Leto je i vreme je za bar jednu putopisnu preporuku,
po mogućstvu što egzotičniju i finansijski nedokučiviju. Stoga, ovog leta
pravac Brazil, što zbog Olimpijskih igara, što zbog svojevrsnog meltingpota
Južne Amerike, a najviše zbog brazilskog društvenog mikrokosmosa koji kao da
funkcioniše sam za sebe, samodovoljno, jer je toliko šaren, fluidan i socijalno,
naravno, heterogen. Ne bih da zapadnem u
mantre postmodernog tripa „putovanja duha“ i etno egzotike, pa ću se truditi
da, po običaju, budem suvoparan kao onomad u prikazu „Bantustana“, tako da ove
godine iz afričkih bantustana (geta) idemo u južnoameričke tj. brazilske opsadne
urbane zone sve do favela. I baš kao što ni u Bantustanu nije bilo priče o
prirodnim lepotama afričkih zemalja, egzotici i safariju duha, tako ni u ovom
prikazu knjige „Brazil nije za početnike“ novinara Predraga Dragosavca (izdanje
Mostart 2016.) neće biti priče o Amazoniji, prašumamama i ajahuaski. To ipak ne
znači da ti prirodno okružujući faktori ne utiču bitno da nam kompas pokaže
pravac putovanja, a pravac je kretanje ka matičnim polovima života.
Polovi života ili plodna mesta civilizacija, svejedno,
svaki kontinent ih ima. Zapravo, svaki kontinent ima svoj potkontinent kojim je
esencijalno određen i kojim na izvestan način čuva svoju osobenost, odnosno
svoje matične ćelije. Arhivira nasleđe i projektuje nastupajuće. O ovim potkontinentima
se može govoriti na različite načine, u prirodno-geografskom smislu, u
kulturnom, političkom ili ekonomskom, ali suština im je svuda ista: društveno
gravitaciono sabiranje. Ponekad su potkontinenti sastavljeni od više država
(kao što se može primetiti iz čitanja Bantustana), a ponekad su to zapravo
pojedinačne superdržave. Socijalna geografija je zanimljiva stvar jer nam daje
uvida u to koliko su naše makro društvene konstrukcije (kao što su države,
recimo) uslovljene širim evoluciono geografskim kontekstima. Svaki kontinent bi
mogao da se podeli na kvalitativna jezgra iz kojih se šire određeni vrednosni
uticaji uslovljeni produkcijom života, dobara, odnosa. Ta kvalitativna jezgra
su zone emanacije kultura i civilizacija, nešto kao rasadnici. Uglavnom su sva
ta jezgra ili rasadnici vezani za vodu (reke i topla mora), počev od Plodnog
polumeseca Bliskog istoka, preko Indijskog potkontinenta pa sve do Subsaharske
Afrike. Južna Amerika je takođe imala svoje kulturno-civilizacijsko jezgro koje
je nestalo u civilizacijskom sudaru sa onim preko Atlantika. Taj nestanak
indijanske civilizacije, odnosno nesposobnost iste da se nosi i adekvatno
odgovori na evropsku kolonizaciju uslovio je haotičnost ovog kontinenta koji
se, kao Afrika, dugo vremena doživljavao kao evropski magacin zaliha i
sirovina.
I baš tako je i tekao razvoj i formiranje Brazila,
kao područje sirovinskih rezervi koje je bilo eksploatisano u skladu sa
privrednim stepenom razvoja kolonijalnih sila, odnosno u pravcu kapitalističkog
razvoja svetskog sistema i njegove periferije. Brazil je na neki način imao
sreću da je kao portugalska kolonija brže
i više postao kosmopolitsko društvo nego što je to bio sam Portugal. Kao prvo, Portugal
nije imao dovoljno stanovništva da naseli tako ogromnu teritoriju (iako je isprva
samo priobalje bilo naseljevano) pa je kolonijalna politika pribegla politici
doseljavanja crnačkog stanovništva iz Afrike. Drugo, sama katolička crkva je
ovde iskoristila neodređenu situaciju nepostojanja jasne demarkacione linije
između belih i svih onih drugih, obojenih, pa je redom pokrštavala i domoroce i
Afrikance tražeći zajednički imenitelj za novo društvo. I to bi mogla biti
osnovna razlika između kolonizacije Severne Amerike (i njenog unutar društvenog
uređenja) i Južne Amerike, gde u prvom slučaju postoje jasni rasni zakoni i
socijalna segregacija koja odvaja, pre svega, belačko stanovništvo od svih
ostalih obojenih, a sve rukovođeno protestantskim smislom za redom. Južna
Amerika, odnosno Brazil, je imala drugačiji metod, rasno mešanje je u startu
bilo proklamovano kao poželjno i neophodno pa su se u društvenoj i umetničkoj
misli ređale različite ideje kako ovo fluidno društvo objediniti i naći mu
zajednički koren.
