02.03.2017.

O narodu u pesmi "Spomen Principu" Miloša Crnjanskog

Iskrene rodoljubive pesme ne pevaju o sjaju zlata i veličini vladara i država, rodoljubive pesme pevaju lepo o bedi i jadu kao jedinoj konstanti ovog naroda. I ako se ovo uzme kao kriterijum rodoljubivih pesama, dakle društvenog realizma, onda mogu da kažem da u sećanju imam samo dve pesme ovog karaktera koje ne pate od lažne mitomanije. Mitomanija je svakako potrebna svakom društvu kao manihejska borba (plemenske) zajednice koja se, u početku, nalazi pred spoljnim izazovima, a onda, tokom konsolidacije unutrašnjeg bića i pred unutrašnjim dilemama koje se rešavaju pozivanjem mita kao svojevrsnog tabu rešenja. Međutim, mit i mitsko nisu nešto što se priziva u pomoć na dnevnoj razini rešavanja svakodnevnih problema jer, u tom slučaju, mit prestaje da bude mit, odnosno zajednica prestaje da bude zajednica tog mita. Na taj način bi moglo da se posmatra lažno rodoljubivo pevanje i uopšte jedno umišljeno, i za potrebe vlasti, uigrano nacionalističko orgijanje koje je javno narodno, a zakulisno uvek i jedino za vladara.

Tako u situaciji posle Prvog svetskog rata imamo jednog Jovana Dučića koji piše pesmu „Ave Serbia“ u slavu umišljenog carstva i pre svega jednu pesmu izuzetno hladnu, cezarističku, atipičnu za domaću balkansku narodnu tradiciju, ali u skladu sa ličnim državničkim aspiracijama i karakterom kralja Ujedinitelja, aristokrate evropskog kova, otuđenog i odnarođenog. Nasuprot Dučićevoj stoji pesma Miloša Crnjanskog, „Spomen Principu“, kao primer ljubavi prema rulji, mržnji, kamenu i krvi onih prezrenih na svetu, onih kojih se oni iz Dučićeve pesme stide ili bi najradije da ih nema. 

Teško se ta vrsta posleratnog narodnog prkosa i inata mogla videti u poratnim proznim i poetskim pisanjima, barem ne toliko koliko nas u zvaničnim institucijama uče. Pada mi na pamet još kritički osvrt Arčibalda Rajsa čiji stavovi i danas stoje kao i pre sto godina, ali i pesma Dušana Vasiljeva „Čovek peva posle rata“ kao jedna užasno depresivna i samoubilačka pesma u kojoj čovek odustaje od svega vrednog što mu je rat oduzeo i razorio, a utehu pronalazi u malim tišinama zraka, rose i mleka. 

Pesma Miloša Crnjanskog je iz tog razloga dosta neobična i nedovoljno poznata, valjda zato što ne govori stihovima svile i kadife, već rečnikom besa, osvete i prkosa. Iako je naslovljena kao da je posvećena Principu pesma nosi univerzalni karakter narodnog neposluha pobuna, ustanaka i revolucija, uskoka i hajduka, uopšte jednog antidržavnog sentimenta. 


O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik
Vlastela, vojvode, despoti, behu sram.
Hajdučkoj krvi nek se ori cik,
Ubici dište Vidovdanski hram!

Slavi, i oklopnicima, nek umukne poj.
Despotica svetih nek nestane draž.
Gladan i krvav je narod moj,
A sjajna prošlost je laž.

A ko nas voli nek poljubi kamen goli,
Nek poljubi mržnju i mrtve.
Iskopane oči, vino što se toči,
U slavu ubistva i žrtve.

O pravdi i pobedi svetoj nek umukne krik.
Ocevi i braća i sestre behu sram.
Osveti, majci našoj, nek se ori cik,
Raji, riti, dište kosovski hram.

A suncu i manastirima ugušite poj.
Kadife i svile nek nestane draž,
Jauk i groblje je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.

Moj narod nije steg carski što se vije,
nego majka obeščašćena.
Znoj i sirotinja i mržnja što tinja
u stidu zgarišta i stena.

"Hercegovački begunci" Uroš Predić
Izvor: sr.wikipedia


Нема коментара:

Постави коментар