Ljudska potreba traganja
za najboljim mogućim svetovima stara je koliko i ljudska civilizacija, odnosno
onoliko koliko su stara složena društva koja su napustila svoj skitački i
nomadski karakter lovaca-skupljača koji je u svojoj osnovi, u jednom parapolitičkom
smislu, bio egalitaran društveni model. Prelazak na sedelački način života
omogućio je ljudima gomilanje različitih dobara koje su lovci-skupljači ranije
pronalazili u prirodi i uzimali onoliko koliko im je neophodno, a potom nastavljali svoj besciljni put skitajući
dalje. Gomilanje dobara, hrane, oruđa, oružja, pa na kraju i kapitala,
omogućilo je i porast ljudskih zajednica, mirniji i sigurniji život o kojem su
brigu preuzele bezlične institucije birokratije. I dok su se ovi društveni
izumi gomilali i usložnjavali, usložnjavalo se i društveno raslojavanje koje je
od prvobitnog društva jednakih skitnica stvorilo složeno društvo raslojenih
koje je tragalo za „izgubljenim rajem“.
Pojava utopijske misli
u doba industrijske revolucije, i kasnije u doba Prosvetiteljstva, anticipirala
je radikalne i revolucionarne mesijanske ideje (pre svega socijalizma i
komunizma) koje će radikalno uzdrmati svet krajem 19. i početkom 20. veka, a
posledično inspirisati jedan sasvim novi, mračniji, pogled na svet kao svet
budućih distopija. Utopijske ideje su po pravilu ideje nemogućeg, radikalno
drugačijeg i predvidivog sveta u kojem vlada harmonija, apsolutni sklad,
sračunatost potreba i jedna hipersvesnost novog (nat)čoveka.
Ideja o utopiji stara je koliko i ideja o
državi kao društvenom sistemu, pa se shodno tome za praoca utopijske misli može
uzeti Platon koji u svojoj Državi stvara jedan statičan sistem u kojem se ukida
privatnost, dok na mesto samoinicijativnosti dolazi autoritet zvanične misli
koju predstavlja vlast filozofa. Platonova Država inspirisaće kasnije mnoge
utopiste, ali i kritičare zatvorenog društva optužujući Platona kao preteču
totalitarne misli (ovde se misli na delo Karl Popera Otvoreno društvo i njegovi
neprijatelji u kojem se kritikuju ideje pomenutog Platona, Hegela i Marksa.
Zanimljivo je da je Džordž Soroš ime svojoj Fondaciji dao upravo po ovoj knjizi).
Platonova filozofija zaživela je u korigovanoj formi i tokom srednjeg veka i
dominacije hrišćanskog učenja, koje je samo po sebi jedna utopijsko-mesijanska
filozofija spasenja i iščekivanja Carstva nebeskog. Prelazni model iz antičke u
srednjovekovnu hriščansku utopijsku misao načeo je mistik Plotin koji je kroz
koncept emanacije (isparavanje, isijavanje, oticanje) objašanjavao nesavršenost
ovozemaljskog života kao samo čestice udaljene od savršenog utopijskog koncpeta
Prvog ili Jednog koji se ne može dosegnuti. Hrišćansko utopijsko učenje
razvijaće se kroz manihejsku borbu dobra i zla, odnosno kod Svetog Avgustina
kroz podelu na državu zemaljsku (oličenu u metakonceptu paganskog Vavilona) i
državu nebesku (oličenu u metakoncpetu svetosti Jerusalima). Žrtva za utopijsko
Carstvo nebesko prisutna je u srpskom kulturno-istorijskom nasleđu kroz Vidovdanski
mit (Miloš Đurić, Vidovdanska etika) koji je moralno žrtvovanje za
nadmaterijalne i opšte interese, a koju prati duhovna vertikala i učenje o
istrajnosti i traganju za istinom i pravdom.
