22.08.2016.

Putovanje kroz Brazil

Leto je i vreme je za bar jednu putopisnu preporuku, po mogućstvu što egzotičniju i finansijski nedokučiviju. Stoga, ovog leta pravac Brazil, što zbog Olimpijskih igara, što zbog svojevrsnog meltingpota Južne Amerike, a najviše zbog brazilskog društvenog mikrokosmosa koji kao da funkcioniše sam za sebe, samodovoljno, jer je toliko šaren, fluidan i socijalno, naravno, heterogen.  Ne bih da zapadnem u mantre postmodernog tripa „putovanja duha“ i etno egzotike, pa ću se truditi da, po običaju, budem suvoparan kao onomad u prikazu „Bantustana“, tako da ove godine iz afričkih bantustana (geta) idemo u južnoameričke tj. brazilske opsadne urbane zone sve do favela. I baš kao što ni u Bantustanu nije bilo priče o prirodnim lepotama afričkih zemalja, egzotici i safariju duha, tako ni u ovom prikazu knjige „Brazil nije za početnike“ novinara Predraga Dragosavca (izdanje Mostart 2016.) neće biti priče o Amazoniji, prašumamama i ajahuaski. To ipak ne znači da ti prirodno okružujući faktori ne utiču bitno da nam kompas pokaže pravac putovanja, a pravac je kretanje ka matičnim polovima života.

Polovi života ili plodna mesta civilizacija, svejedno, svaki kontinent ih ima. Zapravo, svaki kontinent ima svoj potkontinent kojim je esencijalno određen i kojim na izvestan način čuva svoju osobenost, odnosno svoje matične ćelije. Arhivira nasleđe i projektuje nastupajuće. O ovim potkontinentima se može govoriti na različite načine, u prirodno-geografskom smislu, u kulturnom, političkom ili ekonomskom, ali suština im je svuda ista: društveno gravitaciono sabiranje. Ponekad su potkontinenti sastavljeni od više država (kao što se može primetiti iz čitanja Bantustana), a ponekad su to zapravo pojedinačne superdržave. Socijalna geografija je zanimljiva stvar jer nam daje uvida u to koliko su naše makro društvene konstrukcije (kao što su države, recimo) uslovljene širim evoluciono geografskim kontekstima. Svaki kontinent bi mogao da se podeli na kvalitativna jezgra iz kojih se šire određeni vrednosni uticaji uslovljeni produkcijom života, dobara, odnosa. Ta kvalitativna jezgra su zone emanacije kultura i civilizacija, nešto kao rasadnici. Uglavnom su sva ta jezgra ili rasadnici vezani za vodu (reke i topla mora), počev od Plodnog polumeseca Bliskog istoka, preko Indijskog potkontinenta pa sve do Subsaharske Afrike. Južna Amerika je takođe imala svoje kulturno-civilizacijsko jezgro koje je nestalo u civilizacijskom sudaru sa onim preko Atlantika. Taj nestanak indijanske civilizacije, odnosno nesposobnost iste da se nosi i adekvatno odgovori na evropsku kolonizaciju uslovio je haotičnost ovog kontinenta koji se, kao Afrika, dugo vremena doživljavao kao evropski magacin zaliha i sirovina.

I baš tako je i tekao razvoj i formiranje Brazila, kao područje sirovinskih rezervi koje je bilo eksploatisano u skladu sa privrednim stepenom razvoja kolonijalnih sila, odnosno u pravcu kapitalističkog razvoja svetskog sistema i njegove periferije. Brazil je na neki način imao sreću da je  kao portugalska kolonija brže i više postao kosmopolitsko društvo nego što je to bio sam Portugal. Kao prvo, Portugal nije imao dovoljno stanovništva da naseli tako ogromnu teritoriju (iako je isprva samo priobalje bilo naseljevano) pa je kolonijalna politika pribegla politici doseljavanja crnačkog stanovništva iz Afrike. Drugo, sama katolička crkva je ovde iskoristila neodređenu situaciju nepostojanja jasne demarkacione linije između belih i svih onih drugih, obojenih, pa je redom pokrštavala i domoroce i Afrikance tražeći zajednički imenitelj za novo društvo. I to bi mogla biti osnovna razlika između kolonizacije Severne Amerike (i njenog unutar društvenog uređenja) i Južne Amerike, gde u prvom slučaju postoje jasni rasni zakoni i socijalna segregacija koja odvaja, pre svega, belačko stanovništvo od svih ostalih obojenih, a sve rukovođeno protestantskim smislom za redom. Južna Amerika, odnosno Brazil, je imala drugačiji metod, rasno mešanje je u startu bilo proklamovano kao poželjno i neophodno pa su se u društvenoj i umetničkoj misli ređale različite ideje kako ovo fluidno društvo objediniti i naći mu zajednički koren.

