Rimsko-vinskim stilom

 

Gde su Rimljani tu je i vino.

Otprilike tako bi mogao da započne nastavak putovanja Negotinskom i Timočkom krajinom jer ako sam već sledio rudnike kao pokazatelje kasnoantičkih naseobina, onda bi skladno tome arheološki lokaliteti mogli da pokažu i hedonistički pravac.

Posle Lazarevog kanjona, Gamzigrada i Felix Romuliane, Zaječar je poslužio kao solidno konačište i priprema za povratak limesu, ali zaobilaznim putem. Sam Zaječar, osim po gitarijadi i pivari, široj javnosti ne znam po čemu bi mogao da bude poznat (Zoran Radmilović, da!), ali materijala svakako da ima. Ono što je meni zapalo za oko jesu brojne javne česme i siguran sam da u Srbiji nisam bio u naselju koje ima toliki broj javnih česmi. Najveći broj ovih česmi pušten je u rad između dva svetska rata i gotovo sve su nastale kao poklon starih zaječarskih majstora, zanatlija, trgovaca, inženjera svojim sugrađanima (ovaj deo zaječarske istorije možete pogledati ovde, a borbu Zaječaraca za javno dobro vodosanbdevanja i očuvanja česmi možete pogledati u dokumentarnom filmu ovde). Dobar deo ovih česmi je trenutno, na oko, u ružnom stanju, kao da se sa prirodnim blagom u vidu zdrave vode i zaveštanjem predaka nedovoljno staramo. Kada je o zaveštanju i zadužbinarstu reč zapala mi je za oko i jedna zgrada, danas gimnazija, koja na svojoj fasadi ima natpis „Nauci i otadžbini“ i nekako mi je to izgledalo tragikomično budući da je savremeno doba izdalo i nauku i otadžbinu. Izgleda da su naši preci bili optimističnijeg duha od nas.

"Nauci i otadžbini"

Priroda i društvo

Suton (civilizacije)

"Život dajem, Krajinu ne dajem" Veljko Petrović (zajecar.info)

Elem, nastavljajući dalje na istok ka nekadašnjim arhineprijateljima i „zabijačima noža u leđa“ napuštamo Zaječar odakle nas ispraća hajduk Veljko (inače spomenik u Zaječaru deluje mnogo smislenije od onog u Negotinu). Put uz bugarsku granicu vodi ka severoistoku, to je stari put za Negotin, koji prolazi kroz za nas bitno selo Rajac i susedne Rajačke pimnice. Ako nemate konkretan razlog da do Rajačkih pimnica dolazite sa juga onda nemojte jer je put katastrofalan i prolazi kroz polunapuštena ili totalno napuštena sela. Priroda je na oko pitoma, dugozatalasani i blagi predeli, solidna pokrivenost bukovom i hrastovom šumom, a ponegde po koji vinograd. Selo Rajac (ne mešajte sa onim Rajcem u zapadnoj Srbiji gde se održava tradicionalna kosidba) je zajedno sa susednim selom Rogljevom nekada bio vinogradarsko srce Srbije, taj trend je trajao do otprilike druge polovine 20. veka kada počinje propadanje ovog vinskog kraja koje se danas diči više etnokarakterom i duhom mesta, nego samim široko dostupnim proizvodima.

