25.09.2014.

Zakavkazje - BATUMI

Pred polazak iz Tbilisija dogovorili smo se da se ne vratimo istim putem kojim smo i došli, nego da, prvo, odemo u Batumi i odatle pređemo granicu na znatno prometnijem graničnom prelazu i da se, dalje, do Istanbula dovučemo crnomorskom magistralom. Jedna od opcija je bila da od Batumija do Istanbula idemo stopom (što su nam svi putnici Putničke kuće predlagali), ali smo se na kraju odlučili za bus. Oko podne smo na Station Square uhvatili jednu od brojnih maršrutki za Batumi, vožnja traje nekih pet sati i opet je krajolik fenomenalan, pri tom se prolazi nekoliko bitnih raskrsnica za gradove kao što su Ahalcihe, Borjomi, Kutaisi.

Kao što sam u prethodnim putopisima rekao, Batumi pripada pokrajini Adžariji koja je devedesetih imala veoma široku autonomiju i tek posle Roze revolucije ova pokrajina dolazi pod jači uticaj centralne vlasti u Tbilisiju. Pokrajina je specifična i po svom dijalektu, ali i po Gruzinima islamske veroispovesti, ogromnom broju ruskih i ukrajinskih turista, kao i po duplo većim cenama od onih u Tbilisiju. Kako je severna turistička pokrajina Abhazija sa gradom Suhumijem postala nezavisna 2008. godine, Gruzini su svoj turizam usmerili na Batumi i Adžariju. Čitava crnomorska obala Gruzije ima posebno mesto u istorijsko-mitološkom stvaranju gruzinske nacije i državnosti uopšte. Naime, kroz istoriju gruzijski deo Zakavkazja je bio podeljen na dva dominantna kraljevstva od kojih je jedno bilo planinskog, a drugo relativno ravničarskog karaktera. Ovo prvo, „brđansko“ kraljevstvo, obuhvata Tbilisi i okolinu i kao što sam ranije pisao, po njemu Gruzija nosi naziv Sakartvelo. Danas to područje obuhvataju pokrajine Šida Kartli i Kvemo Kartli. Drugo gruzijsko kraljevstvo, ravničarsko, se protezalo uz obalu Crnog mora i dolazilo sve do današnjeg turskog grada Rizea. Ovo kraljevstvo je u istoriji (i mitologiji) poznato kao Kolhida. Antički, grčki mit, o Zlatnom runu, Jasonu i argonautima, Medeji, vezan je za ovu oblast. Uostalom, samo ime grada Batumija je grčkog porekla i u prevodu znači „duboka luka“, a u samom gradu još uvek postoji neznatna grčka manjina (baš kao i ukrajinskim i ruskim crnomorskim gradovima). Koliko je mitologija prisutna u Batumiju govori činjenica da je u centru grada podignut spomenik Medeji koja držni Zlatno runo. Uostalom, ništa čudno za naše balkanske prilike, Makedonci su se direktno povezali sa helenskim Aleksandrom Makedonskim.

Medeja sa Zlatnim runom
Bilo mi je jasno da postoji razlika između Tbilisija i Batumija, ali me je iznenadio utisak da je ta razlika takva kao da sam prešao državnu i kulturnu granicu. Onoliko koliko mi je Tbilisi delovao ozbiljno i šarmantno, toliko mi je Batumi delovao opušteno i kičasto. Doživljaj je bio ravan ulasku u neki luna-park ili nešto tome slično. I to je suština Batumija, grada od nepunih 200 hiljada stanovnika, koji sve više postaje luksuzni turistički centar namenjen Rusima, Ukrajincima i Turcima. Ne znam u kojoj meri grad duguje zahvalnost za prosperitet širokoj autnomiji tokom devedesetih, ali pored toga treba znati da se Batumi, uz turizam, snažno oslanja na brodogradnju i lučku trgovinu, proizvodnju čaja, ali i preradu energenata koje dobija iz Azerbejdžana.










Pozorište


Još jedna neobična stvar u Batumiju je da su nazivi ulica na tablama, pored gruzinskog, ispisani i na ruskom jeziku koji je ovde skoro pa maternji jezik, tako da ta etnička netrpeljivost nije toliko javno prisutna kao u Tbilisiju.

