17.09.2014.

Izmišljanje tradicije - primer Škotske

„Tradicije koje izgledaju ili za koje se tvrdi da su stare, često su prilično skorašnje po poreklu, i, ponekad izmišljene“ (Hobsbaum, 2002b: 5) Karakteristično za nacije jeste da teže da uspostave kontinuitet sa istorijskom prošlošću, problem je u tome što je taj kontinuitet veoma diskutabilan, a u nekim slučajevima se u potpunosti izmišlja kako bi dao legitimitet za političko delovanje. Izmišljanje tradicije je u osnovi proces koji se bazira na ritualizaciji i formalizaciji, a koji karakteriše određena referenca prema/u prošlosti koja ima svoju funkciju tek onda kada se omasovi, odnosno kada se ostvaruje njen repetitivni karakter. Izmišljanje tradicija naročito dolazi do izražaja posle industrijske revolucije i to u tri forme: tradicije koje simbolizuju i uspostavljaju socijalnu koheziju; tradicije koje uspostavljaju legitimitet institucija; tradicije koje imaju za cilj uspostavljanje određenog sistema vrednosti, verovanja i socijalizacije (Hobsbaum 2002b). Istorijska novina poput nacije zahtevala je „bratsku“ solidarnost članova i u tom smislu u jednom novom društvenom poretku funkcionalne diferencijacije nailazimo na povratak u prošlost u traganju za zajedničkom identitetom u kojoj su na snazi pre svega primordijalne veze. I zbog toga nacionalna država (ili nacionalni jezik, što je naročito bio slučaj u Italiji), koliko god zahtevali istorijski kontinuitet sa dalekom prošlošću, pre svega su produkti modernizacije, jer kao takvi ovi nacionalni fenomeni ne postoje ni u teorijskom ni u praktičnom obliku u predmodernom periodu. „[M]oderne nacije i sve ono što čini njihov prtljag obično tvrde da su suprotni svemu konstruisanom, naime, da su to ljudske zajednice toliko ’prirodne’ da ne traže nikakvu definiciju, nego samo potvrđivanje“ (Ibid.: 24).


Gorepomenuti primer izmišljanja tradicije dao je Hju Trevor-Roper u svom radu: Izmišljanje tradicije: brđanska tradicija Škotske. On analizira genezu nacionalnog identiteta Škota kroz njihove „tradicionalne simbole“, gajde i pre svega kilt. Na ovom primeru se najjasnije vide načini formiranja jednog, u osnovi nepostojećeg, identiteta koji se bazirao na „primitivnoj“ prošlosti i koji je zaživeo u istoriji moderne države. Pomenute gajde, koje se doživljavaju kao škotski nacionalni instrument, zapravo su bile veoma arhaične i karakteristične za stanovnike onih krajeva koji su bili najmanje integrisani u društvo i koji nisu doživljavani kao građani ni od strane svojih sunarodnika. Tek kada je došlo do integracije Škotske pod britansku krunu, ovaj instrument zadobija status nacionalnog, kao elementa koji svedoči o istorijskom identitetu. Primer na škotskom nacionalnom nošnjom je mnogo ilustrativniji.

Istorija Škotske je podeljena na istoriju Gornje i Donje Škotske, pri čemu je ova druga bila više okrenuta jugu, odnosno britanskom uticaju, dok je Gornja Škotska činila severozapadni deo zemlje koji je zapravo bio mala kolonija susedne Irske, od koje je i bila više zavisna nego od same Škotske (što zbog već pomenutog kolonizovanja, što zbog geografske upućenosti). Stvaranje nezavisne tradicije Gornje Škotske i nametanja te tradicije čitavoj Škotskoj, delo je kraja 18. i početka 19. veka. Ovo konstituisanje tradicije prošlo je kroz tri faze: kulturna pobuna protiv Irske; stvaranje „drevnih brđanskih tradcija“ Gornje Škotske; prihvatanje „brđanske tradicije“ u čitavoj Škotskoj.

Prvu fazu karakteriše krađa i plagijatortsvo dvojice Škota, Džejmsa i Džona Makfersona (sveštenika i književnika), koji su irske balade i epove prepevali i proglasili za autohtono škotske, a same Škote proklamovali kao staro ratničko pleme koje se opiralo rimskim legijama i kojima su Irci ukrali tradiciju. „Dok su pre toga Škoti iz Donje Škotske prezirali brđane kao divljake koji ne poštuju nikakav red, a Irci kao svoje neobrazovane srodnike, sada ih je cela Evropa slavila kao Kulturvolk, koji je, u vreme dok je Engleskom i Irskom vladalo primitvno varvarstvo, dao epskog pesnika izvanrednog rafinmana i senzibiliteta ravnog (rekla je Madam de Stal) Homeru, većeg (rekao je F. A. Volf) od Homera“ (Trevor–Roper, 2002b:31). Tradicija koja je upotpunila ovaj romantičarski karakter Škota odnosila se na posebnost odevanja, a koja ima još jasniju izmišljenu prošlost. Kilt koji se smatra tradicionalnom škotskom nošnjom preko koje su čuvali svoj identitet od engleske asimilacije, zapravo je izmišljen od strane engleskog industrijalca i to posle 1707. god., tj. posle Ujedinjenja. Dakle, kilt nema nikakvu predmodernu, arhaičnu, tipično škotsku osnovu, štaviše, kilt je rezultat engleskog (za Škote „nacionalnog neprijatelja“) industrijalca (za romantičare, modernizacije koja uništava tipične i autentične elemente zajednice) Tomasa Rolinsona[1].


