12.07.2017.

Zemlja u raljama kompradora

Od ubistava u Centrima za socijalni rad, prinudnih iseljenja siromašnih i bolesnih iz kuća i stanova, komunalnih maltretiranja uličnih i pijačnih prodavaca, organizovanog ignorisanja prava i digniteta radnika, budžetskih rezanja izdataka za javni sektor, kao i odnosa prema štrajkačkim zahtevima (kragujevački FIAT, smederevski Goša), zatim angažovanja privatnih izvršitelja u cilju popisivanja i plenidbe javne imovine blonice „KBC Dragiša Mišović“, preko amoralnog medijskog strvinarenja i sistemskog uništavanja kulture kao kapitala, pa sve do rušenja i vezivanja ljudi u Savamali, ova vlast pokazuje svoju istrajnost u jačanju kompradorskih kapaciteta. 

Odgovornost kompradorske elite za nastavljanje trazicionog neokolonijalizma od 2000. god. ne postoji, a otkad se trenutna garnitura gospodara ustoličila evropske integracije nikad u svetlijem izdanju nisu doživljene. Doduše, nameštena je gej premijerka, što u briselskim pogledima izaziva mir i spokojstvo da na Balkanu mogu da se oslanjaju na silnike, a ne na narod. Uostalom, kao što je i slučaj sa kolonijalnim zemljama: nije bitno što radnici izvižde premijerku kad je ona dovedena da popravi mondijalistički imidž sirotinjske zemlje koju valja bagatelno izrabiti. Jer, valja se prisetiti kako nas je „rođena“ vlast reklamirala u svetu: visoko obrazovani, a jeftino plaćeni. Koji strani kapital to ne bi iskoristio, pride čašćen subvencijama?

Kompradori su kancer kolonizovane zemlje, sprovode sve moguće zahteve Imperije na način koji ovoj ne bi bio moguć jer poseduju unutrašnje mehanizme i paralelne institucije unutar državnog sistema. U zemlji kao što je Srbija, dakle sa jakim nasleđem partijske, a ne državne, svesti, akcije kompradora se ostvaruju daleko lakše jer se kontrarevolucionarna razgradnja odvija po već uhodanom partijskom mehanizmu koji je doživljen kao jedini legitiman s obzirom na svoju istorijsku avangardnost. Modernizacija je u zemlju došla kroz partijsku revolucionarnost i avangardnost, pa se shodno tome zemlja i dezintegriše upravo na principu avangardnosti pratije, ali u ovom slučaju njene kontrarevolucionarnosti. Tačnije, ne bi se moglo reći da ovde postoji ikakva viša politička, ili čak ideološka, svest kompradora te je stoga pogrešno trenutnu vlast nazivati diktaturom. U slučaju ove vlasti, kao i većine prethodnih posle 5. oktobra, imamo slučaj sa grupom interesenata kojima je osnovni kriterijum bavljenja državnom politikom ekonomski profit. Ono što razlikuje ovu od prethodnih kompradorskih garnitura je što je ova spremna da upotrebi metode jedne strahovlade u cilju dodvoravanja gospodarima i pribavljanja lične koristi u što kraćem roku. 

Rasprodaja javne imovine, prodaja poljoprivrednog zemljišta, restriktivno radno zakonodavstvo, autokolonijalni odnos prema sopstvenom narodu na Kosovu i Metohiji, nepostojanje odgovornosti za slučajeve „Helikopter“ i poplave, istorijski revizionizam, akademski diletantizam i promocija plagijatorstva kao načina za vertikalnu prohodnost na simboličkoj ravni društva, samo su pokazatelji obolelosti paradržavnog sistema. Slikovito rečeno, na sceni je predstava odrona sistema.

Na kraju ovog niza dolazi i devastacija kulturnog nasleđa naroda koji treba razbaštiniti i svesti na potrebe jeftinog tržišta trenutnih draži koje za cilj imaju brisanje institucija kulture i reprodukcije znanja koje baštine narodne institucije, što na kraju rezultuje bezličnom masom pomodara različitih provenijencija karakterima okrenutim ka podražavanju, a ne ka inoviranju. 

Otpor ovom neokolonijalnom eksploatisanju, koji uključuje i nikad masovniji odliv ljudi svih nivoa obrazovanosti u mirnodopskim uslovima, nije na vidiku. I to je veoma loša stvar posle koje će, ne desi li se Nešto, doći ona najgora.


Нема коментара:

Постави коментар