08.11.2017.

Crveni Oktobar i umetnost II

Uslovi u kojima su ruski umetnici stvarali, kao i veliki broj izložbi na kojima su se susretale različite frakcije i umetničke škole omogućili su da neposredno predrevolucionarne godine budu revolucionarne za same umetnike. Doći će do prvih sistematski proklamovanih likovnih učenja, umetnici će se deliti u tabore i neretko ulaziti u sukobe tipične za futuristička prozivanja koja će u pojedinim slučajevima ići čak i do fizičkih obračuna. U ovom periodu svakako najdominantnija, najuticajnija i najprisutnija figura je lik i delo Kazimira Maljeviča.

Veliki broj umetnika ruske avangarde bio je rodom iz Ukrajine, neretko jevrejskog ili poljskog porekla, sa veoma malo sistematskog i školskog znanja o likovnoj umetnosti usled prenaglašenog agrarnog karaktera društva gde su se umetnici najpre oslanjali na znanja lokalnih tradicionalnih škola i zanatlija. Maljevič gotovo da u potpunosti ispunjava ovaj opis ruskog umetnika s početka 20. veka i kao svoj logičan profesionalni iskorak bira odlazak u Moskvu 1905. god. gde će uzeti učešća u pominjanoj prvoj revoluciji rasturajući propagandnu literaturu. 

Detalj iz filma "Oklopnjača Potemkin" Sergeja Ejzenštajna (bashny.net)

Maljevičev profesionalni, odnosno umetnički, put sadrži nekoliko faza tokom kojih je nadograđivao svoje učenje i tokom kojih je dosledno sledio put u apstraktno slikarstvo namećući se kao dominantna figura ruske avangarde koja je sebi u zadatak prepisala ulogu jedne vrste propovednika i kontemplatora. U svojoj prvoj fazi, koja se obično naziva dekorativno-primitivna, Maljevič je direktni naslednik dela Natalije Gončarove i ruskih umetnika koji su se oslanjali na narodnu umetnost koju karakteriše predimenzioniranost objekata ili određenih segmenata objekta. U tom stilu jedna od najpoznatijih Maljevičevih slika je delo „Seljanke u crkvi“ koje podseća na vizantijsko freskoslikarstvo; svesna ukočenost kompozicije, tipizacija likova i odsustvo dubine nalaze se na tragu fresko slikarstva, a grubost karaktera i odsustvo detalja asociraju na narodnu umetnost. 

Kazimir Maljevič "Seljanke u crkvi" (wikiart.org)

U svojoj sledećoj fazi, kubo-futurističkoj, uvodi elemente koji će doneti posebnu vrstu dinamizma tipičnu za ruske futuriste. Po prvi put se namerno i sistematski eksperimentiše u pravcu apstrakcije tako što se uvode osnovni geometrijski oblici kojima uspeva da oslika obavljanje određene radnje. U ovoj fazi Maljevič prvi put nagoveštava i svoju filozofiju umetnosti kojom pokušava da pronađe i objasni položaj čoveka u prirodi, pa na taj način kao da anticipira buduće društvo industrije prikazujući  na svojim slikama ljude i mašine u jednoj organskoj simbiozi, ali na atipičan način za ondašnji evropski futuristički pokret. Maljevičeve figure nisu puki dodaci mašinama, pre bi se moglo reći da su to ljudi-mašine uhvaćeni u van vremenskim trenucima, secirani do detalja i prikazani kao organska dinamična celina.

