Tramp kao vesnik sumraka civilizacije

 

Pojava Donalda Trampa kao političke figure koja upravlja najmoćnijom imperijom u istoriji ljudskog društva desila se kao kataklizmička nepogoda koja je zaoštrila ionako već zaoštrene polove američkog društva, a samim tim i svetskog, ili barem onog zapadnog dela tog sveta. Donald Tramp je paradigmatski politički autsajder, ako se uzme u obzir to da je u politiku ušao kao neškolovani kadar, kao neko ko nije iz tokova institucija sistema moći ili, kako se poslednjih godina popularno kaže, tzv. deep state institucija. I upravo je deep state najviše isprovociran činjenicom da je uopšte moguće da se pojavi takva politička antiestablišment opcija koja je uzela jedan mandat vlasti, a po svemu sudeći opasno pripretila u drugom pokušaju i pod sumnjivim okolnostima izgubila predsedničke izbore. Američki predsednički izbori su sami po sebi stvar koja privlači svetsku pažnju, ali ove godine su dobili posebno tragikomičnu sliku jer se na njima pokazala sva beda svetske demokratske elite, ne samo političke, već naročito one intelektualne i medijske.

Čitava politička zbrka i medijska histerija koja se odvija ovih nedelja po karakteru neodoljivo podseća na jedan film iz 1972. g. koji je, dakle, snimljen u ništa manje turbulentnim i konfliktnim godinama masovnih studentskih i građanskih antiratnih pokreta, a koji su pre svega izneli jednu kulturnu revoluciju koja je radikalno raskinula sa nasleđem posleratne pastorale. Reč je o filmu Diskretni šarm buržoazije španskog reditelja Luisa Bunjuela koji se na simboličan i satiričan način poigrao sa ustaljenim praksama manje grupe buržuja koja se sastaje kako bi održala zajednički svečani ručak. Situacija je prilično jasna, postoji privilegovana društvena klasa (deep state) koja pokušava da potvrdi svoju moć (Bajden, budući predsednik SAD) kroz simboliku ritualnog ručavanja (predsednički izbori), ali im se na tom putu ritualne samopotvrde dešavaju neverovatno apsurdni događaji – iz čista mira upadi i manevri vojske u blizini kuće u kojoj se sastaju (alegorijski Tramp) koji remete protokol i uopšte ustaljeni poredak stvari, u konkretnom slučaju idile zajedničkog ručka odabranih ljudi (reprodukcija etabliranog sistema). Film svakako pripada nadrealističkom žanru ali se iz njega mogu čitati i stvarni društveni problemi rigidnosti jednog sloja ljudi koji pošto-poto nastavljaju svoje ritualne prakse ne mareći da li okolo padaju bombe. Potvrditi status iznad svega. Građanski antiratni i antirasni nemiri u Americi 60tih pokazali su rigidnost ondašnjeg sistema, a današnja pojava trampističke politike (iako kvalitativno suprotne onoj iz šezdesetih) pokazuje isti model grčevite nesposobnosti zvaničnih institucija duboke države da se prilagodi jer joj izazov dolazi radikalno van njenih sposobnosti apsorpcije kritika, nezadovoljstava i pobune. Reč je o upornom ignorisanju jedne nove realnosti, kao što buržuji u Bunjuelovom filmu uporno pokušavaju da ignorišu apsurdne pojave koje ih remete u obedu i onemogućavaju im transparentnu proceduralnu samopotvrdu statusne moći, tako smo ovih dana imali priliku da vidimo na šta liči transparentnost demokratskih procedura prilikom izbora prvog čoveka najmoćnije države u istoriji ljudskog roda. Sada se istorija desila kao farsa, videćemo da li će i koliko naredni predsednički izbori i posledice istog  biti tragični.

Kao što je Bunjuel pokazao da se kroz nadrealne i simbolične pojave apsurdnosti može demontirati klasna podela društva i privilegovanost određenog sloja, tako je i pojava Trampa primer kako simbolične i identitetske podele dolaze kao dugogodišnja nagomilana socijalna nezadovoljstva.

