ПARTИЗАН

Ovde godine je košarkaški klub Partizan postao nešto mnogo više od klasične sportske institucije. Bilo je primetno i prethodnih godina da iza ovog sporta u Partizanu i oko njega stoji čitava društvena zajednica koja ovaj sport i klub prati iskreno, strastveno i pristrasno, partizanski. Što je i bilo logično s obzirom na uspehe koje je klub postizao u prethodnim sezonama, a koji su prevazilazili ekonomske mogućnosti kluba. Trinaest uzastopnih titula domaćeg prvenstva, šest titula Jadranske lige, jedan F4, par puta top 8 i top 16 Evrolige i to (gotovo) uvek sa najmlađim i timom sa najslabijim budžetom u Evropi. Posebno je interesantno to da su strani igrači razvili prisan odnos sa klubom i neretko iskazivali svoje simpatije i poštovanje prema Partizanu i po odlasku iz kluba. Dovoljno je pomenuti Lazmea, Gista, Mekejleba, Veselog, Vestermana ili Lovernja (ovaj poslednji je bio prvi stranac kapiten u Partizanu).

Pored svih tih uspeha koje je Partizan napravio kod kuće, na prostoru bivše Jugoslavije i u Evropi, mnogo više je napravljeno na planu brendiranja košarke i Partizana kao nečeg što spada u domen kulture ili umetnosti. Počelo je Vujoševićevim insistiranjem na čitanju knjiga, gostovanjima na TVu gde je isticao da je veliki kolekcionar knjiga i slika, čime je debelo izlazio iz uobičajenog okvira ponašanja jednog košarkaškog trenera. Kasniji Vujoševićevi nastupi su išli dovoljno daleko da postanu kritika državne politike, pa se u nekom momentu činilo kako je košarkaški klub jedina opozicija trenutnom režimu, što je posebno došlo do izražaja nakon pojavljivanja Crvene zvezde gotovo niotkuda.

Za širu sliku Partizana, ne samo kao sportske institucije već kao neke vrste kulturnog modela, dodatno su se pobrinula tri dokumentarca od kojih je jedan prikazan 2011. godine, dok su druga dva emitovana 2012. godine. Prvi dokumentarac je rezultat španske podružnice francuske televizije CANAL+ i u kratkoj formi je prikazan Partizanov put do evropske titule 1992. godine koji je specifičan po činjenici da je zbog ratnog stanja u zemlji Partizan svoje domaće utakmice igrao u Španiji, u madridskom predgrađu Fuenlabrada. „El Partizande Fuenlabrada“ je verovatno poslužio kao lep uvod za još dva filma dokumentarnog karaktera u domaćoj produkciji. Prvi dokumentarac se odnosio na obeležavanje dvadeset godina od osvajanja jedine evroligaške titule Partizana, u Istanbulu protiv Huventuda 1992. godine, a drugi dokumentarac je bio posvećen Dušku Vujoševiću kao čoveku koji je nešto više od trenera. Film „Ima jedan tim“ je prikazan na svečanoj akademiji koja je bila upriličena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a emisija o Vujoševiću, Raspakivanje, nosila je naziv „DuškoVujošević – Kant iz plemena Kuča“ i prikazana je na RTS.

Ovi filmovi su stvorili jednu relaksiranu sliku o Partizanu kao brendu, nečega što bi mogli nazvati mekom moći koja je po svom karakteru fleksibilnija, prijemčivija i ne toliko agresivna za okolinu. Stvorena je klima konzumiranja Partizanove košarke kao doze umetnosti, evroligaške utakmice su bile među najposećenijim u Evropi, jedna od pesama navijača izabrana je glasovima čitalaca španskih sportskih novina („Marka“) među deset najlepših navijačkih pesama na svetu, Vujošević je proglašen za najboljeg trenera Evrolige za sezonu 2008/2009.

Iza svega ovoga na tribinama uvek haotičnog i poluanarhičnog Juga („jer mi smo stoka sa tribine južne“) stvarala se jedna nova dimenzija navijanja koja je prevazilazila klasično stajanje i pevanje. Bar dve stvari zaslužuju da se posebno istaknu: Grobarski trash romantizam i Grupa JNA. Prvi okupljeni oko fanzina i svojih profila na društvenim mrežama uspeli su da animiraju masu ljudi preko interneta stvarajući novi model navijanja kroz karikaturalne likovne, poetske i prozne kreacije. O njima je napisan čak i jedan naučni članak. Ovi drugi su pokušali da vrate duh osamdesetih na tribinu, pre svega fudbalsku, svirajući punk obrade pesama. Koliko je realno očekivati da danas punk kao stil zaživi na bilo kojoj tribini u Srbiji više je nego upitno, ali sama činjenica da među navijačima postoji i ovaj model dovoljno govori o decentralizovanosti i koncpetualnosti Partizanovog Juga sklonog performansima. Ovo naročito treba imati u vidu ako se baci pogled na drugu stranu brda i ugleda anahrono guslanje koje postaje sprdnja sa samima sobom i sopstvenom tradicijom.  

Ova sezona je verovatno najteža sezona u poslednjih desetak godina i navijači su se klubu odužili kako dolikuje, a vrhunac tog odnosa bila je revijalna utakmica „Grobari za nas“.

Stoga, i da ove sezone ne osvojimo ništa, pobedili smo kao zajednica.

Nemanja Radović, Fb stranica

Mart - Oktobar

Kada lamentiramo nad stanjem građanske neposlušnosti u Srbiji onda se najčešće prisećamo protesta i marševa nezadovoljnih građana tokom devedesetih godina koji su protestovali protiv vlasti Slobodana Miloševića. Masa tadašnjih protestnih šetnji je bila prilično heterogena, možda se to tada nije toliko primećivalo ali je razlaz između nekadašnjih saboraca postao očitiji nakon 5. oktobra 2000. godine. Bili su tu svi oni koji su Miloševićevu politiku doživljavali kao nacionalističku, ali i oni koji su na ulice izlazili ne bi li ispoljili svoj antikomunistički stav. Stoga bi Miloševićevu politiku mogli okarakterisati kao nacional-boljševičku ili neostaljinističku, što je u osnovi totalitarni model vlasti.

Kada danas govorimo o građanskim protestima devedesetih nailazimo na tumačenja koja govore o ondašnjim nadanjima u bolje društvo, u drugačiji i prefinjeniji sistem vrednosti koji bi, valjda, trebao da odnese sve nedaće i donese nove blagodeti. Problem je „samo“ u tome što ljude na kolektivnu akciju ne pokreće nekakav sistem vrednosti koji lebdi nad skupom pojedinaca ili, još gore, sistem vrednosti koji treba da nas sačeka u nekakvoj zamišljenoj, projektovanoj, društvenoj zajednici. Ljude na kolektivnu akciju pokreću životne okolnosti koje zajednički dele. Između realnosti i zamišljene projektovane društvene zajednice stoji provalija. Način  na koji će ta provalija biti premošćena uveliko zavisi od karaktera realne društvene zajednice, a ne one kakva postoji u našim glavama, idejama i vrednostima o željenom karakteru društvene zajednice. U tom smislu su životne okolnosti svakodnevnice okidači i pokretači kolektivne akcije. Ako životne okolnosti srbijanske društvene zajednice devedesetih uporedimo sa okolnostima posle 5. oktobra 2000. godine onda vidimo razliku u nijansama svakodnevnog života.