Kazimir Maljevič "Oštrač noževa" (wikiart.org)

Kazimir Maljevič "Englez u Moskvi" (wikiart.org)

Na kratko će se obreti u izradi dadaističkih dela, ali svestan toga da je dada samo buntovni proglas i nemoćan krik antiumetnosti neće se mnogo zadržati na ovom polju koje kao da je poslužilo za neophodnu akumulaciju trenutaka koji će rezultovati onim po čemu je postao svetski poznat, a reč je o umetničkom pravcu pod nazivom suprematizam. Ulazeći u ovo polje, potpuno sam i kao lučonoša nove apstrakcije, svestan je bio da su sledeće dve logične ishodišne tačke ili utilitarna/primenjena umetnost ili teorija/filozofija umetnosti. Na kraju se, u skladu sa svojim umetničkim nasleđem i karakterom, obreo u ovoj drugoj ishodišnoj tački žestoko napadajući svoje kolege utilitarne umetnike, konstruktore naročito. Zanimljivo je da svoj suprematizam javno profiliše kroz pozorišnu scenografiju, dakle kao neku podvrstu primenjene umetnosti, ali imajući u vidu izrazit apstrakcionizam drugog načina za promociju svojih ideja i nije imao. U operi „Pobeda nad suncem“ prvi put je prikazan „Crni kvadrat“ koji će kasnije postati i bukvalno i figurativno ikona suprematističkog i apstraktnog slikarstva. Maljevič je ovu sliku držao u desnom uglu sobe, na mestu gde po tradiciji ruskog naroda stoji ikona sveca. To dovoljno govori koliko je bio posvećen svom radu i koliku težinu je tome pridavao, pri tom je stvorio armiju sledbenika, mahom mladih umetnika, na kojima su mu druge velike figure tadašnje ruske avangarde, među prvima Vladimir Tatljin, često zavidele. Ovde valja primetiti kakav je odnos prema čoveku i prirodi imao Maljevič i šta se zapravo nalazilo iza, naizgled suvoparne, apstrakcije. Već sami nazivi radova kao što je „Pobeda nad suncem“, pomenuti slučaj uvođenja mašina u svakodnevni život čoveka, eksperimenti sa geometrijskim i aerodinamičnim oblicima kao da su nagovestili revolucionarnu 1917. god., ali iznad svega su daleko ispred vremena anticipirali ubrzanu industrijalizaciju zaostalog ruskog društva i nagovestili ogromni iskorak napred koji će rezultovati kosmičkim programom. Svetonazor ruskih apstraktnih umetnika nagovestio je pojavu novog čoveka koji će imati za cilj da odnese pobedu nad prirodom (otud i Pobeda nad suncem) i da ovlada okruženjem. To je jedna antropocentrična slika sveta i iz današnje perspektive deluje porobljivački, pa i ekološki nesvesno, ali je u tim godinama imala itekako emancipatorski i oslobodilački karakter. Govorilo se o „mašini kao oslobodičakoj sili“ i to je bila maksima ruskih avangardnih umetnika čime se direktno utire put i legitimitet kasnijoj revolucionarnoj logici i boljševičkoj politici o neophodnosti industrijalizaciji zemlje. 

Kazimir Maljevič "Crni kvadrat" (wikiart.org)

Paralelno sa intuitivnim radom Maljeviča razvija se nova struja među avangardistima koja će umetnost uvesti na sasvim nov način u javnost i biti od praktične koristi, kako za samu umetničku stvar, tako i za kasniju propagandno-edukativnu akciju. Reč je o utulitarno-parktičnoj umetnosti poznatijoj pod imenom konstruktivizma na čelu sa Vladimirom Tatljinom. Kao i svi ostali ruski umetnici i Tatljin je bio izuzetno skromnog socijalnog porekla (iz prostog razloga što je kmetsvo u Rusiji ukinute veoma kasno za evropske prilike, u 19. veku, i ovi umetnici su često bili tek prva generacija „građana“, odnosno porodica tek izašlih iz jednog u osnovi feudalnog društva), u početku se izdržavajući odlaskom u mornarsku službu i nezapaženo slikajući takođe morske motive. Međutim, posle iskustva Pariza i upoznavanja Pikasa vraća se u Rusiju gde počinje scenski rad u pozorištima, a nedugo zatim i prve eksperimente sa instalacijama. I upravo će sa instalacijama otvoriti put i ostalim konstruktorima koji će u periodu neposredno posle revolucije i tokom građanskog rata biti od neizmerne koristi sa mladu sovjetsku vlast. Tatljinovi radovi su direktan iskorak ka primenjenoj umetnosti i naglasku na organskim oblicima. Jedno od njegovih najpoznatijih dela je jedrilica zanimljive igre reči pod nazivom „LETatljin“, a koju je konstruisao tako što bi gajio insekte da bi kasnije proučavao njihov dinamizam leta puštajući ih na slobodu. Iako su Tatljin i Maljevič bili opozitne figure, njih dvojica su i dalje bili glavni protagonisti avangardne scene u periodu neposredno pred revoluciju, a kao pomiritelj ideja ova dva umetnika pojaviće se Aleksandar Rodčenko. 

