31.10.2017.

Crveni Oktobar i umetnost I

Ovog meseca, tačnije 25. oktobra po gregorijanskom kalendaru (7. novembra po julijanskom), navršava se sto godina od Oktobarske revolucije i početka revolucionarnih previranja u Rusiji koja će potrajati sve do 1921. g. i okončanja građanskog rata. Oktobarska odnosno Ruska revolucija je događaj u svetskoj istoriji koji se s pravom može opisati kao tektonski socijalni poremećaj koji je uzdrmao ondašnji svet jače nego što je to uradila Francuska buržoaska revolucija, a idejne i ideološke posledice i potencijali ovog događaja iz 1917. g. bili su ogromni i nikad ostvariviji u očima potčinjenog, tzv. malog čoveka. To je prvi događaj u svetskoj istoriji koji je omogućio neobrazovanim i socijalno depriviranim društvenim slojevima masovan ulaz u javni prostor kojim su do tada, u carskoj Rusiji, bespogovorno vladali carska aristokratija, deo vojnog kora, pravoslavno sveštenstvo i buržoaski sloj preduzimača u povoju. I upravo je ovaj odnos snaga bio okidač za jednu takvu pojavu kao što je socijalna, leva, revolucija u zemlji koja je pokušavala da uhvati korak sa svetskim industrijskim imperijalnim silama poput Britanije, Francuske, Nemačke ili Japana, a da pri tom zanemari karakter svog društva kao tek izašlog iz feudalnog uređenja krajem 19. veka kada je ukinuto kmetstvo! 

Rusija u 20. vek ulazi, zajedno sa Otomanskim i Austrougarskim carstvom, kao nerazvijena svetska imperija koja suštinski još od Krimskog rata ne uspeva ozbiljnije da profitira u svetskoj geopolitici upravo iz razloga nedovoljne privredne i svake druge razvijenosti. Izgubljeni rat sa Japanom iz 1905. g. je bio pokazatelj nemoći da se imperija Romanovih nosi i sa direktnim konkurentom na Dalekom Istoku, a demoralisana vojska, bedan status ruskih seljaka i sve češći radnički štrajkovi u velikim proizvodnim pogonima Petrograda parališu državu. Okidač za pobunu i prvu revoluciju iz 1905. g. bila je tzv. Crvena nedelja kada je nekoliko hiljada petrogradskih radnika izašlo na ulice grada da protestuje i zatraži pomoć od cara Nikolaja II, sve noseći ikone svetaca i portrete cara, da bi bili dočekani puščanom paljbom i krvavim razbijanjem demonstracija. Posle ovog događaja car Nikolaj II je u ruskom narodu dobio epitet Nikolaj Krvavi. Iste godine dolazi i do pobune u vojsci, tačnije u crnomorskoj floti – kada mornari vojnog broda “Potemkin” dižu pobunu protiv dela nadređenih i kreću ka Odesi kako bi dali podršku pobunjenim radnicima. Ova istorijska epizoda u ruskim socijalnim gibanjima kasnije će biti ekranizovana u poznatom nemom filmu sovjetskog filmskog stvaraoca Sergeja Ejzenštajna pod nazivom “Oklopnjača Potemkin”. Paralelno sa jačanjem socijalno slobodarskog duha i zahtevima za egalitarnošću, jačaju i kontrareformisti, tj. formiraju se tzv. Crne stotine koje su imale zadatak širenja klerofašističkih ideja i sprovođenja pogroma nad neposlušnim i neruskim stanovništvom. 

Detalj iz filma "Oklopnjača Potemkin" (bashny.net)
Svi ovi događaji pokazuju da je rusko društvo bilo dozrelo za velike promene i da se one više nisu mogle sprovesti na miran način, kroz reforme, upravo iz razloga snažnih represalija nad radničkim štrajkovima, lošim stanjem u vojsci (pre svega u mornarici), kao i pogromima nad seoskim stanovništvom u unutrašnjosti i sve izraženijom ksenofobijom. Odgovor društva na ovakav tretman državnog i paradržavnog aparata bio je zbijanje redova, organizovanje radničkih i drugih sovjeta koji će svoju punu snagu za prevrat dostići u jesen 1917. g. 

