11.05.2015.

Le Korbizje – Šarl Eduar Žanere

Le Korbizje (Google images)

Ove godine se obeležava pedeset godina od smrti francuskog arhitekte Le Korbizjea koji je po mnogo čemu revolucionisao shvatanje i uređenje urbanog prostora. Iako je ideje razvijao početkom 20. veka do masovnije i intenzivnije realizacije istih dolazi tek po završetku Drugog svetskog rata kada u arhitekturi i urbanizmu prevagu odnosi modernistički i internacionalni stil. Osnove karakteristike ovih stilova bile su tipizacija i standardizacija urbanog prostora, neretko stvaranje potpuno novog ambijenta za život baziran na punoj zaposlenosti i industrijskoj proizvodnji. To je značilo nicanje novih gradova koji su bili deljeni na striktno odelite sektore, grad podeljen po zonama: upravno-administrativni, industrijsko-proizvodni, stambeni, rekreativni i sl. U praksi je ova vrsta prostorne diferencijacije (usložnjavanja i međuodnosa) značila začetke društvene segregacije i klice kasnije getoizacije koja dolazi do izražaja već početkom osamdesetih godina, a vrhunac doživljava tokom devedesetih.

Modernističke ideje u arhitekturi, i umetnosti uopšte, bile su prisutne početkom 20. veka u javnoj sferi kao neka vrsta revolucionarne subverzivnosti i u tom periodu su materijalizaciju doživljavale, pre svega, zahvaljujući ktitorstvu uglednijih ljudi zapadnog sveta. Svoju masovnu materijalizaciju ove ideje doživaljavaju tek početkom pedesetih godina i to pre svega zahvaljujući socijalnim promenama u nerazvijenim zemljama istočne Evrope, Južne Amerike, Azije i Afrike, dakle u onim delovima sveta gde je socijalistička ideja i revolucija imala svoje korene u siromaštvu i bedi. Tako npr. nastaje Brazilija Oskara Nimajera, zatim Čandigar (kao rezultat odvajanja Pakistana od Indije čija je regija Pendžab ostala bez glavnog grada Lahora), ili u našim lokalnim prilikama Novi Beograd, Novi Zagreb, kao i dobar deo Skoplja posle zemljotresa 1963. god. pod projektovanjem japanskog arhitekte Kenzo Tangea.   


Novi Beograd (Google images)

Le Korbizije je mnogo putovao upoznajući se na taj način sa kulturama različitih evropskih krajeva, od Zapadne Evrope, Srednje Evrope , Mediterana pa sve do Balkana i Orijenta. Le Korbizjeovo „Putovanje na Istok“ se često u domaćim prilikama uzima kao neka vrsta egzotične preporuke za Beograd, iako sa tim nema nikakve veze. Često se u domaćim novinama može naići na Le Korbizjeov „citat“ o Beogradu kao o ujedno najružnijem mestu na svetu sa najlepšim položajem na svetu. Opis je, zapravo, bitno drugačiji, pa Le Korbizje navodi kako je razočaran Beogradom nazivajući ga smešnom prestonicom jer je prljav, neorganizovan i nečastan, a da zauzvrat ima lep položaj kao Budimpešta. Jedna poseta toskanskom manastiru Emi uticaće presudno na Le Korbizjea da zasnuje svoju teoriju življenja: tu se razvija ideja za njegove utopijske, socijalističke gradove. Ovaj manastir on doživljava kao mesto gde se ostvaruju autentične ljudske težnje: tišina, samoća i svakodnevni ljudski kontakt.

Godine 1908. odlazi u Pariz kako bi se bolje upoznao sa francuskom kulturom kojoj inače, iako rodom iz Švajcarske, pripada. Tu upoznaje Ogista Perea koji u to vreme radi revolucionarne promene u građevinarstvu i arhitekturi: uvodi armirani beton zbog njegove ekonomičnosti, trajnosti i monumentalne prirode. Ovo će bitno uticati na Le Korbizijea jer će  gotovo sva njegova dela kasnije biti rađena upravo uz pomoć armiranog betona kao osnovnog materijala za gradnju.

Osam  godina kasnije upoznaje slikara Amadea Ozanfana sa kjim pokreće novi umetnički pravac - purizam koji predstavlja čičenje umetnosti od zaostavštine klasičnog stila, koja se, po njima, ne uklapa u savremene tokove industrijskog čoveka.

U Atini je 1933. gidine održan četvrti kongres internacionalne moderne arhitekture na kojem su postavljene osnovne crte novog duha: materijali urbanizma su sunce, prostor i zelenilo. Osnovna ideja Atinske povelje je uspostavljanje novih arhitektonskih i urbanističkih metoda u cilju stvaranja novog društvenog okruženja prilagođenog savremenom čoveku. (Želeo bih da pomognem ljudima da dobro i udobno žive – Le Korbizje).

Le Korbizje spada u onu grupu urbanista i arhitekata koji se nazivaju progresistima. To je pravac koji je želeo da početkom 20. veka da jedno novo viđenje čoveka i sveta, pokušaj standardizacije, unifikacije, stvaranja određenog kalupa, modela koji treba da bude univerzalan. Ovaj pristup se najbolje ogleda u Le Korbizjeovom prototipu čoveka, Modulor“, koji izbacuje nove antropološke dimenzije, novi odnos čovekovih mera(na neki način novi Vitruvijev čovek).