Utopijska misao je
nešto što je univerzalno i što je sastavni deo svake mitologije, od panteona
bogova i njihovih palih potomaka, do ranjivih junaka, njihovih greha, pa do
prognanosti čoveka koji je osuđen na smrtnost. Utopijske ideje pristune su i u
politeističkim i u monoteističkim društvima, ali ključni momenat koji je
zaoštrio utopijsku misao bila je društvena nejednkaost koja se pojavljuje sa novom
podelom rada i sa nastankom kapitalističkog društva. Neretko se srednjovekovni
period do pojave kapitalizma romantizuje kao doba realnih utopija malih i samodovoljnih
seoskih zajednicа koje su zbrisane novom epohom industrijske revolucije.
Sam naziv utopija
(ne-mesto, nepostojeće mesto) prvi put upotrebljava engleski humanista Tomas
Mor koji u istoimenom delu opisuje (ne)moguće društvo socijalne pravde, budući
da se u Engleskoj njegovog vremena govorilo kako su ovce pojele i proterale
ljude sa zemlje, aludirajući na razvoj vunovlačarske industrije, zatiranje
zemljoradnje i pojavu urbanu bede, siromaštva novonastale radničke klase i
prosjačenja. Morova utopijska shvatanja ostaće u domenu fantazmagorije sve do
pojave tzv. naučnog socijalizma, kada će neke od ideje socijalne jednakosti
zaživeti u praksi. Pored Tomasa Mora socijalnu utopijsku misao razvijali su
Šarl Furije i Tomazo Kampanela koji je u svom Gradu sunca stvorio pravi
vojnički grad-logor inspirisan ustrojstvom života u katoličkim samostanima.
Međutim, najpraktičniji i najrealniji u svojim utopijskim smatranjima bio je
Robert Oven. I sam kapitalista težio je razvoju, danas bi se reklo, društveno
odgovornog poslovanja. Svojim zaposlenima omogućavao je pristojne uslove
života, ukinuo je dečji rad, uveo osmosčasovno radno vreme i nastojao da svojim
humanim i filantropskim idejama proširi oblast delovanja kroz utemeljenje neke
vrste sindikalnog pokreta. Ipak, ni njegove ideje nisu uspele da se omasove,
borba za bolje uslove rada i života tek je predstojala i svoje ozbiljno
razrađene sisteme dobiće tek u 19. i 20. veku u vidu ideologija anarhizma,
socijalizma i komunizma kao realno uspostavljenih utopija.
Kao reakcija na
novouspostavljeni raj na zemlji počinje da se javlja i jedan novi
književno-filozofski žanr koji prvi put nagoveštava mračne i onespokojavajuće
strane projektovanih društava. Taj novi žanr dobiće naziv distopija ili
kakotopija (loše mesto). Distopije su u početku posebno obrađivane u
književnosti i obuhvatiće različite vrste problema distopijskih budućih
društava, od problema političkog totalitarizma i progona (Mi, 1984), preko
fenomena marketinške manipulacije (Pol i Kornblut, Reklamokratija), cenzure i
društvene devijacije (Bredberi, Farenhajt 451), pa sve do destrukcije i nasilja
rulje (Bardžis, Paklena pomorandža) i društveno prihvatljive devijantnosti kao
nove normalnosti (Haksli, Vrli novi svet).
Za rodonačelnika
distopijskog književnog žanra često se uzima engleski pisac Herbert Džordž Vels
koji je i sam imao simpatije za socijalističke ideje, ali sa dobrim rezervama
prema SSSR. Vels je pre svega pisac naučnofantastičnih romana kroz koje
provejava nagoveštaj daleke sumorne budućnosti (roman Vremeplov) i zle naravi
ljudske prirode (Ostrvo doktora Moroa, Nevidljivi čovek). Distopijski žanr je
samo naznačen kod Velsa, a pun zamah dobija u široko poznatim Orvelovim i
Hakslijevim delima 1984 i Vrli novi svet. Ipak, ova dva kultna imena
distopijskog romana duguju svoje poreklo delu ruskog pisca Jevgenija Zamjatina
koji je 1920. g. napisao roman Mi što se smatra kao počena tačka književne antiutopije.