Bitno je imati u vidu da ruska inteligencija u ovom periodu ima izuzetno progresivan i emancipatorski stav koji daje podršku obespravljenim slojevima društva koje još uvek nije zahvatila organizovana politička borba. Ovo su, dakle, prvi simptomi ozbiljne radikalizacije unutar ruskog društva koje se našlo prenapregnuto između megalomanije i autokratije starog režima na čelu ca carom i zahtevanih radničkih/ljudskih prava i sloboda koji su im, kao nosiocima društvene proizvodnje, i pripadali. 

U toku svih ovih političkih događaja dešava se i jedna veoma zanimljiva kulturno-umetnička pojava koja je nagovestila radikalizam društva i, na izvestan način, anticipirala kasniju crvenu revoluciju, a reč je o ruskoj avangardnoj umetnosti s početka 20. veka. Retko gde u Evropi je umetnost tako rapidno napredovala i tako radikalno raskidala sa nasleđem kao što je bio slučaj u Rusiji još u drugoj polovini 19. veka. Ovo možda deluje iznenađujuće ali ne bi trebalo jer je ta vrsta radikalizma u umetnosti paralelna sa onim radikalizmom u politici ruskih anarhista koji vrše atentate na carske upravitelje pa i na samog cara Aleksandra II. Socijalni koreni ruske avangardne umetnosti nalaze se u jednom kosmopolitskom pogledu na svet koji umetnici crpe kako iz evropskih modernističkih trendova onog vremena, tako i iz vraćanja narodnoj umetnosti kao snažnom izvoru novih i revolucionarnih ideja. Pozivanje na narodnu umetnost je bilo bitno u smislu razbijanja potrebe za kanonima, a u kombinaciji sa apstraktnim odlikama avangarde rezultovalo je u vrhunska dela moderne umetnosti. Umetnička sadržina dela ruske avangarde predstavljena kao repeticija obavljanja svakodnevnih poslova seljaka, radnika, činovnika ili vojnika, naglašavala je tipizaciju rada ili delatnosti koja se pretvara u mašinu,a koja čini jednu organsku celinu novog, nastupajućeg, društva.

Ruski avangardni eksperiment u umetnosti nije samo stvaralaštvo umetnika neposredno pre revolucije i tokom samih revolucionarnih godina, ovaj radikalizam umetnosti i potreba za eksperimentisanjem razvio se još tokom 19. veka oko koncepta putujućih narodnih umetnika koji su se nazivali “передвижники“ i koji su stvarali tlo za kasnije eksperimentisanje modernih formi i tradicionalnog nasleđa. Međutim, dve najbitnije figure za anticipaciju ruske avangarde bile se život i delo Natalije Gončarove i Mihaila Larionova. Sa njima zapravo počinje jasno vidljivo prelamanje uticaja i preusmerenja, a neki od kasnijih predstavnika avangarde, poput Kazimira Maljeviča, biće direktno inspirisani njihovim stvaralaštvom. Stvaralaštvo Gončarove i Larionova poklapa se sa tendencijama ondašnje evropske umetnosti koja se usredsređuje i crpi ideje iz filozofsko-umetničkog koncpeta „primitivizma“ i plemenskog nasleđa ljudskog roda. Neposrednost i rustičnost, odsustvo pravila i uvođenje elemenata proto-stripa, postale su neke od osnovnih odlika. Posebno je zanimljivo nasleđe Gončarove jer se dotiče religijskih tema, prikaza svetaca, jevanđelista i sl. u duhu narodne umetnosti, prepune ornamentike atipične za bilo kakav kanon. Te slike često podsećaju na afričku umetnost razvijanja detalja. I ovaj paralelni tok sa tadašnjim evropskim primitivističkim i fovističkim tokovima nije slučajan, čak se govorilo da ako se Rus malo zagrebe ispod njega će se pojaviti varvarin nebrušene energije. A upravo je to traganje za varvarskim, primitivnim, na neki način divljim i iskonskim čovekom, bila glavna odlika brzih umetničkih pravaca s početka 20. veka. 