Za devedesete je bio karakterističan crno-beli pogled na svet, stvarnost je bila prilično jednodimenzionalna u smislu da nije nudila mogućnost izbora za život, već jedino mogućnost izbora za preživljavanje. Što su okolnosti jednodimenzionalnije to je lakše mobilisati i pokrenuti kritičnu masu nezadovoljnu postojećim stanjem, pa u tom smislu ne čudi građanska neposlušnost od 9. marta 1991. godine pa sve do 5. oktobra. 2000. godine. Od dvehiljaditih smo dobili pogled na svet u boji, prepoznali smo u realnom životu nijanse koje su predstavljale više od preživljavanja, a to je značilo anticipaciju potrošačkog društva i uživanja u detaljima koji predstavljaju komfor. U heterogenim, višedimenzionalnim demokratskim društvima ljudi razvijaju blazirana, nijansirana, ponašanja i teže ih je ukalupiti u jedinstveni model akcije.

Stoga bi građansku neposlušnost, za sada, mogli simbolički da ogradimo između dve pesme posvećene početku otpora, 9. martu (Dža ili bu „Sećam se“) i kraju, tj. rasplinutosti velikih nadanja, 5., odnosno 6. oktobru (Block Out „Dan koji nikad nije došao“).

Mondrijan i Maljevič - ikone Moderne

Narodni muzej u Beogradu i Muzej istorije Jugoslavije ove godine priređuju izložbe o dva veoma istaknuta avangardna umetnika s početka dvadesetog veka čiji radovi su bitno obeležili likovnu umetnost Moderne, ali i isto tako i dva autora čija su dela doživljavala široku implementaciju u oblasti primenje umetnosti, industrijskog dizajna, dizajna, uređenja enterijera, arhitekture i slično. Reč je o delima holandskog umetnika Pita Mondrijana i ruskog/sovjetskog umetnika Kazimira Maljeviča.

Izložba posvećena Mondrijanu, tačnije jednoj njegovoj slici/kompoziciji, je zatvorena 22. februara. Izložba je bila fokusirana na jedno Mondrijanovo delo, „Slučaj Kompozicije II“, koje je Kraljevina Holandija 1931. godine, samo dve godine pošto je delo nastalo u Parizu, poklonila novonastaloj Kraljevini Jugoslaviji ne bi li se veze između ove dve zemlje ojačale. Uz ovu kompoziciju Narodni muzej u Beogradu je tada na poklon dobio još nekolicinu slika holandskih umetnika među kojima je bio zastupljen i Van Gog, ali je samo ovo, Mondrijanovo, delo bilo izrazito modernističko. I upravo je modernizam i neoplasticizam ove kompozicije razlog zašto je slika dugo vremena bila zabačena u depou muzeja, da bi tek početkom pedesetih godina (dakle sa promenom društvenog i državnog uređenja nove Jugoslavije) kompozicija bila uvrštena u postavku muzeja.

Slučaj Kompozicije II

Pit Mondrijan je bio jedan od osnivača holandske umetničke modernističke škole De Stijl koja je okupljala progresivne umetnike slične onima kakvi su radili u susednoj Nemačkoj i Gropijusovom Bauhausu. Bauhaus je, sa druge strane, primao veoma snažne uticaje iz Rusije koja je krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka bila veoma plodno tle za razvoj avangardnih pokreta koji su svoj angažman direktno ulagali u propagandne ideje socijalističke revolucije. Kazimir Maljevič je jedna od najistaknutnijih figura ruskog modernizma, a njegovi učenici, poput El Lisickog, dali su direktan doprinos razvoju Bauhausa.

Izložba dela ruske avangarde „Od Šagala do Maljeviča, revolucija avangarde“ najavljena je za ovu godinu u Muzeju istorije Jugoslavije, a Srbija i Beograd će biti jedna od tri države koje će imati priliku da ugoste do sada najveću putujuću zbirku Maljevičevih dela. Druge dve države su Monako i Švajcarska.

Mondrijanova umetnost je strukturalistička, fokusirana na osnovne elemente (kvadrat i pravougaonik) koji su poređani u skladnu celinu koja u krajnjem slučaju daje svoju funkciju, što će kasnije doći do izražaja kada umetnost postane sve više primenjiva u praksi i korišćena za masovnu upotrebu. Neoplasticizam, pravac kojem je pripadao i koji je začeo, predstavljao je smeo iskorak u apstrakciju koja nije imala nekog preteranog smisla ukoliko se tumačila van konteksta i bez metanaracije koja je bila u pozadini umetničke filozofije. Pokreti kao što su dadaizam, fovizam, kubizam, naglasili su i najavili promene koje su dolazile u shvatanju umetnosti koja se do tada doživljavala kroz ideju „umetnost radi umetnosti“. Mondrijan je u skladu sa svojim protestantskim nasleđem, puritanizmom kao stilom života i traganjem za redom u prostoru uspostavio svoju umetničku doktrinu koja je bila orijentisana na horizontalno i vertikalno pozicioniranje rešetkaste strukture (crnog okvira) koji je nosio osnovne boje raspoređene tako da predstavljaju skladnu celinu. Bela pozadina, crni okvir koji je pozadinu rešetkasto delio na manje i veće kvadrate i pravougaonike koji su bili „filovani“ plavom, crvenom ili žutom bojom. To je bilo u osnovi neoplasticizma, a kasnije su se razvijale varijacije koje su uglavnom činile dve boje od kojih bi jedna bila predominantna, dok je druga služila da razbije monotoniju prve. Ovaj pristup će naročito doći do izražaja i primene u dizajnu i arhitekturi gde će se velike površine jefitnih i masivnih materijala (poput betona i čelika) prekrivati u neoplasticističkom stilu.

Mondrijan je inspiraciju, između ostalog, crpeo i iz popularne muzike početka dvadesetog veka, iz džeza i bugi-vugija. Njegovo delo Brodvej Bugi-Vugi je nastalo kao plod boravka u SAD, a čine ga ponovo primarne boje od kojih dominira žuta koja daje osnovu i predstavlja muzičku matricu, dok su ostale boje, crvena, plava i bela, raspoređene „nasumično“ i predstavljaju promene intenziteta ritma. Mondrijan je na taj način dao direktan omaž tadašnjoj muzičkoj umetnosti koja nije bila etablirana kao elitistička i artisokratska, već upravo suprotno.

Brodvej Bugi-Vugi

Moderna, kojoj su pripadali i Mondrijan i Maljevič, je proklamovala ideale utopije i idealnog tipa društva i pojedinca ka kojim bi trebalo težiti. Umetnost je tu shvaćena kao podređena stvarnosti i u tom smislu je takva umetnost bila izrazito subverzivna i revolucionarna jer je istupala iz klasičnog shvatanja umetnosti u kojem je detalj bio izuzetno cenjen i naglašen. Moderno likovno stvaralaštvo je nasuprot detalju, odnosno preslikavanju stvarnosti ili prepričavanju realnosti, nudilo karakterizaciju te iste stvarnosti. U tom kontekstu valja tumačiti i apstraktna dela kubista, kubo-futurista, neoplasticista i suprematista. Svi vidimo stvarnost očima, ali suštinu, karakter i odnose stvarnosti modernisti su predstavljali na grub i „neotesan“ način ne bi li naglasili osnovne crte profila ličnosti, profesije, društva, klase i slično.