Pogled iz pimnica na Rajac, Timok i Aleksandrovac

Rajac je malo, polunapušteno i zapušteno selo, ali sam pogled na stare i oronule tradicionalne kuće dvospratnice ovog naselja govori da je Rajac nekada bio ne samo živahno, već i dobrostojeće mesto. Prošavši kroz Rajac penjemo se vijugavim asfaltnim šumskim putem solidnog nagiba do famoznih Rajačkih pimnica. Mislim da svako ko je zainteresovan za tradicionalnu gradnju, bilo da je inženjer, arhitekta, istoričar umetnosti ili kolekcionar izgubljenih sećanja treba da poseti ovo mesto apsolutno specifičnog duha. U pitanju je jedno tipsko naselje nastalo krajem 18., a svoj zenit doživelo krajem 19. veka kada je evropske zasade vinove loze poharala najezda insekta filoksere uvezenog sa severnoameričkog podneblja. Pimnice su, moglo bi se reći, radionačarsko naselje, manufakturna naseobina koja funkcioniše (ili je barem funkcionisala) sezonski, dakle nisu trajno nastanjene. Pimnice su skup tradicionalno građenih vinskih kuća koje čine podrum ukopan dva do tri metra u zemlju kako bi se održavala ista temperatura bez obzira na godišnja doba, prizemni radionačrski deo i sprat koji je služio kao mesto boravka i odmora tokom sezone. Ove kuće su uredno podizane tako da imaju svoje glavne ulice, sokake i omanji trg, kao da je čitav sistem jednog gradskog uređenja prenet na mikro nivo radionice pod otvorenim nebom. U tradiciji naroda koji slabo zna da rukovodi gradovima izgleda da su nam omiljeni gradovi bili oni kojima su upravljali seljaci – vinogradi. Međutim, pošto narodna izreka kaže da „vinograd traži slugu“, što će reći kontinuitet prenošenja veština i znanja, tradiciju, poštovanje privatne svojine i svega onoga što civilizacijske tekovine jesu, jasno je zašto vinogradarstvo u društvu hajduka, uskoka, revolucionara i političkih harambaša teško opstaje kao privredna grana. U socijalističkom periodu na seljaka, pa još privrednika, gledalo se kao na kulaka i relikt reakcionarnosti, a sa formiranjem velikih industrijskih destilerija i proizvođača alkoholnih pića teško da je bilo mesta za omanje pimnice. Međutim, ako je u socijalizmu proizvodna forma bila promenjena, znanje nije bilo izgubljeno, međutim stagnacija devedesetih i tranzicione dvehiljadite unazadili su vinogradarske kapacitete. Ipak, vinogradarstvo kao (poljo)privredna grana beleži jedan od najbržih rastova u današnjoj Srbiji.

Otkud vinogradarstvo u istočnoj Srbiji?

Svi su čuli za Vršačke vinograde (i rizling od kojeg glava puca dva, tri dana), za vinski (i onaj drugi, svinjski) Srem, za Aleksandrovac župski i Prokupac se odavno zna (doline Morave i Vardara maltene su jedan mediteranski sistem), ali otkud Timočka krajina u čitavoj priči? Sećam se da sam kao dete gledao emisiju o Rajačkim pimnicama i jedino što mi je ostalo u sećanju jeste to da je pominjano kako ovaj region leži na istoj geografskoj širini kao i južna Francuska. I dugo uopšte nisam obraćao pažnju na to, tačnije sve do 2014. g. kada sam bio u Gruziji i kada sam se prijatno iznenadio podatkom da je Gruzija jedan od najvećih proizvođača vina sa velikim brojem autohtonih sorti. Pomislio sam kako je to samo jedan od marketinških trikova postsovjetske republike koja bi da se dopadne blentavim evropskim turistima, ali umesto toga sam dobio edukativno degustiranje vina uz pominjanje podatka da i Gruzija leži otprilike na sličnoj geografskoj širini kao i vinogradarski jug Francuske, odnosno regije Provansa, Langdok i dolina Rone. Otvorio sam google map i pogledao – zaista, čitava Gruzija, južna Francuska i istočna Srbija nalaze se na gotovo istoj geografskoj širini (otprilike između četredesetčetvrtog i četrdesettrećeg stepena severne geografske širine), sa neznatnim odstupanjima. I uopšte, ako se prati geografski uporednik vidi se da na njemu leže poznate vinogradarske regije poput hrvatskih Dalmacije i Istre, severne Italije i pomenute Francuske.To znači da, iako Timočka krajina nema more poput Francuske, Italije, Hrvatske ili Gruzije, ima idealnu količinu sunčanih dana neophodnih za uzgajanje vinove loze i blago zatalasan reljef. Pomenuo sam da je kraj 19. veka doneo Evropi najezdu filoksere, a upravo u tom periodu Rajačke pimnice rade punom parom i žive svoj zenit usled potražnje evropskih tržišta. Podneblje je blagorodno izgleda i za lozu, ne samo za rimske imperatore.