U Tbilisiju nas je služilo lepo vreme, konstantno je bilo sunčano, dok je u Batumiju izgleda normalna promenjiva i sparna atmosfera. Na ulazu u grad, ili u predgrađu, se nalazi prostor namenjen za kampovanje i izlete, videli smo nebrojeno šatora u šumi pored mora, ali smo se odlučili da idemo u centar i probamo da zakampujemo na plaži. Pre toga smo uzeli kartu za bus za Istanbul da ne bi prošli kao sa rezervacijama kroz Tursku. Čim smo se dokopali centra i izašli na plažu stuštio sam se u zatalasani Ex Ponto, prvi put. Plaža je šljunkovita, tako da je masa na njoj uglavnom statična, ali se zato u zaleđu nalazi park u kojem se igra stoni-tenis. Ne deluje zanimljivo za mladež, odmaralište je više „penzionerskog“ i porodičnog tipa, ali za usput je bilo korisno. Ideja za spavanje je bila da prvu noć prespavamo na plaži, ali kako je sa otvorenog mora sevalo, a zatim počelo i da kiši, odlučili smo da se prebacimo u park u kojem nismo imali nikakvih problema. I ovde dolazi do izražaja manjak opreme, odnosno šatora koji je nužno potreban za ovakvu vrstu putovanja.

Probudili smo se oko 07h, pa smo krenuli u potragu za doručkom i upali u nekakvu pekaru koja radi 0-24h, pojeli pogaču sa kajmakom, popili čaj i nastavili da skitamo gradom. Ta skitnja se pretvorila u mučenje jer smo po izuzetnom sparnom vremenu teglili rukskake i vreće, pa smo tako uspeli da se izgubimo. Međutim, dobra stvar kod primorskih gradova je ta što je nemoguće izbezumiti se od gubljenja jer je dovoljno da se izađe na rivijeru i problem rešen. Stoga smo odlučili da to poslepodne provedemo na plaži kupajući se, a pri tom smo uspeli i da malo izgorimo spavajući. Uglavnom, opet kiša oko 19h i najava nevremena (od kojeg nije bilo ništa), opet pomeraj čergu u park i smišljaj gde zabosti kamp, a da te ne primete. Trebali smo da preguramo noć i naredni dan do 15h kada smo imali bus za Istanbul. Izotpadali smo u parku dok nije počelo da se smrkava, a onda nam je prišao neki lokalac koji prodaje suvenire i pitao, na ruskom, da li nam treba smeštaj. U stvari, rekao nam je gde da nađemo hostel za male pare i da se pri tom pozovemo na njega, Juru. Rekao nam je ulicu, Maznijašvili, i ime čoveka kojeg treba da tražimo, ali je promašio broj, tako da smo opet malo lutali dok nismo pronašli hostel „Globus“. Uz malo cenkanja sa gazdom, Soso, i pozivanja na Juru, dobili smo noćenje u sobi sa dva kreveta, kupanje i internet za pet evra po osobi. Sve to nije na bogznakakvom nivou, ali imali smo još nešto larija koje je trebalo potrošiti i naspavati se za dug put, tako da je bilo OK.

Izašli smo iz hostela nešto pre 12h, iskoristio sam priliku da se još jednom bućnem u more, istuširam na plaži i izblejim u parku. I baš dok smo blejali u parku čekajući vreme da krenemo na bus, prepoznali smo momka koji je bio zajedno sa nama u Putničkoj kući u Tbilisiju. Mislili smo da je Holanđanin, ali ispostavilo se ipak Nemac. Između Tbilisija i Batumija je skitao po unutrašnjosti Gruzije, nekakvim selima i planinama, a u Batumiju treba da sačeka svoje društvo pa će dalje ko zna gde.

Švabo
Ispozdravljali smo se sa Švabom, dali mu flajer za hostel, par instrukcija za plažu i grad i krenuli na bus. E, tu počinje mini avantura, probijanje kroz ulicu-pijacu, blejanje na katastrofalnoj autobuskoj stanici (tu je spomenik prvoj Staljinovoj radničkoj pobuni) i kašnjenje busa od otprilike dva sata. Na svu sreću nismo bili jedini stranci, pa smo se skontali sa još jednim Švabom, Japankom i najluđim likom, Francuzom, Žofrijem (za Srbe može Žare). Ova družina je otpadala u šaragama od Batumija do Istanbula cirkajući, povremeno, votku i viski i smarala se sa lokalcima koji idu negde u Tursku da šljakaju. U busu su bila još dva Slovenca koji su nam se priključivali samo na pauzama.

