12.03.2015.

Mart - Oktobar

Kada lamentiramo nad stanjem građanske neposlušnosti u Srbiji onda se najčešće prisećamo protesta i marševa nezadovoljnih građana tokom devedesetih godina koji su protestovali protiv vlasti Slobodana Miloševića. Masa tadašnjih protestnih šetnji je bila prilično heterogena, možda se to tada nije toliko primećivalo ali je razlaz između nekadašnjih saboraca postao očitiji nakon 5. oktobra 2000. godine. Bili su tu svi oni koji su Miloševićevu politiku doživljavali kao nacionalističku, ali i oni koji su na ulice izlazili ne bi li ispoljili svoj antikomunistički stav. Stoga bi Miloševićevu politiku mogli okarakterisati kao nacional-boljševičku ili neostaljinističku, što je u osnovi totalitarni model vlasti.

Kada danas govorimo o građanskim protestima devedesetih nailazimo na tumačenja koja govore o ondašnjim nadanjima u bolje društvo, u drugačiji i prefinjeniji sistem vrednosti koji bi, valjda, trebao da odnese sve nedaće i donese nove blagodeti. Problem je „samo“ u tome što ljude na kolektivnu akciju ne pokreće nekakav sistem vrednosti koji lebdi nad skupom pojedinaca ili, još gore, sistem vrednosti koji treba da nas sačeka u nekakvoj zamišljenoj, projektovanoj, društvenoj zajednici. Ljude na kolektivnu akciju pokreću životne okolnosti koje zajednički dele. Između realnosti i zamišljene projektovane društvene zajednice stoji provalija. Način  na koji će ta provalija biti premošćena uveliko zavisi od karaktera realne društvene zajednice, a ne one kakva postoji u našim glavama, idejama i vrednostima o željenom karakteru društvene zajednice. U tom smislu su životne okolnosti svakodnevnice okidači i pokretači kolektivne akcije. Ako životne okolnosti srbijanske društvene zajednice devedesetih uporedimo sa okolnostima posle 5. oktobra 2000. godine onda vidimo razliku u nijansama svakodnevnog života.

Za devedesete je bio karakterističan crno-beli pogled na svet, stvarnost je bila prilično jednodimenzionalna u smislu da nije nudila mogućnost izbora za život, već jedino mogućnost izbora za preživljavanje. Što su okolnosti jednodimenzionalnije to je lakše mobilisati i pokrenuti kritičnu masu nezadovoljnu postojećim stanjem, pa u tom smislu ne čudi građanska neposlušnost od 9. marta 1991. godine pa sve do 5. oktobra. 2000. godine. Od dvehiljaditih smo dobili pogled na svet u boji, prepoznali smo u realnom životu nijanse koje su predstavljale više od preživljavanja, a to je značilo anticipaciju potrošačkog društva i uživanja u detaljima koji predstavljaju komfor. U heterogenim, višedimenzionalnim demokratskim društvima ljudi razvijaju blazirana, nijansirana, ponašanja i teže ih je ukalupiti u jedinstveni model akcije.

Stoga bi građansku neposlušnost, za sada, mogli simbolički da ogradimo između dve pesme posvećene početku otpora, 9. martu (Dža ili bu „Sećam se“) i kraju, tj. rasplinutosti velikih nadanja, 5., odnosno 6. oktobru (Block Out „Dan koji nikad nije došao“).






Нема коментара:

Постави коментар