42 stepena severne geografske širine i vinske regije kroz koje prolazi uporednik

44 stepena severne geografske širine i vinske regije kroz koje prolazi uporednik 

Danas su pimnice poprilično zapuštene, iako se nalaze pod zaštitom države kao spomenik kulture. Proizvodnja se odvija u svega nekoliko podruma, par pimnica služilo je kao kulise za snimanje etnofilmova, a najveći deo propada, nažalost. U razgovoru sa jednim od proizvođača zaključio sam da ni velikih vinogradarskih zasada više nema u blizini već da se grožđe uzgaja na drugim mestima, a ovde se samo čuva i marketinški vešto promoviše. Najpoznatija lokalna sorta je bagrina koja se poslednjih godina vraća na tržište, a ko ne voli sladak ukus vina može da pronađe i dobar italijanski rizling ili župsku tamjaniku.

Detalj iz podruma

Izgleda da ako pimnice opstanu biće to zbog nekog zavoda za zaštitu spomenika kulture, a ne zbog realne proizvodnje. I kada smo kod zaštite spomenika kulture veoma je interesantno pomenuti i rajačko groblje koje se nalazi tik iznad samih pimnica. Jedna od pimničkih ulica vodi ka novom groblju kakva smo svi videli, ali se pored nalazi staro i zapušteno rajačko groblje veoma interesantnih spomenika. Iako deluje veoma staro, poput neke vrste oronulih stećaka (iako o stećcima nije reč), ovo groblje je zapravo relativno mlado i na njemu su se sahranjivali ljudi od 18. do kraja 19. veka. Ono što je interesantno jeste to da su spomenici ovog groblja umetnički unikati koji nisu rađeni po nekakvom univerzalnom modelu bezličnosti. Naprotiv, ovde je svaki spomenik posebna priča, a reljefni ukrasi su izraz narodne umetničke tradicije specifičnog podneblja. Najveći spomenici su podizani kao stubovi (otprilike do 2m visine) sa kvadratnom osnovom na čijem vrhu se nalazi četvrtasta ploča u vidu kape i po kazivanju lokalaca predstavljaju muškarca, odnosno glavu porodice. Okolo velikih nalaze  se i manji spomenici, često amorfnog oblika, koji su ženski simbol. 

Staro rajačko groblje

Reljefne svastike na spomenicima prvom levo i prvom desno u odnosu na centralni spomenik

Međutim, pored atipične forme na spomenicima se nalaze i veoma zanimljivi reljefni simboli, a na nekima se mogu videti i tragovi boje. Od široko poznatih simbola verovatno najviše pažnje privlači svastika, odnosno kukasti krst, ali tu su i varijacije simbola sunca, prikazi vinove loze, kao i različite varijante krstova od kojih su mene neki podsetili na tzv. studenički krst iznad severnog ulaza u manastir Studenicu. U pitanju je ranohrišćanski motiv krsta koji objedinjuje simboliku sidra i cveta. Kod ovog krsta osnova je sidro kao poruka sigurnosti, stabilnosti i postojanosti vere prvih proganjanih hrišćana, a grananje krsta u tri različita smera predstavlja prosperitet i nezaustavljivo širenje hrišćanstva. Pomislio sam da pronalazim sličnosti tamo gde ih nema, a onda sam saznao da su prvobitni stanovnici Rajca (oni koji su na ovom groblju sahranjivani) došli iz oblasti današnje Metohije. Studenica nije Metohija, ali je svakako izdanak srpske srednjevekovne kulture iz perioda masovnog primanja hrišćanstva. 

Studenički krst, man. Studenica 12. vek (manastirstudenica.rs)

Studenički krst?

Svastike kao solarni simbol

Groblje slično ovome postoji i u Borču (blizu Čačka i Kragujevca), a da li postoji i kakva je veza ovih sakralnih objekata odlična je tema za moguću etnološko-etnografsku studiju.

Ovim se krug vikend putovanja po “mističnoj” istočno-izvornoj Srbiji zatvara, barem za sada, ali se spisak nekih budućih poseta otvara i proširuje.