Polarizacija američkog društva dostigla je nivo novog identitetskog izazova koji se Americi vratio u formi vlastitog bumeranga, izuma intenzivne globalizacije koji je razorio društveno tkivo. Pored toga što je omogućila da svet postane globalno selo, globalizacija je omogućila i dislokaciju kapitala i proizvodnje iz nacionalnih država kao političkog i institucionalnog okvira života tipičnog za najveći deo dvadesetog veka. Ta dislokacija podrazumevala je selidbu industrijske proizvodnje iz visoko razvijenih zemalja u one manje razvijene zemlje u kojima su troškovi proizvodnje mali, a ograničenja rasta kapitala, blago rečeno, neregulisana. Sa druge strane to je ostavilo poražavajuće rezultate u matičnim zemljama, naročito onim regionima koji su tradicionalno bili industrijski, dakle radnički. Ovaj scenario se desio većini razvijenih zapadnih zemalja u kojima je poslednjih godina talas populizma u naglom porastu upravo kao posledica politike fokusirane na dobit i brigu za kapital, umesto na zajednicu. Uspeh populističke politike kakvu predstavlja Tramp bio je šokantan za globalističku elitu koja se svojevoljno odrekla nekadašnje sopstvene baze, pa je tako uspeh Trampa na izborima 2016. g. bio ne toliko iznenađujući jer je osvojio glasove u nekada tradicionalno demokratskim državama koje su postale tzv. rust belt područje (države severoistoka koje su činile jezgro američke industrije i visokog urbanog razvoja, a usled procesa globalizacije doživele su deindustrijalizaciju, depopulaciju, opadanje životnog standarda i rast kriminala, jednostavno zapušteno i zanemareno područje koje poprima odlike žargonske provincije). I na ovim izborima rust belt države, ali SAD uopšte, pokazale su visoku polarizaciju društva pri čemu se oprečnost stavova i nemogućnost pronalaženja zajedničkog diskursa komunikacije očitavala brojnim incidentima na biračkim mestima, na ulicama i u medijima. U medijima se ova podeljenost često olako definiše kao udaranje etiketa zaostalim i isključivim republikancima koji su sami po sebi redneci, dok nasuprot njima stoji inkluzivna, liberalno-levičarska demokratska populacija. To neodoljivo podseća na domaće izvrgavanje podsmehu “krezuboj Srbiji” koja je nazadnjačka, bez želje da se razume ko su ti ljudi i zbog čega svoj glas daju populistima. Kao što je u Srbiji reč o gubitnicima tranzicije, tako je u SAD reč o gubitnicima globalizacije – devastirana radnička klasa i (niža) srednja klasa u nestajanju.

Kako je socijalno raslojavanje raslo na površinu su izlazile vrednosne, odnosno identitetske, podele kao socijalni markeri za kojim zajednice grčevito posežu u odsustvu funkcionalnih ekonomskih i institucionalnih kanala pokretljivosti. Na ovaj način se stvara tribalizacija društva i polako iščezava vezivno tkivo nadzajednice čiji članovi sve teže razumeju jedni druge i sve teže komuniciraju kao pripadnici iste grupe. Dolazi do izraženih grupnih identitetskih razlika i u slučaju SAD do otvorenog kulturnog rata koji je godinama tinjao. Ovaj kulturni rat se vodi ne samo na horizontalnom nivou, nego i na vertikalnoj razini zauzimanja uglednih funkcija u javnoj sferi. Tako npr. dolazi do situacija da se na univerzitetima opstruiše, i dovodi u pitanje, rad profesora koji privatno ne stoje na istoj ideološkoj ili vrednosnoj liniji opšte klime kampusa koja je neretko neomarksistička i netolerantna prema bilo kakvom drugačijem mišljenju. Potpisuju se peticije, prave skandali, sve u cilju diskreditacije javnih ličnosti po makartističkom modelu lova na veštice polovinom dvadesetog veka kada je američko društvo takođe bilo oštro polarizovano. Ove skandale prati i haranga mejnstrim medija koja je svoj vrhunac dosegla u danu nakon izbora kada je prekinut prenos Trampove konferencije i kada je tviter nalog aktuelnog predsednika bio cenzurisan. Ova i ovolika vrsta netolerancije i neslaganja samo pokazaje koliko je duboka podela u američkom društvu i na nivou elite koja se deli na metroplitensku i priobalnu, odnosno kontinentalnu. Sa jedne strane se nalaze obalski gradovi-države poput Njujorka, Bostona, Filadelfije, Los Anđelesa, San Franciska koji su sedišta međunarodnih regulatornih tela i institucija moći deep statea (istočna obala), ali i propagandno-zabavne industrije i tehnološkog razvoja (zapadna obala, Holivud, Silikonska dolina). Zajednički imenitelj ova dva sveta je globalizacija i interes za saradnju na svetskom nivou umreženih globalnih regija ili sličnih gradova država. S obzirom na to da je američko društvo ugovorno, a ne nacionalno, dakle biznis, a ne vrednosti kulturnog nasleđa koje zajednicu ujedinjuju, sva je verovatnoća da će se podele po ovom principu još više zaoštravati. Kontinentalna Amerika je tradicionalnija i prevashodno oslonjena na vrednosti konzervativizma, a samim tim teško uklopiva u savremene globalističke tendencije koje svoju vrednosnu nadgradnju pronalaze u ekonomskoj baštini neoliberalizma i levičarskim identitetskim i ljudskopravaškim senzibilitetima.