Tako u socioantropološkoj priči Brazil ima teoriju o svojoj matičnoj „tropikalističkoj civilizaciji“ Žilberta Freire po kojoj je mešanje domorodaca, belih Evropljana i crnih Afrikanaca uvezenih kao roblje zapravo srž Brazila i nešto na čemu bi trebalo insistirati u cilju stvaranja nacije svih građana, a ne samo privilegovane bele etnije. U umetnosti je takođe zastupljena priča o panbrazilstvu, pesnik Osvald de Andrade je tokom dvadesetih godina 20. veka razvio tzv. „Kanibalistički manifest“ kojim je zastupao tezu o kanibalizaciji drugih kultura uvezenih u Brazil, a koje će konzumacijom, interpretacijom i kulturnom difuzijom/razmenom u konačnici dati specifičnu brazilsku kulturu (i ovo je takođe jedna od sličnosti sa afričkom pričom iz Bantustana kada se razbija mit o ljudožderstvu i primitivizmu Afrike jer „u Africi nema ljudoždera, Afrika je ljudožder“).

Društvenoistorijski razvoj Brazila je zanimljiv i iz perspektive pomeranja težišta države, odnosno glavnog grada i koncepta pravca razvoja države. Ovo mi je bilo posebno zanimljivo jer se u ovom delu brazilske istorije verovatno najbolje čita odnos zavisnosti od kolonijalnog Portugala i kasniji stepen autonomije i potpune nezavisnosti. Naime, u prvim evropskim godinama Brazila prestonica je bila u Salvadoru u državi Baija. U toj fazi brazilske istorije grad je služio kao vojna i transportna luka za uvoz crnih robova i izvoz prirodnih sirovina. Ovaj period istorijskog razvoja Brazila karakteriše agrikulturna i feudalna ekonomija eksploatacije besplatne i jeftine radne snage u proizvodnji šećerne trske, da bi se tek nekoliko vekova kasnije centar Brazila pomerio dalje na jug atlantske obale – u Rio. Prelazak prestonice iz Salvadora u Rio bio je praćen i promenom u privrednoj bazi, pa se sa plantaža šećerne trske prešlo na plantaže kafe i rudnike zlata (država Minas Žerais u zaleđu Rio de Žaneira). Rio je posebno ojačao i fundirao svoj stvarni i simbolički uticaj 1808. god. kada se desila jedna od neverovatnijih stvari u evropskoj kolonijalnoj istoriji, a to je premeštanje prestonice portugalskog kraljevstva iz Evrope u Južnu Ameriku usled Napoleonovih osvajanja. Tako je Rio ugostio portugalskog kralja koji je neko vreme imperijom upravljao sa kolonijalne teritorije. Tokom ovog perioda rastao je broj evropskih, belih, useljenika koje je tresla „zlatna groznica“, društvo je više zagazilo u komercijalizaciju, a gradovi su počeli da dobijaju obrise ozbiljnih evropskih gradova čime su raskidali sa nasleđem grada-utvrđenja. Tek će sa sticanjem nezavisnoti u drugoj polovini 19. veka Brazil početi da istražuje svoju utrobu”, odnosno unutrašnjost nenaseljene zemlje na zapadu i gore ka severu i Amazoniji. Prvi demokratski izabrani predsednik Brazila, Žuselino Kubiček, pokrenuo je opštu modernizaciju zemlje, a jedan od planova je bila izgradnja nove prestonice u novom okruženju, kontinentalno brazilskom, rasterećenim kolonijalnog nasleđa priobalja. Tako je počela gradnja Brazilije, jednog od najapstraktnijih gradova na svetu u viziji arhitekte Oskara Nimejera učenika i zagovornika internacionalnog stila u arhitekturi po uzoru na Le Korbizjea. Osnovne kritike koje se iznose na račun Brazilije su da je grad prostorne autoritarnosti, ljudske otuđenosti i nedostatka čovekomernosti. Grad je birokratski podeljen po sektorima koji su planski namenjeni za korišćenje tačno određenih aktivnosti. Gradovi su živi organizmi i razvijaju se kroz organski proces. Brazilija, međutim, nije izgrađena da se razvija. Rođena je spremna, sa vizijom budućnosti kakva je postojala 1950-tih i sa nešto megalomanskih snova o nacionalnom razvoju kao pokretačkoj energiji. I zato joj nedostaje toplina, druževnost i spontani elementi gradskog života sa pijacama, komercijalnim kvartovima, teatarskim četvrtima i kafeima po ćoškovima. Sve je organizovani po sektorima . . . Ona je živi testament tendencije čovečanstva da se zarad ostvarenja utopije distancira od ljudskog bića“ (Dragosavac).

