Pre koju godinu sam na tviteru pročitao zanimljiv tvit
koji se odnosio na doživljaj esencije muzike kao umetnosti i reprodukcije
umetnosti, tj. muzike, kroz tehnički i tehnološki napredak civilizacijskih
sredstava (oruđa), a tvit je otprilike glasio ovako: „Dok su crnci izmišljali muziku, belci su pravili
instrumente“. S tim da bih dodao da su belci pored šljakersko-komercijalnog
(dakle industrijskog) posla proizvodnje instrumenata isto tako obrali kajmak jer
su smislili produkciju i marketing, grubo (i glupo) rečeno, otkupili su crnačka
autorska prava. U svakom slučaju, gore navedeni tvit poslužio mi je da kasnije
pokušam da napravim esencijalnu razliku između jedne domaće pesme koja je
iznela muzičku podlogu za jednu inostranu, holandsku, pesmu iz 1987. god. sa
kojom su Holanđani, valjda, izašli na Pesmu Evrovizije.
Tako su Nizozemci popalili Srbe, doduše u jugokomunističkom
izdanju, nekoliko godina pre nego što će Ivan Gavrilović sa „200 na sat“
popaliti holandski 2 Unlimited za hit „No limit“ koji je ovde od prozapadnih i
građansko-drugosrbijanskih struja okarakterisan kao nacionalistički šund, dok
je ista ta muzika na najrazvijenijem zapadu bila sasvim legitiman muzički
izražaj ondašnje mladeži. Toliko o autošovinizmu.
Pomenuta holandska pesma je „Sailing home“ u izvođenju
Pita Vermana, a muzička podloga pesmi je domaća stvar „Zora je svanula“ koju
originalno izvodi Neda Ukraden.
E sad, kakve to
veze ima sa crncima i belcima i gde su oni u ovom kontekstu? Ako se pročitaju ta
dva različita teksta iste muzičke podloge i ako se o njima pročita ponešto i sa
strane, kao npr. koliko su (bile) popularne ove pesme (u Holandiji je „Sailing
home“ bio #1 te 1987. god.), možemo da pričamo i onome što uzburka krv širokim
narodnim masama, odnosno na šta se ljudi napale i seku vene...a i druge oko
sebe. Slušajući i čitajući ove dve verzije pesme uspeo sam da parafraziram onaj
tvit s početka teksta i da definišem stvar kao „dok su Nizozemci izmišljali
kapitalizam, mi smo plakali“. Nije to ništa strašno, sem što smo u ovom
kontekstu mi postali siromašni crnci, a Nizozemci ostali još bogatiji belci.
Dok pratite tekst pesme „Sailing home“, a tome treba
pridodati i patos emocija prikladnog spota, stičete utisak čovekove proaktivne
borbe sa okruženjem, ljudskog istraživanja i osvajanja okeana i mora, svega
onoga što je krasilo „niske zemlje“ dok su kao klice gajili i stvarali seme
kapitalizma. U mraku, u močvarama, po hladnoći, u kanalima, batrgajući se sa
političkim (Španjiom) i prirodnim neprijateljem (Atlantikom) zahvaljujući kojem
su svojevremeno bili među najjačim svetskim silama (iako nikad carstvo ili
imperija, već sekularna republika), Holanđani mogu da se pohvale da su izvezli
demokratiju i buržoasku revoluciju u Englesku (Viljem Oranski i „Slavna
revolucija“ 1688. god.) čitav vek pre nego što će se ista pojaviti u
kontinentalnoj Evropi, u Francuskoj 1789. god..
Pesma „Sailing
home“ pokazuje i tipičan protestantski stav prema okruženju sa kojim treba da
se „bijemo“, otimamo i osvajamo (nekako slično onome kako su engleski
puritanci, a budući Amerikanci, uradili u Novoj Engleskoj), pa tako nije čudo
da su uspeli da doguraju sve do Indonezije kao kolonijalna sila, ali ne samo
što su dogurali tako geografski daleko, nego su u Evropi dugo vremena, pa i
danas, važili za najotvorenije i najprogresivnije društvo. Kad god je neki
mislilac imao problema u rodnoj kući sa izražajem svojih stavova, bežao je u
Nizozemsku. Uopšte gledano, kroz tekst pesme se provlači stav koji ostavlja
utisak antropocentrične slike sveta – prilagodićemo stvari svojim standardima
ili nas neće biti.
Sa druge strane, naša, balkanska verzija pesme,
prepuna je tugaljivosti, bola i izgubljene ljubavi. Kako je zora svanula, tako
je suza kanula. Novi dan tek što je počeo, a već smo se izdeprimirali. Stihovi
ovde nisu toliko raznovrsni kao u holandskoj verziji, ali može se itekako
osetiti kvalitetan sevdah karakterističan za istočnomediteranske južnjake. Vizuelna
pozadina pesme je ovde onespokojavajuća, goli krš iza kojeg stoje nepomične, ogromne
planine, mrtvo/mirno more, belina koja zaslepljuje – sve je prilično
metafizičkog karaktera, takoreći odsutno iz stvarnosti. Možda su njihove,
holandske, emocije više komercijalno-osvajačkog karaktera, ali naše su više
ljudske, da ne kažem čovečnije. Možda ovo deluje posprdno ali ako se primeni
ista evolutivna logika socijalnog i kulturnog miljea na Balkan, kao što je gore
primenjena na „niske zemlje“, onda ovde umesto urbanog kapitalizma imamo
ruralni feudalizam, a u ruralnom feudalizmu su emocije bile ekspresivnije
(iskrenije?), odnosno bilo je normalno biti animalno otvoren (bilo da ste
emotivno-nagonski proaktivni ili da vas je neko fizički animalno otvorio). Ako
ovome dodamo orijentalno nasleđe za koje Turcima treba da zahvalimo, onda
stvari dolaze na svoje mesto, jer nema jačih sevdalinki od onih koje dolaze sa
Orijenta, bilo da je reč o Yugo prostoru, ili Grčkoj sa svojim rebetikom, ili
Portugalijom sa svojim fadom. Naša slika sveta je takođe antropocentrična, ali
mi u pesmi kažemo: plakaćemo i stvari će nas prilagoditi ili nas neće biti.
***
Siromašni crnci su mogli postati malo bliži bogatim
belcima na samom početku devedesetih godina i začecima globalizovanog
tehno-dens sveta, ali im se u svakodnevne živote umešala sopstvena elita tokom feudalno-ratnih
devedesetih godina, tako da sad imamo mogućnost da jurcamo sa 200 na sat u
sevdah.
 | |
| Google images |
