Sto godina Hodoljuba

Ova godina nije naklonjena putovanjima, skitnjama i lutanjima, pa je utoliko i apsurdno simpatično to što se baš ove, strogo zatvorene i kontrolisane, godine obeležava sto godina od rođenja, verovatno najboljeg putopisca sa jugoslovenskih prostora, Zulfikara Zuka Džumhura. 

Kako je ovo godina kontrole i nadzora nemoguće je u uvodu zaobići jednu Zukovu karikaturu objavljenu početkom pedesetih, inforbiroovskih, godina na kojoj Staljin nadgleda Marksa dok ovaj piše Kapital, aludirajući time na patronizaciju ondašnjeg hladnoratovskog i blokovskog socijalističkog mišljenja. Imajući u vidu današnji svet u kojem dominira narativ dežurnih senzitivnih cenzora, nije zogreg ovo delo opet promisliti. 

Staljin u Marksovom kabinetu (Yugopapir)

Kako kao dete nisam mnogo putovao susret sa prvim putopisom sam doživeo kao živi geografski atlas iz čijih legendi na marginama strana iskaču ljudi različitih kultura, a boje koje označavaju nadmorske visine, planine i vodene površine skoro pa da imaju omamljujuće mirise. Prvi, najupečatljiviji i meni najdraži putopis tog tipa bio je Zukov feljtonski zapis sa putovanja po azijskim polupustinjima propalih carevina i civilizacija, od Turske do Afganistana. Slikovit i topao rečnik koji je ispraćen Zukovim crtežima predstavlja svojevrsnu mapu putovanja, živu pustolovnu sliku predela kojima se kretao ovaj hodoljub za kojeg je Andrić rekao da „ume da ore u dve brazde“, podrazumevajući pod tim Zukove prirodne darove pisanja i crtanja koji su podjednako jezgroviti i karakterni. 

Zbirka putopisa Pisma iz Azije nije udaranje recki pomahnitalog turiste koji žuri da ubeleži svoje prisustvo po geografskim širinama i dužinama, već jedna emotivna i pristrasna priča o duhovnom „putovanju po besmislu“, ispunjavajućem lutalaštvu kojim se preispituje unutrašnje ja i putovanju kojim se dostiže optimum saobraznosti sa svetom. Ipričane priče su poput onih u Hiljadu i jednoj noći, na granici realnog, omađijane, levitirajuće poput čardaka ni na nebu ni na zemlji, ali i posvećene običnim ljudima, malim stvarima svakodnevnice jednog sveta koji diše po sopstvenim uzusima ignorišući diktat društvene mašine. Moglo bi se reći da je ova knjiga sevdah pun života. 

Dojam neposrednosti i prisnosti dodatno ulepšava to što se u pisanju ponajmanje pojavljuju uštogljeni i bezlični službenici, još manje je tu odlazaka u zvanične institucije kulture poput muzeja, pozorišta i tome slično, a kada govori o hotelima u kojima je odseo to više liči na sobicu za poslugu, dok o turističkim atrakcijama nema ni govora. Sve je svedeno na odnose licem u lice, na ulicu, trg, pijacu, bezistan, na trgovce i zanatlije, na sitne dućane i duvanom i hašišom zadimljene kafane. Svet opisan u Zukovim hodoljubljima je svet razbarušenosti, neobaveznosti, svet dokolice i, pomalo, svet otpadnika. Ipak, ono što provejava kao zlatna nit Zukovog opisivanja doživljaja sa Istoka jeste čovekomernost, izostanak standarda i kalupa tipičnog za društvo i civilizaciju potrošača i konzumenata. Zukov svet je svet ljudi izvan okvira, onih koji su poželeli da ne budu zauzdani i uprosečeni i čini se da je tim beleškama zabeležen poslednji trzaj tog sveta koji je danas razoren ratovima. Ne treba smetnuti s uma da se ovo putešestvije odvija sredinom druge polovine 20. veka, u doba nesvrstanosti i snažnog antikolonijalnog pokreta. 

Sa kakvom lepotom i lakoćom doživljaja antisistema tipičnog za Orijent piše Zuko svedoči njegova poseta jednom vrtu, a potom i grobu pesniku Hafizu, u iranskom gradu Širazu koji poredi sa parkom u Versaju. I na tom primeru se možda najbolje vidi gde leži srce ovog čoveka koji u geometrijskoj simetričnosti i pod konac dovedenoj utegnosti versajskog parka vidi tehničku preciznost, urednost, ali i bezdušnost, sterilnost i potrebu da se ovlada i onim najživotnijim segmentom – prirodnim okruženjem. Na Zukovom Orijentu vrt je asimetričan, bujan, nesputan, pun slatkoće zrelih i prezrelih plodova, pun rojeva insekata i ptica. Iako je to svet oronulosti, istovremeno je to i svet skriveno životnih detalja.