Modulor (Google images)

U svom delu Ka pravoj arhitekturi razvija učenje o konceptualnoj dvostrukosti: neophodnost zadovoljenja funkcionalnih zahteva (praktičnost, ekonomičnost za novog čoveka modernog industrijskog društva) i nagon za korišćenjem apstraktnih elemenata koji utiču na čula i inspirišu um.

Razvija ideju o Ozarenom gradu i formuliše četiri principa karaktersitična za taj tip grada: stanovanje, rad, negovanje duha i tela (rekreacija), saobraćaj.

Le Korbizje je prvi počeo da projektuje serijske kolektivne stambene zgrade koje su bile oplemenjene inovacijama u arhitekturi: otvorenost prostora, nivoi, prozračnost čitavog stana, svojevrsna dinamika prostora koja pokušava da otrgne čoveka od zamisli stambenog prostora kao pukog krova nad glavom, i da kuću kao mašinu za stanovanje oplemeni inovacijama.

U urbanizmu učenje bazira na principima Atinske poveljei principima sunca, prostora, zelenila, sveopšte segregacije saobraćaja. Pristalica je viskoh stambenih kula koje su okružene sa velikim zelenim površinama. U ovom kontekstu kritikovan je od strane nekih sociologa grada i urbanista, kao što su Anri Lefevr, Luis Mamfors i Džejn Džejkobs. Oni su smatrali da Le Korbizje svojim urbanističkim rešenjima ukida ulicu kao mesto ljudske komunikacije i kao jedan od osnovnih gradskih agregeta i arhetipova. Le Korbizje po mišljenju pomenutih autora čoveka svodi na homo tehnicusa, na šta je on odgovorio da je ulica put magaraca a ne ljudi. Ipak, ova kritika je bila na mestu s obzirom na činjenicu da se čovek u novonastalim gradovima arhitekata poput Le Korbizjea oseća izgubljeno i umanjeno, pojedeno u prostoru. Sa druge strane, ovaj tip kreiranja urbanog prosotra mnogo toga govori i o karakteru vlasti kao autoritarne. Veliki, otvoreni, brisan prostor, jednolične zgrade, široki bulevari ostavljaju utisak svedenosti okruženja na unapred tačno izračunati minimum koji je lako kontrolisati.


Kao zagovornik jednog novog grada, utopijskog grada Le Korbizje zahteva visoke zgrade, kule koje će biti okružene ogromnim zelenim površinama, a koje imaju zadatak da zamene ulicu kao mesto komunikacije. Ovi suspstituenti ulicama u isto vreme čine čovekovo okruženje zdravijim i lepšim. Ovakvi višemilionski gradovi (za Le Korbizjea je idealna veličina grada oko 2 miliona stanovnika pa najviše do 4) podrazumevaju široke i dugačke bulevare, segregaciju saobraćaja kao i funkcionalnu diferencijaciju (upravne zgrade se nalaze u strogom centru, stambena zona je segregirana i na taj način u potpuosti odvojena od bilo kakvog društveno-kulturnog života; na ovaj način stvaraju se gradovi spavaonice, tipičan primer je u prvim godinama bio Novi Beograd). Zbog ovih kontrolnih modela u svom urbanizmu bio je okarakterisan kao zagovornik stvaranja sekularne religije i kao reakcionar koji promoviše segregaciju (kada je reč o reakcionarnosti, ove godine, na pedesetu godišnjicu smrti, u Francuskoj su objavljene dve knjige koje iznose tvrdnje da je Le Korbizje tokom Drugog svetskog rata bio pristalica kolaboracionističkog režima u Višiju, kao i da je bio antisemita koji je Hitlera doživeo kao kreatora novih evropskih granica).

Le Korbizjea karakteriše stvaranje potpunog novog sveta, on se ne prilagođava postojećim gradovima, urbanim područjima i urbanom okruženju, on želi da stvori prototip novog grada u kome će živeti novi čovek. Uvideo je dolazak jedne nove epohe koja bi se mogla nazvati brzom epohom i stvaranjem novog sistema vrednosti i novih potreba. Čovek mora da se prilagodi tom novom duhu ukoliko želi da opstane i ukoliko želi da bude praktičan i ekonomičan.

Njegovi najveći projekti su grad Čandigar 1951. godine koji se osniva na inicijativu tadašnjeg indijskog presdsednika Nehrua. Posle građanskog rata u Indiji, prestonica pokrajine Pendžab Lahor pripada Pakistanu, a Indija zahteva gradnju novog grada u novom duhu. Na taj način nastaje Čandigar kao tipični primer korbizijeovske arhitekture. Sledeći grad koji je posredno projektovao je nova prestonica Brazila, Brazilija 1956. godine. Ako bismo Le Korbizjea shvatili na neki način kao pizitivistu, kao nekoga ko zahteva pronalaženje reda i uređenje kroz progres, onda ovaj njegov projekt Brazilije savršeno ulazi u koncept moderne brazilske države na čijoj zastavi se vijore reči oca pozitivizma i osnivača sociologije Ogista Konta: Ordem en progresso” (Poredak i Napredak).

Brazilija (Google images)

Čandigar (Google images)
 
Čandigar, Otvorena šaka (Google images)

Нема коментара:

Постави коментар