Globalni Orijent

Dok se čita zbirka putopisnih priča „Pisma iz Azije“ jugoslovenskog karikaturiste, pisca i hodoljuba, Zuka Džumhura, čovek se zaljubljuje u Orijent kao jedno merilo putopisne utopije iz koje se kasnije crpi, ne samo putopisanje, već i jedan egzistencijalni i kritički pogled na savremeni svet. Ivo Andrić u „Znakovima pored puta“ za Orijent kaže da je „divno čudo i najveći užas“, da se na Orijentu granica između smrti i života jasno ne poznaje već da krivuda i leluja čineći stvarnost fluidnijom mnogo pre postmodernog filozofskog koncpeta fluidnosti. Ovde ne treba uzimati Orijent kao merilo državno-političkog ustrojstva jednog društva jer je jasno da u tom slučaju imamo problem sa despotijama bez izuzetka. Ono što orijentalni duh čini zavisnički primamljivim sadržano je, pre svega, u stanju melanholije kao mača sa dve oštrice koji omogućava da se stvarnost živi hedonistički, ali i da se od despotske realnosti kontinuirano buntovnički strada. Kao jedan od nus produkata ovih dveju krajnosti, kulturnog hedonizma trenutka i ništavila političke realnosti, u socijalnom rascepu, nastao je sevdah kao melanholično osećanje bola, besa, sete i ljubavi.

Sevdah bi se mogao okarakterisati kao nematerijalna kulturna baština Orijenta i onih delova Mediterana koji su osetili islamskog uticaja, a koja je određena mikro temama ljudskog života. I to je prevashodno osnovna odlika orijentalne kulture u ma kom delu tog sveta se nalazili, ta posvećenost mikro svetu zajednice oko koje se savija i gradi unutrašnji svet pojedinca. To je pevanje o lokalnom, određeno karakterom zajednice i to neretko onim otpadničkim delovima zajednice, kvarta, često prokazanim i tabuisanim. U tom smislu bi sevdah valjalo razlikovati od okcidentalnog veltšmerca kao romantičarskog koncepta o degradiranom i otuđenom svetu u kojem je pojedinac pre razočaran nego depresivan. Stoga nije čudno što su upravo mnogi od likova u pomenutoj Džumhurovoj knjizi upravo mladi zapadnjaci koji,  početkom druge polovine 20. veka, masovno hrle na Istok - sve do Indije - u potrazi za duhovnim pročišćenjima. Međutim, kako je na Okcidentu veoma teško izdržati nalete komercijalizacije tako je i pomenuti kontrakulturni talas romantičarskog dvadesetovekovnog veltšmerca završio u ćorsokaku globalizovane kulture zabave i potrošnje. Ali i iz jednostavnog razloga što je ta vrsta kontrakulture, iznad svega, bila jedna politika identiteta i ideologija, a ne nepolitični kulturni hedonizam. Danas vidimo da su ogromna očekivanja šezdesetih na prizeman način zadovoljena ili je njihov realni i imanentni domet bio potreba da se šokira i da se šok unovči. Pa ipak, ni Okcident nije ostao uskraćen za melanholično psihičko stanje u umetnosti života. Istina, taj osećaj melanholije je kulturno prisutan samo na Iberijskom poluostrvu, upravo na geokulturnom području nekadašnje arapske političke uprave u zapadnoj Evropi. „Francuskoga da ne bi brijega“ možda bi se sevdah slušao i u kontinentalnoj Evropi, a ovako je Karlo Martel zaustavio vojnu, političku i kulturnu penetraciju islamskog nasleđa u jezgro Evrope.

