Sto godina distopije

 

Ljudska potreba traganja za najboljim mogućim svetovima stara je koliko i ljudska civilizacija, odnosno onoliko koliko su stara složena društva koja su napustila svoj skitački i nomadski karakter lovaca-skupljača koji je u svojoj osnovi, u jednom parapolitičkom smislu, bio egalitaran društveni model. Prelazak na sedelački način života omogućio je ljudima gomilanje različitih dobara koje su lovci-skupljači ranije pronalazili u prirodi i uzimali onoliko koliko im je neophodno, a potom  nastavljali svoj besciljni put skitajući dalje. Gomilanje dobara, hrane, oruđa, oružja, pa na kraju i kapitala, omogućilo je i porast ljudskih zajednica, mirniji i sigurniji život o kojem su brigu preuzele bezlične institucije birokratije. I dok su se ovi društveni izumi gomilali i usložnjavali, usložnjavalo se i društveno raslojavanje koje je od prvobitnog društva jednakih skitnica stvorilo složeno društvo raslojenih koje je tragalo za „izgubljenim rajem“.

Pojava utopijske misli u doba industrijske revolucije, i kasnije u doba Prosvetiteljstva, anticipirala je radikalne i revolucionarne mesijanske ideje (pre svega socijalizma i komunizma) koje će radikalno uzdrmati svet krajem 19. i početkom 20. veka, a posledično inspirisati jedan sasvim novi, mračniji, pogled na svet kao svet budućih distopija. Utopijske ideje su po pravilu ideje nemogućeg, radikalno drugačijeg i predvidivog sveta u kojem vlada harmonija, apsolutni sklad, sračunatost potreba i jedna hipersvesnost novog (nat)čoveka.

 Ideja o utopiji stara je koliko i ideja o državi kao društvenom sistemu, pa se shodno tome za praoca utopijske misli može uzeti Platon koji u svojoj Državi stvara jedan statičan sistem u kojem se ukida privatnost, dok na mesto samoinicijativnosti dolazi autoritet zvanične misli koju predstavlja vlast filozofa. Platonova Država inspirisaće kasnije mnoge utopiste, ali i kritičare zatvorenog društva optužujući Platona kao preteču totalitarne misli (ovde se misli na delo Karl Popera Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji u kojem se kritikuju ideje pomenutog Platona, Hegela i Marksa. Zanimljivo je da je Džordž Soroš ime svojoj Fondaciji dao upravo po ovoj knjizi). Platonova filozofija zaživela je u korigovanoj formi i tokom srednjeg veka i dominacije hrišćanskog učenja, koje je samo po sebi jedna utopijsko-mesijanska filozofija spasenja i iščekivanja Carstva nebeskog. Prelazni model iz antičke u srednjovekovnu hriščansku utopijsku misao načeo je mistik Plotin koji je kroz koncept emanacije (isparavanje, isijavanje, oticanje) objašanjavao nesavršenost ovozemaljskog života kao samo čestice udaljene od savršenog utopijskog koncpeta Prvog ili Jednog koji se ne može dosegnuti. Hrišćansko utopijsko učenje razvijaće se kroz manihejsku borbu dobra i zla, odnosno kod Svetog Avgustina kroz podelu na državu zemaljsku (oličenu u metakonceptu paganskog Vavilona) i državu nebesku (oličenu u metakoncpetu svetosti Jerusalima). Žrtva za utopijsko Carstvo nebesko prisutna je u srpskom kulturno-istorijskom nasleđu kroz Vidovdanski mit (Miloš Đurić, Vidovdanska etika) koji je moralno žrtvovanje za nadmaterijalne i opšte interese, a koju prati duhovna vertikala i učenje o istrajnosti i traganju za istinom i pravdom.

Utopijska misao je nešto što je univerzalno i što je sastavni deo svake mitologije, od panteona bogova i njihovih palih potomaka, do ranjivih junaka, njihovih greha, pa do prognanosti čoveka koji je osuđen na smrtnost. Utopijske ideje pristune su i u politeističkim i u monoteističkim društvima, ali ključni momenat koji je zaoštrio utopijsku misao bila je društvena nejednkaost koja se pojavljuje sa novom podelom rada i sa nastankom kapitalističkog društva. Neretko se srednjovekovni period do pojave kapitalizma romantizuje kao doba realnih utopija malih i samodovoljnih seoskih zajednicа koje su zbrisane novom epohom industrijske revolucije.