Maljevič je, slično kao i Mondrijan, prošao nekoliko različitih faza dok nije stigao do krajnje tačke i osnovao suprematizam. Obojica su, ma koliko njihova umetnost bila internacionalna, imali duboke korene u tradicionalnom holandskoj, odnosno ruskoj umetnosti. Kod Mondrijana se to vidi u naglašavanju strukture slike, a što se najbolje prepoznaje u slikanju pejzaža i prirode. Takođe, obojica su imali antropocentričan pogled na svet u kojem se stvari i odnosi u okruženju podređeni čoveku, ali upravo iz tog razloga i čovek treba da stvori umetnost na elementarnim temeljima kao što su bazične boje i osnovni geometrijski oblici.

Maljevič je rođen u Ukrajini (u Kijevu) u ondašnjoj carskoj Rusiji u porodici skromnog socijalnog statusa. Prvi radovi su bili inspirisani tradicionalnim narodnim nošnjama iz kojih je izvodio igre geometrijskih oblika, a što je sve bilo u skladu sa tadašnjom ruskom alternativnom školom likovne umetnosti koja nastaje u drugoj polovini devetnaestog veka kao reakcija na akademizam stila kojim je dominirao Sankt Peterburg. Putujući umetnici ili „передвижники“ su bile prve grupe umetnika koje su napravile otklon u odnosu na evropske uticaje koji su dominirali Rusijom otkako je Petar Veliki modernizovao i evropoeizovao zemlju. Peredvižnjiki su inspiraciju crpli iz narodne umetnosti, bili su oslonjeni na eksperiment i avangardu, tako da je Maljevičev put bio logičan naročito pošto je 1905. godine došao u Moskvu koju je već tada zahvatao revolucionarni talas usled loše socijalne i ekonomske situacije, ali i izgubljenog rata sa Japanom. Maljevičevo slikarstvo je u početku inspirisano seljačkim načinom života koji je predstavljen masivnim figurama sastavljenim iz različitih geometrijskih oblika. To je period koji je kod njega označen kao kubofuturistički („Seljak u polju“), da bi posle toga ušao u futurističku fazu koju bi mogli da povežemo sa dadaizmom s obzirom na količinu nabacnih elemenata realnosti koji samu kompoziciju čine besmislenom („Englez u Moskvi“). Ali to je upravo i poenta dadaizma, pokreta koji je u svojoj suštini antiumetnost.

Seljak u polju

Englez u Moskvi

Svoju suprematističku fazu započinje 1913. godine sa nacrtima skice za predstavu „Pobeda nad suncem“ u kojima scensku pozadinu čini smenjivanje tamnih i svetlih geometrijskih oblika, dok su kostimi rađeni u kubističkom stilu. Delo po kojem je postao poznat i sa kojim i dolazi putujuća izložba u Beograd, „Crni kvadrat“, prvi put je izloženo 1915. godine sa ostalim suprematističkim ostvarenjima. Posle „Crnog kvadrata“ usledile su varijacije koje su, po Maljeviču, trebale da dosegnu čistu formu i konačni raskid sa tradicionalizmom, a što sve se otprilike poklapa sa Oktobarskom revolucijom iz 1917. godine. „’Ono što se u društvenom pogledu dogodilo 1917. bilo je ostvareno našom delatnošću kao likovnih umetnika 1914. godine kada su ’materijali, volumen i konstrukcija’ usvojeni kao naša osnova’; proklamovao je Tatljin; ’kubizam i futurizam su bili revolucionarni umetnički pokreti koji su nagoveštavali revoluciju poitičkog i ekonomskog života iz 1917.’; rekao je Maljevič“.

Crni kvadrat

Majakovski se nadovezivao kao glasnogovornik i jedan od glavnih zagovornika modernizma i futurizma u novoj proleterskoj državi. Sledio je upravo ono što su radili Tatljin i Maljevič, a to je promovisanje direktne i narodne umetnosti koja neće obitavati u „mrtvim mauzolejima“, već na ulicama, u prevozu, u fabrikama. Ondašnje komunističko vodstvo je prepustilo umetnicima da svojim performansima organizuju godišnjice revolucije, obeležavanje 1. maja, da izvode različite hepeninge u cilju edukacije i pridobijanja masa za ideal komunističkog čoveka. Umetnost je tu igrala veoma značajnu ulogu, a scenski nastupi, koreografije, scenografije, igranje konstrukcijama, je bilo nešto novo jer se obraćalo direktno i iz budućnosti (film je ovde odigrao naročito veliku ulogu pa stoga i ne čudi da ga je Lenjin nazvao najvažnijom umetnosti).

Maljevič je započeo sa likovnim i pedagoškim radom u Vitebsku koji je bio jedan od centara nove umetnosti, pored Kijeva, Moskve i Sankt Peterburga/Lenjingrada. Prvih nekoliko godina posle revolucije su bile veoma haotične i anarhične, vlast nije bila konsolidovana i živelo se u nekoj vrsti inetrregnuma jer građanski rat još uvek nije bio gotov, a kao omaž tom periodu „herojskog komunizma“ Maljevičev saradnik i učenik, El Lisicki, je posvetio sliku „Tuci Bele crvenim klinom“ u tipičnom suprematističkom stilu. Maljevič se kasnije, zajedno sa Kandinskim, razišao sa konstruktivistima kojima su pripadali Tatljin i Rodčenko usled neslaganja da li umetnost treba da „siđe“ među zanatlije i inženjere, ili da ostane u domenu apstrakcije. Zagovarao je ovo drugo stanovište smatrajući da je umetnost kao takva beskorisna i „van telesna“ i da bi sa potpunim predavanjem zanatlijama, inženjerima i industriji prestala da postoji. „Postajući utilitarni konstruktor, umetnik prestaje da obezbeđuje izvor novih oblika“.

Tuci Bele crvenim klinom

Preporuka za čitanje:

Kamila Grej: Ruski umetnički eksperiment 1863-1922.

Strukturna kriza "duhovnosti"

Suština određenog praznika je da kroz manifestaciju, ili spektakl, pokaže društvenoj zajednici njenu unutrašnju povezanost, isprepletenost odnosa koji grade i slave postojanje te društvene zajednice. Bilo da je reč o sekularnim ili verskim praznicima, u ovom slučaju je reč o Božiću, suština praznika jeste okupljanje pripadnika „plemena“ u jednoj vanrednoj atmosferi u kojoj je, neretko, dosta stvari baš tada tabuisano kako bi se naročito istakao značaj i simbolika praznika. U čitavoj stvari spiritualnost ne igra nikakvu ulogu, ako spiritualnost shvatamo kao nešto metafizičko/onostrano, jer je zaista teško spojiti bilo koju vrstu sujeverja sa 21. vekom razvijenog Zapada i veseternizovanog ostatka sveta. Iako smo gomilu sujevernih stvari sebi objasnili zahvaljujući razvoju nauke i tehnologije, ipak još uvek gajimo relikte te sujeverne prošlosti i često se predstavljamo kao ne preterano zanimljivi i ne kreativni slaveći rođenje „Bogočoveka“, evo, već dve hiljade i kusur godina. Ne ulazeći u logičke i sve druge nedolsednosti bilo koje religije, poenta je razumeti socijalne razloge tako dugog opstajanja ovog hrišćanskog praznika, ali i njegova različita manifestovanja.

