kontakta licem-u-lice sa Afrikom onakvom kakvom je ne znamo i onakvom kakvom je ne razmišljamo (ako je uopšte i razmišljamo).

Na jednog od promocija knjige u Novom Sadu jedan od autora, Lazar Pašćanović (preostala dvojica su Marko Đedović i Uroš Krčadinac), je izneo zanimljive razloge odlaska u Afriku, od kojih su meni dva objašnjenja bila smislena i draga. Prvi razlog, naveo je, je taj što smo svi Afrikanci, svi smo ponikli odatle i ona nam je pramajka (pod uslovom da prihvatate teoriju evolucije kao verodostojnu teoriju i objašnjenje). Odlazak u Afriku je doživljen kao novo rođenje, kao vraćanje roditeljima, i kao takav on je hodočasničko obilaženje “svete zemlje”, pa tako savršeno dobro stoji rečenica “U Afriku se ne ide, u Afriku se vraća”.  Ako je prvi razlog plod prethodno kritikovane kulturne imaginacije nas Zapadnjaka, onda je drugi razlog u isto vreme razbijanje te iste kulturne imaginacije i uvodi nas u suštinu same knjige. A to je da mi o Africi iz perspektive savremenog čoveka ne znamo ništa. Masovno i popularno znanje o Africi bazira se na različitim emisijama o prirodnim lepotama Afrike (čak se i nazivi država teško pominju jer nam je Afrika valjda jedna država), egzotičnim životinjama, safari turističkim turama, vračevima, magijama, poglavicama i to je otprilike to. Povremeno iskoči po koji diktator sa masovnim pokoljima koji nam se predstave kao kanibalistička orgija, pri čemu nismo ni svesni heterogenosti afričkog kontinenta i kakav društveni haos funkcioniše na njemu. Jedna od boljih rečenica koja razbija bele stereotipe o Afrikancima (ma koliko ovo bio suludo opšti termin kojim pokušavamo da odredimo bit kontinenta) je da “U Africi ne žive ljudožderi, Afrika je ljudožder”. I to je ono što zauzima najviše prostora u knjizi i to je ono što je najstrašnije i najlepše opisano u knjizi, dinamika socijalnog haosa u afričkim urbanim i poluurbanizovanim sredinama. Jer Afrika odavno više nije plemenska zajednica ljudi koji žive u skladu sa prirodom (Afrika je kontinet sa najvećom stopom urbanizacije i rasta gradskog stanovništva, ima više od 50 gradova sa milion ili više stanovnika), jer odavno ta priroda više nije netaknuta i jedra, jer je civilizacija tamo odavno prisutna na jedan od najsurovijih načina kroz eksploataciju ljudi, kultura, šuma, naftnih nalazišta, rudnika plemenitih metala i sl.

Koncpet putovanja koji ova trojica autora baštine i promovišu je najbolji način da se takve socijalno osetljive i prljave stvari iskreno i osete. Ova vrsta putovanja podrazumeva lutalaštvo koje se u nekim momentima preklapa sa skitničenjem, a koje ne mora nužno da podrazumeva socijalnu bedu već otpadnički stil života koji okruženje upoznaje kroz mnoštvo sitnih i trenutnih interakcija i mikro svetova koji su nam nevidljivi iz perspektive naših kultura, sistema, struktura i drugih bezličnih apstrakcija. Prednost ove knjige je u tome što su je pisale tri osobe, tri različite osobe koje su svojim socijalnim (ili klasnim identitetima) uspevale da pronađu sebi slične ljude u Africi i samim tim i da oslikaju socijalnu slojevitost afričkih društava u kojima su se nalazili.

Ako bi za Južnu Ameriku mogli da kažemo da je bila poligon za testiranje različitih političkih ideologija, onda za Afriku stoji to da je bila poligon za testiranje imperijalne volje različitih evropskih vlada i vladara. Jedna od tekovina tog belačkog odnosa prema domorocima jesu bantustani, male teritorijalne jedinice naseljene crnačkm stanovništvom koje su bile karateristične za Južnoafričku republiku. Bantustani su bili neka vrsta geta, kampa ili logora, koji su naizgled samodovoljni iako su u praksi zvisili od belačke vlade, a služili su da se crnačko stanovništvo ogradi i lakše kontroliše, kao i da se po potrebi eksploatiše kao jeftina i besplatna radna snaga.

“Bantustan” je knjiga mnoštva susreta, dodira, malih priča i svakodnevnih detalja koje prepoznajemo i kao naše, kao univerzalne, knjiga rasterećena vrednosnih predstava i otkrivanja putopisno-hodočasničkih svetova. Bantustan su odnosi našeg mikro sveta koji živi pod pritiskom tuđih okvira.