Hercegovina na moru

Putopisno razmišljanje je najbolja opcija za preispitivanje ličnih pogleda na svet ideja kojima smo oblikovani, jer takva razmišljanja sadrže kombinaciju iskustava i saznanja kojima se određeni svetonazori bolje određuju. Putujući i razmišljajući čovek ima privilegiju da se postavi u ulogu jednog Stranca kako prema novom okruženju kojem je de facto stran, tako i prema samom sebi napuštajući rutinu svoje svakodnevnice i postajući eksperimentator svojih putujućih misli. Putovanje stoga nije samo avantura ili fizička promena mesta, več i jedno mišljenje o bivstvovanju. Naročito ako se pohode mesta koja imaju unutrašnju težinu za putnika.

U ovom putopisnom slučaju reč je o jednom delu crnogorskog primorja koji me je na više nivoa oduševljavao, privlačio, zbunjivao i fascinirao i koji sam uvek osećao dragim, bliskim i srodnim, iako daleko od mog postojbinskog severa. I upravo je ta mikro kulturna identičnost ljudi severozapadnih krajeva Crne Gore sa malim mediteranskim pojasom na samom ulazu u Boku Kotorsku nešto što izaziva nadrealan osećaj u trenutku susretanja goršatačke neposrednosti i primorske, građanske, pitomosti. Iz tog razloga je bilo potrebno pratiti tok ove kulturne niti koja se proteže od severa ka jugu i koja se čas vidi – čas nestaje, kao ponornica, toliko karakteristična za ove hercegovačke krajeve.

Kada se danas govori o Hercegovini najčešće se misli na oblast u okviru BiH, iako ova regija obuhvata daleko veći geografski pojas koji uključuje zapadne delove Crne Gore od Herceg-Novog i Risna na jugu, preko Nikšića, Šavnika, Žabljaka i Pljevalja na severu. Ogranci ove geografske oblasti dopiru do Užica što se može primetiti po prirodi terena, toponimima i načinu govora koji je karakterističan za istočnohercegovačko narečje koje danas koristimo kao standardno književno narečje zahvaljujući jednom Hercegovcu iz durmitorskog plemena Drobnjaka – Vuku Karadžiću. Moglo bi se reći da su reke Piva i Tara osnove na kojima stoji kičma Drina, a duž kojih se proteže ovaj geokulturni pojas uticaja sve do Mačve i Srema na severu. Hercegovina zato nije samo ono H u nazivu za Bosnu i Hercegovinu, već i jedan kulturno-identitetski krug. U ovom slučaju biće slike i reči o Hercegovini na moru.

Na samom početku jedna, naizgled, paradoksalna situacija. Herceg Novi je podigao spomenik bosanskom kralju Tvrtku I Kotromaniću pre nego što je to Sarajevo uradilo. Spomenik osnivaču grada je simbolička predstava prvog organizovanog izlaska unutrašnjih slovenskih zemalja na Jadran.

Grad je sav na brdu pa se terasasto i u serpentima spušta ka obali, a pešacima ostavlja utisak večnih stepenica.

Grad ima pogled na ulaz u Bokokotorski zaliv, Lušticu na suprotnoj obali i Prevlaku, pa je konstantno  izložen prijatnom vetru i ostavlja utisak svežine, prozračnosti, čistoće i lepršavog spokoja, za razliku od Kotora koji je zavučen na sam kraj zaliva i stešnjen masivima Orjena, Vrmca i Lovćena, pa odaje utisak teskobe, zapare i zagušljivosti. Suprotno tome, Herceg-Novi je grad čistog i svežeg zraka, u zaleđu zaštićen planinskim vencima koji sprečavaju prodiranje hladne planinske klime koja se nalazi u krajnje neposrednoj blizini. Herceg Novi je verovatno jedini grad Boke kotorske koji nosi vitalnost svakodnevnog života u skladu sa svojom formom. U njemu se nisu formirale stare trgovačke porodice tipične za Kotor ili Perast, Herceg Novi je grad planski stvoren za dolazak severnih gorštaka i danas se to očitava u iskrenoj i neposrednoj svakodnevnici grada koja nije rob turističkih ponuda starih primorskih gradova kakvi su Kotor ili Dubrovnik. U tom smislu Herceg Novi ne nudi tako bogatu ponudu karakterističnu za primorske gradove trgovce, ali nudi jednu osvežavajuće umirujuću i banjsku oazu stranu primorju.