Za početak valja imati na umu da savrmene nacionalne države postoje svega stotinak godina i da su rezultat borbe širokih narodnih masa da konačno budu tretirane kao građani, a ne kao podanici. Sa druge strane crkva, pre svega katolička, ima snažan hiljadugodišnji identitet i uticaj koji je prevazilazio i natkrivao kulturne razlike naroda u kojima se ova crkva širila, namećući se kao opšta. Crkva je prvi evropski institucionalni stub koji se sa više ili manje uspeha prilagođavao različitim, i feudalnim i kapitalističkim i socijalističkim, vremenima. Kroz čitavu istoriju stav crkve je reakcionaran, odnosno defanzivan, pa se crkva sa svojim „znanjina“ tako povlači na one položaje za koje još uvek nemamo jasan i konkretan odgovor. Za današnje shvatanje i praznovanje Božića treba da zahvalimo sve većem napretku laicizacije i sekularizacije koji na različite načine duhovne praznike približavaju masama. Tu pre svega treba imati na umu protestantsku Reformaciju i kasniju reorganizaciju i modernizaciju katoličke crkve kao odgovor na protestantizam. Ali u suštini svega toga nalaze se kapitalistički osnovi društvenog života kojem za reprodukciju trebaju široke narodne mase, ali pod određenim dušebrižničkim duhovnim pokroviteljstvom.

Na taj način razumem i različite vidove manifestovanja božićnih praznika na Balkanu. Razlika između zapadnog (katoličko-protestantskog) Božića i istočnog (pravoslavnog) je razlika u stepenu kapitalizma, odnosno spektakla. Snaga i veličina božićnog praznika zavisi od njegovog kontinuiteta i legitimiteta koji se na Zapadu gradio kroz dvostruku spregu hrišćanstva i kapitalizma, a početkom, i tokom, dvadesetog veka i otvorenim trovanjem javnog mnenja strahom od crvene revolucije. Tamo gde kapitalizam nije bio tako intenzivan i visoko razvijen, kao što je bio u severozapadnim protestantskim evropskim zemljama, katolička crkva je uspevala da uspostavi snagu i kontinuitet struktura i institucija kao opšta i centralizovana organizacija. Nasuprot ovome nalaze se pravoslavne crkve koje su, po pravilu, nacionalnog karaktera i samim tim ograničene na parcijalne i lokalne prilike koje im omogućavaju da društva u kojima one dominiraju drže u stanju samodovoljnosti i učmalosti (jer to je suština crkvenog učenja i njene organizacije). U tom smislu su pravoslavne crkve konzervativnije od katoličke koja je interkulturnog karaktera i fleksibilnija na promene, pa ih je gotovo nemoguće promeniti. Ako se ovome doda i balkansko iskustvo odsustva kapitalističkog iskustva zahvaljući ustajalosti upravnog sistema Osmanlija (koji je bio iskopiran vizantijski sistem ne mešanja u lokalne prilike), stanje društvene svesti je utoliko antimodernije.

Konstantno odsustvo kontinuiteta struktura, bilo da je reč o državnim ili crkvenim, uzrokovalo je da se, u našem slučaju, praznici slave stihijski i neorganizovano, poluanarhično, politički primitivno. Dešava se da se „duhovnost“ pusti iz boce (kao 1991. god.) i da ne uspeva da se institucionalizuje, a kako stvari stoje sva je prilika da će ista trebati da se hospitalizuje.

"Poznajemo li Kinu"

Osvrt na Kinu kao najmnogljudniju državu i kao na privredu koja beleži najbržu stopu rasta posmatramo najčešće iz perspektive dnevno – političkog diskursa i na taj način impresionrani zaista velikim ciframa, koje u svakom smislu karakterišu ovu zemlju, zanemarujemo socio – istorijski kontekst u kome se razvija ova (super)sila. Iz tog razloga, Kinu valja sagledati iz bar dva ugla; jedan je lokalnog karaktera i tiče se realnih kapaciteta kineskog društva da izraste u svetsku silu, a tu pre svega treba imati na umu zadobijanje legitimiteta kod sopstvenog stanovništva za internacionalnu trku, a drugi ugao jeste sagledavanje odnosa na geopolitičkoj „tabli“ i mesta koje Kina zauzima na toj „tabli“. I upravo bi današnje razumevanje i posmatranje Kine valjalo započeti iz enviromentalne (odnosi prema prirodnom okruženju) perspektive kao ugla gledanja na širi skup infrastrukturnih karakteristika koje joj o(ne)mogućavaju da zauzme vodeće mesto u svetskom sistemu. Sa stanovišta unutrašnje dinamike kinesko društvo se veoma brzo razvija i beleži visoku stopu urbanizacije, veliku proizvodnju i potrošnju uglja i energije generalno (Kina je jedan od najvećih uvoznika energenata), najveći je proizvođač čelika, zauzima visoko mesto po potrošnji pesticida i nafte. Saobraćajna mreža se takođe veoma brzo razvija, kao i broj motornih vozila (uglavnom za transport robe i materijala). Ubrzan ekonomski rast počiva na „prednostima zaostalosti“ kakve su npr. komandno projektovanje, slab i gotovo nepostojeći civilni sektor ili jednostavno autoritarizam kao svojstvo sistema.

Ti dojmljivi statistički podaci o opsegu i rastu kineskog gospodarstva prikrivaju činjenicu da se ono velikim dijelom temelji na zastarjeloj, nedjelotvornoj ili zagađivačkoj tehnologiji. Energetska ekonomičnost Kine u industrijskoj proizvodnji doseže samo polovicu one u Prvome svijetu; za proizvidnju papira Kina troši najmanje dva puta više vode nego prvi svijet; navodnjavanje se temelji na nedjelotvornim površinskim metodama zbog kojih se gubi voda i hranljive materije u tlu, nastaje uetrofikacija, a u rijekama se gomila talog. Tri četvrtine enrgije Kina dobiva iz ugljena, glavnog uzroka zagađenja zraka i kieslih kiša te važnog uzroka neučinkovitosti. Na primer, za proizvodnju amonijaka, nužnog za dobivanje umjetnih gnojiva i tekstilnu industriju, Kina troši 42 puta više vode nego Prvi svijet, gdje se amonijak proizvodi iz zemnog plina. [Daimond, 2008:416]

Snažan tempo industrijskog razvoja zanemario je obazrivost na kvalitet prirodnog okruženja, te tako Kina ima pre svega probleme sa slatkom vodom (kojom inače oskudeva), a zatim i sa neprečišćavanjem otpadnih voda iz industrijskuh postrojenja. Nekontrolisana seča šuma koja je bila odlika industrije koja je malo marila za održivi razvoj, dovela je do toga velike površine plodnog tla erodiraju i na taj način utiču na dužinu plovnih reka i kanala s obzirom na mulj koji se u njih uliva. Upotreba pesticida je takođe značajno uticala da opadne kvalitet zemljišta i da se neke prirodne vrste neophodne za preradu zemljišta unište, a sve to utiče na količinu proizvedene hrane, kao i na njen kvalitet. Dajmond centralni problem sa ekološkim faktorima u slučaju Kine locira u nedostatku šuma, naime, Kina spada u države koje imaju najmanji procenat šuma po glavi stanovnika (0,3 jutra po stanovniku, dok je svetski prosek 1,6 jutara). Sa prirodnim nedostatkom šuma pojačanim nekontrolisanim krčenjem i ispašama, dolazi problem travnatih površina zbog čega dolazi do čestih i velikih poplava reka i velikih, učestalih peščanih oluja. Nekontrolisan privredni rast može nanenti ozbiljne probleme Kine, pokušaj da se dostigne standard zemalja Prvog sveta, u smislu stvaranje svetske sile, može biti poguban. Američki antropolog Džared Dajmond, poznat po svojim knjigama „Mikrobi, puške i čelik“ i „Slom“ u kojima daje prikaz evolutivnog razvoja ljudskih društava u skladu sa geografskim okolnostima, ističe kao jedan od bitnih faktora za opstanak jednog društva rešavanje problema koje isto ima sa životnim okruženjem. To je po mišljenu ovog autora jedan od glavnih problema koje kinesko društvo nastoji rešiti s obzirom na pogubne posledice uzrokovane desetogodišnjim projektima Kulturne revolucije. Međutim, i danas kada se divimo mogućnostima i realzaciji kineskih megaprojekata, kao što je skretanje tokova velikih reka, izgradnja mostova i brana, raseljavanja miliona stanovnika, ne uviđamo potencijalnu pogubnost na duže staze s obzirom na karakter institucija sistema.