I upravo te faktore nestabilnosti, sve veće socijalno i ekonomsko raslojavanje, kao i otvoren i nepremostiv jaz unutar elite, današnji društveni teoretičari smatraju ključnim u eskalaciji unutardruštvenog sukoba, opadanja moći država i njihovog potencijalnog nestanka. Jedan od njih je Piter Turčin koji je promovisao novu društvenu disciplinu, kliodinamiku, na osnovu koje proučava tzv. sekularne cikluse ili procese dugog i srednjeg trajanja koji se ponavljaju u rasponima od 50-60 godina. Ovo cikličko poimanje istorije i dinamike društvenog razvoja poznato je iz antičkog i postantičkog doba (vrhunac dostiže sa filozofima istorije početka 20. veka, Arnoldom Tojnbijem i Osvaldom Špenglerom), a kao jedan od otaca ciklizma u istoriji smatra se arapski mislilac Ibn Haldun koji je afirmisao koncept asabije koji upravo pomenuti Turčin vraća u život nekoliko vekova kasnije. Najjednostavnije, asabija predstavlja društvenu koheziju, odnosno povezanost članova društva koja se bazira na poverenju, osećaju zajedništva i pripadnosti svetu u kojem se socijalizujemo i stvaramo društveni kapital. Ibn Haldun je smatrao da život asabije plemena, odnosno zajednice, nastaje sa prvom generacijom očeva osnivača koji postavljaju temelje društva, asabija se zatim fundira sa sinovima osnivača koji razrađuju strukturu zajednice, da bi asabija na kraju počinjala da slabi sa unucima osnivača koji gube opipljivi kontakt sa svojim precima i stvaraju bezlično nasleđe za njihove sinove, odnosno praunuke očeva osnivača. Snaga očeva osnivača je bila u izrazito jakoj hijerarhiji i snažnom odgovoru njihovog jezgra da stvore zajednicu sposobnu za opstanak, da bi kroz nekoliko generacija praunuci totalno izgubili osećaj pripadnosti fundamentalnim vrednostima zajednice živeći lagodnim životom. Time se krug zatvara, asabija, odnosno snaga kohezije nestaje, zajednica se kruni u unutrašnjim sukobima, gubljenju vrednosnog orijentira ili jednostavno nesposbnosti da prevaziđe konflikt, a samim tim prestaje i da postoji kao grupa. Haldun je asabiju analizirao na primerima arapskih i beduinskih plemena, ali ovaj ciklički pogled na svet je bio prisutan i u srednjevekovnoj Evropi kroz koncept Kola sreće. Kolo sreće je bila srednjevekovna alegorija unutardruštvenog kretanja koja je prikazivala boginju Sreće sa povezom preko očiju kako stoji pored drvenog točka na čijem vrhu se nalazi ljudska figura sa krunom na glavi, ali kad Sreća zavrti točak kralj gubi vrhovni položaj i odjednom se nalazi na dnu kao prosjak u ritama. Srednjevekovna društva su na ovaj slikovit način prikazivala zapravo nesposobnost da održe kontinuitet političke stabilnosti koji je mogao biti izazvan nama danas skoro nepojmljivim uzrocima – glad, bolest, prenaseljenost, suša, hladnoća (da li?).