Bilo kako bilo, portugalski fado i balkanska sevdalinka imaju svoje zajedničke korene u gradskoj kulturi opijanja i opijata, đardina, kupatila i bašti, mirisa i cveća, mediteranske urbane pitomosti i orijentalne gorštačke silovitosti. Uostalom, etimologija reči govori da je portugalsko „saudade“ tj. osećanje melanholije, svoje izvorište našlo u arapskom izrazu „sawda“, a koji je na naše prostore došao u poturčenom obliku kao sevdah. Propašću antičkog sveta na Mediteranu znanja i određeni deo kulturnog nasleđa Grčke i Rima preuzimaju Arapi koji će u narednom periodu biti lučonoše razvoja nauke, medicine, matematike kao i socijalne misli. Zajedno sa preuzimanjem tog antičko-mediteranskog nasleđa arapski su učenjaci preuzeli i ideju o melanholiji kao koncpetu koji je prvi upotrebio Hipokrat objašnjavajući ovo psihičko stanje kao poremećaj lučenja crne žuči „melaina chole“. Ideju o komplementarnosti iberijskog i balkanskog sevdaha nalazimo i u trenutku kada na Iberijskom poluostrvu Rekonkista ulazi u poslednju fazu i kada ojačale hrišćanske države masovno proteruju Mavare i Sefarde, a što se poklapa sa padom poslednjeg islamskog uporišta Granade i početkom velikih geografskih otkrića Novog sveta 1492. god. Dobar deo ovih izgnanika, pre svega Jevreja Sefarda, doći će u Otomansko carstvo, u današnju Bosnu, i tu nastaviti proces kulturne razmene započet nekoliko vekova ranije.

Iako je sevdah u svom pojavnom obliku apolitičan, njegovi duboki socijalni koreni su politični i možda bi ih mogli pronaći u drugačijem konceptu poimanja vremena od savremenog svetskog i vesternizovanog pojma vremena.

Jedan od autora putopisa „Bantustan“, Uroš Krčadinac, je izneo zanimljivo zapažanje po tom pitanju, istina na primeru Afrike, ali ne toliko strane Orijentu. Naime, evropski doživljaj afričkog vremena deluje kao traćenje istog, besposličarenje, zabušavanje i lenjost, pri tom ignorišući upravo bitno drugačiju afričku socijalnu i kulturnu  stvarnost u odnosu na zapadnjačku birokratizaciju i industrijalizaciju stvarnosti i podređenost čoveka apstraktnim strukturama. Krčadinac naglašava da čovek Evrope žuri da stigne na vreme, dok čovek Afrike ne robuje zadatim i apstraktnim vremenskim okvirima, već „čeka vreme“ ili „pravi vreme“ za onoliko koliko mu je potrebno. Ova razlika u poimanju vremena ima svoju osnovu u privređivanju, odnosno u postavljanju ka reprodukciji svakodnevnice gde je u prvom, evropskom, slučaju reč o akumulaciji, a u drugom, afričkom, reč o adaptaciji. Ili sociološkim dihotomijama izraženo reč je, u prvom slučaju, o društvima organske solidarnosti u kojima je diferencijacija rada uslovljena specijalizacijama i inovacijama vršenja određene delatnosti koje diktira tržište. U drugom slučaju, afričko-orijentalnom, reč je o društvima mehaničke solidarnosti u kojima je podela rada definisana na osnovu sličnosti proistekle iz nasleđa egzistencijalne adaptacije datim uslovima.

Socijalni i politički karakter fluidnog vremena društava mehaničke solidarnosti je taj koji omogućava da se realnost živi, uslovno rečeno, sporije. Sevdah zato nije mogao nastati u kafeima i bistroima koji služe kao ad hoc mesta za brzinsko osveženje i podizanje raspoloženja, nego u kafanama kao mestima uličnog pozorišta u kojima se govori, recituje, glumi i igra, filozofira i ugovara, u kafanama kao subverzivnim mestima druženja onih izgnanih i javno marginalizovanih. Verovatno zbog prirode uslova u kojima je ovaj kulturni fenomen nastao, a koji bi se eventualno mogli okarakterisati kao dokolica očajanja, može se tragati za njegovim kroskulturnim uzrocima. Jer ovaj produkt Orijenta uveliko izlazi iz tog kulturno-geografskog okvira šireći se na zapad Mediterana, a onda posredstvom portugalskih kolonijalnih veza i preko Atlantika na Brazil. Zanimljivo je da sami začeci brazilske bossa nove počinju pesmom Toma Jobima „Chegga de saudade“, a koja se prevodi kao „No more blues“. I upravo to jednačenje sevdaha/saudade sa bluzom predstavlja krunu putovanja ovog južnjačkog globalnog fenomena jer su okolnosti nastajanja i načina uživanja sevdaha i bluza identični. 