Naime, svi ti megaprojekti, počev od izgradnje velikog, Kineskog, zida, svedoče o lakoći mobilizacije ljudstva, ali i onoga što je bitnije, a to je snaga i izuzetna sposobnost sistema da neke ideje guši ili promoviše. Dajmond smatra da ova karakteristika kineskog političkog sistema nije proizvod komunista, već da je nasleđena kroz istoriju kineske političke geografije. Dok u Evropi imamo državne sisteme sa mehanizmima „ograničenja“ i „dozvola“ koji stvaraju „balans“ društvenog sistema, dotle u zonama dominacije Rusije i Kine imamo samovolju državnog aparata. Ovaj balans u Evropi građen je kroz trijadni sistem ograničavanja vlasti između klera (sveštenstva), zemljoposednika i monarha što će nemačkog sociologa Norberta Elijasa ponukati da afirmiše koncept figuracija koji bi u najjednostavnijem smislu mogli definisati kao spremnost na toleranciju, odnosno kompromise. Taj unutrašnji mehanizam je onemogućavao stvaranje velikih apsolutističkih carstava, dok je geografija bila u zaleđini čitave istorije s obzirom na to da je Evropa išpartana dovoljno velikim i mirnim rekama, planinskim masivima, velikim poluostrvima, mirnim morima, čime su stvarane prirodne granice. Početkom 16. veka Evropa je imala preko 500 državnih sistema koji su bili u savezima ili sukobima, a samim tim nije postojala društvena učmalost kako na unutrašnjem tako i na međunarodnom planu. Azijska geografija je bitno drugačija, u ovom slučaju kineska geografija i istorija svedoče nam o surogatu prirodne prepreke u cilju odbrane, a reč je o Kineskom zidu. Nešto slično imali smo u 20. veku kada SSSR stvara tampon zonu u Istočnoj Evropi štiteći granice rođenja revolucije imajući u vidu laka prodiranja Napoleona i Hitlera. Iz ove perspektive sudbina Ukrajine postaje mnogo jasnija. Grandiozni projekat Kineskog zida imao je ozbiljne posledice po budućnost Kine.

Početkom 15. veka kineska dinastija Ming pokrenula je izgradnju flote koja je za tadašnje evropske pojmove bila impresivna, tačnije, ono sa čim će se Kolumbo otisnuti u Novi svet bilo je minijaturno u poređenju sa onim čime je raspolagao kineski general Ženg He. „Na prvu plovidbu 1405. godine poveo je 317 plovila i 28000 ljudi, a Kolumbo samo četiri broda i 140 mornara. Najveća plovila kineske flote, ’brodovi s blagom’, bila su dugačka preko 120 metara – više od četiri puta duža od Santa Marije, Kolumbovog admiralskog broda – i imalu su devet jarbola. Za konstrukciju svakog bilo je potrebno drvene građe od 1200 hektara šume.“ (Zakarija, 2009:49) Pored uspeha koji su postigli u vidu trgovine i pokoravanja plemena u susedstvu ovaj projekat je ugušen do početka 16. veka kao da nikada nije postojao. Jedan od razloga odnosio se na sve učestalije upade mongolskih hordi u kinesku teritoriju te se kapital i energija državnog aparata okreću izgradnji velikog zida, ali isto tako bitan faktor jeste i smena dinastije. U Evropi bi ovaj scenario bio nezamisliv, svaki pokušaj da se uguši nečija ideja rešavan je prebegom inovatora na slobodniju teritoriju. Grandiozni projekti, stoga, ne moraju po pravilu biti odraz stabilnosti društvenog sistema i realna slika snage državnog aparata. Dovoljno je da se prisetimo osamdesetih godina 20. veka kada se Sovjetski savez razbacivao izdašnim sredstvima za svemirski i vojni program, da bi se ne dugo zatim srušio kao kula od karata. I zato buduću kinesku suprematiju treba posmatrati iz ugla razvoja kapaciteta društva, a ne države.

 Ipak, brojni su primeri kada je kinesko društvo uspelo da u kontinuitetu razvija potencijale i da ne ulazi u svetsku imperijalnu trku, to navodi na mogući scenario da kineske vlasti imaju „sluha“ za probleme koji se tiču unutardruštvenog razvoja i da će se pre svega okrenuti tim problemima, a ne takmičenju sa SAD.

Svoju unutrašnju politiku Kina gradi kroz kontinuitet od skoro dva milenijuma, njeno neučešće u međunarodnim poslovima pre komunističke revolucije nije plod strane superiornosti, već shvatanja kineske političke elite da je njihova civilizacija samodovoljna i na toj grešci samopouzdanja Kina je počela da vodi politiku modernizacije kakvu je Japan, kao zemlja koja je od Kine pozajmljivala brojne tradicije, usvojio polovinom 19. veka za vreme Mejđi reforme. Kineska revolucija bila je mešavina socijalnog i nacionalnog otpora, socijalnog jer je stanovništvo živelo u bedi i trpelo represiju, a element nacionalnog dolazio je kao znak za uzbunu da su kinesku teritoriju, Mandžuriju i lučke gradove, mogle da okupiraju bilo koje strane vojske koje bi doprle do kineske obale. Iako je antiimperijalistički ustanak dao rezultate, samo tkivo kineskog naroda se podelilo na pristalice modernizacije i reformi i onih koji su te tendencije izdali, a koji su bili predvođeni liderom Kuomintanga Čang Kaj Šekom. Kuomintang se nametnuo kao regularna, državna vojska, što je u osnovi i bio, ali ono što je bitnije je da nije imao legitimitet kod svojih građana. Svoju podršku tražio je u gradovima i kod prekomorskih Kineza, međutim više od 90% Kineza i teritorije države bilo je van gradova, u ruralnoj unutrašnjosti.

