Prvog maja u kapitalistički razvijenom svetu krv
proliva radnička klasa i oni koji se tako osećaju, dok u Srbiji krv padne, ali
svinjska. Za roštilj, razume se.
I pre nego što krkanje zamenimo krljanjem po ulicama
valjalo bi uzeti u obzir uslove koji dovode do spremnosti na izlazak na ulicu i
borbu za bolji položaj radnika. Ako uzmemo u obzir da smo tek u poslednjih
petnaestak godina zaista prišli nekom zapadnom kapitalizmu (dakle od našeg računanja
i doživljaja pada Berlinskog zida po julijanskom kalendaru, 2000. godine)
možemo već u startu pretpostaviti da nikakvih radničkih protesta neće biti ni
za buduće praznike rada, jer uzimajući u obzir evolutivni put koji su
razvijenija društva prošla mi ih u skorije vreme nećemo stići. A pitanje je i
ima li poente da jurimo za njima kad se i oni dobrano raspadaju.
Da bi se čovek poistovetio sa radničkom klasom mora da
ima, svestan ili nesvestan, osećaj za apstraktne fenomene, jer društvene klase
su nešto što postoji samo u teoriji. To sa druge strane podrazumeva istančan
osećaj za ekonomske i socijalne probleme koji pogađaju određeni društveni sloj
sa kojim ste spremni da se poistovetite iako pripadate različitim kulturnim
miljeima, npr. A da bi sve ovo zadovoljili morate da živite u relativno visoko
urbanizovanim društvima koja su sama po sebi komercijalnog karaktera, odnosno
svoj stav i odnos prema okruženju mere pre svega na osnovu buržoaske
racionalnosti ili onoga što „vreli južnjaci“ vide u „hladnim severnjacima“ –
bezličnost i bezosećajnost.
Danas, generalno gledano, radničkih protesta nema u
punoj snazi ni u kapitalistički najrazvijenijim državama (ako izuzmemo
Francusku u kojoj se danima unazad protestuje zbog zakona o radu), ali to je
pre svega posledica toga da proletarijat na svetskoj sceni rmbanja zamenjuje
prekarijat koji se u ovim uslovima globalizacijom obesmišljenih nacionalnih
država još uvek ne afirmiše kao politički akter jer je reč, kao i sa radničkom
proleterskom klasom, o apstraktnom fenomenu koji ontološki gledano ne postoji. Međutim,
to što u zapadnim kapitalističkim društvima trenutno možda nema snažne radničke
borbe ne znači da je taj osećaj nestao i izbledeo onako kako je nestao iz
zemalja bivše socijalističke Jugovine. Razlika u stepenu isparavanja ovih
marksističkih ideja nalazi se u osnovi načina na koji su te ideje usvojene.
Zapadnokapitalistička društva su imala viševekovnu komercijalizaciju i industrijalizaciju
svojih država, mada u početku pre svojih gradova pa tek onda svojih nacionalnih
država, dočim je ovde situacija bila obrnuta. Sama činjenica da su određene
ideje stasavale i dobijale na čvrstini tako što su se fundirale „odozdo“ kroz
spontano organizovanje i radničke pokrete daje toj ideji i pokretu žilavost,
otpornost i dugotrajnost. Sa druge strane, društva koja su preko noći postala
socijalistička, kao što je bilo jugoslovensko, isto tako su preko noći postala
i nacionalistička tj. doživela su vrstu indoktrinacije „odozgo“. Ta su društva
u socijalizam ušla kao agrarna društva sa selom i ruralnim načinom života kao
osnovnim socijalnim obrascem. Uz to, revolucionarna
borba jugoslovenskog društva tokom Drugog svetskog rata bila je u istoj, ako ne
i u manjoj, meri proletersko-radničkog karaktera koliko i
narodno-oslobodilačkog tipa, dakle antiokupatorska (Mi i Oni, patriote i
izdajnici). To je i razlog što se metanaracija NOBa u posleratnoj Jugoslaviji forsirala
kroz plakat i film jače nego radnička klasna borba koja je tek trebala da se afirmiše
ali pod patronatom socijalističke države, odnosno komunističke partije, dakle „odozgo“.
Međutim, pored ovih situacija koje su bile lokalnog
karaktera i prilagođenih tumačenja određenih „levih učenja“, postoje stvari na
koje ne možemo da utičemo sve i da hoćemo. U društvenoj nauci takvi se procesi
nazivaju procesima „dugog trajanja“ i što se ovih procesa tiče možemo da se
upinjemo koliko god hoćemo, ali dok plod ne sazri džaba ga drmamo. Ovi procesi
traju po nekoliko vekova i doživljavaju se kao nepomične strukture koje imaju
svoj vek trajanja. Ako uzmemo u obzir ove procese dugog trajanja, a kapitalizam
jeste jedan od tih procesa (začeci kapitalizma su u 14. veku), možemo da se
izdeprimiramo, a možemo i da naučimo nešto pre vremena, pod uslovom da imamo društveno
odgovornu elitu. Ako se 1. maj slavi u znak sećanja na krvavo ugušene radničke
proteste u Čikagu 1886. godine, da li mi sa svojim socijalno-ekonomski
nekompatiblinim kapitalističkim bagažom od 2000. godine možemo preko noći da
postanemo svesni ovog fenomena i pojma. Slabije malo. Šta tek reći za Italiju
četrnaestog veka, tačnije za Firencu 1378. godine kada je došlo do Ustanka
Čompa (nezadovoljni radnici u tekstilnoj industriji)! Mi smo u to vreme čekali
Osmanlije i prilično dobro ih ugostili u narednih, kako narod voli reći, „500
godina“.
Zbog svega ovoga ne treba kriviti radničku klasu zbog
sindikalne i političke anemičnosti jer radnička klasa još nije svesna da
postaje klasa za sebe, a ne samo klasa po sebi.
 |
| Sovjetski propagandi poster Izvor: Pinterest |
