01.05.2016.

1. Maj

Prvog maja u kapitalistički razvijenom svetu krv proliva radnička klasa i oni koji se tako osećaju, dok u Srbiji krv padne, ali svinjska. Za roštilj, razume se.

I pre nego što krkanje zamenimo krljanjem po ulicama valjalo bi uzeti u obzir uslove koji dovode do spremnosti na izlazak na ulicu i borbu za bolji položaj radnika. Ako uzmemo u obzir da smo tek u poslednjih petnaestak godina zaista prišli nekom zapadnom kapitalizmu (dakle od našeg računanja i doživljaja pada Berlinskog zida po julijanskom kalendaru, 2000. godine) možemo već u startu pretpostaviti da nikakvih radničkih protesta neće biti ni za buduće praznike rada, jer uzimajući u obzir evolutivni put koji su razvijenija društva prošla mi ih u skorije vreme nećemo stići. A pitanje je i ima li poente da jurimo za njima kad se i oni dobrano raspadaju.

Da bi se čovek poistovetio sa radničkom klasom mora da ima, svestan ili nesvestan, osećaj za apstraktne fenomene, jer društvene klase su nešto što postoji samo u teoriji. To sa druge strane podrazumeva istančan osećaj za ekonomske i socijalne probleme koji pogađaju određeni društveni sloj sa kojim ste spremni da se poistovetite iako pripadate različitim kulturnim miljeima, npr. A da bi sve ovo zadovoljili morate da živite u relativno visoko urbanizovanim društvima koja su sama po sebi komercijalnog karaktera, odnosno svoj stav i odnos prema okruženju mere pre svega na osnovu buržoaske racionalnosti ili onoga što „vreli južnjaci“ vide u „hladnim severnjacima“ – bezličnost i bezosećajnost.

Danas, generalno gledano, radničkih protesta nema u punoj snazi ni u kapitalistički najrazvijenijim državama (ako izuzmemo Francusku u kojoj se danima unazad protestuje zbog zakona o radu), ali to je pre svega posledica toga da proletarijat na svetskoj sceni rmbanja zamenjuje prekarijat koji se u ovim uslovima globalizacijom obesmišljenih nacionalnih država još uvek ne afirmiše kao politički akter jer je reč, kao i sa radničkom proleterskom klasom, o apstraktnom fenomenu koji ontološki gledano ne postoji. Međutim, to što u zapadnim kapitalističkim društvima trenutno možda nema snažne radničke borbe ne znači da je taj osećaj nestao i izbledeo onako kako je nestao iz zemalja bivše socijalističke Jugovine. Razlika u stepenu isparavanja ovih marksističkih ideja nalazi se u osnovi načina na koji su te ideje usvojene. Zapadnokapitalistička društva su imala viševekovnu komercijalizaciju i industrijalizaciju svojih država, mada u početku pre svojih gradova pa tek onda svojih nacionalnih država, dočim je ovde situacija bila obrnuta. Sama činjenica da su određene ideje stasavale i dobijale na čvrstini tako što su se fundirale „odozdo“ kroz spontano organizovanje i radničke pokrete daje toj ideji i pokretu žilavost, otpornost i dugotrajnost. Sa druge strane, društva koja su preko noći postala socijalistička, kao što je bilo jugoslovensko, isto tako su preko noći postala i nacionalistička tj. doživela su vrstu indoktrinacije „odozgo“. Ta su društva u socijalizam ušla kao agrarna društva sa selom i ruralnim načinom života kao osnovnim socijalnim obrascem.  Uz to, revolucionarna borba jugoslovenskog društva tokom Drugog svetskog rata bila je u istoj, ako ne i u manjoj, meri proletersko-radničkog karaktera koliko i narodno-oslobodilačkog tipa, dakle antiokupatorska (Mi i Oni, patriote i izdajnici). To je i razlog što se metanaracija NOBa u posleratnoj Jugoslaviji forsirala kroz plakat i film jače nego radnička klasna borba koja je tek trebala da se afirmiše ali pod patronatom socijalističke države, odnosno komunističke partije, dakle „odozgo“.

Međutim, pored ovih situacija koje su bile lokalnog karaktera i prilagođenih tumačenja određenih „levih učenja“, postoje stvari na koje ne možemo da utičemo sve i da hoćemo. U društvenoj nauci takvi se procesi nazivaju procesima „dugog trajanja“ i što se ovih procesa tiče možemo da se upinjemo koliko god hoćemo, ali dok plod ne sazri džaba ga drmamo. Ovi procesi traju po nekoliko vekova i doživljavaju se kao nepomične strukture koje imaju svoj vek trajanja. Ako uzmemo u obzir ove procese dugog trajanja, a kapitalizam jeste jedan od tih procesa (začeci kapitalizma su u 14. veku), možemo da se izdeprimiramo, a možemo i da naučimo nešto pre vremena, pod uslovom da imamo društveno odgovornu elitu. Ako se 1. maj slavi u znak sećanja na krvavo ugušene radničke proteste u Čikagu 1886. godine, da li mi sa svojim socijalno-ekonomski nekompatiblinim kapitalističkim bagažom od 2000. godine možemo preko noći da postanemo svesni ovog fenomena i pojma. Slabije malo. Šta tek reći za Italiju četrnaestog veka, tačnije za Firencu 1378. godine kada je došlo do Ustanka Čompa (nezadovoljni radnici u tekstilnoj industriji)! Mi smo u to vreme čekali Osmanlije i prilično dobro ih ugostili u narednih, kako narod voli reći, „500 godina“.


Zbog svega ovoga ne treba kriviti radničku klasu zbog sindikalne i političke anemičnosti jer radnička klasa još nije svesna da postaje klasa za sebe, a ne samo klasa po sebi.


Sovjetski propagandi poster
Izvor: Pinterest

Нема коментара:

Постави коментар