„Kada su preuzeli vlast u Kini 1949. godine, nakon što su skoro sa omalovažavanjem zbrisali snage Kuomintanga u kratkom građanskom ratu, bili su za svakog, osim za ostatke kuomintanškog režima u bekstvu, legitimna vlada Kine, pravi naslednici carskih dinastija posle četrdeset godina interegnuma. A bili su još više prihvaćeni kao takvi, jer su kao marksističko – lenjinistička partija bili kadri da iskuju opštedržavnu, disciplinovanu organizaciju sposobnu da prenese politiku vlade iz centra do najudaljenijih sela ove džinovske zemlje – kao što bi po mišljenju većine Kineza, pravo carstvo i trebalo da čini. Organizacija, a ne doktrina je bila glavni doprinos Lenjinovog boljševizma promeni sveta.“ (Hobsbaum, 2002:351) Dakle, revolucija je bila obnova reda, snage države koja će zavesti red shvaćen kao kretanje u okvirima uređenog sistema, što je sve bilo povezivano sa nekadašnjom veličinom kineske civilizacije. Narodno poverenje nije bilo uzaludno, vraćena je socijalna sigurnost poboljšanjem uslova seoskog života i porastom proizvodnje žitarica, a isto tako, Kina je osnažila svoje nacionalno biće učešćem u Korejskom ratu 1950 – 1952. godine kada je uspela da pobedi i održi na odstojanju SAD.

Ovi uspesi dali su povoda samovolji državnog aparata na čelu sa Mao Ce Tungom koji će državu kroz narednih dvadeset godina voditi na katastrofalan način. Konfrontacija sa SSSR-om 1960. godine dovela je do prekida bilo kakve pomoći Kini u vidu tehnologije, zatim kolektivizacija seoske imovine i brza industrijalizacija, uzrokovali su veliku glad, stagnaciju i nazadovanje. Maova doktrina i poznavanje marksizma nije imalo nikakvog dodira sa evropskim marksizmom, već pre svega sa staljinističkim interpretacijama Marksa, što je u kombinaciji sa revolucinarnim žarom koji je zahtevao sveopštu kolektivizaciju i brisanje pojedinca, vodilo katastrofalnoj politici oličenoj u programu Kulturne revolucije koji se završava 1976. godine kada Mao umire. Tada dolazi do reforme sistema koju je rukovodio pragmatični državnik Deng Ksiaoping koji je uspeo da modernizuje i vrati Kinu na visokopozicionirano mesto u međunarodnoj politici. Ksiaoping, poznat po rečenici da „nije bitno da li je mačka crna ili bela, bitno je da lovi miševe“, je 1977. godine ukazivao na značaj istinske modernizacije koji će zahvatiti i promene u partijskoj i državnoj administraciji, njegova vera u nauku i tehnologiju bila je presudna u reformi kineskog sistema koji je tih godina ozbiljno zaostajao za razvijenim svetom. Reforme koje su sprovedene u tadašnjoj Kini, usmeravanje privrede ka kapitalizmu, okretanje ka SAD kao partneru, omogućilo joj je status potencijalne svetske super sile.

 Zadobijanje statusta svetske sile nije proces koji odjednom bukne i koji se može predvideti iz dnevno – političkog diskursa, to je proces koji je dugotrajan i koji zahteva brojne predispozicije. SAD kao svetska super sila su tu paradigma uspešno realizovanih programa konstituisanja takve države, a koji su počeli sa sticanjem nazvisnosti 1783. god., širenjem po Severnoj Americi, zatim građanskim ratom koji je odredio pravac kretanja političkog života u SAD, pa sve do 1898. godine kada su SAD porazile Španiju kao nekadašnju pomorsku silu. Konstelacija odnosa je takva da SAD predstavljaju državu – kontinent i to, pre svega, mladu državu neopterećenu političkim i socijalnim tradicijama kakvim je Evropa prebogata. Ogoromno prostranstvo koje nema istorijsku državotvornu tradiciju (što nije slučaj sa latinskom Amerikom koja danas svoj socijalizam kalemi na protonacionalizmu indijanskih civilizacija), izlazak na dva velika, ključna okeana, sve je to omogućilo nesmetani ekonomski razvoj koji je bio prenesen na ostatak sveta preko snažne mornarice. I zaista, gospodarenje svetskim (toplim) morima predstavlja jedan od ključnih faktora za dobijanje statusa svestke imperije; Britanija, Španija, Francuska, Portugalija, Nizozemska, zatim pre velikih geografskih otkrića dominacija Arapa Mediteranom i Indijskim okeanom gde su se susretali sa kineskom flotom, samo ukazuju na činjenicu da prisustvo u svetskim morima igra veoma značajnu ulogu. U tom smislu američko prisustvo u svetskoj politici počinje da se ispoljava već sa Rusko – japanskim ratom 1905. god., a definitvni znak da američka dominacija počinje predstavljao je Prvi svetski rat, kada je mornarica odigrala odlučujuću ulogu u pobedi protiv Nemačke i Austro – Ugarske. Tadašnji plan američkog predsednika Vilsona o „parvu naroda na samoopredeljenje“ iskroijo je nacionalnu i političku mapu Evrope i stavio do znanja da SAD dominiraju svetskom politikom. Ne treba pominjati krizu iz 1929. god. koja je bila, pre svega, američka kriza ali se prenela na čitav svet i na taj način pogurala razaranja koja će uslediti u Drugom svetskom ratu.

To su sve faktori koji karakterišu jednu svetsku silu koja svojim kretanjem pomera, (ne)namerno, i druge. Kada se svemu tome doda i funkcija „meke moći“, koju je formulisao Džozef Naj, kao sposobnosti popularne/masovne kulture neke države da za sebe veže najveći deo svoje i inostrane populacije, onda je slika o američkoj dominaciji upotpunjena. Svakako da je trenutno stanje „amerikanizacije“ sveta praćeno licemerjem američke spoljne politike i da izaziva veliki averziju tamo gde ova država interveniše, ali na globalnoj sceni jedino su SAD još uvek spremne da izvode takve manevre i to ih s pravom određuje kao svetsku silu koja će još dugo vremena biti broj jedan. Kada je reč o Kini onda bi trebalo pre svega obratiti pažnju na njene direktne konkurente, odnosno, na njeno susedstvo, Japan, Indija, Južna Koreja i uvek nepredvidiva Severna Koreja. Rusija takođe predstavlja ozbiljan problem s obzirom na veliku dužinu granice koju sve više prelaze ilegalni kineski migranti. Rusija se često posmatra kao kineski saveznik, međutim prošlost ova dva suseda je „solidno“ burna što primećuje još Etiambl u svom poznavanju Kine poredeći ove granične konflikte sa Alzasom i Lorenom. Ovde treba imati u vidu rusku kolonizaciju Sibira, zatim secesiju Mongolije i od nje stvaranje sovjetskog satelita, kao i amursku oblast. Pored svega toga treba imati na umu ulogu SAD u Istočnoj Aziji, prisustvo njenih vojnika u Japanu i Južnoj Koreji, što sve ukazuje na činjenicu da postoje ozbiljni problemi oko jedinstva ovog dela sveta kada je reč o lokalnim vladama. U tom kontekstu SAD imaju ulogu posrednika u pregovorima između vlada među kojima vladaju zategnuti odnosi, a to se odnosi na Severnu Koreju, Južnu Koreju, Japan, Indiju i Kinu. „Nešto slično tome radio je i prvi kancelar carske Nemačke, Oto fon Bizmark. Sistem saveza koji je on stvorio u cilju izolacije Francuske, veoma liči na ono što Amerika radi na Dalekom Istoku. Naime, u čuvenom Kisinger diktatu, Bizmark daje svoj recept kako Francusku (koju je smatrao najvećom pretnjom bezbednosti ujedinjene Nemačke) držati po strani: ’Treba stvoriti univerzalnu političku situaciju u kojima smo mi neophodni svim silama osim Francuske, a koje ćemo pomoću, naših međusobnih odnosa, držati što je moguće dalje od formiranja koalicije protiv nas.’ Zamenite ovo ’Francuska’ sa ’Kina’ i imamo situaciju koja je u obrisima prisutna danas na dalekom Istoku, a koja bi u slučaju otvorenijih sukoba između Kine i SAD mogla postati i stvarnost.“ (Živojinović, 2009:455) Svetsku super silu karakteriše da svoju moć demonstrira, kako u svojoj, lokalnoj regiji, tako i na bilo kom drugom kraju sveta, a Kina te kapacitete, za razliku od SAD-a, još uvek nema.

