27.11.2015.

Islam kao uzurpirana ideologija

Pitanje budućeg kretanja i razvoja političkog islama zavisi najmanje od dve stvari koje bi mogle da preokrenu dominantno nestabilnu sunitsku predominaciju u muslimanskom svetu i kritičnu percepciju islama u očima ostatka sveta.

Prvo, valjalo bi obratiti pažnju na unutrašnji sukob unutar muslimanskog sveta koji se poslednjih pet godina naročito rasplamsao u Siriji sukobljavajući brojniju sunitsku struju manjinskoj i „jeretičkoj“ šiitskoj struji sa svim njenim pratećim derivatima i frakcijama. Decenijama unazad favorizovani sunizam stvorio je svoju međunarodnu, internacionalnu, esenciju faktora nestabilnosti kroz radikalizam vehabijskog tipa koji svoje ishodište ima u Saudijskoj Arabiji (zapadnom faktoru stabilnosti na Bliskom Istoku). Uz to, bilo bi zanimljivo ove sukobe unutar islama posmatrati i iz perspektive različitih socioekonomskih ustrojstava muslimanskih društava. Da li postoji veza između vrste ekonomske proizvodnje i heterogenosti religijskog učenja unutar muslimanskih društava kao što je postojala u hrišćanskoj Evropi tokom katoličko-protestantskih ratova i krvoprolića? Mi danas o tim stvarima, odnosa socioekonomske proizvodnje i religijskog sistema muslimanskih društava, uglavnom, ne znamo ništa, skloni smo da sve pojavne konflikte koji se dešavaju u tom svetu tumačimo isključivo iz perspektive religije.

Drugo, pored sukoba koji se vodi na globalnom planu između sunitske Saudijske Arabije (i u poslednje vreme sve ambicioznije Turske) i šiitskog Irana za pokroviteljstvo nad muslimanskim svetom, važan faktor buduće dinamike kretanja i percepcije islama u sekularnom zapadnom svetu jesu evropski muslimani, imigranti kolonijalnog nasleđa Francuske, Belgije, Holandije, Britanije i Nemačke. Na ovim muslimanskim zajednicama je verovatno najteži i najveći zadatak pacifikacije odnosa islamskog i ostatka sekularnog (evropskog) sveta koji očigledno još uvek nema mehanizme za borbu protiv kancera islamskog terorizma.

Stanje sa evropskim muslimanima ima dvostruki problem i za njegovo rešavanje je potrebna i iskrenija podrška zapadnih vlada ovim zajednicama, a ne zadržavanje na frazama političke korektnosti. Ove muslimanske zajednice su nastale za potrebe industrijske države blagostanja posle Drugog svetskog rata, bili su jeftina radna snaga smeštena u predgrađa ili u industrijske gradove koji su krajem osamdesetih propali jer se proizvodnja, zahvaljujući globalizaciji, ili ugasila ili premestila u još siromašnije krajeve sveta koji su nudili još jeftiniju radnu snagu. Na taj način je nekadašnja radnička klasa nisko kvalifikovanih radnika arapskog porekla postala zajednica socijalnih slučajeva zarobljena u svojim besperspektivnim industrijskim predgrađima. Tako se tokom devedesetih u francuskim gradovima i predgrađima, nastanjenim populacijom sa Magreba i Bliskog Istoka, javljaju prvi znaci pobune koja u tim trenucima još uvek nema dominanto religiozno obeležje, ali religija u svakom slučaju već tada postaje jedan od značajnih faktora građenja identiteta i brige za zajednicu (stanje u ovim betonskim dubiozama verno je prikazano u filmu „Mržnja“) . Od prvobitnog socijalnog nezadovoljstva ovih ljudi kroz godine ne dešavanja ničega stiglo se do identitetskih problema koji su situaciju dodatno zaoštrili. Na taj način je materijalna stagnacija uzrokovala socijalnu segregaciju i odvajanje „njih“ od „nas“, da bi se sve zaoštrilo u prostornoj i simboličkoj dimenziji prostorne getoizacije i identitetske politike ovih zajednica. A kada je reč o identitetskoj politici muslimanskih zajednica onda valja napomenuti da se ona tokom devedesetih posebno zaoštrila i da su se već tada pojavili prvi slučajevi terorizma zavrbovanog među imigrantima druge i treće generacije. Tako Francuska ima situaciju da već 1995. beleži prve terorističke akcije koje je izveo Halid Kelkal. Kelkal je bio inspirisan praktičnim naputcima kako praktikovati islam u kontaktu sa bezbožničkim okruženjem, dakle on nije imao potrebu da se spiritualno povezuje sa Tvorcem i „višim silama“ već da sebe i svoju zajednicu zaštiti i diferencira u odnosu na sekularno okruženje koje je došljake stigmatisalo kao socijalne otpadnike. Poziv na džihad (sveti rat) bukvalno znači prevazilaženje samog sebe, kako na unutrašnjem, tako i na spoljašnjem planu odlaska u rat, pre svega, u cilju zaštite svoje zajednice (uma), pa tek potom uspostavljanja pakta sa Tvorcem (misak). Socijalna neintegrisanost i nefunkcionalnost znanja uzrokovala je da se u pojedinim zapadnoevropskim gradovima i predgrađima razvije čitava paralelna struktura svakodnevnog života koja se mimoilazi sa zvaničnim mehanizmima društvenog sistema. Verski fundamentalizam je u čitavu priču ušao bez mnogo državnobezbednosnih problema s obzirom na to da je tokom devedesetih bio i više nego osiljen i nagrađivan kao važan faktor u provokaciji i iscrpljivanju socijalističkih sistema srednje Azije (odnosno Sovjetskog saveza).  