Vladimir Tatljin "Letatljin" (wikiart.org)

U periodu od 1917-1921. god. koji se naziva razdobljem „herojskog komunizma“ ovi umetnici će odigrati istinski revolucionarnu ulogu i po prvi put će imati mogućnost da otvoreno, javno i od političkih vlasti podržani iskažu svoje kreativne, utilitarne i organizacione sposobnosti. Tokom niza godina koje prethode 1917. i koje su proveli u zapećku, marginalizovani i sa osećanjem bezvrednosti i odbačenosti, sada končano dobijaju mogućnost da se javno pokažu u punom razmahu, što i čine ne štedeći se ni malo. Deluje nestvarno da se jedna zaostala, do skora kmetovska zemlja, odjednom obrela u živom teatru umetničkih i političkih eksperimenata. Umetnici avangarde nikada nisu bili zastupljeni u muzejima i galerijama starog režima i zanimljivo je da ni u novi režim nisu ušli kroz galerije, nego kroz ulice, trgove, fabrike, vozove i brodove. Odjednom je javni prostor postao idealno i jedino moguće mesto za njihovu umetnost, bilo je neophodno približiti ideje nove, revolucionarne, politike najširem broju ljudi i upravo su tu ključnu ulogu odigrale one umetničke ideje koje su zagovarale masovnost, jednostavnost oblika i masivnost materijala. Agitprop je bio bitna odlika svih komunističkih pokreta i ideje emancipacije koje je proklamovala revolucija trebalo je razaslati na sve strane iznurene zemlje kakva je bila Rusija tih godina. Ovu ulogu su imali agitacioni vozovi i brodovi koji su bili oslikani u modernističkom maniru i koji su nosili klicu novog društvenog poretka, ideje o socijalnoj jednakosti, ali i određena znanja medicine i pedagogije koja su seoskom stanovništvu bila strana. Film je ovde takođe odigrao veoma značajnu ulogu i nije neobično što ga je Lenjin nazvao „najvažnijom umetnošću“. Godišnjice obeležavanja revolucije ili praznika rada nisu bile tek skromna i elitistički zatvorena igranja pozorišnih komada, već bukvalni vojni manevri sa učešćem bataljona Crvena ermije u realnom prostoru pod komandom umetnika. Istinski subverzivna stvar. Sve to je omogućilo da se o SSSR stvori slika realno mogućeg društva i van granica Rusije i dugo će sovjetska, i uopšte komunistička, „meka moć“ biti snažna u zapadnoj Evropi. 

Vladimir Tatljin "Model spomenika trećoj Internacionali" (wikiart.org)

Nakon pomenutog četvorogodišnjeg perioda, koji se može okarakterisati i kao neka vrsta interregnuma jer se nije znalo ko je gde i kada na vlasti, dolazi do stabilizacije sistema i u skladu sa tim i do prvih institucionalnih rukopoloženja avangardnih umetnika. U startu se profilišu dve struje: produktivistička i laboratorijska. Prva je za svoje sedište uzela Moskvu i na njenom čelu nalazio se Rodčenko sa svojim konstruktorima, dok druga struja biva delimično skrajnuta sa sedištem u Vitebsku pod vođstvom Maljeviča.  Mišljenje grupe umetnika koji su pripadali ovoj drugoj drugoj struji, a koja uključuje i Kandinskog, bilo je da je umetnost intuitivno-metafizičke prirode i zagovarali su neku vrstu l'art pour l'art stava naglašavajući da umetnik kada jednom postane zanatlija gubi moć produkcije novih ideja. Sa ovim mišljenjem se nikako nisu slagali konstruktivisti koji su insistirali na praktičnoj, korisnoj i masovno upotrebljivoj funkciji umetnosti i raskidanjem sa buržoaskim teoretisanjem u vakumuu salona. Treba istaći i da su konstruktivisti bili vatreni komunisti i da su idejno poklapanje sa novim režimom našli i kroz tu paradigmu. 