Unutardruštveni razvoj Kine nije ravnomeran, postoji sve veća razlika između ruralnih i urbanih krajeva, politička liberalizacija je još uvek veliki problem s obzirom da politička elita treba da izvrši rekonfiguraciju političke moći na altruistički način, tj. da se odrekne određenih ingerencija i da uz ekonomski liberalizaciju isprati i demokratizaciju u politici. Tipičan i najsvežiji primer je ovogodišnja pobuna hongkonških Kineza protiv Pekinga. Kina može imati ozbiljan problem po pitanju nacionalnog jedinstva, sa Tibetom kao i sa muslimanskom populacijom Ujgura sa kojima redovno imaju konflikte, dok Tajvan predstavlja prioritetni nacionalni cilj vraćanja matici. Takve okolnosti podsećaju na situaciju u kojoj se nalazio SSSR, tj. da Kina može biti jaka sila na međunarodnom planu, ali slaba država na unutrašnjem, što znači da može biti uskraćena za legitimitet sopstvenih građana. Ako ovome pridodamo i karakter državnih granica, broj susednih država, kulturne i civilizacijske sličnosti između Kineza i suseda, onda je izvesnije da će Kina sa svojih trinaest suseda pre svega voditi borbu oko lokalne suprematije. I konačno, pitanje da li Kina zaista želi da postane svetska super sila u ovakvim okolnostima.

S obzirom na navedene okolnosti teško je poverovati da bi kineski državni vrh bio spreman da se upusti u otvorenu konfrontaciju sa zapadnim svetom na čelu sa SAD. Sasvim je normalno da Kina ostane uzdržana u takvom jednom svetu, njena okrenutost ka unutrašnjosti poznata je još od 15. veka kada je Kina poznavala zametke industrijske revolucije, imala velike jedrenjake, bila centralizovana i vojno sposobna da krene u kolonizaciju sveta, ali se okrenula sebi i ulogu svetske kolonijalne sile prepustila Evropljanima. Sve ovo je Evropa stvorila otprilike u isto vreme, sa malim kašnjenjem, ali je uprkos svojoj fragmentiranosti, kako u geografskom, socijalnom i poltičkom smislu, uspela da kolonizuje svet i da se toj istoj Kini predstavi kao kolonizator (dobar primer je Hong – Kong, a isto tako i Japan kao Dalekoistočna zemlja koja je prihvatila zapadnoevropski način upravljanja državom u vreme Mejđi reforme i uspeo da izvrši aneksiju jednog dela kineske teritorije - Mandžurije). Zbirno gledalo Kina ima sve odlike koje su dovoljne za jednu silu ali čiji je domet pre svega regionalnog karaktera. „’Čekajući svoj trenutak’ Kina će se bar još neko vreme, povinovati tzv. ’doktrini 24 karaktera’ (ime je dobila po broju kineskih znakova u toj rečenici) koju je izrekao bivši vrhovni lider Deng Ksiaoping 1991. godine. On svojim naslednicima savetuje ’mirno posmatrajte, osigurajte poziciju Kine, poslovima pristupajte smireno, krijte naše kapacitete i sačekajte naše vreme, držite se po strani, i nikada ne prezajte za vođstvom’.“ (Živojinović, 2009:466-467) Ovo nam govori da Kina nema pretenzije da vlada svetom, verovatno najveći problem nije u ekonomskoj i vojnoj, već pre svega u „mekoj moći“, a na tom mestu dolazimo i do Hantingtonovog koncpeta „sukoba civilizacija“, odnosno spremnosti da se svetsko stanovništvo identifikuje sa određenim korpusom vrednosti koje dolaze iz, uslovno rečeno, jednog centra. To je najveća prepreka konsolidaciji Kine u svetsku super silu.

Google images

Literatura:

Diamond, J. (2008). Slom. Kako se društva odlučuju za propast ili uspjeh. Zagreb: Algoritam.

Hobsbaum, E. (2002). Doba Extrema: Istorija Kratkog Dvadesetog Veka 1914-1991. Beograd: Dereta.

Zakarija, F. (2009). Postamerički svet. Smederevo: Heliks.

Živojinović, D. (2009). Šest razloga zbog kojih Kina neće biti sledeća svetska super sila. Godišnjak FPN 3(3): 437 – 476.

Futurizam i tragika postindustrijskog doba

Kako za vrhunce umetničkog stvaralaštva smatram period dvadesetog veka koji je iznedrio različite avangardne pokrete koji su godinama tavorili u budžacima buržoaske i aristokratske Evrope, a tu pre svega mislim na likovno stvaralaštvo koje masovnu izražajnost zadobija tek posle Drugog svetskog rata, to se nekako nametnulo da razlog njihove masovne vidljivosti treba tražiti u društvenim odnosima i političkoj klimi. U ovoj podužoj prvoj rečenici već dva puta koristim reč „masovno“ što samo po sebi daje određeni ukus i nijansu tekstu. Smisao masovnosti odnosi se na dostupnost nekog resursa najvećem mogućem broju ljudi, a još jedna bitna tačka jeste i anti-elitizam. Početak dvadesetog veka je obećavao upravo to, provalu masa u javnu sferu koja je dugo bila aristokratski rezervisana. Stoga su mase postale noćna mora konzervativaca, a sadržina i telo različitih revolucionarnih pokreta, kako nacionalističkih, tako i fašističkih i komunističkih. Nacionalistička priča se ubrzo izlizala tokom devetnaestog i početkom dvadesetog veka kada se pokazala kao loša fasadna odbrana kapitalističke Evrope od sve učestalijih socijalnih nemira i, potom, uticaja Oktobarske revolucije, pa je tako istočna Evropa 1918. skrojena po nacionalističkim principima tadašnjeg američkog predsednika Vilsona od kojih ni jedan nije rešen do današnjeg dana. Ispod svega toga nalazila se proleterska socijalna beda koju je, na neki način, trebalo kanalisati i izmanipulisati, a pri tom se oslanjati na realnu konfiguraciju ne tako visoko razvijenih međudruštvenih odnosa.

Umetnost u tim godinama, početak dvadesetog veka, igra veoma revolucionarnu ulogu i obraća se upravo masama sa ciljem stvaranja novog društva i novog čoveka, umetnost daruje Futurizam.