Sam naziv utopija (ne-mesto, nepostojeće mesto) prvi put upotrebljava engleski humanista Tomas Mor koji u istoimenom delu opisuje (ne)moguće društvo socijalne pravde, budući da se u Engleskoj njegovog vremena govorilo kako su ovce pojele i proterale ljude sa zemlje, aludirajući na razvoj vunovlačarske industrije, zatiranje zemljoradnje i pojavu urbanu bede, siromaštva novonastale radničke klase i prosjačenja. Morova utopijska shvatanja ostaće u domenu fantazmagorije sve do pojave tzv. naučnog socijalizma, kada će neke od ideje socijalne jednakosti zaživeti u praksi. Pored Tomasa Mora socijalnu utopijsku misao razvijali su Šarl Furije i Tomazo Kampanela koji je u svom Gradu sunca stvorio pravi vojnički grad-logor inspirisan ustrojstvom života u katoličkim samostanima. Međutim, najpraktičniji i najrealniji u svojim utopijskim smatranjima bio je Robert Oven. I sam kapitalista težio je razvoju, danas bi se reklo, društveno odgovornog poslovanja. Svojim zaposlenima omogućavao je pristojne uslove života, ukinuo je dečji rad, uveo osmosčasovno radno vreme i nastojao da svojim humanim i filantropskim idejama proširi oblast delovanja kroz utemeljenje neke vrste sindikalnog pokreta. Ipak, ni njegove ideje nisu uspele da se omasove, borba za bolje uslove rada i života tek je predstojala i svoje ozbiljno razrađene sisteme dobiće tek u 19. i 20. veku u vidu ideologija anarhizma, socijalizma i komunizma kao realno uspostavljenih utopija.

Kao reakcija na novouspostavljeni raj na zemlji počinje da se javlja i jedan novi književno-filozofski žanr koji prvi put nagoveštava mračne i onespokojavajuće strane projektovanih društava. Taj novi žanr dobiće naziv distopija ili kakotopija (loše mesto). Distopije su u početku posebno obrađivane u književnosti i obuhvatiće različite vrste problema distopijskih budućih društava, od problema političkog totalitarizma i progona (Mi, 1984), preko fenomena marketinške manipulacije (Pol i Kornblut, Reklamokratija), cenzure i društvene devijacije (Bredberi, Farenhajt 451), pa sve do destrukcije i nasilja rulje (Bardžis, Paklena pomorandža) i društveno prihvatljive devijantnosti kao nove normalnosti (Haksli, Vrli novi svet).

Za rodonačelnika distopijskog književnog žanra često se uzima engleski pisac Herbert Džordž Vels koji je i sam imao simpatije za socijalističke ideje, ali sa dobrim rezervama prema SSSR. Vels je pre svega pisac naučnofantastičnih romana kroz koje provejava nagoveštaj daleke sumorne budućnosti (roman Vremeplov) i zle naravi ljudske prirode (Ostrvo doktora Moroa, Nevidljivi čovek). Distopijski žanr je samo naznačen kod Velsa, a pun zamah dobija u široko poznatim Orvelovim i Hakslijevim delima 1984 i Vrli novi svet. Ipak, ova dva kultna imena distopijskog romana duguju svoje poreklo delu ruskog pisca Jevgenija Zamjatina koji je 1920. g. napisao roman Mi što se smatra kao počena tačka književne antiutopije.