Pjaca
Radničke borbe
Teško vreme

Prvo nam je rečeno da bus kasni zbog gužve u saobraćaju, a onda da je pokvaren, pa je umesto turskog prevoznika, došao neki gruzijski bus ni upola dobar od onoga kako nam je rečeno i za šta smo dali pare. Ali daj šta daš, samo da se maknemo. Na kraju se ispostavilo da je ta mašina poprilično dobro išla, imali smo svega dve pauze i jedno gubljenje vozača na ulazu u Istanbul, ali su nas ipak iskipovali tamo gde su i obećali – stanica Aksaraj, Istanbul. Ovde umalo da se desi nezgoda i da Japanku zatvore u bukner busa dok je izvlačila prtljag, ali se ipak sve dobro završilo. Švaba, Francuz i nas dvoje smo otišli da pojedemo nešto pre nego se rastanemo, Slovenci su bili preumorni pa su otišli odmah na matero i u hostel. Klopa je, kako to biva u Turskoj, bila odlična, popili smo čaj, raspitali se kod konobara kako i kuda po gradu i svako na svoju stranu. Nemac za Bešiktaš, Francuz na Taksim, a nas dvoje na Bosfor i na železničku stanicu. Pošto smo voz, tj. bus, imali tek oko 22h, odlučili smo da ostavimo prtljag na stanici i da preostalo vreme potrošimo skitajući po turističkom centru (Aja Sofija, Plava džamija, Sultan Ahmet i dr.). Usput sam potrošio preostale lire na kuvani kukuruz (50 centi ispred Aja Sofije), kebab, ajran, vodu, sok i glupe grickalice za put za Sofiju. Šteta što se nije imalo ni vremena ni novca da se ostane više u Istanbulu, ali drugi put, imamo i Efkana tamo, pa ćemo se gledati.

Stambol
Aja Sofija
Sultan Ahmet


Sirkeđi
Busom turskih železnica krećemo u 22h, oko ponoći smo na graničnom prelazu Kapikule i tu čekićamo Bugare dobra tri sata. Ako se ovome doda zastoj na samom prelazu, dobijamo ulazak u Bugarsku tek oko 07h. U busu čitava frka između konduktera i Rumuna, kao i onih koji idu za Bukurešt, jer ljudi ne stižu na voz zbog zastoja na granici. Rumun preti policijom i da će stopirati ostale putnike koji idu za Sofiju i Beograd, ali se sve nekako rešava mirnodopski, da ne kažem diplomatski. Stižemo busom do sela Jabalkovo, ulazimo u voz, ali ovaj put ne idemo direktno za Sofiju, nego presedamo u Plovdivu. Ovde hvatam wi-fi, javljam i tvitujem gde sam, a u vozu se zgotivljujem sa nekim čičom kojem konstantno pozajmljujem nož da seče voće i hrani omladinu.

Stižemo u Sofiju oko 18h, a voz za Beograd imamo u 21h. Trošim preostale leve na hranu, a uzimam i dva bugarska piva, Balkansko i Kamnicu, degustacije radi. Na kraju se ta degustacija pretvorila u pijanku jer smo se u kupeu upoznali sa dvojicom Norvežana, Tor i Este, koji bez nekog plana putuju po Evropi i cirkaju đus-votku (sa više đusa nego votke, pa sam objašnjavao Eastern Europe Style). U kupeu je još Italijan, koji se vraća kući, i lokalna švercerka cigareta. Budim se prilično mamuran oko 06h u Rakovici. Konačno stižemo.

Pošto Norvežani, mamurni, ne znaju gde su i gde će, Italijan im preporučuje Modern hostel u centru grada, u Makedonskoj, a kako nemamo pametnija posla vodimo ih Balkanskom i Terazijama do tamo. Cena smeštaja je zaista džaba, 6 evra za noć.


Ispratismo Norvežane, još malo blejanja na Platou kod Filozofskog i onda na voz za Novi Sad gde me čekaju ortaci iz Stokholma i Valjeva. Pre polaska za NS, krkanje u nekom šoferskom restoranu u Savamali, u Hercegovačkoj, neko pasulj sa kobajom, a neko mućkalicu.


Нема коментара:

Постави коментар