Tako u socioantropološkoj priči Brazil ima teoriju o
svojoj matičnoj „tropikalističkoj civilizaciji“ Žilberta Freire po kojoj je
mešanje domorodaca, belih Evropljana i crnih Afrikanaca uvezenih kao roblje
zapravo srž Brazila i nešto na čemu bi trebalo insistirati u cilju stvaranja
nacije svih građana, a ne samo privilegovane bele etnije. U umetnosti je takođe
zastupljena priča o panbrazilstvu, pesnik Osvald de Andrade je tokom dvadesetih
godina 20. veka razvio tzv. „Kanibalistički manifest“ kojim je zastupao tezu o
kanibalizaciji drugih kultura uvezenih u Brazil, a koje će konzumacijom,
interpretacijom i kulturnom difuzijom/razmenom u konačnici dati specifičnu
brazilsku kulturu (i ovo je takođe jedna od sličnosti sa afričkom pričom iz
Bantustana kada se razbija mit o ljudožderstvu i primitivizmu Afrike jer „u
Africi nema ljudoždera, Afrika je ljudožder“).
Društvenoistorijski razvoj Brazila je zanimljiv i iz
perspektive pomeranja težišta države, odnosno glavnog grada i koncepta pravca
razvoja države. Ovo mi je bilo posebno zanimljivo jer se u ovom delu brazilske
istorije verovatno najbolje čita odnos zavisnosti od kolonijalnog Portugala i
kasniji stepen autonomije i potpune nezavisnosti. Naime, u prvim evropskim
godinama Brazila prestonica je bila u Salvadoru u državi Baija. U toj fazi
brazilske istorije grad je služio kao vojna i transportna luka za uvoz crnih
robova i izvoz prirodnih sirovina. Ovaj period istorijskog razvoja Brazila
karakteriše agrikulturna i feudalna ekonomija eksploatacije besplatne i jeftine
radne snage u proizvodnji šećerne trske, da bi se tek nekoliko vekova kasnije
centar Brazila pomerio dalje na jug atlantske obale – u Rio. Prelazak
prestonice iz Salvadora u Rio bio je praćen i promenom u privrednoj bazi, pa se
sa plantaža šećerne trske prešlo na plantaže kafe i rudnike zlata (država Minas
Žerais u zaleđu Rio de Žaneira). Rio je posebno ojačao i fundirao svoj stvarni
i simbolički uticaj 1808. god. kada se desila jedna od neverovatnijih stvari u
evropskoj kolonijalnoj istoriji, a to je premeštanje prestonice portugalskog
kraljevstva iz Evrope u Južnu Ameriku usled Napoleonovih osvajanja. Tako je Rio
ugostio portugalskog kralja koji je neko vreme imperijom upravljao sa
kolonijalne teritorije. Tokom ovog perioda rastao je broj evropskih, belih,
useljenika koje je tresla „zlatna groznica“, društvo je više zagazilo u
komercijalizaciju, a gradovi su počeli da dobijaju obrise ozbiljnih evropskih
gradova čime su raskidali sa nasleđem grada-utvrđenja. Tek će sa sticanjem
nezavisnoti u drugoj polovini 19. veka Brazil početi da istražuje svoju „utrobu”, odnosno unutrašnjost
nenaseljene zemlje na zapadu i gore ka severu i Amazoniji. Prvi demokratski
izabrani predsednik Brazila, Žuselino Kubiček, pokrenuo je opštu modernizaciju
zemlje, a jedan od planova je bila izgradnja nove prestonice u novom okruženju,
kontinentalno brazilskom, rasterećenim kolonijalnog nasleđa priobalja. Tako je
počela gradnja Brazilije, jednog od najapstraktnijih gradova na svetu u viziji
arhitekte Oskara Nimejera učenika i zagovornika internacionalnog stila u
arhitekturi po uzoru na Le Korbizjea. Osnovne kritike koje se iznose na račun
Brazilije su da je grad prostorne autoritarnosti, ljudske otuđenosti i nedostatka
čovekomernosti. Grad je birokratski podeljen po sektorima koji su planski
namenjeni za korišćenje tačno određenih aktivnosti. „Gradovi
su živi organizmi i razvijaju se kroz organski proces. Brazilija, međutim, nije
izgrađena da se razvija. Rođena je spremna, sa vizijom budućnosti kakva je
postojala 1950-tih i sa nešto megalomanskih snova o nacionalnom razvoju kao
pokretačkoj energiji. I zato joj nedostaje toplina, druževnost i spontani
elementi gradskog života sa pijacama, komercijalnim kvartovima, teatarskim
četvrtima i kafeima po ćoškovima. Sve je organizovani po sektorima . . . Ona je
živi testament tendencije čovečanstva da se zarad ostvarenja utopije distancira
od ljudskog bića“ (Dragosavac).