Izgradnja Brazilije poklopila se sa svetskim trendom modernizacije i emancipacije siromašnih tako da je ideološki proglas vlasti glasio otprilike: pet godina razvoja za progresivni skok od pedeset godina. U tom periodu dolazi i do muzičkog eksperimenta koji je zvanična državna kultura priznala i podržala kao spoj lokalnih vibracija i internacionalnih jazz ritmova. Za bosanovu kažu da je sinkretički spoj tradicionalne sambe i jazza koji Dragosavac lepo opisuje kao stil „čistih, uglastih melodijskih linija“ koje podsećaju na Mondrijanove likovne konstrukcije koje takođe možemo pronaći i u utopijskoj Braziliji. „Nezavisno od toga šta preteže, bosanova je postala zvučni spomenik kratke ere opšteg optimizma i vere u Brazil, kada je na tren izgledalo da je budućnost na dlanu. Zemlja se ubrzano modernizovala, usred ničega nicao je novi glavni grad – Brazilija, Brazil je u Švedskoj konačno postao svetski prvak u fudbalu očaravši svet lepotom igre...“ (Dragosavac).

Ipak, ovaj san o utopijskom Brazilu prekinut je relativno brzo sa vraćanjem tradiciji vojnih pučeva i diktatura koje su potrajale sve do dolaska na vlast nove levice Lula da Silve i njegove naslednice, sada već bivše predsednice, Dilme Rusef. Uprkos velikim rezultatima koje su postigle vlade ovih levičara, kao i čitavom emancipatorskom nasleđu koje je gore opisano, Brazil i dalje ostaje snažno socijalno podeljeno društvo. U zvaničnim statistikama postoji pet kategorija socijalnih slojeva: A, B, C, D i E. A i E su krajnje tačke dva različita pola, onih bogatih i najsiromašnijih prikovanih na dno. Klasi B pripadaju svi oni koji su uspeli da pronađu vertikalnu prohodnost i dobace do života srednje više klase, odnosno da se približe luksuzu onih iz A. Klasi D pripadaju svi koji su pobegli sa socijalnog dna, pre svega zahvaljujući velikim državnim ulaganjima u socijalne projekte opismenjavanja i socijalizacije. Ono što konstantno nedostaje i na čemu se insistira jeste klasa C (srednja klasa) koja maltene i ne postoji.

Ove socijalne provalije su najočitije u gradovima koji su podeljeni na sigurnosne zone. Ne radi se ovde samo o favelama (koje u knjizi jedva da su dotaknute, ali ko je gledao filmove poput Cidade de Deus, Cidade dos Homens ili Tropa de Elite, zna o čemu govorim), već o čitavoj politici i industriji bezbednosti koja je u Brazilu izuzetno profitabilna. Naime, u knjizi se pominje istraživačka studija izvesne američke kompanije koja je izvela zaključke da se u bezbednost poslovnih i privatnih objekata ulaže gotovo podjednako, kao i da je brazilsko tržište raj za osiguravajuće i bezbednosne agencije koji ne treba prepuštati izraelskim kompanijama. Naime, onoliko koliko se ulaže u bezbednost banaka, toliko se ulaže i u bezbednost stambenih zgrada. Ogromna većina zgrada u Riu ima video nadzor, naoružane čuvare, ulaznu rampu koja se prolazi sa propusnicom, plaćene čistače kruga i unutrašnjosti zgrade. Dakle, kao malo utvrđenje unutar koga ste sigurni, a sve ostalo, odnos van, je na ličnu odgovornost. Stoga je mali broj onih koji prelaze urbane zone peške, uglavnom se transport odvija automobilom, a zone druženja i pešačenja rezervisane su za tržne centre.

Pa iako je su socijalne razlike velike postoje tri stvari koje homogenizuju Brazilce i čine ih jednakim: samba, fudbal i televizija. Za sambu je karakteristično da je dugo bila omrznuta od strane bele elite kao muzika potomaka crnih robova iz Baije, ali je vremenom, a naročito sredinom 20. veka zahvaljujući Holivudu, predstavljena kao iskreni brazilski iskaz koji je država tek kasnije prihvatila kao deo globalnog doživaljaja Brazila. Kad je fudbal u pitanju stvari su više nego jasne, dok televizija zauzima mesto vezivnog tkiva na onaj način kako su nekad u Evropi to radile novine i radio.


Mlado i fluidno brazilsko društvo voli da igra i da se gleda.

Korice knjige Brazil nije za početnike

Нема коментара:

Постави коментар