Današnja radikalizacija islama u vidu terorizma ima za cilj širenje straha i panike i samozatvaranje prosvećenih zapadnih društava koja bi, u očima fundamentalista, trebala da odreaguju ksenofobijom i fašističkim terorom koji već praktikuje Islamska država. Međutim, terorizam nije odlika snage već slabosti, kako na idejnom tako i na borbenom nivou. Terorizam je grčeviti trzaj najosetljivijih, po pravilu najtvrđih struja, određenog vrednosnog sistema koji se susreće sa bitno drugačijim vrednosnim sistema koji ga okružuju, a zahvaljujući globalizaciji i savremenim tehnologijama sunitska radikalna tumačenja islama postaju sve osetljivija, radikalnija i eksplozivnija. Islamski terorizam ne postavlja zahteve, ne pregovara i ne komunicira sa zajednicom za koju smatra da ga ugrožava, islamski terorizam pravi spektakl znajući da savremena zapadna društva jesu dobrim delom društva spektakla koja se na taj način prazne i opuštaju. Dakle, udarajući kontra-spektaklom na spektakl teroristi stvaraju grč, paralizu i povlačenje javnosti kakvu danas znamo.

Rešenje problema islamskog radikalizma ne bi trebalo tražiti kroz preganjanje dveju struja mišljenja: prosvetiteljstvo vs mračnjaštvo, budući da problem leži na nivou uređenja društvenosti. Sudar islamskih društava, koja su komunitarnog, autoritarnog karaktera, i zapadnog individualizma i onoga što iz toga proizilazi, jeste konflikt načina na koji se i za koga se proizvodi društvena stvarnost. Iz perspektive zapadnog, građanskog, sveta, muslimanska društva su zaostala, ali treba imati na umu da u islamskom svetu gotovo ne postoji pojam građanina kakvim ga mi poznajemo. A tamo gde bi možda i mogao da postoji, kao što su heterogena šiitska društva, nije mu pružena adekvatna šansa od strane međunarodne politike.

Koncept građanina je nešto što se gradi i što podrazumeva kontinuitet gradnje, a toga u natalitetski eksplozivnim muslimanskim društvima slabo ima. Prvo, arapski svet je dugo vremena bio pod Osmanskim, nearapskim kalifatom, potom je ušao u fazu sekularizacije vođen autokratama i diktatorima, da bi se početkom novog milenijuma susreo sa veoma globalizovanim svetom što ga ponovo čini nestabilnim i nervoznim. Dolazak sve aktivnijeg i otvorenijeg Irana, kritična nesposobnost Saudijske Arabije da kontroliše sopstveno okruženje, a zatim i neosmanska agresivnost Turske, čine situaciju dodatno zanimljivom u kontekstu opadanja američke/zapadne moći. Ali isto tako sve to čini situaciju i dodatno nestabilnijom.



Screenshot La Haine


Нема коментара:

Постави коментар