Ironija kilta je još veća ako se uzme u obzir činjenica da je britanski parlament 1715. god. razmatrao mogućnost da zabrani stari način odevanja Škota kao prepreku njihove integracije u društvo, što nije prošlo u parlamentu. Kilt je izmišljen 1726. god. od strane pomenutog engleskog industrijalca kvekera, što znači - da je zakon koji je bio predložen 1715. god. bio na snazi, kilt sasvim sigurno nikad ne bi ni bio izmišljen. „Možemo, dakle, zaključiti da je kilt potpuno moderna nošnja, koju je prvi dizjanirao i prvi nosio engleski kveker industrijalac. On ga nije podario brđanima zato što je hteo da sačuva njihov tradicionalni način života, već da bi olakšao njegovu transformaciju: da bi brđane izveo iz vresišta i uveo u fabriku“ (Ibid.:38). Dalji tok događaja ilustruje prihvatanje kilta kao nacionalnog simbola koji sve više počinje da ulazi i u način odevanja civilizovanijih delova Škotske. Kada je 1745. god. počeo ustanak Škota protiv imperijalne britanske vlade i kada su pobunjenici savladani, britanski parlament je doneo odluku koja nije prošla 30 godina ranije, a to je da se ukine tradicionalna škotska nošnja, ovoga puta uljučujući i novoizmišljeni kilt. Kazne za oglušivanje o zakon su bile drastične ali je kilt ipak opstao i to u višim slojevima škotskog društva koji su, pre pobune iz 1745., gajili veliku dozu podozrenja prema svojim „primitivnim“ sunarodnicima koji su prvi nosili ovu odeću iz praktičnih razloga. Razlozi za ovakvo stanje stvari su sledeći:

(1) Zabrana je delovala samo na siromašne slojeve škotskog društva koji su se morali povinovati ovakvoj odluci usled visokih kazni, ali je ideja o tradicionalnom simbolu nikla u slojevima intelektualaca koje je zahvatio talas romantizma.
(2) Ideja o „plemenitom divljaku“ koju je romantizam sve više širio, o civilizaciji koja kvari ljudsku prirodu, naišla je na plodno tle među intelektualcima koji su zahtevali državnu samostalnost.
(3) Formiranje brđanskih regimenti koje su se borile na strani britanske imperije u kasnijim ratovima, bile su izuzete od konvencionalnog načina odevanja u britanskoj vojsci. Jedino mesto gde se tada kilt bez ikakvih sankcija nosio bio je u redovima škotskih vojnika u britanskoj službi.

Ovaj poslednji faktor je presudan za očuvanje „tradicionalnog“ načina odevanja. Britanski imperijalizam je, infiltrirajući škotske vojnike u svoje redove, sačuvao njihov način odevanja, iz čega vidimo još jednu ironiju ovog fenomena - da je zahvaljujući imperijalizmu, protiv koga su se pobunjenici prvobitno borili, kilt sačuvan u onim društvenim krugovima koji su ga odbacivali kao primitivnog. Izmišljen od strane engleskog industrijalca, kilt je i sačuvan kao „iskonska“ škotska nošnja zahvaljući engleskoj vojnoj imperiji. Svi naknadni pokušaji od strane škotskih istoričara da se kilt odbaci kao nacionalni simbol zbog njegovog karaktera engleskog, industrijskog i vojnog, ekspanzionizma nisu urodili plodom – kilt je uveliko bio simbol škotskog identiteta.




Hobsbaum, E., T. Rejndžer (ur.) (2002b). Izmišljanje tradicije. Beograd: Biblioteka XX vek.


[1] Rolinson je bio industrijalac koji je imao topionicu u severnoj Škotskoj gde je i zakupio zemljište od Ijana Makdonela, vođe jednog od klanova. Da bi olakšao kretanje svojim radnicima, Škotima, redizajnirao je njihovu staru odeću i osmislio kilt, pri čemu je prvo on počeo da nosi novu odeću, potom vođa klana i zatim i ostali članovi. Kasnije će se kilt širiti i među ostalim klanovima koji će svaki za sebe stvarati posebnu vrstu „tartana“, odnosno šare koja će biti znak raspoznavanja klanova (Trevor-Roper 2002b).


Tekst je isečak iz master rada "Mogućnosti socioloških analiza društvenih makrofenomena: uporedna analiza modernizacije zapadnih društava", Novi Sad, 2011.

Нема коментара:

Постави коментар