Jevgenij Zamjatin je
roman Mi napisao u ondašnjem Petrogradu u jeku revolucionarnih previranja i
građanskog rata, u periodu koji je obeležen umetničkim, ali i socijalnim
eksperimentima koji su imali zadatak da stvore novog čoveka, tzv. homo
sovieticusa. Sovjetsko rukovodstvo, avangardna revolucionarna elita, bilo je
inspirisano idejama progresa, ubrzanog razvoja, industrijalizacije,
urbanizacije, moglo bi se reći svega onoga što je u umetnosti oličavao
futuristički umetnički pokret koji će u SSSR biti maltene zvanična umetnost sve
do dolaska Staljina na vlast i uspostavljanja socrealizma kao kanonskog pravca.
Futurizam u umetnosti i komunizam u praksi, oba pravca imala su svoj
eshatološki put, svoju mesijansku i utopijsku viziju budućeg društva mašina i
jednakih novih ljudi novog društva. Zamjatin, i sam inženjer, u početku imajući
simpatije za crvenu revoluciju vremenom postaje svestan svih opasnosti
utopijske misli koja u praksi sprovodi teror partije i uvodi društvo u jedan zatvoreni
sistem. Zamjatin u svom romanu kroz dnevničku ispovest glavnog junaka opisuje bezlično
društvo budućnosti gde ljudi nemaju lična imena, već se nazivaju po kombinaciji
brojeva i slova. Život se odvija u Staklenom gradu, nadzirućem panoptikonu, što
znači da je sve pod prismotrom vlade Jedinstvene države koja polaže apsolutno
pravo na živote podanika čime se svaka privatnost i samoinicijativa ukida. Orvelova
1984 neodoljivo podseća na roman Mi, a obe opisuju tvrdu moć autoritarnih i
totalitarnih sistema, kao i želju vlasti za kontrolom kroz sistem nadzora,
kazni, špijuna, propagande, represije i jednoumlja. Svi pripadnici društva koji
se ne slažu sa zvaničnom istinom bivaju kažnjeni i resocijalizovani, kao što se
dešava i glavnom junaku romana Mi koji je počeo da sumnja u sistem ostvarujući
kontakte sa tajnom revolucionarnom organizacijom. I dok su Zamjatinova i
Orvelova distopija tvrdog karaktera, Hakslijev sumorni svet budućnosti je mnogo
realniji i nama bliži. Hakslijeva distopija pokazuje meku moć sistema i njegovu
sposobnost da od ljudi pravi poslušnike kroz manipulaciju slobodom, zvaničnih
zabrana nema, a ljudi su načelno slobodni. Međutim, slobode su ovde
predstavljene kao vladavina medikoriteta, prevrtljivosti, promiskuitetnosti, sa
izbrisanim porodicama kao zastarelim modelom življenja naspram koje stoje
seksualne orgije potpomognute legalnom upotrebom narkotika. U Hakslijevoj
Svetskoj državi živi se sada, za trenutak, bez obzira na prošlost, a
konzumerizam i lično zadovoljstvo su osnovni principi kojima se pojedinac
upravlja.
Savremena postmoderna kultura i popularni stil života preslikani su primer Vrlog novog sveta, društva kasnog kapitalizma u kojem vlada večna mladost (plastična hirurgija, presađivanja tkiva i sl.), konstantna zabava, šljašteće zadovoljstvo koje mami na svakom koraku stvarajući na taj način iluziju srećnog društva i ispunjenog pojedinca. Ako su romani Mi i 1984 bili tipični za industrijska totalitarna društva 20. veka, onda su Vrli novi svet i Reklamokratija (kao manipulacija potrebama i marketinško šminkanje stvarnosti koje održavaju copywriteri i SEO stručnjaci) odraz savremenosti 21. veka kao sveta napumpane i steroidne stvarnosti. Jevgenij Zamjatin je distopijski svet Jedinstvene države zamislio kao Stakleni grad gde se sve vidi i svi se međusobno kontrolišu. Arhitektura i dizajn mogu mnogo da kažu u kakvom svetu živimo, a naš je prepun bezličnog stakla i betona, hladnih i sumornih površina biznis centara kao dirigenata naše stvarnosti.
Нема коментара:
Постави коментар