18.02.2016.

Dok su Oni izmišljali kapitalizam, Mi smo plakali

Pre koju godinu sam na tviteru pročitao zanimljiv tvit koji se odnosio na doživljaj esencije muzike kao umetnosti i reprodukcije umetnosti, tj. muzike, kroz tehnički i tehnološki napredak civilizacijskih sredstava (oruđa), a tvit je otprilike glasio ovako: „Dok su  crnci izmišljali muziku, belci su pravili instrumente“. S tim da bih dodao da su belci pored šljakersko-komercijalnog (dakle industrijskog) posla proizvodnje instrumenata isto tako obrali kajmak jer su smislili produkciju i marketing, grubo (i glupo) rečeno, otkupili su crnačka autorska prava. U svakom slučaju, gore navedeni tvit poslužio mi je da kasnije pokušam da napravim esencijalnu razliku između jedne domaće pesme koja je iznela muzičku podlogu za jednu inostranu, holandsku, pesmu iz 1987. god. sa kojom su Holanđani, valjda, izašli na Pesmu Evrovizije.

Tako su Nizozemci popalili Srbe, doduše u jugokomunističkom izdanju, nekoliko godina pre nego što će Ivan Gavrilović sa „200 na sat“ popaliti holandski 2 Unlimited za hit „No limit“ koji je ovde od prozapadnih i građansko-drugosrbijanskih struja okarakterisan kao nacionalistički šund, dok je ista ta muzika na najrazvijenijem zapadu bila sasvim legitiman muzički izražaj ondašnje mladeži. Toliko o autošovinizmu.

Pomenuta holandska pesma je „Sailing home“ u izvođenju Pita Vermana, a muzička podloga pesmi je domaća stvar „Zora je svanula“ koju originalno izvodi Neda Ukraden.

E sad,  kakve to veze ima sa crncima i belcima i gde su oni u ovom kontekstu? Ako se pročitaju ta dva različita teksta iste muzičke podloge i ako se o njima pročita ponešto i sa strane, kao npr. koliko su (bile) popularne ove pesme (u Holandiji je „Sailing home“ bio #1 te 1987. god.), možemo da pričamo i onome što uzburka krv širokim narodnim masama, odnosno na šta se ljudi napale i seku vene...a i druge oko sebe. Slušajući i čitajući ove dve verzije pesme uspeo sam da parafraziram onaj tvit s početka teksta i da definišem stvar kao „dok su Nizozemci izmišljali kapitalizam, mi smo plakali“. Nije to ništa strašno, sem što smo u ovom kontekstu mi postali siromašni crnci, a Nizozemci ostali još bogatiji belci.

Dok pratite tekst pesme „Sailing home“, a tome treba pridodati i patos emocija prikladnog spota, stičete utisak čovekove proaktivne borbe sa okruženjem, ljudskog istraživanja i osvajanja okeana i mora, svega onoga što je krasilo „niske zemlje“ dok su kao klice gajili i stvarali seme kapitalizma. U mraku, u močvarama, po hladnoći, u kanalima, batrgajući se sa političkim (Španjiom) i prirodnim neprijateljem (Atlantikom) zahvaljujući kojem su svojevremeno bili među najjačim svetskim silama (iako nikad carstvo ili imperija, već sekularna republika), Holanđani mogu da se pohvale da su izvezli demokratiju i buržoasku revoluciju u Englesku (Viljem Oranski i „Slavna revolucija“ 1688. god.) čitav vek pre nego što će se ista pojaviti u kontinentalnoj Evropi, u Francuskoj 1789. god..

 Pesma „Sailing home“ pokazuje i tipičan protestantski stav prema okruženju sa kojim treba da se „bijemo“, otimamo i osvajamo (nekako slično onome kako su engleski puritanci, a budući Amerikanci, uradili u Novoj Engleskoj), pa tako nije čudo da su uspeli da doguraju sve do Indonezije kao kolonijalna sila, ali ne samo što su dogurali tako geografski daleko, nego su u Evropi dugo vremena, pa i danas, važili za najotvorenije i najprogresivnije društvo. Kad god je neki mislilac imao problema u rodnoj kući sa izražajem svojih stavova, bežao je u Nizozemsku. Uopšte gledano, kroz tekst pesme se provlači stav koji ostavlja utisak antropocentrične slike sveta – prilagodićemo stvari svojim standardima ili nas neće biti.

Sa druge strane, naša, balkanska verzija pesme, prepuna je tugaljivosti, bola i izgubljene ljubavi. Kako je zora svanula, tako je suza kanula. Novi dan tek što je počeo, a već smo se izdeprimirali. Stihovi ovde nisu toliko raznovrsni kao u holandskoj verziji, ali može se itekako osetiti kvalitetan sevdah karakterističan za istočnomediteranske južnjake. Vizuelna pozadina pesme je ovde onespokojavajuća, goli krš iza kojeg stoje nepomične, ogromne planine, mrtvo/mirno more, belina koja zaslepljuje – sve je prilično metafizičkog karaktera, takoreći odsutno iz stvarnosti. Možda su njihove, holandske, emocije više komercijalno-osvajačkog karaktera, ali naše su više ljudske, da ne kažem čovečnije. Možda ovo deluje posprdno ali ako se primeni ista evolutivna logika socijalnog i kulturnog miljea na Balkan, kao što je gore primenjena na „niske zemlje“, onda ovde umesto urbanog kapitalizma imamo ruralni feudalizam, a u ruralnom feudalizmu su emocije bile ekspresivnije (iskrenije?), odnosno bilo je normalno biti animalno otvoren (bilo da ste emotivno-nagonski proaktivni ili da vas je neko fizički animalno otvorio). Ako ovome dodamo orijentalno nasleđe za koje Turcima treba da zahvalimo, onda stvari dolaze na svoje mesto, jer nema jačih sevdalinki od onih koje dolaze sa Orijenta, bilo da je reč o Yugo prostoru, ili Grčkoj sa svojim rebetikom, ili Portugalijom sa svojim fadom. Naša slika sveta je takođe antropocentrična, ali mi u pesmi kažemo: plakaćemo i stvari će nas prilagoditi ili nas neće biti.

***
Siromašni crnci su mogli postati malo bliži bogatim belcima na samom početku devedesetih godina i začecima globalizovanog tehno-dens sveta, ali im se u svakodnevne živote umešala sopstvena elita tokom feudalno-ratnih devedesetih godina, tako da sad imamo mogućnost da jurcamo sa 200 na sat u sevdah.



Google images

Нема коментара:

Постави коментар