Izgradnja
Brazilije poklopila se sa svetskim trendom modernizacije i emancipacije
siromašnih tako da je ideološki proglas vlasti glasio otprilike: pet godina
razvoja za progresivni skok od pedeset godina. U tom periodu dolazi i do
muzičkog eksperimenta koji je zvanična državna kultura priznala i podržala kao
spoj lokalnih vibracija i internacionalnih jazz ritmova. Za bosanovu kažu da je
sinkretički spoj tradicionalne sambe i jazza koji Dragosavac lepo opisuje kao
stil „čistih, uglastih melodijskih linija“ koje podsećaju na Mondrijanove
likovne konstrukcije koje takođe možemo pronaći i u utopijskoj Braziliji. „Nezavisno
od toga šta preteže, bosanova je postala zvučni spomenik kratke ere opšteg
optimizma i vere u Brazil, kada je na tren izgledalo da je budućnost na dlanu.
Zemlja se ubrzano modernizovala, usred ničega nicao je novi glavni grad – Brazilija,
Brazil je u Švedskoj konačno postao svetski prvak u fudbalu očaravši svet
lepotom igre...“ (Dragosavac).
Ipak, ovaj
san o utopijskom Brazilu prekinut je relativno brzo sa vraćanjem tradiciji
vojnih pučeva i diktatura koje su potrajale sve do dolaska na vlast nove levice
Lula da Silve i njegove naslednice, sada već bivše predsednice, Dilme Rusef.
Uprkos velikim rezultatima koje su postigle vlade ovih levičara, kao i čitavom
emancipatorskom nasleđu koje je gore opisano, Brazil i dalje ostaje snažno
socijalno podeljeno društvo. U zvaničnim statistikama postoji pet kategorija
socijalnih slojeva: A, B, C, D i E. A i E su krajnje tačke dva različita pola,
onih bogatih i najsiromašnijih prikovanih na dno. Klasi B pripadaju svi oni
koji su uspeli da pronađu vertikalnu prohodnost i dobace do života srednje više
klase, odnosno da se približe luksuzu onih iz A. Klasi D pripadaju svi koji su
pobegli sa socijalnog dna, pre svega zahvaljujući velikim državnim ulaganjima u
socijalne projekte opismenjavanja i socijalizacije. Ono što konstantno
nedostaje i na čemu se insistira jeste klasa C (srednja klasa) koja maltene i
ne postoji.
Ove
socijalne provalije su najočitije u gradovima koji su podeljeni na sigurnosne
zone. Ne radi se ovde samo o favelama (koje u knjizi jedva da su dotaknute, ali
ko je gledao filmove poput Cidade de Deus, Cidade dos Homens ili Tropa de
Elite, zna o čemu govorim), već o čitavoj politici i industriji bezbednosti
koja je u Brazilu izuzetno profitabilna. Naime, u knjizi se pominje
istraživačka studija izvesne američke kompanije koja je izvela zaključke da se
u bezbednost poslovnih i privatnih objekata ulaže gotovo podjednako, kao i da
je brazilsko tržište raj za osiguravajuće i bezbednosne agencije koji ne treba
prepuštati izraelskim kompanijama. Naime, onoliko koliko se ulaže u bezbednost
banaka, toliko se ulaže i u bezbednost stambenih zgrada. Ogromna većina zgrada
u Riu ima video nadzor, naoružane čuvare, ulaznu rampu koja se prolazi sa
propusnicom, plaćene čistače kruga i unutrašnjosti zgrade. Dakle, kao malo
utvrđenje unutar koga ste sigurni, a sve ostalo, odnos van, je na ličnu
odgovornost. Stoga je mali broj onih koji prelaze urbane zone peške, uglavnom
se transport odvija automobilom, a zone druženja i pešačenja rezervisane su za
tržne centre.
Pa iako je
su socijalne razlike velike postoje tri stvari koje homogenizuju Brazilce i
čine ih jednakim: samba, fudbal i televizija. Za sambu je karakteristično da je
dugo bila omrznuta od strane bele elite kao muzika potomaka crnih robova iz
Baije, ali je vremenom, a naročito sredinom 20. veka zahvaljujući Holivudu,
predstavljena kao iskreni brazilski iskaz koji je država tek kasnije prihvatila
kao deo globalnog doživaljaja Brazila. Kad je fudbal u pitanju stvari su više
nego jasne, dok televizija zauzima mesto vezivnog tkiva na onaj način kako su
nekad u Evropi to radile novine i radio.
Mlado i
fluidno brazilsko društvo voli da igra i da se gleda.
 |
| Korice knjige Brazil nije za početnike |