Tako prvo nastaje italijanski Futurizam sa Marinetijem kao glavnim protagonistom, a ubrzo potom esencija Futurizma se seli i u Rusiju gde će je Majakovski reprezentovati na najbolji način. Ondašnja Jugoslavija je imala svog futurističkog predstavnika u vidu Zenitizma čiji je osnivač bio Ljubomir Micić, inače Marinetijev prijatelj. Ideje Futurizma su promovisale eru Moderne, slavile su industriju, tehnologiju, brzinu, mašine, pevalo se o dinamici, pokretu, antitradicionalizmu, sukobima, pa i ratu. Kada je reč o odama sukobima i ratovima onda valja imati na umu da je to karakteristično pre svega za italijanski Futurizam (kao i za pomenutog Micića) koji je bio i otvoreno fašistički i mizoginijski definisan, ali je takođe insistirao i na zatiranju kolektivnog istorijskog pmaćenja kroz uništavanje muzeja. Ruski futurizam je, moglo bi se reći, bio više na zemlji i politički realniji i svesniji od italijanskog koji je u nekim segmentima delovao kao naučno-fantastični futurizam i neka vrsta anti-utopije. Ipak, ono što je zajedničko i jednom i drugom futurizmu je doživljaj lepote mašine i industrije koja je shvatana kao oružje za emancipaciju masa koje kada se jednom dokopaju upravljanjem nad industrijom imaju mogućnost kreiranja novog sveta i novog čoveka. Oktobarska revolucija je bila bljesak koji je na trenutak učinio mogućim ostvarenja nekih futurističkih ideja. Ipak, realni društveni i politički odnosi su bili bitno drugačiji, a revolucionarna umetnost se u drugoj polovini dvadesetog veka seli u halucinacije i bekstvo iz realnosti. Hipi pokret bi ovde mogao da ima veliku „odgovornost“ jer je u priličnoj meri pasivizovao bunt, odnosno usmerio ga na drugu stranu, stranu identiteta i slobodnijeg hedonizma. Samim tim, subverzvnost hipi pokreta je svedena na trenutni šok koji je raskalašna omladina izazvala kod puritanske, konzervativne, zapadne javnosti i u krugovima tradicionalista, religioznih i njima sličnih. Umetnost se preusmerila na cveće i livade, neiskvarenu prirodu, konzumaciju halucinogenih „prirodnih“ biljki, a možda najbolji primer snage uticaja ovih ideja daje Tolkinovo delo „Gospodar prstenova“ koje, iako napisano mnogo pre pojave hipi pokreta (pre i tokom Drugog svetskog rata), postaje neka vrsta svete knjige generacijama hipika šezdesetih i sedamdesetih. S obzirom na to kada je knjiga nastala, kao i u kojem tonu je pisana, daje se zaključiti da ju je pisao antimodernista koji ide kontra svog umetničkog okruženja. Kulturni šok koji izaziva hipi pojava koristi CIA koja je sve to vešto „unovčila“ za američku stvar tokom Hladnog rata, pa je tako finansirala različite umetničke pravce i umetnike kao što su Džekson Polok ili Luj Armstrong.

Na taj način je umetnost „države blagostanja“ pokazala svoju anemičnost i apolitičnost kada je reč o društvenoj dinamici i društvenim sukobima, a naspram koje Futurizam deluje kao ratni zločinac, ili u najboljem slučaju zagovornik govora mržnje i ratni huškač.

Kraj dvadesetog veka, odnosno devedesete, je doneo drastične promene u političkom životu širom sveta u gotovo svim sferama društvenog života. Jedna od tih drastičnih promena desila se i u muzici koja sve više postaje „industrijska“. Industrijska u smislu da se Futurizam, na izvestan način, vraća na mala vrata, ali ovog puta lišen ideoloških i političkih proglasa. Ironično, u postindustrijskom dobu, kako su mnogi nazvali period od pada Berlinskog zida, javlja se muzički pravac koji kao da je epitaf na grobu industrijalizovane „države blagostanja“. Elektronska (tehno) muzika je na najbolji način pokazala lepotu mašine, njenu jednostavnost, brzinu, snagu, sve ono što su futuristi pevali kojih osamdeset godina ranije u slavu dvadesetog veka koji je izneverio i jedne i druge. Elektronska muzika se pokazala fleksibilnom, kombinovala je različite žanrove i kulturne uticaje pre svega onih koji su prvi osetili udare zapadnog neokonzervativizma –  radnička klasa od koje je stvorena armija prekarijata, nova društvena podklasa.  

Budućnost opozicije

Kako je Vučić emancipovao radikale i krenuo EU putem, sa prilično uspeha na međunarodnom diplomatskom planu (ponašajući se „evropskije“ od Tadića),, na unutrašnjem političkom polju Srbije ostalo je upražnjeno mesto, rupa, rezervisana za opozociju. Ta zjapeća praznina ne bi trebala da čudi s obzirom na to da su Radikali/Naprednjaci godinama zauzimali centralno opoziciono mesto, te se sad postavlja pitanje ko će opozicionu prazninu popuniti i čime.

Vrlo verovatno je da će organizovana i konstruktivna opozicija režimu doći pre s desna, u vidu nekakvog konzevrativizma, nego li iz liberalnog krila. O levici reči ne vredi trošiti. Mada su ove dve poslednje struje, liberali i levičari (ovi drugi su još uvek neodređeni, pa ih označavam neodređenim i zastarelim pojmom levica) u nekoliko slični, pre svega sa svojim građanskim habitusom ili, kako se to danas kaže, backgroundom. I upravo bi taj građanski identitet mogao biti i objašnjenje neuspeha i ne postojanja konstruktivne progresivne opozicije.

Od 5. oktobra, pa na ovamo, građanske opcije su bile fokusirane na politike identiteta i vođenja, neke vrste, kulturnog rata. U nedovoljno urbanizovanom društvu, sa nasleđem tradicionalizma i dugogodišnje međunarodne izolacije, započelo se insistiranjem na usvajanju kulturnih modela stranim habitusu, tj. backgroundu, ogromnoj većini srbijanskog društva koja je to usvajanje kulturnih modela doživela kao okupaciju. Umesto rešavanja privrednih i socijalnih problema, u fokusu građanske Srbije nalazila se ideja o promeni sistema vrednosti i mentaliteta ljudi. Još veću štetu je sebi nanela građanska Srbija kada je prećutno gledala na katastrofalno vođene privatizacije, otpuštanje radnika, masovnu korupciju u kojekakvim privatizacionim odborima i agencijama. Postojali su pojedinačni glasovi koji su o ovome javno govorli/pisali, ali je izostala organizovana kritika. Na taj način je folk/narod, bivši radnici, dodatno gurnut u polje desnih, konzervativnih političkih snaga, pa bi se kao osnovno obeležje evropske, građanske, Srbije moglo reći da je to anti-folk raspoloženje.

Danas reforme Vlade suštinski ne pogađaju folk i nekadašnje radnike jer ovaj društveni sloj već odavno živi životom prekarijata, odnosno tempom zaposlenih u sivoj i crnoj ekonomiji, privremeno i sezonski. Sa te strane je vlast, relativno, mirna, oni koji eventualno mogu da zatalasaju ulice su svakako gluvi i nemi na reforme. Reč je o nečem drugom, a to je potencijalna afirmacija intelektualne opozicije koja dolazi iz konzervativnog krila i koja ima kritičke reference iz perioda Demokratske vlasti, pri čemu se EU integracije dosledno posmatraju kao imperijalna okupacija, a devastacija privrednog i socijalnog sektora se promišlja kao odnos prema koloniji i periferiji te Imperije (EU/SAD).

Stoga, ostavljeni prazan opozicioni prostor u najboljoj meri odgovara konzervativnim snagama, koje od početka insistiraju na rešavanju pitanja nacionalne države, i onima koji bi tu nacionalnu državu treblo da iznesu – prekarijat.