Jevgenij Zamjatin je roman Mi napisao u ondašnjem Petrogradu u jeku revolucionarnih previranja i građanskog rata, u periodu koji je obeležen umetničkim, ali i socijalnim eksperimentima koji su imali zadatak da stvore novog čoveka, tzv. homo sovieticusa. Sovjetsko rukovodstvo, avangardna revolucionarna elita, bilo je inspirisano idejama progresa, ubrzanog razvoja, industrijalizacije, urbanizacije, moglo bi se reći svega onoga što je u umetnosti oličavao futuristički umetnički pokret koji će u SSSR biti maltene zvanična umetnost sve do dolaska Staljina na vlast i uspostavljanja socrealizma kao kanonskog pravca. Futurizam u umetnosti i komunizam u praksi, oba pravca imala su svoj eshatološki put, svoju mesijansku i utopijsku viziju budućeg društva mašina i jednakih novih ljudi novog društva. Zamjatin, i sam inženjer, u početku imajući simpatije za crvenu revoluciju vremenom postaje svestan svih opasnosti utopijske misli koja u praksi sprovodi teror partije i uvodi društvo u jedan zatvoreni sistem. Zamjatin u svom romanu kroz dnevničku ispovest glavnog junaka opisuje bezlično društvo budućnosti gde ljudi nemaju lična imena, već se nazivaju po kombinaciji brojeva i slova. Život se odvija u Staklenom gradu, nadzirućem panoptikonu, što znači da je sve pod prismotrom vlade Jedinstvene države koja polaže apsolutno pravo na živote podanika čime se svaka privatnost i samoinicijativa ukida. Orvelova 1984 neodoljivo podseća na roman Mi, a obe opisuju tvrdu moć autoritarnih i totalitarnih sistema, kao i želju vlasti za kontrolom kroz sistem nadzora, kazni, špijuna, propagande, represije i jednoumlja. Svi pripadnici društva koji se ne slažu sa zvaničnom istinom bivaju kažnjeni i resocijalizovani, kao što se dešava i glavnom junaku romana Mi koji je počeo da sumnja u sistem ostvarujući kontakte sa tajnom revolucionarnom organizacijom. I dok su Zamjatinova i Orvelova distopija tvrdog karaktera, Hakslijev sumorni svet budućnosti je mnogo realniji i nama bliži. Hakslijeva distopija pokazuje meku moć sistema i njegovu sposobnost da od ljudi pravi poslušnike kroz manipulaciju slobodom, zvaničnih zabrana nema, a ljudi su načelno slobodni. Međutim, slobode su ovde predstavljene kao vladavina medikoriteta, prevrtljivosti, promiskuitetnosti, sa izbrisanim porodicama kao zastarelim modelom življenja naspram koje stoje seksualne orgije potpomognute legalnom upotrebom narkotika. U Hakslijevoj Svetskoj državi živi se sada, za trenutak, bez obzira na prošlost, a konzumerizam i lično zadovoljstvo su osnovni principi kojima se pojedinac upravlja.

Savremena postmoderna kultura i popularni stil života preslikani su primer Vrlog novog sveta, društva kasnog kapitalizma u kojem vlada večna mladost (plastična hirurgija, presađivanja tkiva i sl.), konstantna zabava, šljašteće zadovoljstvo koje mami na svakom koraku stvarajući na taj način iluziju srećnog društva i ispunjenog pojedinca. Ako su romani Mi i 1984 bili tipični za industrijska totalitarna društva 20. veka, onda su Vrli novi svet i Reklamokratija (kao manipulacija potrebama i marketinško šminkanje stvarnosti koje održavaju copywriteri i SEO stručnjaci) odraz savremenosti 21. veka kao sveta napumpane i steroidne stvarnosti. Jevgenij Zamjatin je distopijski svet Jedinstvene države zamislio kao Stakleni grad gde se sve vidi i svi se međusobno kontrolišu. Arhitektura i dizajn mogu mnogo da kažu u kakvom svetu živimo, a naš je prepun bezličnog stakla i betona, hladnih i sumornih površina biznis centara kao dirigenata naše stvarnosti.  

 

 

Sto godina Hodoljuba

Ova godina nije naklonjena putovanjima, skitnjama i lutanjima, pa je utoliko i apsurdno simpatično to što se baš ove, strogo zatvorene i kontrolisane, godine obeležava sto godina od rođenja, verovatno najboljeg putopisca sa jugoslovenskih prostora, Zulfikara Zuka Džumhura. 

Kako je ovo godina kontrole i nadzora nemoguće je u uvodu zaobići jednu Zukovu karikaturu objavljenu početkom pedesetih, inforbiroovskih, godina na kojoj Staljin nadgleda Marksa dok ovaj piše Kapital, aludirajući time na patronizaciju ondašnjeg hladnoratovskog i blokovskog socijalističkog mišljenja. Imajući u vidu današnji svet u kojem dominira narativ dežurnih senzitivnih cenzora, nije zogreg ovo delo opet promisliti. 