Mihail Larionov "Proleće" (ec-dejavu.ru)
Natalija Gončarova "Jevanđelisti" (artinrussia.org)

Jedan od tih pravaca je i futurizam koji je u Rusiji imao značajne predstavnike od kojih je Majakovski, uz kubo-futuriste braću Vladimira i Davida Burljuka, najzvučnije ime. Značaj futurista u avangardnoj likovnoj umetnosti je bio glasničke prirode jer se zahvljujući njima, njihovim performansima, kao i jednom značajnom delu umetničkih ktitora i mecena, ova radikalna umetnost probijala u javnost. Otvarane su izložbe, priređivani kabarei, igrane pozorišne predstave, recitovala se poezija u javnosti na tipično futuristički teatralan način. Moglo bi se reći da je futuristički pokret odigrao ulogu razglasa ovih umetnika koji su počeli da rade scenografije i kostime za pozorišne predstave. U ovom prelaznom periodu od stare škole Larionova i Gončarove ka nastupajućoj generaciji apstraktnih umetnika izdvajaju se pomenuta braća Burljuk kod kojih je verovatno najvidljivija kubistička crta i direktno utiranje puta za kasnije Maljevičevo kubističko i suprematističko eksperimentisanje. Ipak, ovaj prelazni period je ostao prevashodno obeležen organizaciono-propagandim delovanjem braće Burljuk koji su smatrani pokretačima scene i nastavljačima onih peredvižnika jer su priređivali mnoge izložbe i performanse kojima privlače pažnju javnosti.

Vladimir Burljuk "Portret Benedikta Lišvica" (wikigallery.org)
Mihail Larionov "Portret Vladimira Burljuka" (pinterest.com)

Otvaranje ruske avangarde ka evropskim umetničkim centrima došlo je preko Vasilija Kandinskog i grupe ruskih umetnika, simbolista, okupljene u Minhenu pod nazivom „Plavi jahač“. Braća Burljuk i ovde igraju značajnu ulogu jer su jedan deo života proveli u Minhenu u istom ateljeu sa Kandinskim, ali bez idejno dodirnih tačaka. Međutim, njihovo prisustvo kao neotkrivenih dragulja radikalne umetnosti u jednoj sredini kakva je nemačka kulturna zona u kojoj dominiraju secesija (Beč), simbolizam (Minhen) i ekspresionizam (Berlin), postaje naročito upadljiva sa dijametralno suprotnim stavovima. Ruska izložba u Beču 1909. g. bila je opisana rečima provale umetničkog varvarstva, silovite energije, nesputanog stvaralaštva spremnog na sukob sa društvenim konvencijama. To je bila prelomna tačka da se ruski umetnici umesto Nemačkoj okrenu Francuskoj, odnosno Parizu kao centru geomterijske avangarde koju nagoveštava Pol Sezan sa svojim postimpresionizmom, a razvijaju kubisti poput Žorž Braka i Pabla Pikasa.

Pol Sezan "Kupači" (modernarthistoryfall2012.wordpress.com)
Pablo Pikaso "Gospođice iz Avinjona"

U narednom periodu u Rusiji će doći do polarizacije umetničkih škola, ako se to školama uopšte može nazvati, pa će tako na jednoj strani ostati ljudi iz grupe “Karo pub” gde su vodeću reč vodili braća Burljuk uz Larionova i Gončarovu, a na drugoj strani će se naći „sezanovci“, impresionisti i postimpresionisti. Simbolično pronalaženje trećeg puta za rusku avangardnu umetnost ponovo otvaraju najstariji članovi novoosnovane grupe “Magareći rep”, Larionov i Gončarova, uz novopridružene mlade snage Maljeviča, Vladimir Tatljina i Marka Šagala. I iako je Larionov bio taj koji je nagovestio apstraktnu umetnost svojim manifestom o umetničkom pravcu pod nazivom Lučizam, suštinski revolucionarnu ulogu odigraće Gončarova  koja će kombinovati likovne elemente futurizma i lučizma sa društvenom tematikom koju će prihvatiti i Maljevič i dalje razvijati u pravcu sistematski razrađenog suprematizma kojim će pokušati da redukuje sve suvišne elemente nasleđa radikalne umetnosti i da formu stavi u službu funkcije direktno i svesno odlazeći u apstrakciju. 

Natalija Gončarova "Biciklista" (artinrussia.org)

Kazimir Maljevič "Žetva raži"
Kazimir Maljevič "Drvoseča"




Нема коментара:

Постави коментар