Jedan od najinteresantnijih i najupečatljivijih delova grada svakako je brdo Savina sa istoimenim manastirom i grobljem. Ono što je poesbno na ovom brdu su šuma i pogled koji se odatle pruža na ulaz u zaliv i Lušticu sa druge strane. Mir i tišina koji se, nekako, podrazumevaju kada su u pitanju sakralni, heterostopijski, prostori kao što su crkve i groblja, ovde dobija posebnu notu umivenosti  suncem, vetrom i morskim vazduhom. Sam manastir Savina, odnosno najveća crkva manastirskog kompleksa, građen je tokom dužeg vremenskog perioda kroz napore lokalne zajednice izbegle iz okoline Trebinja, odnosno manastira Tvrdoš. Naime, manastir nije zadužbina vladara i nije imao ktitora, a njegov nastanak više je splet sticaja okolnosti nego planske i sistematične graditeljske namere. Tokom 17. veka na moru i primorskom zaleđu Mlečani i Turci vodili su dugotrajne borbe koje su se protezale istočnim Mediteranom, pa samim tim i jadranskim zaleđem. Nakon jednog od primirja Mlečani su izgubili posede u primorskom zaleđu Boke kotorske i bili primorani na povlačenje, a lokalno stanovništvo koje ih je podržavalo u borbi protiv Osmalnija povuklo se zajedno sa njima na primorje, u okolinu Herceg Novog, i započelo obnovu i širenje zajednice pravoslavnih Srba i Bokelja. O tome kako su odnosi Mletačke republike i Osmanskog carstva na interesantan način oblikovali savremene odnose među državama na jugloslovenskom primorju biće reči kasnije. Savina, dakle, nastaje kao plod izbegličkog napora da se sačuva kultura zajednice iz unutrašnjosti Hercegovine pod upravnom zaštitom Mlečana i duhovnim nadzorom crnogorskih vladika iz vladarske loze Petrovića. Upravo iz tog razloga, rastegnutog vremenskog perioda gradnje manastir se odlikuje sinkretizmom arhitektonskih uticaja, pa su na istom primetni uticaji mediteranske i katedralske gradnje majstora dalmatinske obale (kao što je slučaj sa metohijskim Dečanima), ali i vizantijskog stila. U konkretnom slučaju reč je mediteranskom stilu zvonika koji je atipičan za tradicionalno srpsko crkveno graditeljstvo, baš kao što je slučaj sa baroknim zvonicima u severnim krajevima koje naseljava srpski narod, a koji su bili pod uticajem Austro-Ugarske. Zvonik je, u oba slučaja, morao biti reprezent kulture i stila države pod čijom se administrativnom upravom odvijala gradnja verskog objekta, dok je sam brod crkve mogao da zadrži osnovna obeležja stare gradnje vizantijskog ili raško-vizantijskog stila.

Sedeći u hladu starih savinskih borova i čempresa, zapljusnut vetrom sa mora i sa pogledom na pučinu, nije teško razumeti zašto je Aleksa Šantić (još jedan Hercegovac, Mostarac) umeo tako lepo da opeva zaliv ovakvim rečima:

Naša mila Boko, nevjesto Jadrana

Pokrivna nebom ko od plave svile

Ljepša si od svoje primorkinje vile

I svjetlija si od njenog đerdana

Nikada se tebe nagledao ne bi!

No da mi je jedno: da postanem valom

Sinjega ti mora, pa pred tvojim valom

Da vječito šumim i da pjevam tebi.

I da s tobom gledam na tvoj Lovćen plavi!

Pa jednog dana, kad se gospod javi

Kad orlovi naši visoko zabrode

I sa tvojih ruka panu gvožđa tvrda,

Da pobjednu himnu slušam s tvojih brda,

I da s tobom slavim dan zlatne slobode!