Staljin u Marksovom kabinetu (Yugopapir)

Kako kao dete nisam mnogo putovao susret sa prvim putopisom sam doživeo kao živi geografski atlas iz čijih legendi na marginama strana iskaču ljudi različitih kultura, a boje koje označavaju nadmorske visine, planine i vodene površine skoro pa da imaju omamljujuće mirise. Prvi, najupečatljiviji i meni najdraži putopis tog tipa bio je Zukov feljtonski zapis sa putovanja po azijskim polupustinjima propalih carevina i civilizacija, od Turske do Afganistana. Slikovit i topao rečnik koji je ispraćen Zukovim crtežima predstavlja svojevrsnu mapu putovanja, živu pustolovnu sliku predela kojima se kretao ovaj hodoljub za kojeg je Andrić rekao da „ume da ore u dve brazde“, podrazumevajući pod tim Zukove prirodne darove pisanja i crtanja koji su podjednako jezgroviti i karakterni. 

Zbirka putopisa Pisma iz Azije nije udaranje recki pomahnitalog turiste koji žuri da ubeleži svoje prisustvo po geografskim širinama i dužinama, već jedna emotivna i pristrasna priča o duhovnom „putovanju po besmislu“, ispunjavajućem lutalaštvu kojim se preispituje unutrašnje ja i putovanju kojim se dostiže optimum saobraznosti sa svetom. Ipričane priče su poput onih u Hiljadu i jednoj noći, na granici realnog, omađijane, levitirajuće poput čardaka ni na nebu ni na zemlji, ali i posvećene običnim ljudima, malim stvarima svakodnevnice jednog sveta koji diše po sopstvenim uzusima ignorišući diktat društvene mašine. Moglo bi se reći da je ova knjiga sevdah pun života. 

Dojam neposrednosti i prisnosti dodatno ulepšava to što se u pisanju ponajmanje pojavljuju uštogljeni i bezlični službenici, još manje je tu odlazaka u zvanične institucije kulture poput muzeja, pozorišta i tome slično, a kada govori o hotelima u kojima je odseo to više liči na sobicu za poslugu, dok o turističkim atrakcijama nema ni govora. Sve je svedeno na odnose licem u lice, na ulicu, trg, pijacu, bezistan, na trgovce i zanatlije, na sitne dućane i duvanom i hašišom zadimljene kafane. Svet opisan u Zukovim hodoljubljima je svet razbarušenosti, neobaveznosti, svet dokolice i, pomalo, svet otpadnika. Ipak, ono što provejava kao zlatna nit Zukovog opisivanja doživljaja sa Istoka jeste čovekomernost, izostanak standarda i kalupa tipičnog za društvo i civilizaciju potrošača i konzumenata. Zukov svet je svet ljudi izvan okvira, onih koji su poželeli da ne budu zauzdani i uprosečeni i čini se da je tim beleškama zabeležen poslednji trzaj tog sveta koji je danas razoren ratovima. Ne treba smetnuti s uma da se ovo putešestvije odvija sredinom druge polovine 20. veka, u doba nesvrstanosti i snažnog antikolonijalnog pokreta. 

Sa kakvom lepotom i lakoćom doživljaja antisistema tipičnog za Orijent piše Zuko svedoči njegova poseta jednom vrtu, a potom i grobu pesniku Hafizu, u iranskom gradu Širazu koji poredi sa parkom u Versaju. I na tom primeru se možda najbolje vidi gde leži srce ovog čoveka koji u geometrijskoj simetričnosti i pod konac dovedenoj utegnosti versajskog parka vidi tehničku preciznost, urednost, ali i bezdušnost, sterilnost i potrebu da se ovlada i onim najživotnijim segmentom – prirodnim okruženjem. Na Zukovom Orijentu vrt je asimetričan, bujan, nesputan, pun slatkoće zrelih i prezrelih plodova, pun rojeva insekata i ptica. Iako je to svet oronulosti, istovremeno je to i svet skriveno životnih detalja.