Aleksandar Rodčenko "Knjige(portret Ljilje Brik)"

El Lisicki "Tuci Bele crvenim klinom" (wikiart.org)

Uticaj konstruktivista je postao dominantan zahvaljujući organizaciji za proletersku umetnost, Proletkult, koja je omogućila neposrednu implementaciju ideja ovih umetnika u svakodnevnoj industrijskoj proizvodnji tekstila, odeće, nameštaja, grejnih tela, pa sve do tipografije, štampe, montaže i arhitekture. Akcenat je pomeren na primenjenu umetnost pa su se izučavala svojstva boja, kvalitet i otpornost industrijskih materijala i njihova estetska dimenzija. Među najzvučnija imena ovog pravca ubrajaju se, pored pominjanih Tatljina i Rodčenka, arhitekta El Lisicki, pozorišni teoretičar Vsevolod Mejerholjd, arhitekte braća Vesninji, Ljubov Popova, Varvara Stepanova, filmski režiseri Džiga Vertov i Sergej Ejzenštajn.  Već sama heterogenost profesija ove grupe umetnika, uz uvek prisutnog pesnika Majakovskog, govori dovoljno koliko je bila bitna potreba da umetnički rad uđe u različite, široke i svakodnevne oblasti života. Arhitektura je bila naročito bitno polje za ove umetnike, ali je usled ekonomske oskudice izazvane Prvim svetskim ratom i kasnijim revolucionarnim i građanskim sukobima ovo polje ostalo na nivou maketa i pozorišnih eksperimenata. U tom duhu izgrađen je Lenjinov mauzolej i to prvobitno od drveta, da bi kasnije, po istom modelu, bio konstruisan u mermeru. Tako su pored arhitekture polja propagandnih postera, foto i filmske montaže bila praktično najdostupnija i postala svetski poznata i značajna. To će doći do izražaja od 1921. god. kada su inostrane veze sa sovjetskom Rusijom otvorene i kada El Lisicki organizuje promociju nove ruske umetnosti na Zapadu, što potom rezultuje aktivnim učešćem nekolicine zapadnih umetnika u projektovanju i urbanom planiranju za novo proletersko društvo – francuski arhitekta Le Korbizje radi projekat za zgradu Centrosojuza, a njegov holandski kolega Mart Stam projekat grada Magnitogorska. 

Gustav Kljucis "Ostvarimo plan velikih radova" (drive2.ru)

Na taj način konstruktivisti su ostavili izuzetno značajan trag uzimajući ne samo revolucionarnu ulogu po pitanju usmerenja umetničkog delanja, nego i kao svesni politički radnici. Ipak, njihovo insistiranje na revolucionarnosti kulture kao mogućem pravcu kroz koji se takođe može menjati društvo nije rado prihvatano kao metod javnog delanja od strane političkog vođstva SSSR, Lenjina naročito. Međutim, sve do 1932. god. imali su podršku zvaničnih institucija, da bi od pomenute godine kao normativni umetnički kanon proklamovan socijalistički realizam (socrealizam) na kojem će SSSR bazirati svoju kasniju javno-propagandnu sliku. Time je okončan put ruske avangarde koja je za veoma kratko vreme i u teškim uslovima uspela da preobrazi umetničku sliku Rusije i Evrope. 

Нема коментара:

Постави коментар