Saudade, Thievery Corporation

Zemlja u raljama kompradora

Od ubistava u Centrima za socijalni rad, prinudnih iseljenja siromašnih i bolesnih iz kuća i stanova, komunalnih maltretiranja uličnih i pijačnih prodavaca, organizovanog ignorisanja prava i digniteta radnika, budžetskih rezanja izdataka za javni sektor, kao i odnosa prema štrajkačkim zahtevima (kragujevački FIAT, smederevski Goša), zatim angažovanja privatnih izvršitelja u cilju popisivanja i plenidbe javne imovine blonice „KBC Dragiša Mišović“, preko amoralnog medijskog strvinarenja i sistemskog uništavanja kulture kao kapitala, pa sve do rušenja i vezivanja ljudi u Savamali, ova vlast pokazuje svoju istrajnost u jačanju kompradorskih kapaciteta. 

Odgovornost kompradorske elite za nastavljanje trazicionog neokolonijalizma od 2000. god. ne postoji, a otkad se trenutna garnitura gospodara ustoličila evropske integracije nikad u svetlijem izdanju nisu doživljene. Doduše, nameštena je gej premijerka, što u briselskim pogledima izaziva mir i spokojstvo da na Balkanu mogu da se oslanjaju na silnike, a ne na narod. Uostalom, kao što je i slučaj sa kolonijalnim zemljama: nije bitno što radnici izvižde premijerku kad je ona dovedena da popravi mondijalistički imidž sirotinjske zemlje koju valja bagatelno izrabiti. Jer, valja se prisetiti kako nas je „rođena“ vlast reklamirala u svetu: visoko obrazovani, a jeftino plaćeni. Koji strani kapital to ne bi iskoristio, pride čašćen subvencijama?

Kompradori su kancer kolonizovane zemlje, sprovode sve moguće zahteve Imperije na način koji ovoj ne bi bio moguć jer poseduju unutrašnje mehanizme i paralelne institucije unutar državnog sistema. U zemlji kao što je Srbija, dakle sa jakim nasleđem partijske, a ne državne, svesti, akcije kompradora se ostvaruju daleko lakše jer se kontrarevolucionarna razgradnja odvija po već uhodanom partijskom mehanizmu koji je doživljen kao jedini legitiman s obzirom na svoju istorijsku avangardnost. Modernizacija je u zemlju došla kroz partijsku revolucionarnost i avangardnost, pa se shodno tome zemlja i dezintegriše upravo na principu avangardnosti pratije, ali u ovom slučaju njene kontrarevolucionarnosti. Tačnije, ne bi se moglo reći da ovde postoji ikakva viša politička, ili čak ideološka, svest kompradora te je stoga pogrešno trenutnu vlast nazivati diktaturom. U slučaju ove vlasti, kao i većine prethodnih posle 5. oktobra, imamo slučaj sa grupom interesenata kojima je osnovni kriterijum bavljenja državnom politikom ekonomski profit. Ono što razlikuje ovu od prethodnih kompradorskih garnitura je što je ova spremna da upotrebi metode jedne strahovlade u cilju dodvoravanja gospodarima i pribavljanja lične koristi u što kraćem roku. 

Rasprodaja javne imovine, prodaja poljoprivrednog zemljišta, restriktivno radno zakonodavstvo, autokolonijalni odnos prema sopstvenom narodu na Kosovu i Metohiji, nepostojanje odgovornosti za slučajeve „Helikopter“ i poplave, istorijski revizionizam, akademski diletantizam i promocija plagijatorstva kao načina za vertikalnu prohodnost na simboličkoj ravni društva, samo su pokazatelji obolelosti paradržavnog sistema. Slikovito rečeno, na sceni je predstava odrona sistema.

Na kraju ovog niza dolazi i devastacija kulturnog nasleđa naroda koji treba razbaštiniti i svesti na potrebe jeftinog tržišta trenutnih draži koje za cilj imaju brisanje institucija kulture i reprodukcije znanja koje baštine narodne institucije, što na kraju rezultuje bezličnom masom pomodara različitih provenijencija karakterima okrenutim ka podražavanju, a ne ka inoviranju. 

Otpor ovom neokolonijalnom eksploatisanju, koji uključuje i nikad masovniji odliv ljudi svih nivoa obrazovanosti u mirnodopskim uslovima, nije na vidiku. I to je veoma loša stvar posle koje će, ne desi li se Nešto, doći ona najgora.