Savremeno američko, odnosno zapadno društvo uopšte (gde i mi spadamo) pati od slabe asabije. Nesposobno je da izbalansira socijalne razlike, elite ne brinu za zajednicu već za profit, osnovna vrednosna matrica na kojoj počiva Zapad – radna etika kao izbavljenje i iskupljenje zamenjena je razuzdanim hedonizmom i slavljenjem kontrakulturnih vrednosti, a integracija kulturno i civilizacijskih drugih (uslovno rečeno varvara) pokazuje bolne nedostatke u sve učestalijim terorističkim napadima. Na geopolitičkoj mapi sveta deluju centrifugalne sile, jačaju regionalni uticaji nekadašnjih imperija (Kina, Rusija, Turska) u odsustvu svetske super sile oličene u SAD, a značaj međunarodnih regulatornih tela gotovo da ima samo protokolarni značaj (UN, UNESCO, SZO i sl.). Čak i na primeru bolesti virusa Covid-19 zapadna društva iskazuju svu poroznost institucija, poplavu alternativnih kvazi lekara, inflaciju teorija zavere kao zamene za metanaraciju koja hronično izostaje kao paradigma na kojoj počiva civilizacija i, najgore od svega, zapadna društva pokazuju da zvanične institucije više nemaju legitimitet.

Ljudska istorija je prepuna propalih civilizacija i svaka od tih civilizacija je imala svoj životni vek. Neke su uništene prirodnim katastrofama jer nisu uspele da se otrgnu prejakom izazovu prirodnih uticaja i katastrofa (kako piše Tojnbi), neke civilizacije su propale u sudaru sa drugim civilizacijama (kako objašnjava Džared Dajmond), a neke žive svoj životni vek dok se same ne uruše. Naša savremena civilizacija je uplovila u svoj pretposlednji stadijum i sigurno je da neće propasti preko noći, ali glavni simptomi dekadencije sistema su uveliko globalno prisutni. SAD su epicentar savremene civilizacije i zato su primeri predsedničkih kandidata Trampa i Bajdena simptomatično kritični kao reprezenti političkih institucija dijametralno suprotnih državničkih orijentacija. Američki pisac distopijskih romana Majkl Hof sumirao je kretanje ljudske istorije kao proces u kojem “teška vremena stvaraju jake ljude, jaki ljudi stvaraju dobra vremena, zatim dobra vremena stvaraju slabe ljude, da bi na kraju slabi ljudi izazvali teška vremena”. Na taj način se ono Kolo sreće okreće, asabija iščezava i zajednica se osipa, ili kako Ivan Gundučić u svom epu Osman kaže:

Kolo sreće uokoli

vrteći se ne pristaje:

tko bi gori, eto je doli,

a tko doli gori ustaje

 

Sad vrh sablje kruna visi,

sad vrh krune sablja pada,

sad na carstvo rob se uzvisi,

a tko car bi, rob je sada.

 

Kolo sreće, srednjevekovni prikaz (Pinterest)

Ideja o prolaznosti i konačnosti društava toliko je okupirala umove kroz istoriju, a jedna od najlepših alegorija ovih cikličkih kretanja svakako je prikaz stvaranja, razvoja, dostizanja vrhunca i opadanja moći carstva u likovnom stvaralaštvu Tomasa Kola pod nazivom Protok carstva.

Primitivno stanje

Pastoralno doba, začeci pripitomljavanja divljine

Uspon i vrhunac razvoja

Sukobi i sunovrat

Opustošenost
(Wikipedia)